POSLEDNJA AMAZONKA

10.

Memento i narod Senke

Nebo je još uvek bilo vedro i drveće se ocrtavalo na njegovoj prozračnosti čisto kao na bakrorezu. Bledoljubičasti sjaj vazduha je njegovim obrisima davao nestvaran izgled. S vremena na vreme sam podizala poneki opali list ili komadić mahovine i zagledala ih onako prozračne, varljive. Čak su i moji prsti, kojima sam opipavala kore stabala između kojih smo prolazili i krčila put tamo gde ga nije bilo, u tom ružičastom vazduhu izgledali neprirodno prozračni. Znala sam da ovakav miran i čist početak sutona najavljuje tihu i vedru, letnju noć. Hodali smo lagano, u ritmu svetlosti i boja što su se obogaćivale plavetnilom koje je bivalo sve tamnije i skretalo u ljubičasto. Skoro da sam mogla čuti živahni žubor reke Nod ispred nas. Plodna crnica oko nas je mirisala oštro i opojno. Već se smrkavalo ali smo nastavili hod sve dok člancima nisam dodirnula rečnu vodu. Pljuskanje skele je prekinulo našu tišinu, i ja doviknuh čamdžiji da priđe bliže.

Posmatrala sam Aramila kako se vešto cenjka sa skeledžijom. Dvadeset zlatnika za skelu, dvadeset pet, dvadeset sedam... dogovor je zapečaćen sa dvadeset osam zveckavih, u maloj braon kesici koju Aramil izvadi iz dubine svoje košulje i baci čamdžiji u prsa. Da bi odgurnuo čamac od niske, blatnjave obale, morao je da se izuje, da podvrne pantalone i uđe u vodu. Sada sam videla snažne konture njegovih listova i duge tabane prošarane prozračnim venama. A na čelu mali trag gline koji je ostavio brišući kapi znoja. Ta mrka pruga je za mene bila mala tačka sasvim posebne nežnosti u osunčanom i sasvim posebnom svetu. Želela sam da spustim prste u vodu i operem mu to savršeno čelo... Aramil koji se prihvatio veslanja, a koji je sada sedeo naspram mene, golih stopala pritisnutih uz daske čamca, bio je sasvim neobično biće. Još uvek nisam znala kakva su njegova prava osećanja prema meni. Da je to čovek koji me voli ili samo želi, i koji me je poveo jednog vrelog dana čamcem, prema svom dvoru, obavljajući na taj način neku vrstu obreda posle kojeg dolazi noć kada će me i silovati ako bude tako želeo, sa punim pravom, bez ikakvog mog otpora. Sada, dok je veslao, gledao me je sa izrazom deteta koje čeka pohvalu. Setila sam se onda, da me je taj isti mladić, taj divni mladić, više puta iščupao iz čeljusti smrti. Setila sam se onog mirisa slame u tamnici, Artiomove postelje i čaršava što su mirisali na reku, da, tačno tako, istovetno kao što je mirisala ta mlaka voda koja se presijavala ispod niske ivice čamca. Tišinu sumraka remetilo je pljuskanje talasa o drvene bokove čamca. Primorala sam sebe da slušam. Aramil mi je u tom trenutku nešto rekao. Verovatno je to bilo nešto o životu na dvoru, što je ponavljao radosno svakih pet minuta. Mrlja od gline na čelu mu se razvukla kao dugi, krivudavi končić. Nagoh se, zaronila sam ruke u vodu. Obrisaću onaj trag blata na njegovom čelu... Prenu me krupna, topla kapljica. Oblaci su otežali i spustili se. Zamućeni, purpurno-tmurni polegli su na visoke grane koje su štrčale sa visokih čempresa i jasenova.

Te noći je sipela topla kiša. Posle nekoliko sparnih dana vazduh se činio svežijim, možda zato što smo plovili uz reku. Temperatura je neznatno pala. Gledali smo se poduže ništa ne govoreći. On zatim stisnu očne kapke, kao da ga je iznenada nešto jako opeklo. Videla sam kako mu na trepavicama zatreptaše sićušne iskrice i prihvatih se drugog vesla.

-Je li sve u redu?- upitah napokon.

-Da. Da, sve je sasvim fino...- Aramil otvori oči i protrese glavom. Kao da mu se svest mutila. Nisam ništa drugo želela da pitam, niti da pričam o svojim planovima kada stignem na kopno. Zadržaću se možda par meseci u njegovom bajkovitom zamku, ali nakon toga moram da nastavim započeto. Da odem do Čvora, pronađem Izvor Magije i preobrnem točak sudbine. Želela sam da oslobodim magiju njenog nepobitnog ropstva zlim magovima i gradskim čarobnjacima. Propageri jeftinih trikova! Ha! Proćerdali su skoro svu magiju, oni i pripadnici razno raznih kultova. Morala sam da stignem do Čvora. Jedini problem je što niko nije tačno znao gde se to mesto nalazilo... Možda zbog toga što je ono neprestalno menjalo svoje stanište. Magija teče kroz Zemlju, Vazduh, Vatru i Vodu. Nesmetano se kreće podzemnim kanalima, curi i klizi, isplivava na površinu. Čvor se nazivalo ono mesto gde se nalazio izvor Magije. Među narodom se šaputalo kako Narod Senke zna gde leži Izvor. Ja u životu, nikada nisam imala prilike da sretnem nekog iz plemena Senke. Uljuljkana talasima i Aramilovim osmehom neprimetno sam zadremala, olabavivši stisak oko vesla.

Početak sledećeg dana bio je siv i maglovit. Prohladni i sivi dani na početku leta obeležili su uobičajen zamor koji dolazi posle proleća, njegovu zadihanost koja dolazi uvek posle naglog cvetanja i majske toplote. Lišće je već otežalo, zgusnulo se i dobilo tamniju boju. Poljana koja se spuštala prema reci, obrasla je visokom travom. Tu i tamo se belela od srebrnastih pahulja procvalog maslačka. Tiha kiša koja je pala prethodne noći, zadržavala je maglu koja je ispunjavala vazduh kao u jesenja jutra. Sada se već mogao čuti veseli smeh i žagor dece sa obale koja su se igrala pljuskajući i gnjurajući po plićaku.

U tom trenutku smo pristali. Aramil je iskočio na obalu, povukao kljun čamca u mali zaklon među vrbama, usred naseobine algi. Onda mi je pomogao da iziđem, mada to zaista nije bilo neophodno, smestio me na jednu malu čistinu okruženu žbunastom travom boje malahnita, što dalje od mulja. Uradio je sve to veoma pažljivo, kao što se postupa sa važnim vojnim komandantom, ili vazom cveća punom vode za koju se plašimo da je ne razbijemo u poslednjem trenutku, ili možda pre kao sa osobom čiji rang ne odgovara mukotrpnom putovanju.

''Poslednja amazonka. Princeza.'' Prišapnu mi neki sitan glasić u glavi, a onda dodade ''Buduća carica sva četiri kraljevstva. Za njega si to i dalje, zauvek. On je osetljiv na tu dodatnu vrednost tvoga tela...''.

Pre nego što je Aramil stigao išta da kaže, okretoh se, mahom, a pred očima mi puče naj raskošniji prizor. Bio je to veliki, stameni zamak. Zidine visoke kao planine, i glatke kao krljušt ribe, opasavale su zamak, grad i njegove žitelje. Blještale su se bisernom belinom na podnevnom suncu. Postojalo je samo znojenje, ovog žarkog podneva, sladunjavi miris mlake, muljevite vode, i belina grada koji se prostirao pred nama. Nesvesno, blago rasklopih usne, a Aramil se osmehnu.

-Sada vidiš zbog čega smo se borili? Zbog ovoga je moj otac zaklan, zbog ovoga mi je sestra mučki ubijena, majka takođe mrtva,... Cela porodica i pola kraljevstva su pokopani zbog ovoga.

''Da bi ti uživala u tome.'', pomislih. Ne! On to nije rekao. Ali ipak... Činilo mi se kao da želi to da doda. Ne, ne... Pokušavala sam sebe da ubedim da u njegovom glasu nema ciničnosti, osude. On me prihvati za ruku i povede do kapija. Ljudi su, kao mravi, u kolonama prilazili kapiji prestonice. Poput planinskog brzaka gomile ljudi su ulazili i izlazili, zbijeni u redovima. Bilo je tu porodica sa karavanima, važnih ljudi na konjima, jahača, glasnika, lutalica, seljaka i zabavljača. Kolone nagih robinja i egzotičnih životinja su predvodili ljudi kakve do sada nisam videla. Bili su potpuno crni, a čela su im bila kratka i spuštena. Njihova koža je izgledala grubo i tvrdo, a na licu su im plamtele vatreno-bakarne oči. Svaki od njih imao je tamnu i gustu, kovrdžavu kosu i nosio oružije. Prosjaci su, pod neprijatnim pogledom stražara ulazili u grad. Hromi, izgladneli i mamurni su se takođe mogli videti u ovoj čudnoj koloni ljudi koji su pribegali u grad, a u kojoj smo i ja i Aramil sada stajali. Jedan od stražara se široko osmehnu kada nas je video.

-Koliko tražiš za tu robinju?- on nam drsko prepreči put.

-Ona nije robinja.- Aramil odmahnu glavom rešen da zaobiđe sukob sa neukim gardistom.

-Koliko tražiš, seljačino glupa? Kada te carev stražar nešto pita onda odgovaraš!- stražar, koji po mojoj proceni nije imao više od dvadesetak godina i isto toliko meseci službe, isuče sablju.

-Rekoh da dama nije na prodaju.- smireno reče Aramil dok je pokušao da nas provuče pored stražara.

-Dama?! U takvim prnjama?!- brecnu se stražar, a ja spustih pogled kako bih se bolje osmotrila. Bila sam zaprljana rečnim muljem, a kosa mi je bila divlje puštena. Oko belog tela se privijao mali, skarletni komadić prozirne svile. Da nije bilo onog drskog i upornog sjaja u očima zaista bih ličila na robinju. Aramil nije izgledao ništa bolje. Bosonog, pantalona podvrnutih i blatnjavih, bez košulje i sa povezom na ruci, sav zaprljan muljem i puštene kose koja mu je zaklanjala veći deo lica, zaista je ličio na jednog od lokalnih zemljoradnika.

Stražar krenu na njega sabljom, ali on zamahnu glavom u stranu, blesnuvši očima i oštro povika, tako da ga je i drugi gardista čuo.

-Recite ministrima da se car vratio. I da je doveo sa sobom i vašu caricu.

Stražar pretrnu i ispusti sablju. Želeo je da se osmehne, da promrmlja reči izvinjenja što je napao cara, ali se umesto toga postiđeno i uplašeno izgubi u rulji. Drugi stražar se ''ponizno izvinio'' i pustio nas u grad uz sve počasti, i ličnu pratnju. «Gradić» je bio metropola. Raskrsnica puteva raznih ljudi sa različitim namerama. Raznobojnost svetova u kome su različiti narodi i bića živela, i njihov sklad koji je obitavao u ovom gradu, i sasvim funkcionisao, van svih mojih očekivanja, me je fascinirao za trenutak. Bila sam oslepljenja tim uskim kaldrmisanim uličicama, kućama i zgradama sa nadstrešnicama, olucima, crepovima,... Uglovi prepuni zabavljača koji su za nekoliko bakrenjaka pružali vesele predstave i priče za uzvrat. Bardovi su izgleda odseli u svakoj krčmi pored koje smo prošli dok smo se peli strmom uzbrdicom ka ulasku u dvorac. Nije više bilo ničega, samo taj beskrajni dan, blaga isparenja koja su se podizala sa vode, miris trave, ulične prašine, sasušenog mulja, i ona topla, blago osenčena svetlost što je blistala jače od oštrih sunčevih zraka. Palata je bila bogata, raskošna. U njoj se ogledao rasipnički život koji je moj dragi Aramil vodio sve ovo vreme mog odsustva. Svila, baršun, somot, mermer, slonovača, zlato i drago kamenje, ukrasi od malahnita, i čudne slike ljudi koji su imali iste Aramilove crte lica. Te prozračne tirkizne oči. Aramil je pričao nešto sa svojim ministrima i vitezovima. Nisam se trudila da ga čujem i razumem. Uši i oči su mi bili prepuni novim prizorima i svetom koji sam tek počela da spoznajem. Skoro da sam i zaboravila na lutanja koje je trebalo da prihvatim.

Vratila sam se sebi tek kasnije, kada sam se obrela u svojoj sobi, našoj sobi. Veliki pljosnati ormari ornamentno ukrašeni. Aramil više nije bio kraj mene. Zatreptah... Da se nisam možda izgubila i odlutala nepažnjom? Ko je uopšte bila ova kurpulentna, vesela, starija žena ispred mene što mi se ljubazno smeškala? Ne. Smejala se mesnato. Visili su joj obrazi i usta i u ovom trenutku nije izgledala kao da ima puno šansi da osvoji moje simpatije i naklonost. Ubrzo me je žena upitala želim li čorbu ili možda voće i ponudila da će mi doneti sve što poželim. Osmehnuh se – nikada me niko tako nije služio. Iako nisam uživala u njenom obigravanju oko mene bila sam joj zahvalna kada je otvorila ormare i ponudila mi raznovrsno krojene marame, i raskošne materijale. Bila sam još srećnija kada sam čula da je ta žena takođe i najbolja krojačica u celom carstvu.

-Gde je otišao Aramil?- upitah zbunjeno.

Zdepasta, debela babica, koja je očigledno volela da spletkari, bila je oduševljena mojim pitanjem. Ona se svom težinom spustila na stolicu, jer je volela da ima slušaoce. Ubrzo sam saznala da se žena zove Deni i da je moj dragi otišao na kupanje i presvlačenje. Uskoro me je Deni izvestila i o ostalim detaljima i ''prljavštini'' iz carevićevog života.

-Da, kada je bio mali, odmah pošto ga je carica rodila, laka joj zemlja... Jeo je kao vuk i skoro je izlizao majčine bradavice neprestanim sisanjem.- rekla je Deni sa zločestim osmehom, dok je obavijala dugi santimetar oko mene i uzimala mi meru.- Ohoho ala su ti široki i obli bokovi! Sjajno! Moći ćeš da izrodiš mnogo sinova!- Neumesno dodade starica, ali ja se nasmejah.

-No...- coknu starica.- Majčinstvo će te naučiti svemu.

Prevrnuh očima. Kakvo majčinstvo? Nisam želela ni da razmišljam o tome.

-Aramil. Otac je dečaku dao to ime, znaš. To na vilin jeziku znači nešto lepo, ali nekako zvuči kao žvakanje, zar ne? Ali ti razumeš vilenjački?- upita me moja nova prijateljica u poverenju.

Slegnula sam.

-To je bilo davno.- rekoh setivši se Artioma.-Molim te, nastavi da mi pričaš o njemu, Deni. To je skoro čarolija kako od tvojih reči mogu skoro da doživim detinjstvo svog dragog.

Oštro me je pogledala kako bi mi dala do znaja da laskanje nije sakrilo moje skrivene misli. Ipak je nastavila:

-Car je stvarno jedan nadmeni gad, baš kakav je bio i njegov otac.- rekla je, dokazujući svoje poverenje u mene psujući svog gospodara.- Ali pošto mi je kao sin koga nikada nisam imala, ipak ga volim. Nećeš od mene čuti ništa ružno o njemu, devojko. A i on je puno pričao o tebi. Ljubav je to, a, Fortuna?- upitala me je stavljajući mi do znanja da joj moja prošlost nije sasvim nepoznata. Ja sam se samo nasmešila.

-Mali je privlačan.- nastavi ona ne čekajući moj odgovor.- Nema sumnje. Žene padaju u nesvest kada ga vide, i to ne samo one mlade! Privlači i muškarce, i to ne samo one koje vole dečake. Naravno ta lepota mu nije nimalo pomogla u mladosti. Otac ga je toliko mrzeo da je želeo da ga proda kao roba. Možeš li da zamisliš da otac želi da učini nešto tako? To, i nezasićena želja njegovog oca za ženama, su jednoga dana naterali njegovu majku da se sa oba deteta preseli. Ovde su zakoni lepo određeni. Svakog dana zahvaljujem bogovima što sam se rodila u ovom gradu.

-Ne sumnjam.- rekla sam posmatrajući njen pojas. -Nema grada koji bi mogao da nosi toliki višak.

Deni je shvatila šta sam htela da kažem i obema rukama se uhvatila za stomak.

-Ha, ha! Ja sam biće zapanjujućih razmera, zar ne? Car, laka mu zemlja, me je uštinuo jednom i rekao da su mu samo patuljci draži prizor od nekog ovako okruglog i velikog kao što sam ja. Ne bi mi verovala koliko ljudi ovo smatra poželjnim.- rekla je krojačica.- Kada sam bila mlada,- nastavila je poverljivim šapatom.- zadovoljavala sam starog cara, sve dok njegova žena nije postala ljubomorna, a matori oguglao. Ali to je,- namignula je,- druga priča za drugi put. Ti želiš istoriju svog dragog Aramila, koja je i sama po sebi veoma sočna.

-Zaista?- razrogačih oči ushićeno. Šta je to sve još trebalo da otkrijem o njemu?

-Dakle, mali se odselio, kao što sam rekla, jer je matori car bio prava svinja, najveći gad među svim gadovima. Ne sumnjam da bi u suprotnom bio tučen, silovan i primoravan da radi najprljavije poslove, iako je predstolonaslednik. Na svu sreću, carica je bila pametna žena, pa je sa njim i sa njegovom malom sestricom, Elspet, siroto dete, napustila grad i prebacila se u svoj dvorac. Naravno, njegovo veličanstvo nije o tome više želelo da govori, niti je to iko smeo da pomene. Pola žena na carevom dvoru su otišli za caricom, jer su gajili ljubav prema njenom sinu: Aramilu. Oh, pa šta se mrštiš dušice? Rekla sam ti da su svi odreda padali u nesvest za njim!

Sedoh na rub kreveta jer mi nije bilo dobro. Deni, izgleda zabavljena mojom brigom, nakezi se i nastavi:

-Bilo kako bilo, maco, nema razloga za paniku! On nije ni pogledao ni jednu od njih, tokom svih ovih godina. To mogu da ti potvrdim. Jer ja: kao njegova nana i dadilja, bih prva to saznala. Ovde i zidovi imaju uši, mila. Inače carevića smo kada se rodio zvali Štap jer je bio visoko i žgoljavo novorođenče...

Do tog trenutka sam već izgubila zanimanje za njenu priču, koja po svemu sudeći, nije imala kraja. Želela sam da spavam, ali nisam mogla da zaustavim ovu ženu, koja nije shvatila mig kada sam zevnula, pa čak ni kada sam sklopila oči.

-Inače, kupatilo ti se nalazi tu odmah sa desne strane, ako želiš mogla bih da pozovem robove da ti spreme vodu i kupku.- otvorih oči i videh kako Deni sa divljenjem trese glavom. Sklopila sam oči odjednom nemoćna da dišem, osetila sam na sebi onaj sladunjav i oštar ženski znoj. Umor me je oslabio. Osetila sam vrtoglavicu, pa sam legla na krevet i dahtala. Deni primeti da sa mnom nešto nije u redu.

-Fortuna...- rekla je- Šta ti je? Je li ti dobro? Da ti donesem nešto? Možda nešto malo da gricneš... Ali evo nečega da te oraspoloži.- reče i pogleda prema vratima kada je čula bat koraka.- Tvoj dragi dolazi da te pozdravi. Evo Aramila. Doneću vam oboma neko osveženje.

Brbljala je i ostavila me sa verenikom.

-Fortuna?- rekao je zvanično uz krut naklon. Ali kada mi je video lice zamucao je.- Ljubavi? Šta ti je? Mislio sam da možemo da porazgovaramo o venčanju i tvom krunisanju...- rekao je sumnjičavo.- Ali možda ovo nije pravo vreme.

Okrenula sam lice ka zidu i odmahnula mu da izađe iz sobe. Čula sam Deni kako izlazi sa njim i mrmlja mu neko objašnjenje. Zvuk njegovih užurbanih koraka kako se gubi u daljini bio je poslednje što sam čula pre nego što sam zaspala.

Spavala sam dugo, a pošto sam se probudila dugo sam pokušavala da protumačim svoj san u velikoj kadi dok sam spirala svu prljavštinu sa sebe. Sanjala sam nekog, ili nešto. Nisam se sećala lica, niti imena, ali sam se sećala glasa i krila koja su zvonko odjekivala vazduhom. Mogla sam da osetim toplinu koju je san širio po postelji, svuda oko mene. Sada sam se hladila, zagnjurena u mirisnu, toplu vodu, i razmišljala o Aramilu. Čim siđem dole, u dvoranu, naš brak će postati zvaničan. Povikah Deni, a okrugla prilika se trkom dogega do mene.

-Kaži careviću da želim što pre da se udam za njega. Neka nađe sveštenika još danas, i neka ga odmah dovede u dvoranu, ja ću malo kasnije sići spremna.- Odlučno rekoh. Imala sam potrebu za žurbom. Crv strepnje i straha da bi nešto moglo da se dogodi me je polako nagrizao, valjda od onog sna. Nemir se uselio u mene, i želela sam da se što pre spojim sa Aramilom, kako ništa ne bi ovoga puta moglo da nam se nađe na putu. Deni, iznenađena i nemoćna da izgovori ijednu reč, otrča dole. Ja sam završavala sa kupanjem, udišući miomiris jasmina, lavande i ružinih latica koje su plivale po mirnoj površini vode i lepile se za moje duge, glatke butine, oble grudi, i beo vrat: koji su jedini izranjali iz vode poput čarobnih ostrva u toplom moru mirisa.

Izašla sam iz kade dobro obrisavši kožu i istrljavši kosu belom, lanenom oblogom koju sam dobila. Trebalo je naći odeću dostojnu carice. Pretražila sam ormare, i našla haljinu koju je pažljiva Deni u žurbi, ali sa istinskom preciznošću jednog majstora, sašila za mene.

Nisam obraćala pažnju, samo sam brzo navukla haljinu, pročešljala kosu koja je kao griva padala u slapovima i slivala mi se niz grudi i leđa, a onda sam krenula ka dvorani. Posle kraćeg lutanja zamkom, stigla sam do dvorane. Aramil i sveštenik su već stajali tamo. Aramil. Bio je prvenac. Najzgodniji i najpametniji u čitavom carstvu, voljen od svoga naroda. Bio je zlatan i lep kao zalazak sunca. Stala sam ćutke pored njega i spustila pogled ka zemlji da ne bih buljila – kao da je on aždaja ili takvo nešto što se opire redu stvari. Pa ipak, jeste bio drugačiji. Bio je savršen. Dok je sveštenik trućao obred, izbegavala sam da ga gledam u lice, kako ne bi video strah u mojim očima. Umesto toga gledala sam dole, i zapazila da su mu nokti čisti, a ruke meke. Mišice mu nisu bile crne od sunca, ali nisu bile ni blede – bile su bakarne, a ona rana od posekotine je već zarasla. Nosio je samo suknju. Znači bio je običaj da mladić nosi to na venčanju... Grudi su mu bile gole, glatke, mišićave. Sve vreme dook je sveštenik pričao monotonim glasom meni nepoznate i nerazumljive reči, Aramil je gledao u mene. Zadrhtala sam misleći na to. Šta ako sam izostavila neki deo tradicije? Nisam poznavala običaje ljudi u ovom delu carstva... Začula sam zvuk uzbuđenog disanja, ne znajući je li moje ili njegovo. Najzad, više nisam mogla da izdržim i podigla sam pogled. Oči su nam se susrele, i spojile u strasni pogled. Kosa mu je, kao i uvek, bila puštena, duga, zlatna i sjajna. Zubi: pravilni i beli. Usne su mu se učtivo smešile na sveštenika, a oči su tragale za odgovorom na pitanje koje nisam baš sasvim razumela. U ušima mi je zvonilo, kada je sveštenik počeo da nam macka čela eteričnim uljima dok je mrmljao molitve. Želela sam da pobegnem, a u isto vreme nisam želela kraj ove čudne agonije zbunjenosti i želje koja me je obuzela. Ćutala sam. I on je bio zbunjen. Nakašljao se u pesnicu i zurio u mene. Video je da crvenim i nasmešio se. Moje trapavosti je nestalo i uzvratila sam mu osmeh. Bilo je to kao da smo već sami u našoj sobi. Na pitanje je odgovoreno. Kasnije mi je rekao kako je bio zbunjen i stidljiv, da je bio po prvi put u svom životu zaista očaran, zanemeo i uzbuđen. Baš kao i ja. Nismo smeli da progovorimo sve dok sveštenik nije završio ceo obred i proglasio nas ''mužem i ženom''. Osetila sam težinu krune, na svojoj glavi, koju su mi u tom momentu položili na glavu, i Aramilov nežni poljubac na usnama, koji mi je pomagao u želji da istrajem da taj teret nosim. Popodnevno sunce je ispunilo vazduh iznad njegove glave poput zlatne krune. Pogledala sam ga u lice i uzdahnula.

-Je li sada sve u redu, moja gospo?- upitao je onim slatkim, nežnim glasom koji sam dobro znala. Klimnula sam glavom i osmehnula se. Gledao me je sa istom gladi kakvu sam i ja odavno osećala. Spustio je svoju toplu ruku na moj lakat i poveo me uz stepenice. Deni nas je pratila donekle, široko se cereći. Poveo me je nepoznatim hodnikom u sobu sa uglačanim podom i krevetom sa nogama izrezbarenim poput sokolovih kandži. Bila je to soba u desnoj kuli. Bila je raskošna, kao i sve ostale, pa možda čak i više. Aramil nije žurio, nije navaljivao, pa sam mu spustila ruke na leđa, privila mu se na grudi i topila se od dodira njegovih ruku i usana. Legli smo na meko crno platno slatkog mirisa i pronašli jedno drugo.

Nisam pustila glasa kada me je uzeo, jer je moj voljeni, iako mlad, bio nežan. Kasnije, dok je ležao, najzad miran, Aramil je otkrio da su mi obrazi mokri.

-Oh, draga. Oprosti mi...- procvileo je.

Ali priznala sam mu kako moje suze ne nose bol u sebi. To su bile prve suze radosnice u mom životu.

-Probaj ih.- rekla sam. I on se uverio da su slatke.

I on je zaplakao. Ležali smo zagrljeni sve dok se želja nije ponovo probudila. Sada nisam zadržavala dah dok je ulazio u mene, pa sam osetila i počela da shvatam zadovoljstvo ljubavi...

Niko nas nije uznemiravao. Noć je pala i hrana nam je ostavljena pred vratima – sočno voće, kupinovo vino, mleko, i kolači natopljeni medom. Izgladneli od divlje ljubavi, pojeli smo svaki zalogaj. Pričao mi je o carstvu, o detinjstvu,... Mrsio mi je kosu prstima dok se nisu sasvim upleli, pa nam je trebalo nekoliko dugih trenutaka da ih oslobodimo.

-Volim tvoju kosu.- uzdahnu. Posle toga smo vodili ljubav izuzetno sporo, njegove ruke su mi milovale telo, usne, lice, i zajedno smo kriknuli od zadovoljstva.

Kad god se nismo ljubili, vodili ljubav ili spavali, Aramil i ja smo razmenjivali priče. Pričala sam mu o svom ocu, i o svojoj zloj strini, i o tome kakav mi je život bio u ranom detinjstvu, dok sam za sve druge bila Jordik. Uskoro je znao sve o meni, svaki detalj, svaku tančinu. On mi je pričao o svojim učiteljima, o očevom strašnom ponašanju, o majčinom plaču, o malim radostima koje mu je sestra pričinjavala. Rekao mi je da je tri puta spavao sa robinjama, koje su se kikotale u njegovom naručiju i posle tražile nagradu. Do kraja našeg drugog zajedničkog dana naši zagrljaji su premašili sva njegova iskustva sa drugim ženama.

-Sve sam ih zaboravio.- rekao je.

-Onda ti ih sve opraštam.- nasmejala sam se setivši se svoje avanture sa Artiomom.

Spavali smo i budili se na segmente, u zagrljaju. Ljubili smo se posvuda, pa sam upamtila sladak ukus njegovih prstiju, miris kože, i vlažnost njegovog vrata. Ne znam koliko smo vremena proveli zajedno, ali nije mi padalo na pamet kako bih možda trebalo da krenem u potragu za Čvorom, ili narodom Senke. Noge mi jednostavno nisu doticale zemlju, a lice me je bolelo od osmeha. Pogledah u ogledalo položeno na suprotni zid sobe. Telo devojke, ispružene na leđima, lepo i glatko, u savršenoj opuštenosti. I kao naglo olabavljeno uže, telo mladića, vižljasto i vrlo smelo, položeno nastranu, zabačene glave, poluotvorenih usta. Spavao je... Tokom onih nekoliko časaka koliko je trajao taj san, imala sam vremena da sve isplaniram: koliko ću još ostati u gradu, kako ću se opremiti kada krenem,... Sada mi se sve saželo u očima još zaslepljenim mogućnošću da ostanu otvorene. Shvatila sam neljudski umor tog mladog tela pored sebe, iscrpljenost taloženu danima, nedeljama. Ovaj kratak hipnotički prekid posle bezbrojnih noći bdenja. Učinilo mi se da sam zahvaljujući toj odsutnosti od nekoliko sekundi pojmila ponor koji je on nosio u sebi ne pokazujući ništa osim nerazgovetnog buncanja u snu. Zaspao je kao što to čine deca, na polovini nekog pokreta, na pola reči... Udaljeno izbijanje časova ućuta. Čulo se samo sitno zveckanje kiše o prozor. I valovi blagog mirisa postelje. I dva naga tela. Nalazeći se izvan reči, izvan bilo kakvog suda. Misao ih je doticala, utkivala njihovu belinu u tamu, u tišinu, u prodoran miris vlažne postelje, i razbijala se o prag iza kojega više ništa nije izražavala. Sva noć se pretvorila u jedinstveno osećanje koje je u meni izazivala ova nova sredina: mlado, uzdrhtalo telo koje se ispunjava toplim strujanjem, najpre prsti, malo kasnije usne, ruka što se ponekad spuštala na rame, zatim na grudi,... Ovo se moglo udahnuti kao miris vatre, kao mlaz svežeg vazduha što dugo nije prodirao u sobu. Buncao je nešto u snu, ali kada bi se probudio nisam imala vremena ni želje da ga pitam o snovima. Njegove pokrete, belinu tela, raspoznavala sam i ne podižući očne kapke. Treperili smo između noći i dana, ponekad se utapajući u san, a onda se iznenada slamajući o njegovu granicu neverovatno živahnim milovanjem. Bojažljiva i nežna ruka kao da je odmicala duge zvučne talasiće da bi se spustila na dojku, tu se primirila čekajući opuštanje u snu, tamo gde će naša tela biti isti beskrajni val, senka sa mirisom ruža, živi ćilibar ognja. Ostajao bi u meni nepomičan, zaustavljena disanja, tela bez težine. Nepokretan let iznad uspavanog jezera... Njegovu težinu osetila sam na svojim preponama, u svom trbuhu, u trenucima kada više nije bio tu, kada sam lagano prošla plimu vatre i leda i budila se iz kratkog dremeža. Uprkos svim mojim planovima, opijenost dodirima se nije prekidala ni sledećih nedelju dana. Svaki put kada bi se zadržao u meni nekoliko dugih nepomičnih minuta, produženo iščekivanje u dnu trbuha bi me uhvatilo u zamku, blagi dodir: zgusnuti oštar dah što je vijugao penjući mi se prema grudima i razbukćujući se u grlu, žar vazduha koji sam udisala.

Aramil je zaspao opet buncajući u snu. Sada sam jasno razumela razgovetno ponavljanje nečijeg imena, ''Ne! Ne možeš! Ne dolazi u obzir!'', prevrtao se i drečao u snu. Pominjao je nekakvo obećanje, isuviše visoku cenu... Te noći videla sam fizičku jednostavnost kojom sam narednih dana umela da zadržim u svojim bedrima to mlado telo zahvaćeno talasima užitka. Nisam želela više da živim život leptira koji udara u okno. Ne. Morala sam da saznam šta je po sredi, makar narušila mir i zadovoljstvo koje nas je pratilo ovih prethodnih nekoliko nedelja. Kada se probudio iz jednog od tih ''živih'' snova, dočekalo ga je moje zabrinuto lice i pitanje na koje je morao da da odgovor.

-Dakle... ko je Drevni?

Malo se zbunio, ali mi je ipak odgovorio:

-Drevni... pa duga je to priča. Ali mislim da je došlo vreme da saznaš. Evo jedne male, zločeste i istinite priče.- Aramil je pričao jednoličnim i treperavim glasom punim strepnje,- Kada sam bio u smrtnoj opasnosti, zaglibljen u pustinji, na visokoj steni, Drevni me je spasao, pod uslovom da ću mu dati šta god zatraži kao nagradu. Ne samo da me je spasao, već me je i odveo do Okeanida... Bio sam srećan i voljan da mu dam i celo carstvo ako zatraži, šta god zaželi... Ipak, cena je bila previsoka. Odmah posle našeg venčanja, javio mi se u snovima, po prvi put, i rekao kako smo zgrešili i kako te sudbina nije preodredila meni. Rekao je kako je vreme za ispunjenje obećanja došlo i kako moram da mu dam tebe, svoju krunu i pola svog carstva. Prihvatio sam da mu dam krunu i pola carstva, ali on nije bio zadovoljan... Odupro sam mu se, rekao kako nikada neću dozvoliti da budeš njegova. Prokleo nas je, mene, tebe i celo carstvo i rekao kako će se ''osvetiti careviću za pogaženu reč''. Rekao je... rekao je...- Aramil zadrhta i zamuca nesiguran, neodlučan da li da kaže ili ne,- Rekao je da će nam ''iščupati utrobe i obesiti nas za creva''. Da će povesti veliku vojsu na nas, i na carstvo, ako bude bilo potrebno.- Aramilov glas polako utihnu, a ja zatreptah od nemira. Ova pretnja je i na mene i na Aramila ostavila naročito bolan utisak zbog slike koju smo zamišljali. Brz kao misao – Drevni je mogao da ubije i prođe ne kažnjeno.

-Pobeći ćemo.- rekoh nesigurno.- I onako treba da krenem ka Narodu Senke. Oni će nas zaštiti protiv njegove vojske.

-...Ako stignemo do njih na vreme.- Aramil proguta knedlu sklopivši oči.

-Još ovu noć prespavaj. Sutra krećemo.- rekoh odlučno.- Ne smemo da ugrozimo grad i carstvo. On želi nas, neće napadati grad ako ne budemo bili u njemu.

Pred kraj rečenice glas mi je zadrhtao i nemoćna da zadržim suze briznuh u plač. Aramil je liznuo vodu sa mog lica, i prelazio slanim jezikom duž mog tela.

-Zadirkivaću te zbog svega ovoga kada rodiš našeg prvenca.- šaputao je dok sam ležala na njegovim grudima, i dalje drhteći od hladnoće koja mi je ledila srce. Ležala sam tako te noći, mereći svoju mržnju. Mrzela sam Drevnog što je zatražio tako strašnu cenu. Mrzela sam svog muža što nije pristao da je plati. Mrzela sam i strašnu sudbinu što je sve tako udesila. Mrzela sam sebe što sam uzrok svega ovoga.

Ležala sam u postelji, skupljena ispod pokrivača, tresući se od gneva i straha i neodređenog predosećanja i samo sam želela da i ta noć odumre, i da stigne zora. Bila sam iscrpljena. Konačno sam zaspala pored Aramila, umotana u pokrivače da oteraju ledene vetrove mog straha, dok je Aramil, zbog vrućine spavao nag. Tokom noći sam se jednom probudila osetivši kako mi on miluje obraz. Kada je video da sam otvorila oči, uspeo je da se bolno nasmeši i rekao:

-Uskoro će ovo biti samo san a naša milovanja će biti slađa nego ikada.

Ponovo je sklopio oči i po prvi put sam ga čula kako lagano hrče. Dok sam i sama tonula u san mislila sam kako ću ga zadirkivati zbog buke koju je pravio u snu – poput matorog psa na suncu.

Iz sna me je prenula surova realnost. I to pre zore...

Čuo se muški, prodorni vrisak. Mora da se nešto strašno dogodilo tom jadniku, mislila sam, pokušavajući da zanemarim taj plačni, zverski, jezivi zvuk, suviše stvaran za stvarni svet – zvuk ružnog sna. Kroz san sam bazala ka javi. Divlji, užasnuti zvuk dopirao je iz velike daljine, ali je bio tako snažan i uznemiravajuć da nisam mogla da ga odgurnem od sebe, da se probudim iz teškog sna i pobegnem od krika. Postajao je sve strašniji dok nisam najzad shvatila da su mi oči otvorene, da tu izmučenu dušu koju sam žalila nisam usnula, i da čak nije daleko. Krici su najzad postali moji sopstveni, nezemaljski zvuci su izbijali iz mojih zgrčenih usta. Bila sam prekrivena krvlju. Ruke su mi bile natopljene gustom, toplom krvlju koja je liptala iz Aramilovih grudi i tekla kao reka niz krevet na pod. Njegova krv natapala mi je obraze, grizla me za oči i solila mi usne. Njegova krv se upijala u pokrivače i pekla mi grudi, klizila mi je niz noge, prekrivala mi nožne prste. Davila sam se u krvi svog dragog. Vrištala sam dovoljno glasno da prizovem mrtve, pa ipak kao da me u tom trenutku niko nije čuo. Stražari nisu odmah uleteli kroz vrata, a sluge su tek za nekoliko trenutaka upale unutra. Činilo mi se da sam poslednja živa osoba na svetu, a onda sam čula hrapavo i nesigurno Aramilovo disanje. Krkljao je, grcao, šištao... Shvativši da je živ, trudila sam se da mu previjem ranu. Ali krv nije htela da stane, samo je još više natapala lepljivu postelju. Onda, da li iz očaja, ili iz nužnosti, stavila sam šake na njegovu ranu i pritisnula iz sve snage. Osetih isceliteljsku, prijatnu, magiju koja mi je kolala kroz telo slivajući se iz mojih šaka u ranu, mekšu nego vosak. Osetila sam kako je enegija prodrla u njega, kako se bori protiv smrtonosne rane. Protiv svake logike i ustaljenih navika, osetila sam otkucaje njegovog srca, kao da su moji. U tom trenutku bila sam u njemu, i on više nije osećao bol koji je jenjavao. Magija je kroz prste prodrla duboko u njega. Duboko kao poljubac. Osetila sam ljigavu, morbidnu sluz na vrhovima prstiju, ali nisam prekinula dotok magije. Mogla sam da osetim kako magija udara u tkiva, i zavlači se i u najmračnije kutke njegovog tela. Protekla je i slila se pravo u njegovo srce, šupljikav mišićni organ. Korakom lakonogog pauka, preusmerila sam magiju tamo gde sam želela, tamo gde se i sama zaputila. Nisam čula korake niti upozorenje pre nego što su me snažne ruke zgrabile, odvajajući me od Aramila. Ali mogla sam da vidim kako mu rana nebeskom brzinom zaceljuje i zarasta. Krv je prestala da se sliva, a njegovo disanje postalo je ujednačeno, ali slabo i tiho. Stražari su me odneli sa kreveta, krv je kapala sa mene, vrištala sam u noćnu tminu. Stražari su me brundajući nosili ka kapijama grada. Nisu bili nimalo nežni, i ne bi se ustručavali da me usput udare ili ošamare. Mislili su da sam ja pokušala da ubijem cara. Ali ja o tome ništa nisam znala. Znala sam samo da želim da umrem. Ništa osim smrti ne bi moglo da zaustavi moj užas. Samo je smrt mogla da mi donese mir od prizora ranjenog Aramila, probodenog, krvavog,... Celim putem nizbrdo, do gradskih kapija nemo sam vrištala. Oh, bogovi. Oh, nebesa. Oh, majko. Zašto i dalje živim?

Tišina je bila potpuna i tvrda poput zidina koje su stajale iza mene, zabravljene. Bosa, bez ičega na sebi sem čaršava, sklupčala sam se kraj zidina. Bila sam na kolenima, nesposobna da se pokrenem. Da su otvorili kapije, pobila bih svakog stražara na koga bih naišla.

Trebalo je da budem poražena tugom. Trebalo je da mi čula budu mrtva od iscrpljenosti. Ali mržnja mi je ukrutila kičmu. Vatra je tukla iz mojih očiju. Mogla sam sve do pepela da ih spalim rečju, dahom, pogledom.

-Straža!- zavijala sam, pozivajući ih kao što majka poziva neposlušno dete.

-Straža!- kriknula sam glasom ranjene životinje.

-Straža!- moji krici su odjekivali poput groma.

-Straža!- siktala sam glasom guje kojoj život ističe, a ipak živi.

-Straža!- zavijala sam, a meseca je nestalo.

Zvala sam ih sa mirisom krvi moga muža, i dalje u nozdrvama. Psovala sam ih, pljuvala,... ali mogla sam da čujem samo smeh iz stražarske kule, visoko na zidinama. Krv Aramilova mi se zavukla ispod noktiju i u mome srcu nije bilo sažaljenja ni za koga.

Ali nisam više mogla da živim među njima. Čak i kada se Aramil probudi, kada se oporavi, kada im kaže... Moja čast je bila ukaljana, i bila sam poput pseta izbačena van zidina grada. Mogla sam da sedim sklupčana sve dok me neka zaprega ne pregazi ili da odem... Da odem bosa, bez ičega na sebi osim čaršava, da odem od svog sopstvenog carstva i naroda i svega što mi je bilo dom. Otišla sam isto tako i od ljubavi, da više nikada ne vidim svoj odraz u njegovim očima. Otišla sam u toj noći bez meseca. Aramilu će biti bolje bez mene. Bez Drevnog koji može da mu naudi... Po mraku sam hodala drumomovima, a sa zorom bih gazila šumama i neprohodnim trnjištem kako me niko ne bi sreo. Raskrvarila sam stopala i izranavila kolena na stazi kroz gustiš, ali nisam htela da stanem sve dok ne vidim crne šatore Naroda Senki. Ispred sebe sam imala viziju. Da uništim stegu koja je sprečavala magiju da kola, i vezivala je za arhimagove neznalice i čarobnjake željne slave. A onda... onda će me sahraniti kao poslednju legendu. Naćiću i uzeti nož koji je povredio mog dragog, koji je poželeo da mu ukrade život, i otvoriću svoje vene njime tako da mogu mirno da spavam u prahu. Preći ću kroz večnost u tihi, tužni, sivi svet mrtvih, ješću ambroziju i nektar i gledati sveznajućim očima lažni, ljudski svet. Nisam imala druge misli. Bila sam sama i prazna. Dok sam hodala neprimetno kroz te guste šume, močvare i brda, bila sam grob koji čeka da bude napunjen mirom smrti. Prvih desetak dana nisam spavala, a svaki dan bih u svom srcu nanovo preživljavala prošlost. Kasnije, kada sam premorena zaspala jedne noći, u snovima sam osećala oduran ukus žuči. Bila sam rana na licu zemlje. Molila sam se sa tihom nadom da ne dočekam jutro, ali bogovi su izgleda za mene imali druge planove... Lutala sam po istočnoj pustoši, sve izmorenija iz dana u dan. Jednog bledog jutra sam pala na zemlju ničice... Aramil je ustao iz bolesničke postelje prekasno. Do tada su me već odnele neke druge ruke.

Osetila sam zainteresovane poglede na sebi. Jedna crnokosa devojka je zurila – prvo prestravljeno, zatim sa olakšanjem, najzad ukočeno. Posegnula je rukama ka meni, ali ju je moje lice zaustavilo. Okrenula sam glavu i pogledala oko sebe. Bila sam pod prostranim tamnim šatorom. Samo platno iznad nas bilo je biserno belo. Želela sam da ustanem, ali su me prilike zavijene u duge crne odore podigle sa zemlje, a bila sam isuviše slaba da im se oduprem. Skinuli su izgleda onaj čaršav sa mene, crn i ukrućen od Aramilove krvi. Oprale su me, namazale nekim uljima, i očetkale mi kosu. Stavljale su mi hranu u usta, ali nisam jela. Polegli su me na prostirku, ali nisam spavala. Do kraja tog dana, nijedna od tih strankinja – zaključila sam da su žene po njihovom glasu dok su se došaptavale. – se nije usudila da progovori sa mnom, a ja nisam imala išta da kažem. Ljudi su beskrajno dugo dolazili i odlazili, okruživali me, rasturali se, bojažljivo se pribrižavali mojoj postelji, razmenjivali utiske šapatom. Nisam ih ništa razumela, niti sam se trudila da razberem njihove reči. Osećala sam da me posmatraju desetine upitnih ili jednostavno radoznalih pogleda. Ovi uzbuđeni posmatrači su pokušavali da u istom liku sastave Poslednju Amazonku, caricu i ovu ženu zavijenu u skarletni lan koja se grčevito držala za porube krvavog, usirenog čaršava, koji je sada mirisao i na njen sopstveni, slatki znoj. Ženu koja nije pokušala da prikrije nagost grudi, izranavljena stopala i ruke išibane bršljenom i trnjem, ogrebotinama... Ženu, koja sam ja, nevoljno, u tom trenutku bila. Neki među posmatračima, oni smeliji, obraćali su mi se na zajedničkom jeziku poluglasno – tako se ispituje tišina u sobi da se proveri da li neko spava... A ja, ja sam ostala nepomična, i činilo mi se kao da sam slepa, nepristupačna za reči. Međutim oči su mi i dalje bile žive, zapažale su nova lica u krugu tih besposlenih ljudi, zaključile da su muškarci ovog naroda išli isto tako zamotani u crna platna, kao i žene, ali da su na gležnjevima nosili duboke zasekotine, svi do jednog, dok su žene, tamno bakarne kože, bile glatke, i osećale se na bilje i znoj. A i šta sam ja naposletku mogla da kažem onima koji su se naginjali ka meni i mrmljali pitanja, neverovatna po ljudskoj banalnosti, kojima su, kako su mislili, mogli da me istrgnu iz šoka. Šok, šok, šok – ponavljali su glasovi u grupicama. Trebalo im je pričati o onom turniru, pa o noćnom kupanju, pa o tome kako me je Aramil spasao iz tamnice, pa o onom mirisu noći u njegovim nedrima, o onoj glinenoj mrljici na njegovom besprekornom čelu, o krvi... Da govorim o onom jedinstvenom deliću lepote što je izbio iz tog tako savršenog bića,... Ali da li bi oni to razumeli? Ništa se nije pomeralo osim ljudi koji su dolazili i odlazili. Dani su prolazili, ali za mene noći nije bilo. Uvek isto sunce, isti crni šator sa belim krovom, isti zakukuljeni ljudi koji su dolazili da me ispituju i probali da me nateraju da jedem, isti san. Noćna mora. Crne žene su istrgle onaj krvavi čaršav iz mojih ruku da ga operu i skinu Aramilovu krv sa njega, jedinu uspomenu koja mi je ostala pored majčinog medaljona... Ne! Čaršav se osušio na suvom besmernom vetru, a na mom telu su ogrebotine zasušile i počele da zarastaju, postajale bleđe. Imala sam dosta vremena da razgledam šator oko sebe. Bio je ogroman – mnogo veći od bilo kog šatora koji sam do tada videla, i sasvim različit od bilo kog koji ću ikada videti. Kontrast je bio očaravajuć – zidovi od crne kozje kože, a zastor nad njima od belog, prozračnog materijala. Koliko sam mogla da vidim iz svoje postelje, izgledalo je da je šator smešten na maloj uzvišici i da se uzdizao visoko ka nebu bez oblaka. Unutra je bilo dosta stvari od izrezbarenog drveta – mekog i finog za obradu. Sve je bilo lepše od ičega izrađenog ljudskom rukom. Mogla sam skoro da osetim hlad svežeg šumarka, a onda je ušla crnokosa devojka koja je bdela nad mojom posteljom prvi dan. Sada sam je drugačije videla. Smatrala sam je veličanstvenom – poput ljudske lavice, gusta crna griva od kose joj je padala preko celih leđa. Iako relativno sitna rastom, bila je veoma borbena. Sela je pored mene, prvo ćutke, a potom je počela da me zapitkuje o tome šta mi se desilo i odakle dolazim. Sa pažnjom i divljenjem je doticala moje rumene usne, i čvrste obraze, a onda se oslobodila i počela priču o sebi. Njeno prisustvo bilo je moćno poput mesečevog i isto toliko lepo. Poreći to, bilo bi isto što i osporiti suncu toplotu. Iako mi je devojka sa divljenjem, iskreno, govorila kako je moja lepota nenadmašna, blago sam sklopila oči, još uvek nema. Otvorila sam oči, želeći da gledam tu retku i čudnu lepotu devojke koja je sedela na zemlji do mene. Njena gusta tamna kosa imala je zemljani preliv, a koža joj je bila tamno bakarna, i savršena kao moja, medna. Oči su joj u svom ćilibarskom optoku bile iznenađujuće tamne, ne prosto tamnosmeđe, nego vatrene poput uglačanog opsidijana ili dubine ponoći. Iako je bila sitnih kostiju i čvrstih grudi, imala je mišićave ruke i glas kakav bi pristajao nekoj jako snažnoj ženi. Obrazi su joj bili visoki i čvrsti poput smokava. Kada je počela da priča smejala se dubokim, utrobnim smehom, što mi se svidelo. Saznala sam kako se moja mlada prijateljica, verovatno vršnjaka, zove Lea. Malo po malo, ova devojka je počela da iziskuje i osvaja moje poverenje i pažnju. Pričala je o svom teškom detinjstvu, i kako je njen cepajuć, silovit dolazak ubio njenu majku. I kako kada je izašla, kako su se svi zapanjili da je tako sitna beba i uz to devojčica, prouzrokovala takve patnje, koštala svoju majku toliko prolivene krvi, i na kraju krajeva, života. Pričala mi je o svojoj prvoj ljubavi, o detinjim igrama, o svom trudu i radu, o borbama u kojima je učestvovala, plela mi je kosu i provlačila prste kroz nju, uživajući u svežini šatora i lepoti dana. To retko zadovoljstvo opet mi je vratilo bol u dušu, pocetivši me na Aramila i na to kako mi je on dirao uvojke. Pričala je kako su svi u plemenu brinuli o njoj pošto je njena majka umrla, a otac, koji je bio plemenski starešina nije znao kako sa decom. Ubrzo je pored ženskih, naučila i muške poslove, i postala isto tako spretna u lovu i borbi kao svaki drugi muškarac u plemenu, možda čak i spretnija. Sa suzama je pričala kako su joj jedne jeseni javili da joj je verenik poginuo u lovu. I o tome kako su je silovala trojica razbojnika. Ljudi kao i svaki drugi: glupi i prljavi. Nisu govorili sa njom, niti jedan sa drugim. Kako su je mučki oborili na zemlju, nasred puta, iscepali odeću. Kako je prvi legao i ispraznio se u njoj – koja nikada nije legla sa muškarcem. A onda joj je pljunuo u lice.

-Drugi, koji nije mogao ništa da uradi, počeo je da me tuče, kriveći mene za svoje teškoće. Slomio mi je nos. Tek kada sam počela da krvarim dovoljno se uzbudio da uradi što je želeo.- pričala je skoro bez daha, njišući se unezvereno napred-nazad, a glas joj je postao ravan.- Treći me je okrenuo trbuhom ka zemlji i iscepao. I smejao se...

Stresla sam se shvativši da taj smeh idalje odzvanja u njenom umu...

-Ležala sam na putu, licem prema zemlji. Mislila sam da će me ta govna ubiti i okončati moje patnje. Ali nisu... Pitali su me zašto ne vrištim, i rekli mi da sam 'boje bolesnog psa' i kako možda uopšte i nisam žena.- zadrhtala je Lea.- Želeli su da me čuju kako vrištim kako bi znali da li sam žena ili priviđenje. Tada su me isprebijali na mrtvo ime. Dugo mi je trebalo da se povratim i oporavim, da stanem na noge koje su obe bile polomljene... Ožiljci koji su mi prekrivali telo su uglavnom zarasli, ali oni drugi, ovde- udarila se par puta po grudima,- su ostali...

Na ovo je okrenula glavu od mene i pljunula. Prašina se digla iz mesta gde je pljunula, a ja sam zadrhtala od ledenog udara Leinog gneva.

Bila je odlučna da se osveti, ta mržnja je i dalje tinjala u njoj, prezirući sav ljudski rod, osim osoba koje su bile ljubazne i blage prema njoj.

Lea mi je ispričala skoro ceo svoj život u tih nekoliko prašnjavih časova, a ja je nisam udostojila ni reči. Slabašan trag osmeha na licu bi mi se pojavio tu i tamo, u lepim delovima Leine priče. Ipak ostala sam nema.

-Ne znam za tebe, ali meni stomak krči od gladi. Sunce je odavno prešlo svoj usijani put na nebu.- reče ona, i pozva nekoliko žena. Žene koje su ušle u šator govorile su stidljivim šapatom i bile zavijene u iste, crne plaštove. Bile su jednako ljubazne, ali uzdržane, pa sam uskoro prestala da ih posmatram kao jedinke i počela o njima da mislim jednostavno kao o 'ženama'. U priprema za večernji obrok podne je brzo prolazilo. Miris vrućeg hleba i nečeg krepkog, slatkog, je ispunio šator. Lea se nasmejala. Jedna od 'žena' je donela uglačanu posudu punu začinjenog vina, tako tamnog i slatkog da sam jedva osetila njegovu jačinu. Ali glava je uskoro počela da mi pluta. Lea je bila tako dobra prema meni, tako ljubazna, tako mila... Nije mi dala da jedem sama, nego mi je prstima davala odabrane zalogaje. Ostale 'žene' su mi masirale vrat i leđa dok nisam postala poput mačke. Tiho su pevale na meni nepoznatom jeziku, ali je njihova pesma zvučala tako umilno, a ujednačenost glasova je bio praznik za uši. Uskoro sam počela da pričam, pričala sam neprekidno, užurbano, ujednačeno. Lea je ćutke slušala, i ušima i očima. Bez oklevanja sam joj ispričala sve. Zabacila sam glavu, zatvorila oči i ispričala joj svoj život. Za sve svoje godine nikada nisam pričala toliko dugo, pa ipak reči su dolazile bez napora, kao da sam ovo činila mnogo puta ranije. Iznenadila sam samu sebe setivši se oca, strine, pantera, Okeanida, Artioma, i prvog susreta sa svojim mužem. Pričala sam ne pocrvenevši o Aramilu, o tome koliko smo se snažno voleli, i kako smo strasno vodili ljubav. Rekla sam joj o pretnji Drevnog i o napadu na Aramila. Rekla sam joj o stražarevim postupcima, i o svom lutanju, o tome kako imam viziju. Pričala sam o svom poreklu, svojoj majci i ostalim amazonkama sa ljubavlju i ponosom. Nije bilo teško. Zapravo, osećala sam se kao da posle duge žeđi pijem svežu vodu. Rekla sam ''Aramil'' i moj dah je ponovo bio čist, a ne gorak i uzdržan. Nazvala sam napadača ''Drevni'' i stara teskoba u mojim grudima je popustila. Izgovarala sam imena onih koje mrzim i znala sasvim sigurno da su mrtvi – svi osim Drevnog. Naslonila sam lice na Leino rame i natopila njenu haljinu uspomenama na Artioma. Dok sam pričala primetila sam kako se njeno lice mršti, jeca, menja, a kako joj se oči mute, i vlaže suzama. Sve vreme je klimala glavom, uzdisala, držala me za ruku. Kada sam najzad zaćutala, i ona i ja znale smo u tom trenutku da smo povezane neraskidivim sponama. Da smo te noći postale prijateljice, i više od toga: sestre.

-Ne očajavaj, mala moja, nisi mrtva.- rekla je.-Tvoj bol sija iz tvog srca. Plamen ljubavi je snažan, a tvoj dragi je i dalje živ. Tvoja priča nije završena.

Posle toga smo dugo pričale, a Lea mi je toliko često punila čašu vinom i prinosila mi je usnama da mi je ubrzo postalo teško da govorim, a glasovi i svi zvuci oko mene, stopili su se u sneno brujanje. Lea me je milovala po glavi koju sam joj naslonila na rame, dok se soba punila prvim svetlom zore. Zaspala sam, tako naslonjena, ali kad sam se probudila, nje nije bilo.

Od lude brige za svojom novom sestrom, ustadoh momentalno sa tla, i istrčah iz šatora. Unezverenim pogledom sam tražila milo lice uokvireno crnim oreolom kose, i odahnuh kada sam ga pronašla na nekoliko metara ispred sebe. Lea je stajala i žustro rukama gestikulirala, dok je glasno pričala nešto na meni ne poznatom jeziku. Ostale žene su je zastrašeno slušale, cvikajući i odmičući na njene reči. Muškarci su ustali sa svojih mesta zabrinuti. Svi su je pažljivo slušali, a kada je završila nastade opšta panika. Ljudi su oštrili svoja oružija, žene grčevito stezale noževe za pojasom. Kada je sa blagim osmehom koraknula prema meni učinih blag naklon glavom.

-Šta se desilo, sestro?- oslovih je začuđeno.

-Naša izvidnica je uočila omanju vojsku severozapadno odavde.- staloženo odgovori Lea.

-Vojsku? Čiju?- strah mi je cakleo u očima.

-...Drevni je došao po ono što mu je oduzeto.- reče Lea oštrim glasom, kao da sa gađenjem izgovara reč 'Drevni'.

-Pusti me da idem. Ako odem, neće dirati tvoj narod.- ushićeno ciknuh, ali Lea odečno otrese glavom.

-Ne dolazi u obzir, Fortuna. Jesi ratnica ali ne možeš sama protiv čitave vojske, pogotovo kada je predvođena onim... onim krilatim stvorom.- Lea se okrenu i ponovo pljunu besno.- Krenuću i ja sa tobom do Čvora, zajedno možemo naći Izvor. Ako nas Drevni stigne... borićemo se.

Lea procedi kroz stisnute zube a onda uzdahnu.

-U šatoru ćeš naći moje haljine, odore, sprege, oklope, oružije. Uzmi za sebe šta god želiš i spremi se da krenemo, što pre to bolje.

Klimnula sam glavom odsutno a onda utrčala u šator praćena nerazjašnjivom bujicom misli koje su mi se kotile u glavi. Ali bilo je isuviše kasno. Isuviše kasno, jer je sudbini očigledno bilo dosta našeg bežanja i uzmicanja, u nastojanju da joj izmenimo tok, da ubrzamo njen hod. Ta sudbina, ili jednostavno život, podigla se tromo kao velika zver uznemirena dok spava, pa u strašnom razmahu snage, počela je da mrvi one prevrtljive, nervozne ljude, smušene u svojim besplodnim razmatranjima. Buka napolju, i zveket oružija su me zatekli nespremnu, još uvek u šatoru, dok sam prebirala po sečivima. Neki su napolju ponovo bežali, prkoseći sudbini. Drugi su se sakrivali ili borili. Oni što su se borili postajali su dželati, ili, češće, žrtve... Sudbina je uveliko nadmašila sva naša očekivanja i želje. Njen brzi hod postao je jurnjava. Smrtni otrovi života imali su otrovni i opori ukus strašne gladi, neprekidnog kukavnog straha i smrad znoja stanovništva koje se sada borilo da očuva sopstvene, bezvredne živote. Bezumno sam rovarila po sanduku punom hladnog oružija. Nisam ni primetila kako se kozija koža šatora raspori pod naletom teškog drmanja. Biće koje se pojavilo na pragu bilo je biće čiji sam smeh mogla da čujem u onim snovima bez snova, u teškim košmarima koji su me mučili posle venčanja. To isto krilato biće, visokog rasta, ranilo je Aramila one noći kada su me krici odcepili od sna. Njegov smeh me je i ovaj put sledio, posmatrala sam ga, nemoćna da bilo šta učinim. Taj surovi, zvonki smeh stapao se u posmrtne krike, i zvuk sečiva koji je dolazio izvan šatora. Izgledao je kao krilati ratnik. Preko čvrstih, muških grudi bila mu je prebačena mrežnjača. Krljušt se caklela i presijavala u bezbroj smaragdno-zlatnih prstenova. Za pojas su mu bile zadenute pozlaćene kanije ukrašene svetlucavim kamenjem raznih boja, a balčak se zlokobno presijavao. Imao je ratnički šlem, koji kao da je bio izliven baš za njegovu glavu. Znači to je bio uzrok moje patnje. Njemu sam Aramilovim brzopletim obećanjem pripala. Mržnja mi u trenutku ponovo ukruti kičmu, i pridigoh se, ne shvatajući da nemam oružije u rukama. Prkosno sam stajala pred njim. Njegove zlokobne oči zaustavile su se na medaljonu oko vrata, na medaljonu koji sam nosila od rođenja, a koga je ruka Drevnog istrgla. Otkinuo je majčin medaljon zajedno sa lančićem i odbacio ga u prašnjavi ugao šatora. Za trenutak je neodlučno zastao, gledajući me uvređenog izraza lica. Nije očekivao prkos na mom licu, bes, mržnju... Očekivao je strah, strepnju, suze,... Ali ja ga se nisam više plašila. U mojoj glavi, kao i u srcu nije bilo mesta za strepnju. A ne plaši se samo onaj koji više nema nikakvih želja, pa čak ni za životom. Mislila sam da nemam šta da izgubim kada sam golim pesnicama krenula na njega. I sama sam bila začuđena slabošću potmulog krika koga su moja pluća jedva istisnula. I za sekundu telo mi je bilo presavijeno, slomljeno na dva dela, srušeno pod nekom gomilom koja se nezgrapno miče. Još pre, dok sam slušala kako mi Aramil prepričava svoj košmar, čula sam pretnje Drevnog. ''Iščupaću vam utrobu i obesiti vas za creva!'' Bol koji mi je palio trbuh izgledao je gotovo beznačajno prema mučenju kojeg sam se pre toga plašila. Teže mi je padao kiseli zadah znojave mrežnjače koja je visila sa grudi Drevnog, a koga sam osetila kako mi dodiruje usta. Fuj! I gorki zadah snažnog, znojavog tela. Iako sam jedva disala, odjednom razaznah neki brzi hod i krajem oka uspeh da spazim gipko žensko koleno kako se spušta na pod. ''Sssssk'' zvuk falkiona mi je ispunio glavu tupom gluvoćom, sklopih oči na trenutak. Jedino što sam još osetila bilo je opuštanje čvrstine puti zarivene u moju utrobu... I debeli mlaz mlake krvi koji je počeo da curi na moj obraz sa grkljana Drevnog. Njegovo telo postalo je još teže i najzad me oslobodilo skliznuvši pored mene kao mlitava gomila nekadašnjih mišića. Ustadoh pogleda uprtog u Leu koja je držala okrvavljeni falkion. Nešto je mrmljala ispod glasa:

-Greh je ubiti Drevnog. Greh je...

U telu mi je ostao osećaj napetog uda koji mi se utisnuo u kožu. Idući do kovčega sa sečivima primetila sam kako iza mene ostaju krvave stope. Uprljana krvlju neprijatelja, uzela sam dva falkiona, sablju i samostrel iz kovčega, i došla do svoje spasiteljke.

-Hvala.- suvo sam procedila.

-Ne zahvaljuj mi. Mrzim ih sve.- Lea klimnu glavom oštro.- Mislim da bi trebale da krenemo, dok nam je put još zakrčen leševima. Da iskoristimo gužvu.

-Ali... Drevni je mrtav.- moje telo je još u sebi osećalo smrt onog drugog.

-Njegova vojska nije.- odlučno reče Lea krenuvši ka pustoši van šatora. Sledila sam je u stopu, jer za razliku od nje, nisam znala gde se tačno nalazi Čvor. S vremena na vreme trebalo je zaobići mrtvaca, skloniti se iza zida da se izbegnu horde neprijateljskih armija. Pošto sam shvatila svoje greške, nakratko mi se probudila svest, osetila sam čudnovato grčenje usana –osmeh!- i pomislila kako je u ovom zaraćenom carstvu konačno domašena toliko sanjana potpuna sloboda. Mogla sam da uzmem mač mrtvog vojnika koji je ležao na peščanom tlu, da ubijem prvog ko naiđe. Ili da se priključim napadačima, ili, naprotiv, da se sklonim u neku praznu kuću i da se sasvim besmisleno odupirem do poslednjeg daha. Ili da se sklupčam na jednom mestu i čekam, ili naposletku, da se ubijem... Taj časak bistrog razmišljanja pokrenuo je u meni strah, patnju. A naročito instinkt da preživim. Zahvaćena panikom, zajedno sa Leom sam trčala, jurila mrežom ispucalih staza i puteva kroz pustoš, i dalje... Nisam znala koliko još dana ove uzaludne jurnjave nam je preostalo, ali sam nastavila da pratim Leu, poput slepca koji spoznaje život i prati nit jedine svrhe postojanja- umilnog ptičijeg cvrkuta. Znala sam da kada ljudima ne bi bio ostavljen izbor da bi bili prazni, možda čak i besmrtni.

Što se tiče Aramila, mladog carevića zasutog laticama belih ružinih pupoljaka, saznala sam za njegovu smrt jednog kasnog popodneva, dok je Lea spremala potpalu za čaj, a glasnik iz daleke zemlje, koji nam je prišao kako bi se ogrejao otpočeo svoju priču o dalekom carstvu, gradu i tragediji koja ga je zadesila. Zaplakala sam nenadano u trenutku kada je putnik namernik, ispijenog lica, umrtvljenog pogleda, zastao na trenutak da sa njim podelim svoje parče hleba, kada je rekao ''Aramil''. Saznala sam za njegovu smrt tog kasnog popodneva, dok sam pokušavala da dokučim da li je njegova ljubav bila stvarna ili lažna. Svi smo mi tako često samo igrali svoja osećanja... Neodlučna, započela sam da pevam jednu drevnu, klevetnu pesmicu, što bi moralo, ako pravda bogova postoji, srušiti nebo na moju glavu. Ali nebo se nije srušilo... Ogorčeno sam se osmehnula kada sam saznala o smrti svog dragog, ironija sudbine, izgledala je sasvim u skladu sa nemilosrdnom zlobom života.

-Niko u dvoru nije znao šta mu je. Rane su mu već bile sasvim zarasle, fizički je bio poletan, ali je odbijao da izađe iz postelje dok ne vidi svoju mladu ženu. Avaj nesreće...- starac se uživljavao u svoju priču.- Njegova žena, carica Fortuna, bila je mrtva. Stražari su je pronašli preklanog vrata na kapiji ispred grada, pa ogorčeni, misleći da je ona napala cara, bacili su njeno telo u vode reke Nod. Uzalud je mladi carević naredio da se pretraži reka i cela okolina. Njeno telo nikada nije nađeno, samo vlasi kose, koje su stražari doneli caru. Gospodar izgleda nije želeo da prihvati njenu smrt, samo je ležao po vazdan, odbijajući da jede i da pije. Polako se gasio, a mrak je pokrivao njegove azurne oči. Jednog jutra,- mljackao je starac dok je žvakao nagorelu koru hleba,- nije ih otvorio. Nije više disao... Njegovo telo koje je, od kada je pao u depresiju, postalo samo prazna ljuštura izgubilo je i svoj poslednji dah. Lepi mladoženja je predao svoju dušu nebesima u snu, tiho, nečujno, posle dugog tugovanja. A čovek bi pomislio da ljudi nisu sposobni za takvu ljubav!

Kada je starac utihnuo osetih strahovito grčenje u želucu, koje se kao nezaustavljivi, bespomoćni krik probijalo uz moje grudi, gušeći me u grlu. Nisam bila sposobna da progovorim ni reči. Najzad se okretoh, i dobacih starcu veknu tvrdog hleba:

-Na!- prodahtah kroz suze koje su me gušile,- Odlazi! Odlazi!

Ne shvatajući ko sam, niti razlog moga besa, starac se poguri dohvati hleb i pobeže. Lea je ćutala, uskoro primetih da ona, zapravo, drema. Čvrst san je prekrio njene oči, koje nisu imale utehe za bol mog srca.

Pogledah lonče čaja koji se ohladio pored mene, i učinilo mi se da sam ja isto što i ta hladna tečnost, tamna, bljutava, zaprljana travom, i slučajno upalim insektima. Osetila sam ogromno iskušenje da se pridavim u toj materiji, da se zagnjurim u tu tečnost koja mi je bila tako bliska, da više ne patim, da više ne moram da odlepljujem očne kapke zatvorene nekom skorelom korom od isplakanih suza. Šutnuh lonče sa čajem i umesto toga zaplakah grleno. Plakala sam, svojim izmučenim očima, ne zbog fizičkih bolova, niti iz straha od smrti, koji će izmamiti navalu krika i molitvi. Moje biće se svelo na bolna ponavljanja, na bleda sećanja, podsmeh sudbini.Sve moje misli su se završile jedinstvenom mudrošću: svet je zlo, zlo uvek lukavije nego što čovek može slutiti, a dobro je samo jedno od tih lukavstava.

-Teško mi je!- zastenjah a znala sam da nema nikog pod ovim nebom sa čijim se bolom moj može uporediti, zbratimiti. Ne, nikako nisam želela sažaljenje, niti sam mu se mogla nadati. Jedino nebo koje je, od tog trenutka postojalo za mene, bilo je samo četvorougao hladnoće, nanosa slanog taloga sa koga se ponekad slivaju moje isplakane suze, a ponekad se drsko kezi žuta mrlja – zlatna i svetla kao Aramilova kosa. Krenula sam dalje sa Leom, ona me ništa nije pitala, samo me je zagrlila jedne hladne noći, nadomak našeg cilja, dok smo se odmarale, a ja gledala u prozračan, tanak, srp meseca zapažajući na njemu Aramilove snene obrise. Sedele smo zajedno pred zoru i dugo ćutale. Do kraja tog dana stićićemo do Čvora, do Izvora magije. Tiho sam odgovorila na pitanje koje Lea nije postavila, ali koje je sve vreme tinjalo među nama i gušilo mir noći.

-Nisam nesrećna.- rekla sam,- Niti sam zadovoljna. U mom srcu nema ničega. Ne marim ni za šta više... Sanjam, sanjam sivilo. Vidim krvavi prsten oko meseca. Ja sam mrtva. Nije tako loše biti mrtav.

Lein uzdah me prekinu.

-Onda smo umrle zajedno...- ona tiho reče. Shvatila sam u tom trenutku, da je njen bol bio nemerljiv sa mojim bolom. Iako su rane u njenom srcu bile stare, više nikog i ništa nije imala: osim mene. A ja sam odavno bila mrtva. Uhvatila sam je za ruke: male, hladne. I tako smo vodili tu čudnu, nemu, konverzaciju do zore. Ipak, kada je svanulo, i oreol bledog sunca oko koga je izdisala izmaglica, a zvezde bledele u paničnom trku, ustadoh.

-Hajdemo. Danas se sve mora okončati. Uskoro ću ponovo biti uz svog dragog.- rekoh glasom, koji nisam poznala kao svoj.

Tog dana smo trčale kroz šiblje i gustiš koji su rasli sred pustare. Nije bilo ničeg; potoka, životinje, ili bilo kakve žive duše. Isušena, iscrpljena i popucala zemlja dugo nije susrela krepki dah vode, i poljubila kišno nebo. Probijale smo se do podneva, sve dok nisam začula glasno pulsiranje negde duboko pod korom zemlje. Tuda je, dakle, prolazila jedna žila. Preskakala sam korenje i trnje, Lea me je pratila, hitro i poletno kao gazela, dok su mi se pluća punila užarenim dahom uzbuđenja. Klekla sam na zemlju pored prastarog, ogromnog drveta koje je uprkos sušnoj i neplodnoj zemlji moćno nadvijalo svoje grane.

-Izvor. Ovde ispod se nalazi Izvor.- uzbuđeno, kao da strepi, prošapta Lea. Stadoh da ispipavam rapavu koru drveta, prvo kvrgavo, debelo korenje, a onda široko stablo, koje ni pet ljudi zajedno ne bi mogli da obujmu i opašu rukama. Na stablu sam primetila mali žig. Žig koji je podsećao na delo ljudske ruke. Shvatila sam u trenutku da upravo ovo drvo povezuje Izvor magije sa arhimagovima i plaćeničkim čarobnjacima, i guši ga. Ovo drvo je trebalo uništiti. Ni Lea, ni ja, nismo mogle da srušimo stablo, ma kako ga zasecale, povređivale, lomile, kidale.

Bila sam tako blizu cilja, a opet tako daleko... Srce mi se kidalo, a kada sam zajedno sa Leom zabrundala u nebo kričavu pesmu.

''Ne veruj kada nebo padne!

Ne boj se kada sablja seče!

Ne vrišti kada krv se lije!

Ne plači kada Sunce zaspi!

Ne žali kada jesen dođe!

Ne boj se...

Jer kosač kosi, ali i seje!''

Ponavljale smo složno, suvim, promuklim glasovima, dok su nam se slane reke slivale niz obraze. Ruku uprtih u nebo, ponavljale smo istu pesmu, čini mi se u besvest. Najednom krupne kapi usahnuše život mrtvoj zemlji. Oblaci otežaše i zaplakaše nad nama. Polegli su onako vlažni i mokri, puni kiše i utehe za žednu zemlju, na prašnjavi horizont. Mislim da je to bio prvi i poslednji pljusak u pustari. Lea je gutala krupne kapi kiše kada su oblaci izgubili visinu. Kiša je postala jača. Zaduvao je vetar i pljusak je zanjihao kukovima levo-desno. Obe smo bile mokre, i promrzle do kosti. Da mi se plakalo, a možda i jeste, odustala bih. Pljusak je odradio i taj deo. Pravi monsunski pljusak stuštio se na Čvor, na staro drvo i dve polumrtve marionete sudbine. Zemlja pod nama je stenjala, osetila sam to, kada je predala dušu nebu i utopila se u bujici vode koju je pljusak nosio i terao između žednog korenja. Nisam obraćala pažnju na kaljugu oko nas. Sklonila sam vlažne slapove kose sa lica u pravo vreme da bih videla razornu munju kako cepa veliko drvo na pola. Moć se odigravala tu, pred našim očima, i za trenutak smo se obe osetile ispunjeno, skoro zadovoljno, što smo prisustvovale tom neverovatnom, nezemaljskom prizoru. Drvo je bilo rascepano a snopovi plave, žute, zelene, ružičaste... magije u svim bojama spektra, su se prelamale jedna o drugu, vrcale kroz prizmu materije, kao da se opraštaju sa mnom, a potom su, kao ponornice, utonule u kaljavo tlo. Kada je prestala kiša, počeo je vetar, ledena kiša. Obe smo imale osećaj da nam ledenice tuku u lice. Vejavica posle onakvog pljuska. Lea je bila nekoliko koraka ispred mene. Tih nekoliko koraka je uskoro postalo nekoliko desetina koraka, sve dok se neprimetno nije zagubila u belini snežnih nanosa.

Pala sam u kaljugu, nevoljna da nastavim. Podamnom je vrludala rastresita zemlja ohlađena belim pahuljicama. Sedela sam u blatu pogleda uprtog u nebo. Ispunila sam svoj cilj. Šta dalje? Kako dalje? ZAŠTO dalje? Spasla sam svet, očuvala magiju, upoznala dobru i plemenitu dušu u kojoj će večno živeti sećanje na mene. Skoro da sam kroz oluju mogla da čujem Aramilov glas. Bio je sve bliži i bliži. Um mi se pomutio kada mi je njegov poljubac okrznuo uho, a kada sam se okrenula - ugledala sam ga. Tu, pored sebe. Opet me je držao svojim rukama, koje su ovog puta bile hladne... Možda od snega. Oči su mi se raširile, otvorene kao u srne, i dalje ne znam šta je bilo. Niti to mogu opisati rečima... Da li je to prvo bio njegov glas koji me zove, ruke koje me nose, i odjednom osećanje da više nisam u svom telu, kao oslobođena okova, da više nisam na tom mestu već negde drugde? Ili je možda bio prvo zvuk sečiva, jedno polagano, klizeće 'Ssssk', crvena tanka linija na mom zglobu koja se u trenutku proširila u slap i zasolila mi ruke toplom crvenom tečnošću, pa tek onda Aramilov glas, njegov dodir, zagrljaj, to drugo telo? Ne znam više šta se dogodilo u trenutku, i nisam osetila sopstveno telo kada je dotaklo polu-meko tlo. Ako je smrt bila biti sa onima koje volite, onda je smrt bila temelj zahvalnosti, sažaljenja i umetnosti. Od svih životnih zadovoljstava, jedino ljubav ništa ne duguje smrti. Shvatila sam kako jasno mogu da vidim izvajano telo mlade i izmučene devojke, koje bez zvuka pada u kaljugu i ostaje nepomično da leži. Bilo je to nekoliko beskonačnih sekundi ne-života. Poslednji trenutak svesti. Bilo je to kao onaj trenutak kada plivač koji se davi poslednji put uspeva da se vrati na površinu i vidi sunce, nebo, još tako blizak život. Dugokosa devojka okamenjena u magnezijumskoj svetlosti snega, ona što je oko svoga tela okupila svu tamu noći. Mogla sam da vidim, sada već sa visine, jednu priliku koja se vrišteći vraćala i tumarala kroz snežne nanose, ispustivši krik kada je ugledala moj zemaljski oblik, fizičko telo, opruženo na zemlji. Draga Lea... mislila je da patim, ali ja nisam osećala ništa osim uzbuđenja i sreće dok sam letela sa Aramilom i stremela ka još većim visinama.

-Sestro, hvala ti!- viknula sam ka zemlji, tamo gde je Lea položila uho na moje grudi, i kada nije ništa čula, počela tiho da jeca.

To je bilo poslednje što sam uspela da joj kažem, jer sam se sa svojim voljenim, besmrtnim Aramilom, i sa svojim novim bićem, na koje sam se polako navikavala, probijala kroz zgusnute meke oblake, sve dok nismo uplovili u gustu materiju. Istu onu gustu materiju u kojoj sam nekada, pre toga bila. Mogla sam da osetim svoje bestelesno ''ja'' kako propada kroz gustu lepljivu pomračinu, i kao da plivam nastavih da se probijam kroz tu čudnu prizmu. Gledala sam očima van mene, i osećala stvari beščulno. Osećala sam kao da ronim po nepreglednom, beskonačnom prostranstvu ali ne mogu da izronim jer ne vidim površinu, ni svetlo. Odjednom tamna masa oko mene poče da dobija boje i da se stapa u oblike. Nisam se plašila ovoga puta, jer nisam bila sama. Aramil me je čvrsto držao za ruku, čvršće od ijedne žive stege. Ruke su mu ponovo postale tople... Ili su se to moje ohladile? Čula sam zvonak smeh... Oh, majko! Smeh koji nisam mogla da čujem za života – topao, majčinski. Bila sam među svojim narodom, među amazonkama. Aramil je izgleda, imao majčin blagoslov, pošto sam videla ženu sličnu njemu, sa malom devojčicom u naručju, kako stoji i kako se smeje. Toj istoj devojčici kose boje lana sam čistila izranjavljena stopala, pre nego što ju je Artiom ubio... Elspet. Svi su bili srećni i pozdravljali me. I moj smeh se stapao sa njihovim, potpuna radost koja mi je natapala srce, i reči koje su se gubile u zlatastim maramama - zveckavoj mećvi na nekom, za mene novom, nebu.

Shvatila sam tada da ja, moje tetke, ujne, i hrabre amazonke porodice Icena, i dalje žive... Žive kroz vas. Čuju kroz vaše uši, gledaju vašim očima, krvare istom, vašom krvlju. Shvatila sam da ću zauvek postojati i da se besmrtnost ogleda u varničavim, hipnotišućim, obrtajima kruga. Život odnosi i donosi. A svakog meseca, sa krvlju koju dajete iz svojih bedara, iz svojih bokova, dišete i živite život svih žena na svetu. Shvatila sam da sam i sama majka svih kćeri i kćer svih majki. Onih koje su postojale pre mene, i onih koje će tek doći. I živeću sve dok je njih, i njihovih kćeri, i kćeri njihovih kćeri. Do kraja vremena, stare legende, pretapaće svoja sećanja, u već genetski urezan kod kod žena. XY. Žena je ženi najveći krvnik i najveća sreća. Amazonska krv neće umreti dok zadnji dah ne ispusti i poslednja žena u Istoriji, i dok se neprekidno obrtanje kruga ne zatvori, umiri. A moje oči i oči mojih majki će posmatrati očima svojih kćeri i odjekivati u pukotinama beskraja.