-ŠUMSKA DUŠA-

8.

Šumska Duša

Mogla sam da osetim svoje bestelesno ''ja'' kako propada kroz gustu lepljivu pomračinu, i kao da plivam nastavih da se probijam kroz tu čudnu prizmu. Gledala sam očima van mene, i osećala stvari beščulno. Nisam ovako zamišljala smrt. Da li sam mrtva? Gde sam? Na mojih milion pitanja nije bilo ni jednog jedinog odgovora. Osećala sam kao da ronim po nepreglednom, beskonačnom prostranstvu ali ne mogu da izronim jer ne vidim površinu, ni svetlo. Odjednom tamna masa oko mene poče da dobija boje i da se stapa u oblike. Imala sam svega šest godina i nemarno se igrala u štali. Kako je tada život bio bezbrižan! Veselo sam se smejala svojim krezavim zubićima. Mogla sam da osetim blatnjavu zemlju koju sam gnjeckala nežnim ručicama. Stroga strinina figura se pojavila na vratima, njeni ispijeni beli obrazi i koščato lice zračili su zlobom. Prestala sam sa igrom u blatu i pogledala je molećivo svojim velikim, okruglim okicama. Sve je bilo tako veliko i strašno u odnosu na mene. Strina izvuče prut iz svog ogrtača i piskutavim glasom poče da me prekoreva. ''Bezobraznice! Drskost!'' njene reči su mi ostavljale tragove na srcu baš kao što je njen prut ostavljao crvene linije po mojim leđima i guzi. Plakala sam. Bio je to onaj čist dečiji plač, kada suze ne teku iz besa, ljutnje, samovolje već samo iz tuge i istinskog, opipljivog, bola. I strina i njen prut kao i sve oko mene se izgubilo u vodopadu šarenih boja i pretočilo u žuto, opalo lišće po širokom, kamenom putu. Imala sam dvanaest godina i veselo sam skakutala po belom, ovalnom kamenju. Bila sam naročito srećna i moje lice je krasio blistavi osmeh jer sam tog dana izbegla šišanje. U rukama sam nosila grozd i kidala zubima napupela zrna. Kosa mi je već bila podugačka te je bila uredno upletena i sklonjena pod veliki plemićki šešir. Kroz tanke lanene pantalonice osećala sam kako me probija severni vetar koji je rano počeo da šiba. Nosio je sve pred sobom, lišće, otkinute plodove, grančice. Ljutito je svijao stabla primoravajući ih da se povinuju njegovoj vlasti i željama. Kolena su mi klecala dok sam posmatrala nadolazeću oluju. Iz daljine sam videla konjušarevog sina:

-Jordiče, hajdemo do potoka.- veselo je trčao ka meni. Smejala sam se. Ali kada sam se okrenula ugledah očevu strogu figuru:

-Upozorio sam te da se ne družiš sa slugama! Ovog puta ćeš dobiti svoje, ti glupi dečače!- njegov strašni glas se zbirao u eho i bivao raznošen severnim vetrom. Mogla sam da osetim njegove packe i udarce koji su me ponekad silinom obarale na pod ili prikucavale za zid. Sećam se kako sam posle tih batina prestrašeno drhtala u najvišoj kuli, svom jedinom utočištu, dok su se senke pretapale i preklapale izobličavajući stvarnost i dobijajući novi oblik. Mogla sam da čujem plač svojih mrtvih sestara, mogla sam skoro da vidim zgranuto lice svoje majke kada ju je strina iz pohlepe ubila. Mogla sam da vidim ono što nikada nisam... Trava na kojoj je ležala bila je poput debelog tepiha jarke smaragdno-zelene boje koja joj je smirivala dušu posle još jedne duge, teške zime pod jargonskim jarmom. Stajala je onako visoka i ponosna na drvenim bojnim kolima na vrhu travnatog brežuljka, ovlaš držeći dizgine među prstima dok je jutarnji povetarac odizao sa glatkih ramena divlju crvenu kosu koja joj je u talasima padala do ramena. Protekla godina bila je daleko gora od pretodnih osamnaest, jer se ispostavilo da je mladi kralj pohlepniji čak i od cara, koji ga je, šaputalo se, pripitomio. Horde prevrtljivih ljudskih naseljenika bezobzirno su otimale od urođenika, amazonki, jer su uživali podršku cara. Pre samo nekoliko meseci, kada je umro njen otac, nju - ponosnu kraljicu iz roda Amazonki Icena i njene tri mlađe sestre silovali su carevi vitezovi, izvukli su ih iz njihovih domova i javno ih tukli gvozdenim šipkama. Svu njenu zemlju prisvojio je car, kao i svo porodično bogatstvo i dragocenosti, a ona nije bila jedina; blago mnogih drugih takođe je natovareno na kola i poslato u carevu raskošnu palatu. I pored ovih tragedija, bila je svesna da je prošla bolje od mnogih drugih: posvuda su hvatali preostale amazonke koje su potom prodavali da u okovima podižu varvarske gradove, garnizone, vodovode i puteve. Pred amazonkama je bio jednostavan izbor: sloboda ili smrt. Sestre su stajale pored nje na bojnim kolima dok su konji udarali po tlu i frktali. Ćutke je osmotrila mnoštvo okupljeno ispred sebe u širokom krugu oko perimetra nepreglednog otvorenog polja, zagledano u nju - svi su čekali da vide šta će ona da uradi.

Kada su se sve prikupljene konačno utišale, obmotala je dizgine oko zaobljenog ispupčenja na kolima i rastvorila nabore svoje raznobojne tunike. Izvadila je zeca i podigla stvorenjce visoko iznad glave da ga svi vide. Bio je to snežnobeli, sveti zec, koga su odgajili i othranili druidi upravo za ovu priliku. Iz grla osamdeset hiljada žena i dece okupljenih na zelenoj livadi, nije izašo ni dah. Samo je njištanje konja prekidalo beskrajnu tišinu. Zatim je pustila zeca. Životinjica je u početku ostala da sedi na brežuljku potpuno ošamućena i zbunjena dok je hiljade ljudskih bića stajalo ispod, poput kamene šume, čekajući u tišini. Zatim se zaleteo niz brdašce i u pravoj liniji pretrčao preko otvorenog polja; mala bela mrlja naspram zelene pozadine. Trčao je na jugozapad, u suprotnom pravcu od sunca. Kada okupljeni to videše iz hiljade grla se istovremeno prolomio ratni poklič, i oni pobacaše uvis svoje zlataste marame, koje su podsećale na zveckavu mećvu na nebu. Videli su da je proročki zec odjurio pravo prema gradu Jargonu, carevoj centralnoj sili. Ovde okupljena, majčina vojska, mogla je ubrzanim maršem do mraka da stigne do njega. Do zore će tristotine godina maltretiranja amazonki i njihove zemlje biti sprano u posmrtnom piru, u koljačkoj orgiji, u kojoj će se napiti carske krvi. Smračilo se i sada sam jasno mogla da vidim majčinu hrabru vojsku koja je napredovala ka dobro utvrđenom gradu u zalivu. Gomila devojaka, žena i dece odevena u samrtničke crne haljine, i obavijena zlatnim maramama izašla je na plažu i krenula ka bedemima poput neumoljivog crnog zida od ljudskih telesa. Žene sveštenice napredovale su sa rukama podignutim put neba, izvikujući kletve i zakletve iz petnih žila. Žene ratnice, razbarušene kose, zujale su među njima poput insekata sa podignutim oružijem i bakljama. A onda su, u iznenadnom naletu, vrišteći, poletele poput furija preko šljunkovite plaže, pravo na careve vojnike. Car je bespomoćno gledao kako njegove trupe stoje ukočeno na početku plaže. Uplašila ih je i paralizovala ta gomila harpija koje kao da dolaze pravo iz podzemnog sveta. Careve vojvode su trčale duž redova vojnika dok su pomahnitale žene napredovale; najviši od njih, Galdor, izvikivo je naređenja i proklinjao trupe nadglašavajući zaglušujuću buku amazonki, sve dok se njegovi vojnici nisu konačno pribrali i počeli da slede njegov primer.

-Posecite ih!- krenulo je naređenje od najvišeg oficira do najnižeg vojnika. Žene koje su urlale noseći zapaljene baklje nastavile su da se obrušavaju na njih praćene urlicima pomahnitalih druidskih sveštenica koji su im odzvanjali u ušima. Vojnici su jurnuli u poslednjem trenutku. Car je stajao na ivici jedne od visokih kula zamka i posmatrao kako se more i pesak pretvaraju u krv. Možda je sve ovo pre nekoliko godina moglo da bude zaustavljeno. Ali sada, dok su mu krici sa plaže ispod odjekivali u ušima, on se sav užasnut okrenuo ka dadilji koja je u naručju zabrinuto cupkala tek rođenu mušku bebu.

-Moramo ovo nekako da zaustavimo!- povikao je on ščepavši dadilju za ruku.- Oni se čak ni ne brane! Pale im kosu i odeću! Seku ih na komadiće!

Dadilja je nepomično stajala. Ne bi joj bilo žao carevih vojnika, da nije sama jutros ispratila muža i najstarijeg sina na stražu. Samo se blago trgnula kada je, i pored užasne buke i vriske čula zvuk sekira koje mrve i dečiji plač, jer je tek tada shvatila šta su vojnici radili: ubijali su sve pred sobom i žene, i decu. Samo trenutak kasnije do kralja dođe okrvavljeni i ranjeni Galdor vukući za sobom crvenokosu, gordu, ženu u lancima.

-Kraljica Icena, drago mi je što ste pronašli vremena da svratite.- reče car oholo.

Majka nije ni pogledala cara. Niti je bacila pogled na krvoproliće dole na plaži koje ne samo da je predstavljalo masakr njenog naroda već i uništenje svega u šta su verovali i šta su poštovali - sumrak njihovog načina života, čak i njihovih bogova. Zagledala se put mora kao da je u tom sumraku, na zapadu mogla da nazre neko drugo mesto, neko drugo vreme u dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. Kada je napokon progovorila njene reči su zazvučale daleke i čudne, podsetile su na odjeke iz nekog vlažnog i hladnog bezdana.

-Možeš ubiti sve u meni, ali veru, ponos i osećanja nikada. Možda si pokušao da shvatiš značenje života i smrti, i nisi prestao da se trudiš proteklih dvadesetak godina da satreš moj rod. Prava mudrost, međutim ne leži samo u razumevanju onoga što se može ili ne može učiniti, već u saznanju šta se mora učiniti. Kao i u ono: šta si mi ono rekao tako davno? Kairosu: kritičnom trenutku.

-Molim te, Arlena, ovo jeste kritični trenutak. Blagi bože!- povika car.- Narodi nam se ubijaju! Seju smrt.

-Bolje smrt nego ropstvo.- promrmlja kraljica amazonki.

Iako ga je obuzeo očaj, bilo mu je jasno da je situacija beznadežna. Pao je na kolena, tamo, na stenovitoj kuli, zario lice u šake i počeo da se moli dok se lomljava sekira mešala sa užasnim samrtničkim kricima. Za njega su ti zvuci bili sjedinjeni u priviđenja koja plutaju preko utihnule vode. Posle jednog trenutka on oseti dadiljinu šaku na svojoj kosi. Glas mu postade neobično smiren, kao da je pronašao skriveno jezgro nade koje je jedino on mogao da vidi.

-E, pa tvoja sudbina će biti drugačija. Bićeš u ropstvu celi život. Kao trofej i nagrada onome ko najviše od tvog naroda pobije. Sutra ćemo videti kojem od četiri kralja ćeš pripasti.- car smrknuto reče posle čega se on i dadilja pomeriše sa kule i pobegoše što dalje u zamak kako ne bi mogli da čuju krike umirućih. U tom trenutku celo nebo se pomeša u kovitlac raznih nijansi crvene i purpurne boje, zvuci su mi se mešali u ušima. Sve te skarletne svetlucave boje stopiše se u nebo-plavu boju dubine morskih okeana kojom su zračile Aramilove oči. Čula sam zvuk oštrog sečiva dok sam ponovo posmatrala onaj dan kada sam ukrstila snage sa njim. Videla sam svog oca i strinu na tribinama. Kada bih samo ovog puta mogla da izbegnem njegov mač i sprečim tragediju. Videla sam blesak sečiva pred očima, njegov očajnički usklik ''Jordiče pazi!'' i osetila sam udarac o zemlju. Leđa su mi bridela. Za trenutak sam mogla videti kružnu tavanicu male ćelije koja je prokišnjavala i skičanje slepih miševa samo što ovog puta nisam osećala bol na rebru. Onda sam ugledala dva voljena oka kroz mali prorez na rešetkama. Uskoro me je obasjavala mlečnobela mesečina, osetila sam miris njegove zlataste kose dok sam ga grlila na rastanku i teško Gvaulovo disanje koje je slutilo na nevolju. Odjednom ispred mene je stajao raspojasani nimf, oko njega je bila dobro poznata, prašnjava sobica seoske krčme i drveni sto. Pogled mi se zagubio u njegovim dugim rukama koje su posrnule ka meni a onda me je nešto trglo i moj um je zaplovio dalje. Sve se stopilo u senke, obrise u neku tminu. Oduvek sam cenila misticizam ali ovo je bilo previše, videla sam zid koji se rastapa ispred mene i malu uplakanu zlatokosu devojčicu. Pali anđeo, kada bih samo mogla da je zaštitim od ovih senki koje se krive i uvrću nad nama zlobno se cerekajući. Pogled mi je pomutila bleštava crna svetlost i sve postade nestvarno, videla sam samo odbleske događaja. Svoju ruku koja zamahuje mačem nad carevom zastrašenom glavom, oči mog umrlog ljubimca, pantera koji se gipko kretao u krug, a potom carevo obezglavljeno telo iz kog je šikljala krv. Videla sam svoje telo povijeno u svilu i osetila blagu stegu oko vrata a onda mi je pred oči iskrso nimf. Sve je bilo prikriveno tamom i rupama, mogla sam da vidim mišićavo, nago, oznojeno telo na sebi i užasan bol koji me je probadao. Mogla sam jasno da čujem njegove i svoje uzdahe, i vlažan, lepljiv vazduh dupke ispunjen požudom. Onda se ponovo sve pomračilo. Ugledala sam blago žensko lice na podu koje je zapomagalo za pomoć, protiv svoje volje a iz nekog čudnog nagona poželela sam da je ubijem da je šutiram, polomim, smrvim. Čula sam zveket lanaca i videla malu zatamljenu kolibu. Nisam mogla da smirim Gvaula. Osetila sam mač u ruci i smrad rasporene telesine. Dečak, isuviše mlad za smrt, preklanog vrata me je molio za milost, plakao je. Šta sam to uradila? Videla sam krvavu haljinu na sebi a potom i dve ruke koje me grle, dobro poznati glas koji pita da li je sve u redu. A onda, na zubima sam okusila slankastu krv dok sam se pripijala uz nekog sve čvršće i čvršće. Neko me je šibao lancima. Bila je tama i nisam mogla da razaznam ništa više do lice bledolikog dečaka koji je nad parom mešao neki čudni zelenkasti napitak. Svetlost sveća mi je nadraživala rožnjaču. Strela leti ka njemu! Ne! Tama je prekrila svest i ponovo sam zaplovila gustom, mastiljavom masom, a onda osetih neke ruke koje se probijaju kroz tamu, uzimaju me oko struka i vuku ka površini. Tako je dug put do površine, tako je prokleto dug put... Večnost... Negde iz dubine čujem majčin glas i zveket bojnih kopalja, mogu samo da nazrem sjaj zlatastih marama. Želim da se vratim, da potonem u gusti, lepljivi bezdan ipak one ruke su tako jake i vuku me ka površini sve brže i brže kroz fluid. Osećam kako mi tamna masa puni pluća i lepi se za grlo umesto vazduha. Sada već mogu da nazrem nečije oči kroz površinu. ''Ne smeš da umreš! Seti se svog obećanja!'' oči su mi se obraćale dobro poznatim glasom. Kao kroz san mogla sam da čujem i ostale, nepoznate, glasove čiji se eho mešao i zbirao u bujicu nedokučivog. ''Ova devojka se nalazi u jako teškom stanju. Igdrasil pomozi joj''. Mogla sam da načujem nerazumljivo mrmljanje i meni nepoznate molitve, kao i šuštanje lišća i bilja oko mene. Odjednom crnilo se izgubilo i osetih kako izranjam na površinu. Svetlost je obasjala moje staklaste oči a svež, čist vazduh ispunio moja pluća. Više nisam mogla da čujem majku i njene prekaljene, utlačene ratnice, više nisam mogla da se vratim saznanju o patnji svoga naroda niti praznim osvrtima na svoj mladi život. Sve se razdanilo i jasnoća mladog jutarnjeg povetarca mi razbistri oči. Nad mene su bila nadvijena četiri ozbiljna, iscrtana lica zamazana raznim travama i zemljom.

-Dobrodošla u život, dete.- reče jedan od starijih druida koji mi se nadnosio nad lice. Bila je starija gospođa duge i retke sede kose, i upalih ali svetlucavih zemljanih očiju. Ona sklopi svoje staračke ruke a isto učiniše i ostala tri druida. Primetih kako ladolež koji mi je vezivao zglobove na rukama i nogama počinje da se odvija i otpušta me iz svog lekovitog, ali krvničkog stiska a kruna od bagrema, maslačka, majčine dušice, nane i kamilice teatralno odleće sa mog čela. Za trenutak sam bezbrižno i zadovoljno posmatrala kako mi vene pulsiraju dok sveža krv kola kroz njih i celo telo diše hiljadama uzdisaja a onda sa strepnjom ispustih tih vrisak:

-Aramil! Gde sam?- pridigoh se u sedeći položaj i panično potražih njegovo lice u masi okupljenog sveta. Svi su imali dugačke zelene tunike i tamnozelene, kožne ogrtače.

-Na sigurnom si, dete. Pod okriljen i zaštitom šume i njenih stanovnika.- reče starica zaprljanog lica.- Ako misliš na mladića koji te je doneo, on je sinoć hitno morao da putuje na sever.

Primetivši da mi se lice smrknulo starica se ispravi:

-Ali rekao je da će se vratiti čim se završi rat.

Zašto me je ostavio? Otišao je u rat bez mene. Nije smeo...

-Koliko sam bila bez svesti?- upitah zbunjeno.

-Dvanaest dana.- odgovori žena.- Ipak Igdrasil ti je pomogao da staneš na noge.

Ona pomazi drevno stablo na čijem pijedastalu sam do malo pre ležala.

-Moram da krenem, imam neodložnog posla.- nadala sam se da ovaj moj izliv požurivanja neće shvatiti kao nezahvalnost. Druidi samo pokorno klimnuše glavom u znak razumevanja, i ovog puta bez blagih osmeha na licu se povukoše.

Prvo sam morala da nađem prevozno sredstvo. Ići u rat bez konja bilo bi isto što i boriti se bez mača. Jedini oblik konja na koji sam mogla da naletim u ovom druidskom kampu bio je kentaur. Nastavih sa svojom potragom i pošto je pomračina okupala proplanak tamom i zavila šumu mrklim crnilom. Ipak, nisam se bojala, osećala sam kako život kulja i struji kroz mene. Sedoh na zemlju i setih se jedne pesmice o jednorozima koju sam jako volela kao mala i počeh tiho da pevam.

''Kao mesečina bled,

Gladak kad led,

Srebrnkastog sjaja,

Od početka eona do kraja,

Dođi i prati me ti,

Jednorože moj verni.

Mesec.

Devica.

Šuma

i zvezdica.

Dođi jednorože srebrni,

U nebesa me prostrana vini.''

Tiho, ali uporno sam ponavljala reči dobro poznate dečije pesmice bez ikakvog smisla i racia, ali sa čistotom i verom u srcu sve dok kroz gomilu starih stabala nije zasijao snop srebrnkaste svetlosti. Nešto poput svetlosnog metka se gipko i brzo kretalo ka meni. Ubrzo sam mogla da nazrem tu beskrajno lepu i divlju glavu, velelepni rog i bujnu grivu sa koje se rasipala sedefasta prašina dok je galopirao. Stao je na par koraka od mene i načinio mali naklon glave. Znala sam oduvek da su ova stvorenja pametna ali ovoliku naklonost od njega to nisam očekivale. Poput izglancanog bisera je svetlucao i bleštao kroz pomračinu. Srce mi se pomalo steglo, nije to bio strah, više uzbuđenje što mogu da vidim i osetim ovo mitsko biće. Naklonih se i pristupih mu nesigurno mu milujući grivu. Iz nesigurnog milovanja grive uskoro sam se oslobodila straha pa sam ga tapšala po sapima i mazila mu njušku. Bila je to velika i jaka životinja, ali u istom momentu i graciozna i brza. Odlična za bojno polje. Pošto se savi u prednjim nogama ja ga uzjahah ne osedlanog i nežno ga povukavši za srebrnastu grivu on krenu u brzi kas. Ako ovako nastavimo do zore ću biti lice u lice sa svojom strinom i konačno ću moći da izravnam račune koje moja majka nije stigla. Oslepljujuća svetlost mi je isijavala pred očima dok sam se brzinom vetra probijala kroz šumu na leđima hitronog jednoroga. Mnoge stvari proletale su mi kroz um i obasjavale mi zacrtane ciljeve. Ako je verovati druidima, rat se već zahuktao. Veoma moguće da je već pri kraju. Na samu ovu pomisao se stresoh od crnih slutnji i blago poterah jednoroga vrhovima čizme našta se ovaj dade u još brži galop. Izgledalo je kao da letimo lebdeći par stopa od zemlje. Imala sam neki čudan osećaj koji se komešao unutar mene, izdizao mi grudi i svijao vrat. Znala sam da sam mu očajnički potrebna na bojištu. Ako pogine, to nikada neću moći da podnesem. Mora da otac sada razmišlja o povlačenju, ili pak sluša strinine glupe savete. Jahala sam skoro cele noći, ali dim nad horizontom ugledah tek pošto je sunce počelo da se uzdiže naspram pozadine novog zvezdanog sazvežđa. Onda ugledah sivo-crni dim koji se širio preko brežuljkaste poljane. Svuda kuda je pogled pucao bili su razasuti garnizoni. Sa jedne strane bili su šatori i grbovi kraljevski plave boje sa amblemima na kojima se isticala bordo i krvavo crvena i drevni zlatni vezovi. Sa druge strane, oborene na pola koplja stajale su zelenkaste zastave okupane skarletnom i srebrnom sa izvezenim lisicama i borbenim zmajevima. Znači: istočne alijanse su bile skoro poražene. Jednorog nastavi lakim kasom prema raskošnim, plavim šatorima. Kada sam podigla pogled sa njegove srebrnkaste grive, sunce je već zašlo za obzorje obojivši bojno polje krvlju. Uskovitlana magla kotrljala se preko palih tela poput sumpornih isparenja koje se izdižu iz dubina. Bila sam izgubljena u mislima i ćutala, pogleda izgubljenog u taj tužni, pakleni prizor. Strepela sam šta ću saznati kada dođem do šatora. Gledala sam u vrh na kome se vio mali barjak sve dok ga nije progutala gusta, mračna magla koja uvek obavija ove brežuljke, pa čak i leti. Svaka uska sivkasta linija nestajala je ispod naredne. Čak i to me je podsetilo na Aramilove reči. Te reči iako nisu bile urezane i uklesane u kamen, zadržale su se predugo u mojim mislima, možda su mi te reči isprale um - ili su jednostavno bile sačuvane u mom srcu, večno. Prošla sam kroz mračnu, vlažnu maglu koja je zaudarala na raspadnute leševe, oporan, težak znoj i gvožđe, i došla do samog šatora. Iznenadila sam se kada sam ugledala svetlost koja je dopirala iz unutra i veselo poigravala po senama u magli. Sjahala sam sa jednoroga i pomazila ga po krivi a potom radoznalo otškrinula zastore šatora i provirila skoro neprimetno. Pri kosoj svetlosti sunca koje je već bilo na samom zalasku, Aramilovo lepo, odlučno lice postalo je bakarno. Svetlozlatna kosa bila mu je delimično upletena u sitne, složene pletenice sa čvorovima, koje su me padale malo ispod snažnih ramena. Njegove tvrde, muške grudi su se izvijale, pošto je duboko disao brišući svoj mač. Na sebi je imao sjajnu, srebrnkastu mrežnjaču, a preko jednog ramena mu je bila prebačen ogrtač od snežno-belog krzna srebrne lisice prikačen masivnim brošem od belog zlata. Oko glave mu je po prvi put bleštala nakićena platinasta kruna ukrašena ogromnim dragim kamenjem. Sada je imao status princa i cara: pošto je nakon smrti svoga oca mogao da bude smatran za obojicu. Tek tada iz pluća mi se ote uzdah užasa kada ugledah do njega tri devojke iz suprotnog tabora vezane u lance kako mu koketno dodaju voće. Glatka i svetlucava površina slatkog, crnog grozda je dotakla njegove vlažne usne uz osmeh na licu okovane nimfe koja ga je uslužno hranila. Razjareno povukoh zastor šatora i zakoračih unutra na Aramilovo veliko iznenađenje. Njegov veličanstveni soko koji je do tada mirno stajao na ruci jedne od devojaka stade da se vrpolji i krešti uznemireno. Nisam mogla da kažem ni reči, niti sam znala šta bi trebalo da kažem, kako da postupim. On blago otvori usta u iznenađenju a tri prljave, ali lepe, okovane nimfe me prekorno pogledaše.

-Fortuna...- on promuca uspravivši se u svojoj veličanstvenoj visini i ustade sa poda.- Ti... dobro si? Živa si...

-Da. Mada bolje da nisam.- prekorno odbrusih.- Zašto? Kvarim ti planove?

-Kako možeš tako nešto da kažeš!- njegov sram i stid pretekoše u ljutnju i on povisi glas. Na obrazima mu je titralo skarletno crvenilo i nije se usudio da me pogleda u oči.

-Govorim istinu. Ponekad razočaranje može biti opasnije od otrovne strele.- pogledom sam okrutno šibala okovane nimfe koje su mi uzvraćale frktanjem i mrštenjem njihovih malih, bezizražajnih lica. Pustila sam da topli, lepljivi vazduh upije i poslednje oštro slovo a onda coknuh jezikom.- Pa bilo bi bolje da krenem. Znaš li gde je moj otac?

Aramil ustuknu:

-Ne možeš da odeš!- on kriknu u očaju bolećivo me prostrelivši suznim očima kada su nam se pogledi susreli.- Kako ne shvataš?! One su samo robinje! Deo ratnog plena!

Ovo se izgleda nije svidelo okovanim nimfama te one zarežaše.

-Je l’? Je l’ sam i ja deo ratnog plena, Aramile?- drhtavim glasom upitah.

-Ne! Naravno da ne! Ti si ona koju volim.- počeo je posramljeno da se zapliće u objašnjenja dok je pokajnički gledao uz i niz mene. Nimfe jesu bile lepe, mnogo lepše od mene, ali nisu mogle da se mere sa mnom. Bile su plitke, blede, neljudske i bezizražajne.- Zamisli kako će ti biti kada te načinim svojom caricom! Ove nimfe sam nameravao da prodam. Kada pobedimo u ratu ti ćeš dobiti sve. Sve što tražiš. Daću ti bilo šta. Zlato, drago kamenje, zemlje, sve ću ti pokloniti...

-Ono što ja želim više za mene ne postoji.- tužno ga pogledah.- Misliš da sve možeš kupiti svojim krvavim zlatom, zar ne? I protiv koga sada ratuješ? Smatrao si svog oca nepravičnog, a pogledaj sebe! Isti si. Isti! Pretvorio si se u životinju. Kasapiš i desetkuješ protivnika, iako su vam ciljevi isti. Gde je moj otac?

Još pre Aramilovog rođenja, u predskazanju Južnog proročišta stajalo je da će onaj koji tek treba da dođe krvlju natopiti šume i reke. Pričalo se da se čak i veliki hram blizu Merala zapalio sam od sebe i bio potpuno uništen na dan njegovog rođenja. Ljudi koji su prisustvovali ovom spaljivanju plakali su, zapomagali i šamarali same sebe, jer Veliki Pad Carstva je počeo baš u tom času. Samo nekoliko meseci kasnije amazonke će pasti u svojoj poslednjoj bitci za oslobođenje, na istim tim obalama. Aramilova majka, princeza iz Istočnih Zemalja, bila je takođe i sveštenica duboko ukorenjenih misterija života i smrti. Od ranog detinjstva, pored krvožednog oca željnog vlasti i majke koja se osamljivala i upuštala u svoje pomahnitale magijske rituale po vascelu noć, pijana od zamućenog vina i krvi, i luda od požude, Aramil je probijao svoj trnoviti put kroz detinjstvo. Kada je sazreo u njemu se rodila želja za osvajanjem. Nikada nije verovao da će ta želja u njemu jednoga dana ovladati. Naravno da je želeo da ima samoupravu nad sve četiri zemlje. Želeo je da bude bog, batina i sudija svakome koje živeo na njegovoj zemlji i udisao njegov vazduh. Za trenutak je zaboravio na ljubav, čistotu i poštenje koje su gorele u njegovom srcu svakim trenom dok je bio sa mnom, a sada je na njegovom licu gorelo očajničko kajanje.

-Ne razumeš. One su samo rob...

-Dosta!- povikah ljutito. Jedna od zlatokosih nimfi koja je držala veliki, purpurno crni grozd sa podsmehom priđe Aramilu koji je izbezumljeno gledao u mene i pomazi ga po glavi, niz vrat, ramena i gipka leđa obliznuvši se podlo. U trenutku, mahinalno dohvatih koplje koje mi je stajalo nadomak ruku i zavrljačih ga iz sve snage ka zlatokosi koja je stajala samo par koraka udaljena od mene. Koplje spretno prošišta pored zatečenog Aramila i proburazivši nimfinu utrobu, prikuca je za zemlju. Druge dve sa užasom i besom kriknuše i počeše da mrmljaju i izvikuju kletve na Silvanskom. Aramil pretrnu. Da sam bila samo malkice neprecizna, možda bi sada njegov čvrsti stomak bio prostreljen dugačkim kopljem oštrim kao sama smrt.

-Gde-je-moj-otac?- ponovih staloženo i sa zadrškom sevnuvši pogledom.

-Povukao se. Hteo sam da ga zarobim i da ti ga dovedem, ali... ali... uzmakao mi je. Možda ga je ubio neko od vojnika, mislim da sam tako nešto načuo juče oko podneva. Ali strina ti je ovde. Uspeli smo da je zarobimo.- aramil proguta pljuvačku i njegov drhtavi glas utihnu.

-Aha. Vrlo dobro! Želim da je vidim iz ovih stopa.- odlučno proskitah. Kletve i vrisci okovanih, odrpanih nimfi su mi remetile mir i zakuvavale gnev u meni te priđoh prelepom zlatokosom careviću, hitro mu istrgnuh mač iz ruke i sa besom ga zabih u glavu bučnije nimfe.- Žao mi je što sam ti ukaljala mač kurvinskom krvlju ali mislim da ćeš sad, pošto si postao glupi vladar, moći natenane da glancaš svu tu gvožđuriju. I ne brini, ostaviću ti poslednju...- podgrugljivo pogledah na jedinu preostalu nimfu koja se sada svijala uza zid i drhtavo stiskala nešto iza leđa.- ...pošto nekog kao što sam ja nećeš nikada moći da imaš. A sada ako bi bio ljubazan da mi pokažeš moju strinu pa da završim svoje poslove ovde. Promenila sam plan. Neću se više ovde zadržavati.

Više nije bio zajapuren i crven, njegovi obrazi bili su smrtno prebledeli a na čelu su mu se orošavale graške znoja.

-Ali ljubavi...

-Ššš!- strogo ga opomenuh a potom se sarkastično osmehnuh.- Pa ta iluzija je bila lepa dok je trajala. Vodi me kod Maleficije.

On bez reči razgrnu šator pustivši me prvu da prođem i tek što sam okrenula leđa nimfi, začuh posmrtni krik i okrenuh se u trenutku da vidim kako prljava, okovana, nimfa uz težak zveket lanaca i beživotnog trupa pada na tlo. Njeni oklembešeni, kovrdžavi, zlatni uvojci ulepiše se u krv dok joj se glava skotrljala u ugao.

-Pokušala je da te zabode nožem za voće.- tiho reče Aramil brišući svoj lovački nož o lepršavi zastor šatora. Plitko i ubrzano je disao.

-Šta god. Sada mogu i da umrem. Svejedno mi je.- slegoh ramenima i izađoh na svež noćni vazduh. Visoko na nebeskom svodu bleda Luna je jezdila nebom dok su joj oblaci obavijali zvezdane skute. Jednorog se mirno odmarao na vlažnoj travi a njegove krupne, tužne, oči bile su potpuno sklopljene. Aramil pokuša da me uhvati za ruku ali ja se hladno iskobeljah iz njegovog vrelog stiska.

-Zar ni hvala?- on upita tužno a ja nemo odmahnuh glavom šmrknuvši nevoljno. Oči su mi suzile. I pokušavala sam da to sakrijem samu sebe ubeđujući da je to od svežeg vetra koji je te noći nemilosrdno šibao moje razgolićene grudi i ramena, uplićući mi kosu u čvorove i vijoreći je na sve strane poput neke čudne i tužne, žive, zastave.

-Dobro...- on nastavi grcavim glasom.- Prati me.

Nemo sam posmatrala njegovu lepršavu bledozlatnu kosu koja se presijavala na tananoj mesečini, koračao je krupnim i teškim koracima, par stopa ispred mene. Prolazili smo kroz senke i tamu okolnih, manjih šatora i oružajnica, a onda on zastade pred jednim od šatora ispred koga su nemarno, dremala dva stražara. Aramil ih blago šutnu nogom na šta se oni trgoše i promeškoljiše.

-Spavate na dužnosti!- on nezadovoljno kaza preskočivši ih i približivši se velikom kavezu koji sam tek sada, pod blagom mesečinom mogla da primetim. Kavez je bio spravljen od čvrstog čelika i visio je sa jednog širokog, drvenog, potpornog stuba. Rešetke na kavezu bile su tako guste da ni omanja ptica nije mogla da proleti kroz njih, a kroz tamu sam jasno mogla da primetim zakukuljenu, povijenu figuru koja je pogrbljeno stajala, pribijajući se uz rešetke. Genijalnost ovog izuma bila je ta što je kavez bio prenizak da bi se u njemu uspravno stajalo i preuzak da bi bilo ko mogao da sedne ili klekne. Zgrbljenih leđa, oronulo, iz mraka me je posmatrala čudna, rasčupana figura sa svoja dva zakrvavljena oka.

-Pa, evo tvoje strine. Pretpostavljam da imaš neke planove sa njom.- Aramil se okrete ka meni i pogleda me pokorno, poput dobrog lovačkog psa koji očekuje zasluženu nagradu od svoga gospodara. Na usnama mi zaigra lagani osmeh, dok mi je u oku još uvek treptala suza besa i tuge zbog nedorečenosti.

-Vrlo dobro. Ostavi nas.- promrmljah gordo, a pogled mi je bio kao prikovan za Maleficiu koja se zlurado grčila u kavezu.

-Kako god želite, princezo.- naizgled formalno odgovori Aramil uz ironični osmeh. Nisam se obazirala. U glavi mi je gorela osveta. Prišla sam bliže kavezu koji se klatio izazivajući pritom jezivo, avetinjsko škripanje.

-Zašto ne sedneš?- podrugljivo primetih.- Odmori malo te stare noge.

-Pomozi mi. Pomozi mi da pobegnem.- Maleficijin glas je zvučao promuklo i podlo dok je bezuspešno pokušavala da spase goli život. Glasno se nasmejah i odigoh jednu obrvu u čudu. Njena drskost prevazilazila je sve granice normale. Ipak ona nastavi da cvili,- Hajde zlato moje, ja sam tvoja strina, tvoja krv... Pomoći ćeš staroj teti?

Osetila sam čudne grčeve u stomaku kao i napad paničnog smeha od koga nisam mogla da se spasem. Kada sam došla sebi osmeha na mojim usnama nestade. U glavi mi je bila urezana slika rođenja, dan kada je dušmanka ubila moju majku.

-Pohlepno kopile! Tako si jadna!- počela sam da obilazim krugove oko kaveza, poput gladne divlje zveri koja merka svoj plen. - Ubico!

-Oho...- strinin izraz lica se promeni i iz molećivog, izveštačenog pretvori se u podli, lukavi osmeh.- Svi smo mi pomalo ubice, zar ne? Nemoj mi reći da i ti sama nisi ubijala?

Pognuh glavu:

-Da. Pretpostavljam da si u pravu. Svi smo mi grabljivice. Ali pošto si mi pobila porodicu, i natopila svoje ruke krvlju mojih sestara, mog naroda, osveta će biti slatka.

-Iste smo! Priznaj to sebi.- Maleficia se isceri zlobno.- I ti si ubijala bez milosti, i tvoja majka je.

-Ne! Krvna osveta je krvna osveta...- zastadoh oštro je pogledavši.

-I šta sada? Ubićeš me, kao što si ubila mnogo njih, pokvarenih ali i nevinih?- Maleficia se zagrcnu a potom i zakašlja. Kašljala je dugo, i pri tome sam mogla da čujem kako su njena pluća škripala i jecala mešajući se sa sablasnim cviljenjem kaveza koji se klatio. Konačno ona iskašlja nešto sluzavo i krvavo, što poče da curi i sliva se niz rešetke. Tek tada primetila sam tvrdu belozelenkastu skramu koja joj je bila poput osipa proširena skoro celom kožom.

-Mislim da to neće biti potrebno. Brza smrt bi bila samilost i blagoslov za tebe. O ne, takvi kao ti, nisu je zaslužili.- odmahnuh glavom par puta dok sam posmatrala kako izbljuvak ljigavo kvasi travu ispod kaveza.

-Bolesna sam, dete, pomozi mi. Ukradi ključeve od svog brata, pusti me odavde.- ona zakuka očajnički dok se poput utopljenika hvatala za poslednju krhku slamku svoje nade.

-Pa, vidim da ja ovde više nemam posla.- slegoh ramenima tupo dok sam sa gađenjem posmatrala njeno moljakanje.- Bolest će te već dovršiti, a onda... Gorećeš u najgorim dubinama pakla.- okrenuh se da krenem ka svom jednorogu kako bih mogla što pre da nestanem iz Aramilovog života i pobegnem od prošlosti kada začuh iza sebe promukli Maleficijin glas:

-Vidimo se tamo, onda.

Zastadoh ali onda odlučno potrčah ka jednorogu. Nisam se osvrtala, i duboko u sebi znala sam da ona ima još najviše par dana tog jadnog, zarobljeničnog života. S druge strane preda mnom je stajao moj život. Moj nesređeni, divlji život. Nad glavom mi više nije svetleo oreol od snova. Svi snovi, svi planovi bili su srušeni i utopljeni u ledene, nepregledne dubine, razvejani vetrom koji je ove noći tako jako šibao. Ipak kada sam stigla do srebrnkastog jednoroga, i uzjahala ga, nešto me dograbi za nogu:

-Nemoj da ideš!- uskliknu Aramil.- Samo Bogovi znaju koliko mi trebaš!

-Neka, neka... Nađi sebi neku lepu, krotku, plodnu i glupu ženu. Osim toga sada imaš svoje robinje. I svoju krunu, i svoj presto, i svoju zemlju... Slobodno nastavi da je uništavaš ja te neću u tome sprečavati. Ionako je kasno za dolazak bolje ere i svetlijih vremena.- brzo i samouvereno sam govorila izbegavajući njegov pogled. Znala sam da ako pogledam u te biserne, krupne, azurne oči, da bih se pokolebala i možda se utopila i prepustila osećanjima. Ljubav omekšava čoveka, a ja nisam smela da dozvolim da omekšam. Povila sam ruke oko jednorogovog snažnog vrata.

-Ne! Ostani, molim te. Zajedno ćemo vladati. Pravićemo promene. Iskorenićemo nepravdu. Promenićemo svet, videćeš.- uporno mi je stiskao koleno a glas mu je postajao sve glasniji i glasniji. Tako vlažan, dubok i siguran. Odmahnuh glavom nepoverljivo:

-Dobro upamti ovo: Da bi promenio svet, prvo moraš da promeniš samog sebe. Možda ćemo se ponovo sresti, kada mi dokažeš da si se promenio, kada pokažeš duboko kajanje i požrtvovanost. Dobićeš me tek kada vidim da si me zaslužio.- usudih se da mu pogledam u oči, a potom se u trenu savih i spustih mu vatreni, vreli poljubac na usne. On me nežno prihvati oko struka i ramena ali ga hitro odgurnuh.

- Zbogom, lepi moj careviću.

Grčevito stegnuh jednorogovu grivu i ošinuh ga nogom po sapima pre nego što je Aramil i uspeo da odgovori ili odreaguje. Ostavila sam ga u prašini kopita iza sebe. Nisam se osvrtala, čak ni na trenutak. Zabacih glavu ka dalekoj morskoj obali koju sam pod prvom svetlošću obdanice mogla tek da nazrem na dalekom horizontu ispred sebe. Jednorog me je poslušno nosio, bio je krotak i nežan, poput Gvaula. Moj jedini prijatelj i saveznik. U počast poginulom atu, jednoroga odlučih da nazovem Gvaul. Svetlost. To ime mu je savršeno odgovaralo pošto je bio jedina bisernosrebrna svetlost naspram proždrljive, guste tame koja me je okruživala i pratila u stopu. Polako sam zadremala u sedlu i prepustila se Gvaulu da nas nosi.

Vetar je razneo svitanje a beli raskidani oblaci polako su hlapili rozikastim nebom. Sjahala sam i prišla penušavoj ivici okeana. Gvaul nije mogao dalje, pomazila sam ga tužno po grivi naslonivši svoju glavu na njegovu. Ostrvo tajni važilo je za legendu, a priče o njemu su se nadograđivale obilatom maštom pripovedača kroz vekove. Ipak, legende su ponekad postajale istinite. Trebalo je hrabro istupiti i zakoračiti u penušavu penu talasastog, tirkiznog, mora. Sigurno koračati kroz talase i dubinu i na jednom mestu će se za one čistog srca, stvoriti prolaz ka ostrvu tajni. Zabrazdila sam u tropsko plavetnilo, lagano koračajući po peščanom tlu. Polako i staloženo sam posmatrala kako mi voda dopire do bedara, struka, čvrstih vrhova grudi, ramena,... Polako je more progutalo i ceo vrat, a brada mi je bila do pola uronjena u vodu. Ipak, nastavih odlučno da koračam. Ovde su mnogi pre mene odustali. Udahnuh duboko svež, morski vazduh, i poslednji put pogledah u sunce. Hrabro zakoračih u bezdan ispred sebe. Ne znam koliko sam dugo koračala i koliko sam se uporno trudila da ne isplivam na površinu vode, ali znam da mi je uskoro ponestalo vazduha. Mali mehurići nisu više izlazili iz mojih nozdrva i počeh da gubim svest. Mislim da ne mogu dalje... Ipak sledećim korakom mi se stopalo našlo bez sigurnog oslonca i prvo moja desna noga, a potom i celo telo uploviše u usisavajući, snažni, vir. Imala sam osećaj da se peskovito tlo pod mojim bosim stopalima rastvorilo i da me je neka čudna sila povlačila nadole, a potom, pod pritiskom, izbacivala naglo u zapenušanu površinu. Uskoro sam mogla da osetim dodir vazduha na svom temenu. Čelo mi je bilo još uvek potopljeno u vodi, toplijoj i prijatnijoj od vode u koju sam pre nekoliko trenutaka ušla. Osetila sam se skrhano i premnoreno, ali skupih snage da rasklopim kapke. Morska so mi je peckala sluzokožu očiju i nosa, ali podigoh glavu. Prizor je bio prelep: Sedela sam u prozirnom, azurno-plavom plićaku. Pesak ispod mene bio je beo poput snega, a dno je bilo ukrašeno mnoštvom školjki i morske faune: tropske ribice, korali, i sedefaste ljušture školjki. Voda je imala prijatan, opojan, cvetni miris a mehurići vazduha su iz nepoznatog razloga izbijali na površinu. Otpuzah polako na peščani sprud, a potom se, motivisana svojim otkrićem, pridigoh na noge i nesigurno počeh da istražujem ostrvo i zapažam njegove stanovnike. Velike, ali miroljubive ptice egzotičnih boja i velikog, oštrog perija, nekoliko purpurno-zelenih kornjača,... i ni jedna ljudska duša. Ljudi u kraljevstvu su pričali da na ovom ostrvu, visoko u planinama čiji su se snežni vrhovi, večito obavijeni mističnom maglom, izdizali tik nad penušavom, beličastom površinom vode, počiva sva mudrost sveta. Nisam znala kako doći do te mudrosti, ali želela sam da saznam, te sam se bez imalo opreza i sa tvrdoglavim srcem zaputila prema strmim planinama. Nisam želela da stanem, da posustanem, pokleknem. Ne sećam se koliko je svitanja raznelo ponoćno, mračno nebo, niti koliko je dana sunce besomučno pržilo moju nežnu, bledu kožu. Pred samim vrhom sam počela da posustajem. Usne su mi bile žedne bistre, sveže vode, a i kap ustajale bi imala ukus najlepše bistrice. Padoh ničice na zemlju i razdirući kolena na prašnjavi kamen ispod sebe nastavih da puzim ka vrhu, pognute glave od besomučnog tumaranja planinom. Ako je mudrost i postojala gde je? Počeli su da me obavijaju crni velovi sumnje dok sam se koprcala da dodjem do daha. Nisam mogla da umrem tu u prašini, okružena lešinarima. Nisam mogla da odustanem od zacrtanog cilja, a smrt nisam mogla da prihvatim iz inata, iz ponosa. Stići ću do vrha, na nogama, kolenima ili u komadima, ali stićiću. Još mnogo puta je Sunce zašlo za valovitu, tirkiznu površinu vode. Još mnogo puta su zvezde na nebu zgasnule kako bi bile rasterane pred prvim sunčevim zracima. Uzmicale su pred strašnom, zlatnom, Heliosovom kočijom. Glave uprte u prašinu pod nogama i razgrebano telo, počela sam da sagledavam svet iz mravlje perspektive. Ipak nisam bila bespomoćna. Želela sam da izdržim. Ne, MORALA sam da izdržim. Nad glavom bi povremeno čula zloslutno kreštanje orlušina i lešinara, njihov podrugljiv klepet krila koji umesto da me obeshrabri, pružao mi je volju da nastavim. Bila sam sita, a praznog stomaka, bila sam napojena, a bez kapi vode na usnama. Bila sam odmorna, mada mi je drhtavo telo ostavljalo blag krvav trag, a oči su se nepokorno sklapale. Tlo je sve više postajalo travnato. Pridigoh se na stopala i podigoh glavu prkosno. Pogled je pukao preda mnom. Bila sam na vrhu planine. Na prostoru od svega par kvadratnih metara bujne vegetacije cvetale su prekrasne ambrozije, narcisi i crveni zumbuli. Na sredini proplanka bio je oltar od kamena sa nekoliko bočica i pehara prislonjenih na hladnu, mermernu površ. Oltar je bio izrađen od slonovače i bronze, sa prelepim reljefnim duborezom iz koga su isijavale scene iz života bogova. Gde je tu mudrost? Još uvek nisam mogla da pronađem smisao svom opasnom lutanju. Možda bi bilo lakše jednostavno se baciti niz liticu. Ispružih se po travnatoj površini i pogledah visoko iznad sebe, u rastrzane oblake koji su plovili nebom. Suton je već punio senke modrinom. Suton. Razdel-vreme. Ni svetlost, ni tama - već tajna. Dan se potrošio: počeo da jenjava i zabrektalo hlapi. Držao se još samo tankim, sipkavim vlatima o daleki rub neba. Noć tek nadolazi. Noć koja je po svemu sudeći bila mlada, nesigurna i slaba. Ono što je do malo pre bilo jasno, odjednom načinje sumnja. Pred tom proždrljivom sumnjom posustaje i najčvršća uverenost u dobro poznate obrise i njihovo značenje. I iako oko po suncu veruje u ono što vidi, tada u smiraj, to dnevno, neosporno znanje postaje nekako varljivo i krhko. Nadolaskom purpurnog sumraka kravi se u svesti brže od leda iznenadno zahvaćenim toplim hukom prolecja. Na žutoj mrlji polako niče neverica: da li je sve ovo okolo stvarnost, ili maštom izazvan privid?

Te rane letnje noći, u suton, vazduh je bio posebno gust. Tek prohujalo nevreme ostavilo je za sobom lelujave oblake lepljive izmaglice i prašine. Sporo su putovali prema zemlji kao da je nikada neće dotaći. Iz mrkline krošnji topli noćnik donosio je po koji potmuli jek groma. Ispružih ruku da dohvatim bočice i pehare, i napipavši flašu vina i jedan od pehara privukoh ''plen'' sebi. Natočih vino u bronzani pehar i pomalo drhtavom rukom ga prinesoh usnama. Mašila sam se za pehar. Samo što sam ga okrznula prstima iz njega je buknuo miris: onaj - zapretan u zrna grožđa još tamo, na padinama strmih vinograda, negde uzvodno gde su čokoti vinove loze iz proslojka kristalastih krakova i noću korenjem crpili toplotu čudnovatog, zažarenog sunca. Pila sam sa uživanjem: kratkim, polaganim srkutima, štedljivije nego da kušam lek. Tamno i gusto, poput dobro ukuvane strasti, vino je prianjalo uz nepca, rasipno dražeći oštrikavom slašću svilenu površinu sluzokože. Iza svakog gutljaja osećala sam kako mi telo žare blagorodni trnci topline.

Počele su da me muče uspomene, stare uspomene, stare rane koje su se u točku vremena pretakale u nove, podjednako bolne i neprolazne. Nisam poznavala nikoga osim njega. A on... on se vremenom menjao. Postajao je drugačiji, zavolela sam njegove mane, ali nisam mogla da živim sa saznanjem da se polako pretvarao u krvožednu zver u ljudskom obličiju- u njegovog oca... Pošla sam da tražim mudrost. Zar je mudrost skrivena u ovom gutljaju vina, ili možda u hladnom mermeru oltara? Sumnjam da je zenica mudrosti počivala u ovom neokrnjenom parčetu travnate površine i malom delu bistrog neba. Sve mi je bilo tako strano, tako nepoznato,... Odavno je počeo da me pritiska i guši osećaj ne pripadanja, izdvajanja, posebnosti. Zar svaki susret sa nepoznatim nije upravo to, pitala sam se, jedno novo nemušto traganje? Slika koju ponesemo tek je slučajni odraz stvarnosti, uobrazilja oblikovana našim doživljajem. Kao u nekom malom, šarenom kaleidoskopu. Zaviriš, a staklići iznova slože drukčiju šaru... Aramil. On je bio lep. Prelep. Ali lepo mora da ima i dublju sadržinu od vidnog, da se oplemeni radom i znanjem. Bez takvog truda, spoljašnji sklad, ma kako opojan i zovan, ostaje tek kratkotrajna, prijatna slika, kojoj će vreme neumitno presuditi, a možda čak i sasvim obesmisliti prvobitnu privlačnost i čar. Od prvog daha, bio je čudesno žilav; uporan i svoj. Još kao sasvim mali dečak, Aramil je tačno znao šta želi a šta ne želi, ne može ili neće. Ni pod silnom očevom grdnjom i pretnjama, strahujući jače od opasnosti da će ga zbog iskazanog protivljenja bližnji manje voleti, nego od nagoveštene preke kazne, Aramil nije mogao, koliko god to iskreno želeo, da im udovolji; da pristane na nešto što, neobjašnjivom unutarnjom slutnjom nevine detinje čistote, oseti kao nepravično ili pogrešno. Neki među carevim dvorjanima bi onda presudili da je mladi carević nepopravljivo svojeglav, čak drzak i neposlušan, ne uvidjajući u svojoj brzopletosti pravu razliku izmedju bezrazložne tvrdoglavosti, kojoj su deca često sklona, i istančanog osećaja za pravdu, što ume da obodri te tankoćute dušice na neočekivanu pobunu i nepokornost.

Kako je odrastao Aramil je i stasom sve više podsećao na nekakvog carevića. Visok i krupan, vretenastih nogu i ruku, uskog struka i kukova ali snažnih ruku i širokih, razvijenih, ramena, a istovremeno čvrst, kompaktan i zgusnut činio se kao neka porculanska figura Erosa, izlivena u jednom komadu. Volela sam ga... Još uvek ga volim. Sudbina je čudna tkalja koja tka svoj vez onako kako ona to želi. Zapravo, Aramil nikada, ni dan danas nije napustio svoju Fortunu, devojku u koju se zaljubio na letnjem viteškom turniru. On samo nije umeo da mi pomogne da ja ostanem Ja. Ne mogu da kažem da Aramil nije osećao ljubav prema meni i da je lično on kriv za rastanak. Ljubav prema meni je iskazivao kad god je stizao. Ta ljubav je padala na moju dušu tek kao rosa koja teško može i da spere prašinu sa polegle travke, a kamoli da utoli onoliku moju žeđ za promenama. Mislim da je Aramil i sada oseća. Ali, ljubav je imenica. Njeno je da imenuje pojam. Voleti je već glagol, radnja! Za voleti je potrebno biti zajedno. Mi nismo više bili zajedno, ponajviše zbog oštrine mog jezika i ljubomore koja bi i najjaču biljku presušila i klonula. Nismo na tome radili. Nismo znali da čuvamo našu ljubav, a ja sam ga očigledno volela onako kako to njemu nije odgovaralo. Preklinjao me je da se vratim- Ipak nije shvatio suštinu mog odlaska! Možda nije ni mogao... dragi moj, lakoverni i pohlepni carević, rastrzan između svog porekla, krvi i mene. Nije mu lako. Ali on nije razumeo da su moja ćutanja mnogo dublja od ljutnje. Bila sam tužna, beskrajno tužna - očajna. Videla sam kuda sav taj rat i krvavo zlato vode. Bez obzira na pol, ono što ti je potrebno da budeš živ, isto je i za muškarce i za žene. No, u ovom našem svetu, žene izgleda imaju manje prava da budu žive, ili im većini nedostaje smelosti da se bore za to pravo. Možda sam ja sama, sama sebe poništila; izbrisala gumicom kao pogrešno povučenu liniju? Možda sam trebala da trpim nepravdu celog života. Možda se sada i kajem, ali prkosno i dalje stojim iza sopstvenih ideala, nemareći što će me to isto uverenje i tvrdoglavi sjaj u očima, možda jednog dana potpuno uništiti. Nadolazeće vreme može me smrskati, rasturiti i rasuti u sitan prah a potom me prigrliti k zemlji. Zemlja si i u zemlju se vraćaš. Ipak ona mala trunka gorčine i buntovne volje kolala mi je venama. Moja majka je bila neko, i ja sam neko. Ne obična seljančica koja posmatra kako joj život promiče kroz prste a stara tkalja sudbina plete budućnost po svojoj volji. Aramil nije poštovao žene, samim tim on nije poštovao mene. Nije mi to nagovestio rečju, niti pogledom, ali držanje i oči ponekad govore više od reči. ''Ženino je da trpi.'', govore ljudi, odzvanja celim svetom. Kakav mazohistički, suicidalni princip. Besmislen i nadasve štetan, ali nažalost toliko stvaran u današnjem vaspitanju. Otkako prvi put otvorimo oči, babe, majke, tetke, strine, ujne uče nas trpnji kao neminovnom ženskom usudu, kao nečemu nužnom i neizbežnom u našem životu. Iz generacije u generaciju revnosno se preštampava isti genetski kod. Sistematično, duboko u podsvest. Kako se koja od nas ne bi sluchajno izmigoljila ili promakla? Suspreži se, guši, sputavaj, kapituliraj - to je svakodnevna mantra kojom nas kalupe u Dobrovoljne Večite Žrtve. Možda zato što Žena i Žrtva počinju istim slovom? A kada se ti isti klonovi napokon rastrezne, već je uveliko kasno. Život se već oparao. Nije ostalo ništa. Umesto onih koje su mogle biti, u njima stanuju ozlojeđene mrziteljke svega što živi i još ima nade da se otme. Žena je ženi neretko najveći vuk! Odavno sam ja pojela svoju porciju trpnje... Moja majka nije trpela, a ja ne mogu... Ipak ponekad na trenutke poželim da mogu da zažmurim i okrenem pogled od sudbine koja mi je poreklom i rođenjem predodređena. Ponekad na trenutke, ali samo na trenutke, poželim da sam se rodila kao seljančica, živela kao seljanka i umrla kao potpuno obična žena: bez borbi, ratova, strasti, bojnih kopalja, mačeva, neprestalne strepnje, krvi i stradanja. Zamišljala sam okean... tirkizno more i njegove zapenušane talase kako, poput ustreptalog ljubavnika, ophrvanog požudom, nestrpljivo sačekuju vodu brze reke. Osećala sam kako mi se iz vlažne trave, preko hladnih, utrnulih stopala, jeza polako penje duž listova nogu prema bedrima. Ni vino više nije moglo pomoći. Učinilo mi se da u daljini mogu nazreti pesmu koja se mešala sa šuštanjem talasa u prekrasnu, magičnu simfoniju vode. Pomračina mi je prekrila vidno polje a kapci su pali, teški poput olova. Prilegoh na oltar dok se pesma Posejdonovih kćeri približavala nalik na okrepljujuću, zaglušujuću tutnjavu koja ume da zaleči. Poput široko rastvorene školjke, u tom trenutku sam otkrila svu svoju raskoš, možda i varljiviju od one stvarne, zbog zagonetnog dodira noći, a svetst mi napusti telo pri prvom dodiru umilnih tonova. Pehar bez ikakvog zvuka iskliznu iz mojih prstiju, pade na zemlju i otkotrlja se po travi...