уторак, 08. март 2005.

-POGLAVLJE 11-

''Čovek je iznad zvezda ako se pridržava uzvišene mudrosti. Takva jedna osoba, koja je gospodar neba i zemlje zahvaljujući svojoj volji, jeste mag. Magija nije čarobnjaštvo, već najviša mudrost.'' Paracelzus

-Profesore, mislim da bismo morali da popričamo.- Drako je pogledao diskretno u profesora napitaka.
-U redu gospodine Melfoj, imam desetak minuta pre početka časa. Kako vam mogu pomoći?- Snejp se osmehnu blago naklonivši glavu ka svom naj dražem učeniku.
-Mislim da imamo ozbiljan problem. Pogotovo sada, kada cela škola vrvi od Aurora i istražitelja koje je poslalo Ministarstvo.- Drako reče pomalo zabrinuto.
-A taj problem je?- Snejp zainteresovano potapša Draka po ramenu.
-Taj problem je Hari Poter, gospodine. Poter se ponaša vrlo čudno od početka školske godine, sve je agresivniji i agresivniji, jedne noći sam ga pratio do šume, izgleda da je imao neki napad. Viziju, možda, posle koje se dosta promenio. Ne znam da li ste upoznati sa podatkom da on uopšte više ne silazi na doručak a časovima retko prisustvuje.- Drako ispusti dubok uzdah­ i nastavi.- Čuo sam ga kako bunca i u tim trenucima ludila pominje svog oca.
-Šta je tu toliko čudno Melfoje? Poter je i pre imao čudne vizije.- reče Snejp potrudivši se da deluje smireno.
-On psuje i kune svog oca, kao i Ministarstvo. Spominje nekog njegovog dedu, i gubi se u nerazumnom jecanju za majkom. Počeo je da izvodi neke čudne rituale valjnja po prašini... Mislim da biste trebali da obratite pažnju na njega, pogotovo posle ovog gnusnog ubistva direktorke. Obojica znamo da Mek Gonagalova nije baš bila moja omiljena profesorka, ali svakako ne opravdavam njeno ubistvo. Mislim da shvatate poentu, Severuse.- Drako je bio krajnje ozbiljan, glas mu je utihnuo pred kraj rečenice.
-Videću šta mogu da uradim, Drako. Još jedno pitanje...- Severus se počeša po obrijanoj bradi.- Čuo sam neke priče da izlaziš sa blatokrvnom grifindorkom. Ne bi voleo da tvoj otac sazna za to, je li?
Drako je bio iznenađen. Kako je Snejp mogao da sazna za njegovu vezu sa Tanjom?
-Profesore ja... ja...
-Da li je to istina Drako? Izlaziš sa malom blatokrvnom?- Snejpove reči su se obavijale oko Draka poput udava spremnog da ubije.
-Ne zovite je tako! Ona ima ime i zaslužuje da je tako oslovljavaju. Osim toga, ja imam slobodu da radim šta hoću...-Drako odmahnu glavom.
-Naravno da imaš...- Snejp se podlo osmehnu.- Ali za par galeona.
Drako zavuče ruku u džep svoje odore i baci pet galeona Snejpu pred noge.
-Evo. Drži usta zatvorena. Inače...- Drako se okrete i zađe za ćošak hodnika koji je vodio do Velike Dvorane.
Pošto je pokupio svetlucave zlatnike i stavio ih u džep, sede da razmisli. Znao je da je Hari opsednut i naslućivao je zašto. Ovo bi mogla da bude jedna od ključnih dokaza oko ubistva profesorke Minerve Mek Gonagal u zoru posle Noći Veštica.

***

''Gnev poštenog čoveka je vrlo opasan.'' P.Syrus
''Gnev sprečava duh da sagleda istinu.'' Katon

-Mama, hoću još torte!- povikao je veliki, pozamašni i gramzivi dečak sa troseda. Pogled mu je bio čvrsto prikovan za veliki plazma-monitor ispred sebe dok je pratio «vrlo-uzbudljiv» bokserski meč.
-Tako je! Tako je! Cepaj ga u bradu! Uf desni aperkat!- uživljavao se Dadli Darsli, podmladak Darslijevih na sofi dok je rasipao kokice po podu i gazio po njima stvorivši pritom užasan nered.
-Dakle? Hoće li više ta jebena torta?!- besno je opsovao Dadli ne odvajajući pogled od televizora.
Njegovi roditelji nisu mogli da odgovore... Razlog tome bio je taj što su bili privezani i potpuno nemoćni da ga upozore na opasnost koja mu se približavala.
-Crucio!
Dadli je pao brekćući, u svinjac koji je napravio. Bespomoćno je ležao na praznim i polu-punim kesicama čipsa, praznim ambalazama, i bari koka-kole koju je sam napravio. Celo telo mu se izvijalo i grčilo od bolova, ali Hari nije želeo da stane, ponovio je kletvu još par puta «Crucio! Crucio! CRUCIO!» pre nego što je njegov rođak izdahnuo i prestao da se trza.
Petunija je vrištala preko krpe kojom su joj bila zapušena usta, Vernon je crveneo preteći da eksplodira svakog trenutka. Hari je uvukao štapić u odoru i potpuno smireno i polako izašao iz kuće Darslijevih u Šimširovoj ulici.
***

''Niko ne laže tako drsko kao ljutit čovek'' Nietzsče

-Profesore... nešto ste se kasno vratili. Gde ste bili?- Filč upita sumnjičavo kada je nešto posle ponoći ugledao Snejpa kako sleće na Hogvortsko zemljište.
-To se vas ne tiče, Arguse. Gledajte svoja posla.- reče Snejp hladno i produži do svog kabineta.
-Kako god vi kažete gospodine Snejp.- Filč se podlo osmehnu i pomazi žućkastu mačku koja se umiljavala uz njegove noge.- Hajdemo gđo. Noris, ako ovde nismo poželjni, možda će nas sutra zatrebati radnici Ministarstva.
Snejp se okrete na pomen Ministarstva – još mu samo to fali! Ministarstvo za vratom! Nadao se da neće otkriti njegov genijalni plan...

***

''Nada je san budnih'' Aristotel
''Ako prezreš smrt, savladaćeš svaki strah'' P. Syrus

-Sirijuse? Zar je moguće?- upita Hermiona uplašeno.- Da li smo mi... mrtvi?
-Mrtvi?- nasmeja se Sirijus- Pa ne baš... ali blizu si. Mi smo bioegzerkutovani.
-Oprosti ali zaista ne znam šta to znači.- reče Hermiona pomalo postiđeno što nešto nije naučila.
-Bioegzerkutovani. To znači da su naša fizička tela nestala. Pa dobro, nisu baš nestala, ali su iz jednog agregatnog stanja materije pretvorena u drugo agregatno stanje: paru. Tako da se sada sastojimo od nepovezanih molekula koji se haotično kreću, poput vazduha, znaš. Na naša fizička obličja više ne računaj.- Sirijus se nasmeši kako bi je ohrabrio. Oboje su izgledali kao aveti poluprozirni i nestalni, kao da se sastoje od roja sitnih insekata.
-Zar ne postoji neki način da se vratimo? Mislim nismo umrli?- upita Hermiona nesigurno.- I ako su naša fizička tela nestala, šta je onda ovo što vidimo?
-Postoji način da komuniciramo sa spoljnim svetom ali samo putem snova. Da li si ikada čula za proganjanje? Kada bismo probali da izađemo samo bismo se raspršili u vazduhu i pretvorili u čestice kiseonika, helijuma, ugljen-dioksida i ostalih gasova, jednostavno: prestali bismo da postojimo. Potpuno. Vidiš Hermiona, mi više nemamo nervne ćelije, zato što ni nemamo fizička tela, ali još uvek imamo stara psihička svojstva: mozemo da razmišljamo, osećamo i govorimo, kao što vidiš.- Sirijus se osmehnu i nastavi- Nismo mrtvi ali nismo ni živi. Mi smo negde između. Zaglavljeni u beskonačnosti. Znaš ovde čovek može ostati zauvek, a da uopšte ne stari. Kada bismo izašli pretpostavljam da bismo prestali potpuno da postojimo, da osećamo, razmišljamo, govorimo. Jednostavno više ne bi bilo nikakvog traga od Sirijusa Bleka i Hermione Grandžer.
Hermiona zbunjeno klimnu glavom:
-Mislim da razumem. Pa puno je vremena pred nama. Ispričaću ti šta se sve dogodilo. Mislim da moramo da pomognemo Hariju.
Sirijus se nasmeja:
-Imaš moju pažnju. Slušam.
***

''Svuda su poroci jači od lekova.'' Plinije
''Dok se voli, dotle se i oprašta'' La Ročefoucauld
''Ako ne mozeš da kazniš, ti oprosti.'' Ranauti
''Svesti ceo svemir na jednu osobu, to je ljubav.'' Hugo

Nebo boje zrele breskve utonulo je u purpurni, vlažni sumrak koji se poput požara širio nebom. Becky je ležala na podu listajući dnevnik. Ko bi rekao da je Dambldor pisao sve ovo? I ko bi rekao... Becky se pitala kako je Febo došao do dnevnika. Mora da ga je uzeo iste one noći kada je ubijena profesorka Mek Gonagal, što bi značilo da je on te noći morao da bude u kancelariji Mek Gonagalove. Becky je počela da sumnja, a ta sumnja ju je izjedala izunutra. Šta ako ju je on ubio? Šta ako je to uradio zato da bi se dočepao dnevnika? Kako okrutno... Becky nije želela o tome da razmišlja. Polako je listala stranice dnevnika pažljivo odmerivši svako slovo. Nije želela da izostavi nijednu reč, nijedan podatak koji bi možda mogao da ima velikog značaja... Na sredini je bio stari požuteli komad papira, pomalo pocepan sa strane. Tu su vodoravno bile poređane tri loze: Evans, Poter i Ridl. Becky je pokušala da kucne par puta štapićem po papiru ali slova se nisu pomerila. Tek kada se duboko zagledala u trapezastu tvorevinu od slova reči Poter i Evans su nestale, a na sredini stranice krvavo-crvenim mastilom je bilo ispisano Ridl. Becky zatvori knjigu zevnuvši. Dosta je bilo za danas. Nije sasvim shvatila značenje reči «Ridl» na sredini stranice. Možda je to «Ridl» označavalo «Zagonetku» a mozda i prezime Znate-Već-Koga. Iz razmišljanja je prenu nežni poljubac u potiljak. Kao u stara dobra vremena... Protivno svim svojim namerama i dobro smišljenim planovima završila je u izrezbarenom krevetu sa baldahinom u severnoj kuli, vodeći ljubav sa Oliverom cele noći – to jest u onom delu koji je preostao- sa strašću koja ju je potpuno iscrpla. Ispred Oliverove sobe nalazilo se mali balkon. Oliver je stajao kod balkona i gledao napolje kada je Becky ujutru otvorila oči. Njegovo veličanstveno nago telo ocrtavalo se naspram mreže od vlažnih crnih grana sa izmaglicom od bledozelenog lišća koje se razmotavalo ispred samih prozora. Bršljen. Više nije bila kvazidevica koja porumeni za svaku sitnicu: život se očigledno pobrinuo za to. Ali znala je da je ovaj mladić zbog koga bi joj srce svaki put brže zakucalo i dalje predstavljao enigmu, kao i u vreme kada su se upoznali. Uprkos svim filozofskim opservacijama o duhu i materiji, morala je da prizna da je ono što je želela od Olivera bilo daleko od duhovnog prosvećenja. Pitala se šta to govori o njoj. Wood je otvorio prozore, došao do kreveta i seo. Povukavši čaršav stao je da je miluje dok nije ponovo zadrhtala.
-Tako si lepa.- reče on.
Nije mogla da poveruje da je želela još:
-Zar nemaš čas sa Haflpafovcima?- primorala je sebe da to pomene.
-Tek u jedan, osim toga Haflpafovci uvek kasne...- lizao joj je prste i zamišljeno je gledao.- Znaš, ima nešto u vazduhu, nešto ezgotično čime zračiš i od čega uvek podivljam. Ali uvek imam osećaj da je to iluzija, da smo umotani u magični dimni veo kroz koji niko ne sme da prodre, jer će inače čarolija biti prekinuta.
Bio je to dobar opis i Beckinih osećanja: od početka ih je obavijalo nešto nestvarno, iluzija tako moćna da je često delovala čak opasno.
-Tek je prošlo devet.- prošaputao je Oliver čije su usne lebdele nad njenim grudima.- Možemo da preskočimo doručak, zar ne? A čas je tek u jedan....
Po prvi put Becky je osetila da treba da bude potpuno iskrena sa Oliverom. Osmehnula se, i na trenutak Oliver je mogao da uhvati onu lenju senzualnost po kojoj je bila čuvena – osobinu zbog koje je skoro sedam godina dobijala najviše ocene iz svih predmeta... osim iz napitaka.
-Oli, moram nešto da ti kažem....
-Varaš me zar ne?- Oliver je pogleda u oči, potpuno blago i smireno.
Becky se izdignu u uspravan položaj. Sedela je ukočenog izraza lica, očajnički se trudeći da ne pocrveni i ne skrene pogled. Wood joj je značajno stisnuo šaku:
-Ne brini... u redu je. Znam.
-Znaš?- Becky je netremice sa nevericom posmatrala smešak na Oliverovom licu.
-Da li se kaješ?- upita Oliver blago.
-Da.- tiho reče ona.
-Ali bi ponovo učinila isto, zar ne?- upita Oliver pomalo tužno.
Becky klimnu glavom.
-Ah, da kao što sam i očekivao...- Oliver zavrte glavom.- Da li ga voliš?
-Ne!- Becky reče odlučno pogledavši ga u oči.
-Dobro. Onda ti je oprošteno.- Oliver reče blagim tonom privukavši je u čvrst, topao zagrljaj, kako bi bio siguran da mu više nigde neće pobeći. Ipak osećala se neka nelagodnost, nešto je ostalo nedorečeno, hteo je da pita ali se plašio odgovora.
-Da, Olivere, još uvek te volim.- Becky mu prošaputa na uvo.
Nelagoda u vazduhu je nestala a Oliver se nasmejao.
-Slušaj, ovo je vrlo važno.- reče Becky odmaknuvši se posle nekog vremena.- Mislim da znam ko je ubio Mek Gonagalovu i zašto. Febo je to uradio.... sigurna sam, da bi se dokopao Dambldorovog dnevnika.
-Dnevnika?- Oliver se počeša po glavi.
-Nije bitno: objasniću ti posle. Mislim da bismo sada trebali da ga prijavimo, ili bar kada bi ti mogao da ga ispitaš...
Oliver je ustao i počeo da se oblači. Biće ovo dug dan....
***

''Laž je uslov zivota'' Nietzsče
''Najveća povreda dužnosti čoveka prema sebi je suprotnost istinoljublju: laž.'' Kant

Persi Vesli je stajao na vrhu stepeništa mahnito gestikulirajući rukama. Bio je okružen sa svih strana ljudima iz Ministarstva. Uz hodnik koprcajući se kako bi se oslobodio snaznog stiska dvojice Aurora vukao se Hari besno urlajući «NISAM KRIV! NISAM GA UBIO! KUNEM SE! NISAM!». Persi je usplahireno stao ispred razbesnelog Harija:
-Gospodine Poter, kao zamenik skoro-preminule direktorke, moram da vas obavestim da vam je dužnost da odete na zakazano suđenje posle čega ćete najverovatnije hitnim postupkom biti poslat u Askaban.- Persi reče uzdignuvši nos.
-Zamenik Gonagalove? NEMOGUĆE!- uzviknu Hari.
-O da, vrlo moguće, Hari.- Persi reče dok mu se glas pomalo tresao.-Mene je ministarstvo postavilo ovde iz sigurnosnih razloga. Da nadgledam bezbednost i uklanjam probleme. A problem si očigledno TI!
-Zašto? Nisam ni za šta kriv!- Hari uzviknu dok je pokušavao jednog od Aurora koji su ga držali da ugrize za ruku.
-Još se usuđuješ da pitaš zašto!?- Persi se namršti.- Sinoć si počinio zločin, Hari. Najgnusniji od svih zločina. Ubico! Gospođa Figz te je videla! Videla je kako odlaziš sa mesta zločina! Ubio si svog rođaka Dadli Darslija a potom se hladnokrvno vratio u spavaonicu! Zar nisi posumljao da bi te neko mogao videti?!
-Ne znam o čemu govoriš Persi! Nisam ubio Dadlija! A celu noć sam proveo ovde na Hogvortsu.- Hari reče malo staloženijim tonom dok se trudio da objasni da nije ubica. Okolo su se skupili radoznali studenti koji su želeli da čuju o čemu je reč, čim je spomenut zločin počela su šaputanja i domunđavanja. Drako Melfoj, kao i profesor Snejp, probili su se do prvog reda. Snejp je sa ledenim osmehom, preko svog koščatog, kukastog nosa posmatrao Harija koji se otimao. Drako nije izgledao srećno, čak šta više, izgledao je prilično zbunjeno i zamišljeno.
-Bio si ovde na Hogvortsu?- reče Persi ironično skoro sa podsmehom dok je pogledom šarao po gomili okupljenih studenata koji su se međusobno tiskali i gurali kako bi bolje videli.- Ali ko to može da potvrdi?
Hari tužno spusti glavu. Jedna osoba je mogla da ga spase i oslobodi lažne krivice, ali znao je da će ta osoba ćutati. Da li će?
-JA!- začulo se snazno iz prvog reda okupljenih studenata. Drako je odstupio od gomile i načinio jedan korak napred ka Persiju.-Hari ne laže. Sinoć je bio u zamku.
-Šta?- Persijevo likovanje nestade i pretoči se u užasnutu grimasu.- Misliš da ja grešim, da celo ministarstvo greši, da gospođa Figz laže a Darslijevi buncaju u ludilu bez razloga?
-Nisam to rekao!- Drako prostreli Persija svojim ledenim pogledom.- Ali rekao sam da je Hari BIO cele protekle noći u ovom zamku i da nije ni kročio van zamka! Znam to!
-Kako znaš?- Persijeve oči se zacakleše. Nastala je neprijatna tišina.
-Imali smo dvoboj.- reče tiho, skoro nečujno Drako.- Čarobnjački dvoboj.
-DVOBOJ?! U školi?!- prenerazeno uzviknu Persi.- To je van svih pravila! Pedeset poena od obe kuće!
-...Ali znam nekoga ko je noćas izlazio.- nastavi Drako skrenuvši pogled ka okupljenoj rulji.- Pošto sam inače po prirodi vrlo radoznao, i van svake sumnje vrlo vešt u nalaženju tragova, put me je poveo pravo u tamnicu. Tamo nisam zatekao profesora Snejpa, doduše zatekao sam jedan kotlić koji se pušio dopola pun višesokovnim napitkom, kao i jednu upotrebljenu čašu. Kada sam hteo da nađem profesora i da ga obavestim o tome da su tamnice obijene, sastojci za višesokovni napitak ukradeni a da je sam napitak neko upotrebio, nisam mogao da ga pronađem. Na svu sreću, nabasao sam na domara Filča koji mi je rekao da je Severus Snejp napustio zemljište zamka.
-Filč! Je li to istina?- upita pomalo razočarano Persi jer njegova predpostavka nije bila tačna.
Filč skrenu pogled od Severusa koji ga je mrsko i sa prezirom gledao i klimnu glavom:
-Da. Da. Gosn' Melfoj govori istinu. Severus se vratio tek pošto je ponoć dobro odmakla...
-...a jutros nije bila prijavljena nijedna provala, niti krađa sastojaka iz profesorovih privtnih rezervi.- Drako uverljivo završi svoje izlaganje.
Kod okupljenih studenata nastao je potpuni haos, metež među starijima bio je posebno primetljiv.
-Šta čekate? Uhapsite ga!- reče Persi brzopleto, uprevši kažiprst u profesora napitaka. Snejp se nije batrgao niti urlao. Mirno je pošao sa ljudima iz Ministarstva, okrenuvši se pritom ka Melfoju.
-Napravio si veliku grešku Drako, zbog koje će svi zažaliti a posebno ti...
***

''I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji:
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čestit'o sam ti. I ti reče: «Hvala»...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?
Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena.
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo...''
Velimir Rajić, «Na dan njenog venčanja»

-Jesi li sigurna da ga je ovde poslao?- upita Oliver dok se pentrao po oštrim, strmim stenama usečenim u brdašce blizu ruba Zabranjene Šume. Ova brza rečica slivala se u slapovima i svojim podvodnim tokom se ulivala u veliko Hogvortsko jezero. Becky je sledila Olivera hvatajući se čvrsto za oštre odronjene stene dok se pela ka vrhu. Kako nije ranije švatila da je Febo ubica? Sve ovo vreme je sortirala, prebirala i sledila nit, a trebalo je da potraži ono što bi Oliver nazvao «tantrom» svega toga – to jest ono što je držalo na okupu celu tapiseriju, kao što u istočnim kulturama tantra povezuje sudbinu sa životom i smrću. Becky je smatrala da ona postoji čak i u životinjskom kraljevstvu: da ženka pauka neće pojesti mužjaka ako napusti mrežu istim putem kojim je i ušao, jer joj na taj način pokazuje da prepoznaje ustrojstvo. Konačno je prepoznala ustrojstvo koje joj se izmicalo. Osetila je kako joj se stomak grči. I mada je pre samo nekoliko nedelja verovala da je božanstveni «Apolon» njena sudbina na Planeti Zemlji, pri neumoljivoj, hladnoj svetlosti stvarnosti bila je primorana da je svaka njegova laž vodila samo do nove laži od trenutka kada je tajanstveno ušao u njen zivot. Pošto je već progutala dovoljno laži koje bi zadavile i kamilu, zapitala se kada će prestati da laže samu sebe. Pošto je počela da strahuje u najdubljim ponorima svoga uma, da je Balder Del Febo Melfoj lično ta nedostajuća karika koja je povezivala ovu izmešanu, raskomadanu i zbrkanu paučinu ubistava i intriga, počela je da se moli da joj pođe za rukom da se oprezno vrati istim putem i izvuče i Olivera i sebe žive iz nje. Oboje su znali da je Febo bio gore na vrhu vodopada jer ga je profesorka Trilejni poslala da joj lično donese listiće ljubičastog čaja koji rastu uz ledenu vodu reke. Razlika između njih dvoje bila je što je Oliver nije mogao da pretpostavi koliko je Febo bio opasan, a Becky je to znala. Pre nego što smisli bilo kakav plan akcije Becky je znala da mora da ima na umu da je mesto na kome su se nalazili bilo vrlo opasno. Znala je da mora da upozori Olivera još jednom, mada joj je bilo teško da se suoči sa njim i da mu otkrije mnogobrojne pogubne greške koje je počinila – od kojih je najmanja bila ta što se mazila sa Febom u Noći Veštica. Pri vrhu je uspon postao gadan, jer se poveće kamenje odronjavalo ispod njihovih nogu. Ispred deset tona izlomljenog kamenja niko ne bi umakao. Ispeli su se na vrh stene koja je gledala sa visine od oko stotinak metara na gusto pošumljenu dolinu nazvanu Zabranjena Šuma a koju je presecala krivudava, široka, staklasta reka koja se jednim delom ulivala u široko Hogvortsko jezero. Mesto na kome su se nalazili zvalo se Leprikonovi Vodopadi, jer se pričalo da se upravo ispod ljubičastih listića bršljena i čaja skrivaju mali veseli vilin-stanovnici Leprikoni. Reka je ovde bila široka i vodopad se spuštao poput zavese koja je blistala na suncu poput dragulja. Samo je neprestalna izmaglica koja se izdizala iz podnožja nagoveštavala kolika se količina vode sliva odozgo i pretvara drevno kamenje na dnu u šljunak i pesak. Još malo pa će stići do mesta gde rastu čudne ljubičaste travke, i gde će Oliver moći da ispita Feba na miru. Držeći se za ruke krenuli su kroz plitku vodu iznad samog vodopada i spustili se niz ispucalo pročelje stene sa druge strane litice. Tamo su pronašli uski procep u steni gotovo nevidljiv dok ne stanete tačno ispred njega i tako blizu hučeće vode da su mu ivice bile klizave od mahovine. Oliver je postrance skliznuo u pukotinu i povukao Becky za sobom. Obreli su se u velikoj pećini, iza vode koja je urlala i obrušavala se poput vela ispred njihovih lica. Zašli su nekoliko metara u pećinu i onda ih je progutala tama. Oliver je izvukao čarobni štapić «Lumos!». Od prizora im je zastao dah. Zidovi i tavanica pećine ličili su na bajku ispričanu kristalima u svim bojama duge. Prave duge bile su na sve strane, odbijale su se od uzavrele izmaglice koja se kovitlala oko Becky i Olivera u mnoštvu prizmi. Nije ni čudo što su ove vodopade nazivali Leprikonovim vodopadima kada se tvrdilo da ispod svake duge leprekon čuva svoj vilinski ćup sa zlatom.
-Ako ikada budem poželeo nešto da sakrijem ili tebe da sakrijem, ili nešto što je za mene zaista vredno- rekao joj je Oliver u vakuumu ispod urlanja vode.- Mislim da nema boljeg mesta od ovog.
Trebalo im je pola sata da se spuste sa stene do reke, birajući put kroz šumu i gustiš kojim je bilo prekriveno stenovito tle. Kada su konačno stigli do čistine na nasipu iznad vodopada Becky se okrete ka Oliveru i nadjačavši huk vode, rekla:
-Ovde moramo da pređemo. Mesto koje tražimo naziva se Vrzino Kolo i nalazi se sa druge strane voopada.
-Hm...onda je zaista opasno.- složio se Oliver-Iako će nam voda ovde doseći jedva do kolena, cenim, struja je strašno jaka i brza ovako blizu vodopada.
Baš kada je pošla da zagazi u ledenu bujicu Becky ugleda malu čupavu crnu glavicu koja je provirila iz obližnjeg zbuna. Frodova crna, krznena glava je ljubopitljivo prošetala do Becky počevši da joj se umiljava oko nogu. Oči mu se zacakleše kada je ugledao tekuću vodu iza Becky, a uši mu oduševljeno zastrizaše na ovako «veliki bazen».
-Oh ne! Nećeš vala!- Becky ga je odlučno obavestila gurnuvši ga nazad a potom ga podigavši u naručje.- Sada bi nam samo još to trebalo: mačka u vodi. Neću te više hraniti haringama ako budeš bio nevaljao!
Kada je Becky zagazila u vodu sa velikim crnim mačorom u naručju osetila je prvi nalet panike. Možda bi bilo bolje da su ovo prepustili ljudima iz Ministarstva... Voda je bila daleko hladnija a struja jača od ijedne druge koju je Becky ikada osetila. Voda oko nje ju je tako jako gurala dok je visoko iznad vode čvrsto držala Froda, da je morala da vuče stopala po šljunkovitom dnu. Ako bi samo malo podigla i jedno stopalo voda bi je lako odnela. Što je bilo još gore, shvatila je na osnovu jačine vodene struje – voda joj je sada dosezala samo do polovine lista – da ako zagazi dublje od kolena, možda uopšte neće moći da nastavi. Baš kada se pripremila da paniči histerično ugledala je Olivera, visokog i vitkog na obali reke. Stajao je naspram jake sunčeve svetlosti koja je ocrtavala njegovu priliku. Podigao je šaku davši joj znak da ostane tu gde jeste a potom je skinuvši svoje čizme za kvidič zagazio u reku. Kada je prišao dovoljno blizu Frodu i Becky, ona je videla da mu je konopac vezan oko pasa, konopac koji je sigurno bio pričvršćen za nešto na suprotnoj obali. Zgrabio je Becky za ramena i postavivši se čvrsto iza nje gurao je ka napred i sprečavao udare vode da je ponesu. Kada su bezbedno prešli na drugu stranu Oliver se prvi ispeo na stenovitu padinu a onda se dogodilo nešto užasno. Ugledali su Džini Vesli uplakanu i iscrpljenu kako sedi u ćošku stene pribijena za tvrdu ivicu. Oliver se bez reči spustio niz stenovitu stranu vodopada na malo proširenje i ispružio ruke da prihvati Džini. Obuhvatio ju je odozdo oko struka dok je Becky pokušavala da obezbedi njeno nesigurno silaženje odozgo. A onda se dogodilo nešto još užasnije! Oliver je stajao bos u uskovitlanoj izmaglici na tom uskom stenovitom ispustu, na samo nekoliko centimetara od Džini, njegova neuredna rašcupana smeđa kosa podrhtavala je u magli i mešala se sa njenim riđim pramenovima. Kada je spustio pogled i kada su se njegove bademaste oči osmehnule njenim safirnim, Becky je osetila oštar bol. Šta to za ime sveta nije bilo u redu sa njom? Ovo teško da je bio trenutak da je ščepaju kandže ružnog sivog zmaja: ljubomore. Pored toga, odakle joj pravo da se oseća tako? Umalo nije sve odreda uništila, jer se nije obazirala na molbe da se rukovodi svojim razumom. Ne vodeći računa ni o kome, upustila se u svoju malu pohotnu seksualnu odiseju. Štaviše morala je da prizna da joj Oliver nikada, ama baš nikada – nijednom ni rečju ni delom zapravo nije uzeo ništa za zlo. Uvek je ispunjavao sve njene hirove ne pitajući za cenu. Pa čak i ovaj: jurnjava po vrtoglavim liticama u Zabranjenoj Šumi! Zašto onda ne može da bude dovoljno ne pristrasna ili čak dovoljno zabrinuta za njega i pokaže isto onoliko ljubavi, otvorenosti, poverenja i podrške koliko je on ukazao njoj onog trenutka kada je shvatio kako ga je prevarila? Ali Becky to jednostavno nije mogla... Dok ih je gledala imala je osećaj da joj je neko zabio nož u srce i okrenuo ga. Ali ovo teško da je bilo mesto i vreme da izgubi kontrolu. Takve misli su joj projurile kroz glavu tokom nekoliko kratkih sekundi, mada je imala utisak da su prošli sati, dok su Oliver i Džini bili naizgled bili beznadežno izgubljeni svaki u očima onog drugog. Zatim je Oliver ubacio Džini kroz procep na steni kroz koji su on i Becky maločas prošli a potom se mirno vratio do Becky.
Kada ju je spustio na kamenu platformu prineo je usne njenom uvetu i podviknuo nadglasavši grmljavinu vode:
-Šta ti je?!
Potom je Becky prinela svoje usne njegovom uvetu i vičući odvratila:
-MA NIŠTA!
Odmakao se i zabuljio u nju, zavrteo glavom i nasmejao se, mada ona to nije mogla da čuje. Zatim je Becky progurao u mali otvor koji je vodio u još jednu pećinu i brzo ušao za njom. Lumos ih je poveo kroz svetlucavi lavirint koji su eoni usekli u čvrstu stenu, a voda koja je kapala ukrasila. Protezao se duboko u brdašce. Sledili su ga dok nisu stigli do mesta na kome su mogli da razgovaraju neometani udaljenim hukom vode.
-E pa draga moja, mislim da ćemo uskoro stići…- Oliverov glas se odbio o stalagmite u kristalnoj pećini.
-Šta je bio sa Džini?- Becky oseti bockanje u prstima, mozda od vlage i hladnoće.
-Džini? Ništa… Izgleda da joj je Tanja očitala bukvicu zbog nekog dnevnika, pa je sirotica potrazila spas u bujici. Sva sreća da smo na vreme naišli.- Oliver reče dok je osvetljavao izlaz iz pećine svojim štapićem.
-Da… Sva sreća!- Becky reče sa istaknutom ironijom u glasu.
Kada su izašli iz pećine našli su se na jednom ovalnom kružnom proplanku kroz čiju sredinu je proticao široki brzak a sa strane je raslo čudnovato ljubičasto-purpurno bilje. Čim je začuo šuškanje iza sebe Febo se okrete i odbaci ljubičaste listiće dalje od sebe. Čak i sa te udaljenosti Becky je mogla da vidi Febove tamnotirkizne oči kojima je gledao njih troje (računajući i Froda koji je već napregnuto mjaukao) preko reke- prvo su se kratko zadržale na Becky i njenom mačoru, zatim zaplamtele poput ugljeva kada je video Olivera koji ju je grlio, kao da nije mogao da poveruje vlastitim očima.
Becky je došlo da zaplače. Ali je osetila još veću želju da ostane živa, što u ovom trenutku nije bilo baš tako sigurno. Osetila je jezu duž kičme kada je shvatila da je Febo već izvukao čarobni štapić i nanišanio. Bio je on vrlo brzo-kapirajuć mladić i nije mu trebalo dugo da sabere dva i dva. Shvatao je da ga je Becky izdala. Sada će verovatno biti optužen za krađu i izbačen iz Hogvortsa. Oliver i Becky su stajali usred reke, ukočeni poput kipova sa histeričnim mačorom koji je frktao i opirao se u želji da preskoči reku i nasrne na plavokosog Feba. Becky se molila da se za ovih nekoliko časova Febo izmenio, da je bio podvrgnut radikalnom zahvatu na svojoj ličnosti. Konačno, pokušala je razumno da razmišlja. Ako je njegov cilj bio da uništi svaki trag i svedoka za sobom, da eliminiše bilo šta što bi ga moglo povezati sa krađom, proneverom i ubistvom onda nema razloga da odmah ne baci kletvu i pusti ih da se sjure niz vodopad i postanu hrana za ribe.
-Izdala si me... Zar ne?- upita Febo pomalo povređeno.- Rekla si mu sve...
-Da.- reče Becky dok se čvršće pribijala uz Olivera i sprečila bujicu vode da je odnese. Bili su na korak od obale ali nisu mogli ni da se maknu jer bi ih onda Febo smaknuo za svagda.
-Od početka sam znao da je ovo moralo da se dogodi.- reče Febo zagazivši u vodu sa sve cipelama i čarapama, ni nepotrudivši se da zavrne nogavice.
-Ha! Pa za to ti nisu trebali ljubičasti listići čaja! To si valjda i sam mogao da zaključiš!- drsko mu se podsmevao Oliver.
Becky je van svake sumnje smatrala da je Oliver prilikom smrtne opasnosti potpuno odlepio. U neverici ga je prebledelo gledala, sve dok nije primetila da joj je namignuo. Šta je za ime boga TO trebalo da znači? Očigledno da je imao nekog keca u rukavu! Febo se razbesneo i skinuo nišan sa Becky okrenuvši ga ka Oliveru da izrekne jednu od smrtnih kletvi:
-Cruc..- Ali čim je to uradio razdrazeni smotuljak crnog krzna, koji je isuviše dugo bio sputan u Beckinom naručju, eksplodirao je pravo Febu u lice! Niko nije mogao da pretpostavi da je Frodo imao toliko kandži niti da je mogao da ih koristi takvom brzinom i žiletskom preciznošću!
(*komentar autora: He-He-He!)
Kada je Febo podigao ruke da zaštiti lice, Frodo se uspeo uz njih, prešao mu preko glave i nestao iza njega frkćući. Febov štapić se začas našao u bujici vode a potom se stropoštao preko ivice zajedno za tonama obrušavajuće vode. Febo je psovao nadjačavajući huk vodopada, ali to ga nije zaustavilo. Držeći se za šaku koja je krvarila skočio je na Olivera koji se zaneo postranice i oni zajedno padoše. Becky se hitro osvrnula unaokolo, pokušavajući da ugleda Olivera, ali i on je nestao pod talasima brzo kao i Frodo. Onda je ugledala neko nemirno komešanje vode. Pokušala je nešto da smisli kada je ispred sebe ugledala Feba kako izvlači Olivera iz vode, snažno ga udara pesnicom u vilicu i ponovo baca u vodu. Oliver se brzo uspravio i nasrnuo na Feba. Sve je ukazivalo na to da će svi izginuti na čudesnim Leprikonovim Vodopadima. Becky je sa užasom u očima gledala razvoj te sablasne scene ispred sebe: dvojicu mladića koji su se borili za vazduh gušeći jedan drugog pod talasima, a koje je odvlačila mračna, staklasta voda neumoljivo ka steni. Becky je prestala da diše dok je nemo gledala kako se Oliver propinje i batrga iz Febovog snažnog stiska dok su se usporeno kretali ka ivici ambisa. Tamo su se okrenuli graciozno poput balerine i uz monotoni huk vode skliznuli preko ivice. Becky je hučalo u ušima, mislila je da će se onesvestiti. Dok je stajala u toj hladnoj, brzoj vodi nije mogla da zaplače ni u znak opraštanja niti u znak žaljenja. Ipak imala je nešto za šta se još uvek držala, nešto što je moglo da je održi u životu i pored svega što se dogodilo. Bila je to ona stvar koja je ostala na dnu Pandorine kutije kada je sve drugo izletelo iz nje: nada. Izašla je polako iz vode vukući se bez želje za zivotom... Nikada neće shvatiti kako je upravo Frodo bio ključ rešenja, niti da je još živ i pliva. Ali je zato odlično poznavala Froda, bar je tako mislila. Imao je iste prirodne instinkte kao i majušni junak po kome je dobio ime, i snalazio se kao riba u vodi. Iako nikada do tada nije pao niz vodopad te visine i širine, ovaj je možda bio dvanaest metara visok i trideset metara širok, nije mogla da ga drži podalje od tobogana, u normalskim zabavnim parkovima, koji su bili viši i od ovog vodopada. Takođe je znao dobro i da roni. Voda ispod Leprekonskih Vodopada sigurno sporije teče i mnogo je mirnija, na posletku sve se to uliva u Veliko Hogvortsko Jezero. Becky je nekako bila ubeđena da će Froda dole zateći živog, ako nije slomio ni jednu kost pri padu. Frodo je takođe voleo da vraća stvari, od gumene loptice iz jezera, do tela Feba i Olivera, mrtva ili živa.
Pošto se teškom mukom spustila (čitaj: srozala) niz strme litice obrasle bršljenom i dosadnim ljubičastim travama, Becky je pronašla Froda, «srećnog poput školjke za vreme plime», kako pliva u mirnom jezercetu ispod vodopada. Pored njega nazirale su se dve glave. Bez obzira što je voda bila mutnija i mnogo dublja Becky je gotovo utrčala u nju i zaplivala ka poznatim glavama. Dočekalo ju je veliko iznenađenje. Oliver je kroz vodu vukao plutajućeg Feba čije su tamnotirkizne oči ovoga puta bile zatvorene i skrivene ispod gustih trepavica. Oliver ga je držao ispod brade dok je Frodo šljapakao tu i tamo prskajući ih repom.
-Ljudi u vodi!- povikao je Oliver nasmejavši se kada je ugledao Becky živu i zdravu- Spasavajte žene i domoroce!
-Je si li dobro?- upita ona, krajnje zabrinuto, Olivera.
Bio je sav izubijan, ali ni upola koliko je Febo, koji mora da je izgubio dosta krvi zbog izgrebane glave i rane na šaci od kandži dobrog-kućnog-ljubimca.
-Gotovo da sam siguran da je slomio nogu pri padu niz vodopad.- reče Wood nastavivši da ide kroz vodu.-Mora da se onesvestio od bola.
Blatnjavi i izubijani nekako su polako stigli do Hogvortsa, privukavši mnoge radoznale poglede. Becky i Oliver su seli na pod pored Froda koji je sušio svoju ziht-crnu dlaku. Becky još nije bila u stanju da razmišlja o onesvešćenom Febu koji je poput klade ležao pored njih i cedio se na neprocenjiv Hogvortski tepih. Posle nekog vremena, kada je došao do daha Oliver upita:
-Tebe čeka najveći posao- reče Oliver poljubivši Becky i nasmeši se onako blatnjav.-Moraćeš na ovo da se navikneš ako misliš da budeš Auror!
U međuvremenu se Febo, koji je bio vezan i bezopasan, uspravio u sedeći položaj i zatresao glavom da se osvesti. Zatražio je da nasamo porazgovara sa Becky, te su se ostali razišli unaokolo, a Oliver otišao do severne kule da skine pocepanu, blatnjavu odeću sa sebe. Ljudi iz ministarstva su se malo odaljili ali su Feba držali pod budnom prismotrom: uvek na oku.
Becky se okrenula preko ramena i zagledala mu se u lepo lice, sada svo izgrebano mačijim kandžama, moraće da se seti da časti Froda naknadno za to. Febo joj je uzvratio pogled jedva potiskujući bol. Izgleda da je taj bol bio mnogo dublji i da nije poticao samo od ranjene šake i naprsle noge. Njegove tamne tirkizne oči zbog kojih su joj ranije kolena klecala, sada su u njoj izazivale osećaj napuštenosti i strah zbog svega što se dogodilo među njima od kada su se sreli.
-Becky- oslovi je Febo- možeš li uopšte da zamisliš koliko je za mene bolno da te gledam? Verovao sam da si shvatila da te volim. A onda sam otkrio da si me sve vreme samo lagala.
Ona njega lagala? Reći tako nešto u najmanju ruku bilo je besmisleno! Blagi bože, već nedeljama koji god kamen da je okrenula nailazila bi na novu laž. Često se suočavala sa Febom ali joj je on svaki put servirao samo nove laži, koje bi ona progutala isto onako lakoverno kao i prethodne, i na kraju uvek završila u njegogvom naručju. Ali pošto je poslednji put kazao šta je imao držeći štapić u ruci, smatrala je da bi bilo bolje da se uzdrži od komentara.
-Znala si da sam ukrao dnevnik i rekla si mu to!- ogorčeno se brecnuo Febo.- Sve vreme si me lagala! Još bi mi smestila i ubistvo Mek Gonagalove!
-Febo, pokušao si da ga ubiješ!- istakla je ono što je bilo naizgled očigledno.-Da li bi ti dozvolio da umre neko koga voliš? Da li si nameravao da ubiješ i mene?
-Volim te- procedio je kroz stisnute usne, izbegavši njeno pitanje kada je iskusio novi talas bola. Čim je prošao rekao je: -Razume se da nisam nameravao da ga ubijem! Ne budi luda! Ali nisam imao izbora! Ti si me na to naterala!
-A Mek Gonagalova?- upita Becky.- Ko je nju ubio? Prerezao si joj grkljan da bi došao do dnevnika ne birajući sredstva?
-Zar ti ličim na manijačkog ubicu? Samo sam hteo da se dočepam dnevnika. Oh Becky, zar ne shvataš? Ti i ja smo mogli taj dnevnik da upotrebimo kako valja. Mogli smo tako mnogo da postignemo! Uz pomoć Albusovih rukopisa, zajedno smo mogli da stvorimo jedan bolji svet!- Febo duboko uzdahnu. Zastao je i pažljivo dodao –Ja... znam da ga voliš i da si ga oduvek volela. Jednostavno sam bio iznenađen kada sam saznao i to je sve. Veruj mi to ništa ne menja među nama. Meni ne bi smetalo...
-ŠTA ti ne bi smetalo?!- besno ga prekinu Becky.- O čemu ti to za ime sveta govoriš? Hoćeš da kazeš da bi bio tako ljubazan da nastaviš da me krešeš iako nisam čiste krvi i iako sam verena za drugog!? Blagi bože: kakva si ti to osoba? Zar ne vidiš kako se osećam zbog toga što si pokušao da ubiješ Olivera? Pokušao si da ga ubiješ Febo! Da ubiješ!
-Nije tačno!- praktično je vrisnuo Febo. Prebledeo je kao kreč u agoniji koja je izrazavala sve što nije glasno izrekao. Jedan od aurora koji su ih okruživali uznemireno zakorači ka njima ali mu Becky dade znak da nije potrebno. Tresla se od glave do pete. Obuzelo ju je osećanje koje u tom trenutku nije mogla ni da imenuje. Vrele suze su joj navrle na oči kada se okrenula prema Febu i duboko uzdahnula. Rekla je što mirnije i sažetije mogla i nije se raspala:
-Da Febo, ubio si Gonagalovu, i probao si da ubiješ Olivera, a sada ćeš još dugo, dugo vremena ševiti samo svoju desnicu u Askabanu.
Zatim se okrenula, i hitro se uspela uz stepenice koje su vodile ka grifindorskoj kuli ostavivši Feba na staranje Aurorima.
Kasnije u Grifindorskom boravku dok su sedeli pored vatre koja je pucketala iz mermernog kamina, Becky i Oliver su prepričali svoj današnji dan zainteresovanim grifindorovcima, a ubrzo potom su ostali sami.
-Spasao si Del Febu zivot- naglasila je Becky- A znao si da te je on mrzeo i da je želeo da te vidi dva metra pod zemljom. Zašto? Zašto si se potrudio da ga spaseš?
-Misliš, zašto sam toliki altruista pa mogu da oprostim nekome ko uživa da tamani ljude poput mene? Znaš ono 'Nije on loš, i on je čovek...'- reče Wood. Potom se osmehnuo, ustao sa dvoseda pored vatre, prišao Becky, povukao je da ustane i pogleda ga u oči.-Hm... Pretpostavljam da u ovom trenutku misliš kako sam veoma plemenit? Da raščistimo. Ne smatram da zli ljudi poput njega treba da se izvuku samo sa slomljenom nogom i par ogrebotina. Smatram da njegovo lepo, aristokratsko ime treba malo da se povlači po blatu i da treba da završi u Askabanu na hm... doživotnoj robiji, recimo.
Izgleda da je Oliver bio ipak malo ogorčen. Njegove šake i dalje su počivale na Beckinom struku. Sneno ju je gledao dok su stajali na sredini grifindorskog boravka, okrenuti jedno prema drugom. Zatvorila je oči. Setila se jedne druge vatre u jednim drugim tirkiznim očima i plamena u njoj koji su izazvali dodiri i miris tog vatrenog mladića, mladića o kome su upravo razgovarali i koga su nepovratno odbacili. Taj čovek je u tolikoj meri bio ispunjen mržnjom da je pokušao živog čoveka da raznese u paramparčad: istog onog čoveka koji mu je kasnije spasao zivot. I pored svih izjava ljubavi, pitala se da li ju je Febo zaista voleo. Pitala se da li je ona išta mogla da oseća prema njemu.
Kada je otvorila oči Oliverove srebrnaste kestenjaste oči su tražile nešto duboko u njoj, neki skriveni odgovor na nepostavljeno pitanje.
-Nisam sasvim sigurna da znam šta je to ljubav.- reče mu Becky ozbiljno.
-Ja mislim da znam. Da ti kažem?- upita Oliver ne skidajući pogled sa nje.
Osećala se tako iscrpljena, tako prazna ali ipak klimnu glavom da nastavi.
-Mislim da je ljubav kada znaš da je deo tebe osoba koju voliš i da se deo njega ili nje nalazi u tebi.- reče Oliver- Ne mozeš iskoristiti ili prevariti osobu niti manipulisati njome ako je stvarno voliš, jer bi u tom slučaju iskorištavala ili lagala sebe, manipulisala samom sobom. Ima li to smisla?
-Hoćeš da kazeš da je Febo lažući mene- reče Becky sa povećom dozom ironije- zapravo samo lagao samog sebe?
-Ne: nije mu bilo neophodno da zavarava sam sebe, zar ne?- odbrusi Oliver- Da nisi zaboravila jednu sitnicu? I ti si spavala s njim i lagala ga.
Becky je bila zapanjena, ali je takođe znala da je to bilo tačno. Imala je krajnje intiman odnos sa čovekom kome nikada nije verovala. Čovekom pred kojim se nikada nije samovoljno otvorila toliko da bi mu rekla potpunu istinu o bilo čemu. Bila je to gorka pilula, to što je duboko u sebi sve vreme znala ko je Balder Del Febo Melfoj.
-Još davno sam ti dao deo svog srca, duše i tela, Becky. Siguran sam da ti to dobro znaš.- Oliver se vragolasto osmehnuo i dodao.- Ali treba vezati još nekoliko niti pre nego što ti dozvolim da uzmeš celog mene.
-Celog... tebe?- ponovila je Becky dok joj je u glavi tutnjalo.- Mislila sam da te i druge privlače, i... Džini...
-Znam da jesi.- reče Oliver i isceri se.- Kada sam video tvoj izraz lica dok sam spuštao malu Vesli niz stenu pored vodopada, prvi put posle dužeg vremena sam pomislio da možda još uvek ima nade za tebe i mene, bez obzira na Feba.
Promrsio joj je kosu i jednostavno rekao:
-Volim te, malena. Pretpostavljam da sam te uvek voleo.
Becky se osećala kao da ju je udarila munja, Oliver joj je takve stvari stalno govorio i obasipao je izjavama ljubavi, ali ovo je bilo nekako... nekako drugačije. Stajala je sva ošamućena ne znajući šta da uradi. Nije znala šta da očekuje ali nije očekivala da će Oliver da uradio ono što je uradio. Počeo je da sklanja stoliće i da gura trosed i fotelju u stranu kako bi raščistio prostor u sredini boravka.
-Šta to radiš?- upitala je ona zbunjeno.
-Zapravo postoji samo jedna nit.- objasnio je Oliver uz osmeh. Uspravio se i rastresao svoju večito raščupanu kosu.- Zar očekuješ da oženim nekoga ko neće ni da igra sa mnom?
Plesali su cele noći: brzo i sporo, uzbudljivo i magično, moćno i tajanstveno. Plesali su bosi pored vatre a potom napolju na mračnoj livadi pored zamka koja je mirisala na kasnu, poznu jesen. Ponekad bi dodirnuli jedno drugo, držali se za ruke ili plesali zagrljeni, ali često odvojeno, što je pretstavljalo drugačije i neverovatno iskustvo. Dok je Becky nastavljala da pleše imala je utisak da po prvi put zaista oseća svoje telo – ne samo da je bilo više usresređeno i uravnoteženo, mada je i to bilo tačno, već je potpuno bilo povezano na neki tajanstveni način sa zemljom i nebom. Osetila je kako neki delovi nje umiru, otpadaju u delićima, kružnim putanjama se udaljavaju u vaseljenu i pretvaraju u zvezde na nepreglednom ponoćnom prostoru, prostoru poprskanom galaksijama koje su se naizgled nastavljale u beskonačnost. Plesali su sve do jutra, dok ugarci u njihovoj vatri nisu zagasli, zatim su plesali po livadi punoj cveća, pored jezera na kome su dočekali prvo sivilo zore koja je krvarila na jutarnjem nebu. I dalje nisu prestajali... Počeli su lagano da se kreću ukrug, gotovo da su lebdeli. Oliver ju je ovlaš držao, tek da je podupre. Njegovo markantno lice sa pravilnim nosem i malom rupicom na bradi i trepavice koje su zaklanjale snažne jagodične kosti, podsetile su je, kada se nagnuo ka njoj na snažnog duha zaštitnika. Zatim je spustio usne na njenu kosu.
-Znaš, u jednoj srednjovekovnoj verziji alhemijskog teksta od Goethea, stoji da anđeli ne vode ljubav poput ljudskih bića. Oni nemaju tela.- reče Wood.
-Kako oni to rade?- upitala ga je.
-Na mnogo bolji način.- odvrati Oliver.- Pomešaju se i postanu jedno na kratko vreme, ali anđeli nemaju supstancu, razume se. Oni su sačinjeni od mesečevih zraka i zvezdane prašine.
-Misliš li da smo mi anđeli?- upita Becky i nagnu se unazad u njegovom naručju osmehnuvši se. Oliver je poljubi.
-Mislim da bi trebalo da pomešamo svoju zvezdanu prašinu, anđelu.- odvrati on. Povukao ju je za ruku i našli su se na travi. Ležala je preko njega među poljskim cvećem.
-Želim da radiš sve što ti se radi ili baš ništa.- reče on sa osmehom.- Moje telo je tvoj instrument.
-Može li da odsvira El Tango Del Roxanne?- upitala ga je Becky smejući se.
-Može da odsvira šta god virtuoz izvuče iz njega.- stade on da je uverava.- Šta će to biti?
-Odjednom se osećam kao da sam iznad granice do koje raste drveće...- ozbiljno mu reče Becky.
-Bili smo tamo već jednom i preživeli smo.- nezno reče Oliver dohvativši njene prste i prešavši njima preko svojih usana.- Jednom smo već zajedno ušli u svetlost, Becky. Neposredno pošto smo bili u životnoj opasnosti. Sećaš li se?
Polako je klimnula. Da, sećala se. Sećala se svetlosti... svetlosti koja ju je ispunila i osećanja kao da se nešto menja u njenom telu, da se nešto pomera poput nemirnog peska. Osetila je kako je počela da se odvaja od same zemlje i da lebdi kroz vazduh ka svemiru. Imala je osećaj da se potpuno odvojila od svog tela, ali da je i dalje imala oblik – poput suze ispunjene helijumom, koja je visila sa noćnog neba. Na trenutak ju je obuzela panika da će da padne ili da je zapravo mrtva i da zauvek napušta Zemlju! Ali je onda odjednom shvatila da tamo gore nije sama. Neko je bio pored nje: Oliver. Gotovo da je imala osećaj da joj govori iz njenog vlastitog uma, mada je zapravo mogla da vidi oba njihova tela kako sede jedno pored drugog na metli, dok razjarena gomila navijača sa Svetskog Prvenstva u kvidiču urla.
-Ne gledaj dole.- prošaputao je Oliver njenom umu.- Gledaj gore i ispred sebe. Uđimo zajedno u svetlost...
Čudno ali nikada kasnije o tome nisu razgovarali. A još čudnije je bilo to što Becky nikada nije imala utisak da je to bio san. Bio je življi od stvarnosti, isto kao što je naš trodimenzionalan svet u tehnikoloru solidniji od dvodimenzionalne crno-bele razglednice. Ovo je bila mnogo eksponencionalna dimenzija, veća i dublja. Ali ako bi baš morala da je opiše određenim rečima, nikada ne bi znala gde da počne. Oliver i ona su već jedanput zajedno ušli u svetlost, u trenutku smrtne opasnosti po Becky. Sada su se spremali da to ponovo učine. Znala je da će ovoga puta biti drugačije od prethodnog. Njih dvoje će se preobraziti u jedno, ovog jesenjeg jutra među uvelim opalim lišćem. I ovog puta se nije plašila.
Kada je posle mnogo časova ležala u Oliverovom naručju, umesto da oseća iscrpljenost, bila je sva ushićena, kao da su joj se vene ispunile nečim lakim, mehuričastim i penušavim.
-Kako bi ti to tačno opisao?- upitala ga je dok je preplitao prste sa njenima.- Mislim ono što nam se dogodilo?
-Hmmmm- uzvratio je Oliver- Pretpostavljam da bi tehnički izraz, ako baš moraš tome da nadeneš ime, bio 'obostrani orgazam'. Veoma dugi 'obostrani orgazam'. Manje-više beskonačan, iscrpljujući, višečasovni, neprekidni obostrani orgazam...
Becky mu prekri šakom lice gurnuvši ga.
-S druge, pak, strane- reče Oliver osmehujući se dok je ljubio njeno golo rame.- mogla bi mnogo da pojednostaviš stvar ako bi to jednostavno nazvala ljubav. Jesi li bila iznenađena?
-Nikada do sada nisam osetila ništa slično.- priznala je.
-Pretpostavljam da bi trebalo da mi lakne.- primeti Oliver.- Ali moram da budem iskren, nisam ni ja.
Seo je i pogledao Becky dok je ležala u orošenoj travi, i stao da prelazi svojim prstom od njene brade sve do središta njenog tela dok nije zatreperila. Zatim se nagnuo i poljubio je u usta kao da lagano presipaju zvezdanu prašinu jedno u drugo. Becky nije mogla da poveruje da takav osećaj postoji.
-Mislim da smo se uskladili.- reče Oliver dok se smejao, izvadivši dve sjajne prstenčića, burme, iz odore.-Nema više proba. Šta kazeš na pravi nastup uživo?