POSLEDNJA AMAZONKA

1.

PROLOG

Ledeni pokrivač brega mirno je počivao u tišini, ispred ledenog, kamenog zamka. Visoki četinari prekriveni rastresitim snegom njihali su se i svijali svoje guste krošnje pod naletima severnog vetra. Sve je bilo tako pusto u toj mračnoj, polarnoj noći. Zvezde su tiho splasle i stopile se sa tamnoplavom nebeskom vatrom, a mlad mesec je blistao malo iznad najviše kule raskošnog zamka. Dugačak krivudavi putić uokviren poledicom vodio je do masivne kapije zamka. Njega je opkoljavalo Mramorno Jezero koje je na svojim peščanim obalama nagomilavalo zaleđen korov. Iza goleme kapije izgrađene od najfinijeg crnog mermera, stajao je ulaz u zamak. Svojom veličinom, mamio je uzdahe ljudi koji su gonjeni nekom nevoljom nabasali na njega. Visoke zidine opasavale su zamak osiguravši ga od nebrojenih armija koje su se tokom stoleća obrušavale i lomile o drevne zidove. Iza zidina danonoćno su stražarili zmajevi. Prvi, veliki, crni zvao se Drakon. Na velikom, tamnom licu isticala su se dva ogromna oka poput užarenih ugljeva, te duboke crvene oči nepojmljivo su podsećale na najfinije rubine iz caričine riznice. Tri reda oštrih i smrtonosnih zuba spremno su čekala prvog koji se usudi da nenajavljen uđe u stari zamak. On je duboko disao, izdišući velike oblake tople pare, dok su njegove oči budno motrile na svaki pokret. Sva čula su mu bila budna. Velika crna krila, iz kojih su na rubovima virile tamno sive bodlje, bila su sklopljena, a kandže skupljene pod ogormnim telom ovog petostoletnog stvorenja. Zmaj koji je dotad mirno sedeo do njega trže se i naglo ustade. Ispusti dubok uzdah kroz svoje nabrane nozdrve boje sveže krvi.

-Da li si čuo nešto? Kao da je neko pred kapijom...- zareža on dok su se njegove bordozlataste kandže rasklopile a krvavo crvena velika krila do pola raširila. Po snazi i taktici napada nijedan zmaj sa polarnih krajeva Obliviskora nije se mogao porediti sa njim. Dux je imao razvijeno i snažno telo i bio je doista mudriji od svakog drugog zmaja. Njegovo telo bilo je prekriveno blistavom crvenom krljušti a šape prekrivene oštrim krznom bordo-crvene boje, prošarene tu i tamo zlatnim vlasima. Kandže ovog zmaja bile su od čvrste smese slične crvenkastoj slonovači, ali su bile okovane gvozdanim bodljama. Vrat nije bio mnogo dugačak, ali izvijen i prekriven glatkim pločicama boje rubina, na glavi mu je viorila gusta i jaka zlatna griva, a nozdrve, iz kojih je izlazila vrela para, bile su krupne i nabrane. Drakon je protresao svojom zastrašujućom glavom i uz mumlanje nalik na podsmeh obratio se starijem zmaju.

-Čula su rano počela da te izdaju matori! Pomislio sam da ćeš trajati bar još tri stoleća!- zmaj ispusti grohot svog dubokog, čudovišnog smeha neobraćajući pažnju na tih dečiji plač koji je dolazio sa vrha najviše kule zamka.

-Smej se, smej se... ali jednoga dana, kada ti neprijatelj bude prišao sa leđa, kada osetiš hladnoću oštrog sečiva na vratu, i kada te jedan sekund bude delio od pepela uvidećeš da je oprez važniji od svega.- zareža Dux tiho uvlačeći miris ledenog vazduha duboko u svoja ogromna vrela pluća i nastavi. -Neko je blizu kapije, osećam da je jedna ljudska duša u blizini.

Zatim sede na svoje mesto. Led je pod njihovim vrelim telima bio istopljen i pretočen u male barice tople vode. Drakon uze da šara kandžom po studenoj i tvrdoj zemlji a Dux je naslonio glavu još uvek zabrinut zbog prisustva paralelne energije koju su zmajevi mogli da osete. Iza njih stajala su zabravljena vrata od hladne slonovače. Na njima je zima iscrtala najlepše slike nalik čipkanom zastoru od inja. Čitavi mozaici od ledenih šara bili su rasprostrani po ovalnim vratima. Iza vrata nalazilo se veliko predvorije, baršunasti crveni tepisi i drvenarija koju su izrezbarili najveći majstori drvodelje Obliviskora. Dvorana je bila potpuno prazna a po sredini pruzalo se dugačko stepenište koje je vodilo do gornjih prostorija zamka. Stepenište i predvorije bilo je lepo osvetljeno, hodnik kroz koji se dolazilo do velike i svečane trpezarije bio je ukrašen brojnim slikama i svećama različitih boja. Sve je sijalo od raskoša. Zamak je krasilo mnogo prostorija, a neke od njih bile su još uvek neistražene. Plač malog deteta postajao je sve jači i jači a kovitlac uskomešanih glasova bujicom se razlagao po zamku. Imao je nekoliko spratova, veliki podrum, a u terenu ispod podruma nalazile su se tamnice kroz koje je proticala bistra, podzemna rečica. Reka koja je krila tajne mnogih vekova u sebi, sa puno virova i podzemnih tokova koji su se granali I preplitali. Ta reka sa sobom je odnela mnoge živote. Po zamku se pričalo da je ukleta, i da se noću mogu čuti krici i vapaji utopljenika, a nekad čak i videti kako neupokojene duše odavno mrtvih vitezova lutaju tamnicom na svojim sablasnim konjima. Priča se da su neki od zatvorenika poludeli baš zbog tih noćnih prikaza. Podrum, koji je bio iznad tamnica bio je prepun burića sa vinom koji datiraju iz 1265. godine šestog eona. Tu su bile sve vrste vina u enormnim količinama: belo vino, crno vino, crveno vino, vino od kristala, ledeno vino, vino od breze i javora, vino od vrbe i ruže, od gladiole, orhideje i nekih posebnih biljaka koje su rasle samo na lutajućim planinama. Ipak omiljeno vino gospodarice ovog zamka bilo je ono od smaragda, zove i mimoze sa safirom u prahu i ekstraktom kamilice. Iznad podruma, nalazila se kuhinja, i velika labaratorija u kojoj je glavna čarobnica radila. Kuhinja je bila prostrana, kao u svakom dvorcu, u njoj su užurbno radile sluge, danonoćno spremajući, tu je bilo nekoliko kuvara i pedesetak pomoćnika, a sve je vrvelo od ljudi koji su iznosili iz pećnice čudna jela i seckali upravo ulovljene životinje. Lovci su stajali pored kamina, prepričavajući dogadjaje iz lova i grejući promrzle šake i noge još vlažne od mećave koja je besnela napolju. Pored tako živhne prostorije, mirno su stajala majušna vratašca sa srebrnom ključaonicom. Mala zvezda bila je izgravirana na vratima i čudne oznake drevnih runa. Unutra su jedna do druge stajale boce i bočice, epruvete, balončići i pehari svih mogucih vrsta, materijala i veličina. Sićušne boce bile su uredno složene po polici. Otrovi i protivotrovi pored kojih su stajale velike tegle sa sastojcima za napitke bile su složene po nekom redu ’’Zmajevo srčano tkivo’’, pored koga se u zelenkastoj tegli nalazila ’’Jetra dvoroge zabe’’,... Na nivou iznad kuhinje i labaratorije, bile su skromne sobe za poslugu, i skladišta zaliha. Sobe za poslugu su bile komforne i tople ali pomalo skučene i tamne. Jedinu svetlost u sobi, predstavljao je sjaj i iskrice vatre u kaminu koje su davale sobi prijatan i ušuškan izgled. Mali, uredno namesteni kreveti, po jedan u svakoj sobi, bili su topli i dovoljno komforni za jednu osobu. Na malom stolu pored kreveta nalazila se vaza sa sušenim cvećem, raznih boja i oblika, a polu prazan beličast zid upotpunjavala je mala uramljena slika. Obično je to bio neki od udaljenih predela Oblivike, neki lep pejzaž ili možda kakva mrtva priroda, koja je zračila toplinom i pozitivnošću. Tepisi u sobama posluge, bili su od seljačke, čvrste vune, i iako su bili pomalo oštri za bose noge, služili su svrsi jer bi za čas ugrejali par promrzlih stopala. Iznad tog nivoa bilo je predvorije, stepenište, kojim se dolazilo do lepo spremljenih gostinjskih soba, raznoraznih kupatila, bazena u kojima je izvirala topla i lekovita voda, i mirisnih prostorija ispunjenih toplom parom. Gostinjske sobe bile su veoma lepe, ne toliko kao gazdaričine, ali raskošnije od soba za poslugu. Svaka je bila drukčije uredjena, zavese od tanke i spretno prošarane čipke, stolovi od čistog kvarca, kreveti sa mesinganim ukrašenim uzglavljima, i udobnim plišanim foteljama. Na gornjim nivoima nalazile su se prostorije uvaženih vojskovođa, činovnika, i kraljevih savetnika a u vrhu su bile čarobničine i gospodaričine odaje . Do njih se dolazilo dugačkim i tankim izvijenim stepeništom, izvajanim od glatkog i hladnog, belog mermera. Rukohvat stepeništa bio je od kristala, ukrašen belim i crnim orhidejama i mirisnim svećama optočenim biserima i crnim dragim kamenjem. Zapaljeni tamjan nalazio se na svakom stepeniku koje je osvetljavala večna vatra sa baklji koje su visile simetrično na zidu. Na svršetku stepeništa počinjao je dugački hodnik koji je vodio do pet spavaćih soba. Svaka je bila lepša od druge, svaka je bila raskošnija od druge. U centru prostorije najviše uske kule malaksalo je ležala gospodarica utonuvši u mekane perjane dušeke i prekrivače. Njeni su bili zmajevi, njen je bio zamak, ona je bila zadužena do donosi zimu ljudima, a kao poslednji potomak izumrlih amazonki sada je brižljivo gledala u svoje tek rođeno dete. Vrela čežnja izbijala je iz jakih pramena njene duge kovrdžavo-vatrene kose a iskrice u njenim bademastim i krupnim zelenim očima polako su tinjale i gasile se negde u dubini. Kraljičino teško, krotko i isprekidano disanje nadjačavao je plač majušnog, drhtavog deteta koje je čarobnica gordo i čvrsto stiskala u svom ledenom naručju.

-Oh kako je lepa... Moja mala devojčica...- promuklo i umorno ali radosno je prošaptala kraljica.- samo malo... Želim da je vidim.

-Ne. Gospo, kralj će biti primetno neraspoložen kada sazna da nije dobio prestolonaslednika.- Reče Maleficia suvo i ogorčeno.- Ćerka! Samo još problema za kraljevstvo.

-Oh, ma daj! Daj mi da vidim svoju ćerku bar na kratko.-Kraljica otrgnu sa svog vrata tanak i gladak lančić od belog zlata sa jednom runom ugraviranom u mali elipsoidni medaljon na sredini u kome je bio uvojak kraljičine plamene kose.- Evo. Stavi joj ovo.- Reče kraljica tiho dok je umetnula presavijeni lančić čarobnici u ruke.- A sad mi daj da je vidim.

-NE! NE!- Ljutito se otimala čarobnica ošinuvši malaksalu ali još uvek živu kraljicu po licu. A potom je začula korake stražara koji su se peli uz dugo spiralno stepenište kule. Morala je brzo da reaguje.

-Zbogom BIVŠA kraljice...

Kraljica oseti samo oštar bol koji joj se širio čelom pošto ju je prst smrti čarobnice jako udario odgurnuši je duboko u posteljinu. Sve je postalo mutno i tamno pred njenim očima. Potiljak ju je još uvek boleo. Bilo je brzo. Bol je uminuo. Čarobnica je osetila kako je kraljičin poslednji dah dodirnuo njenu ruku, topao usred noćne hladnoće. Novorođenče je počelo gromoglasno da vapi kao da je znalo da se nikada neće grejati u majčinom naručiju. Na tren šuma oko zamka i snežni bregovi su se ukočili, kao da čekaju. A onda zemlja zadrhta od sile koju je magija kraljičine smrti oslobodila. Iznenađeni povici ljudi i žena okupljenih u donjim prostorijama zamka odjednom behu ugušeni zvukom odozgo. Čarobnica je bila zadovoljna jer je konačno uspela u svom naumu, konačno je posedovala veliku moć u šaci. Moć koju je nesvesno rođenje male princeze donelo sa sobom. Beba je divlje grebala noktima čarobničinu krvavu šaku dok je suznim pogledom pokušavala da se oslobodi ledenog i okrutnog stiska. Maleficia je osećala divlji nalet magije koja je kolala kroz dete i palila joj srce i pluća dok je talas energije pulsirajući izbio iz deteta polomivši ornamentne prozore na najvišoj kuli. Ledena mećava je uletela u prostoriju pod naletima snežne vejavice i nekontrolisanog vihora. Dogorele, nakićene sveće su se pogasile. U tom trenutku nekolicina kraljevih gardista je sa treskom otvorilo vrata i zanemelo pred prizorom uvažene, blede, ispijene i zloslutne žene iz čijeg se naručja razlagao plač tek rođenog deteta i kraljice čiji su se bledi, rashlađeni obrisi razaznavali umrtvljeno i mlitavo po krevetu kroz noćnu tminu.

Napokon se začuo tih ali samouveren Maleficijin glas.

-Razglasite svima: kralj je dobio sina. Gospodarica je od napora preminula.

Gardisti su bez glasa nečujno strčali niz kulu da pronađu gospodara Oblivike.

-JORDIK OD OBLIVIKE-

2

JORDIK OD OBLIVIKE

Teško izdišući kroz nos sparušen i suv letnji vazduh sedoh pored drvenih vrata koja su vodila ka sporednim seoskim ulicama u neposrednoj blizini zamka. Ispred mene šepurio se zamak a tamni i vonjavi zidovi drevne trdjave obrasle u lišaj i mahovinu zaštitnički su se dizali oko njega. Seljančice su koketno prolazile pored mene, kikoćući se. One su bar bile ono što zaista JESU. Imale su donekle normalno detinjstvo, zar ne? Meni... Meni je od malena bilo zabranjeno da imam drugarice - samo poznanike. Ovih sedamnaest godina protutnjalo je kroz krčme i osmehe gordih i uobraženih vitezova, gardista i pijanih, nepristojnih mornara. Kroz njihove lažne osmehe, pune gorčine, sujete, suvoparnih laži i dima, nekako sam naučila da se odazivam na ime Jordik, veštro baratam mačem, i govorim samo onda kada se to od mene zatraži. Preko dana sam bila jedno, dok preko noći, skrivena u tami pred ogledalom i bez teškog viteškog oklopa, postajala bih nešto drugo. Nešto što je oduvek bilo skriveno od svih osim od strine. Podigoh malo prorez na viziru masivnog šlema, kako bih bolje osmotrila predeo oko sebe. Tokom godina navikla sam se na večito težak i obavezan muški, gvozdeni oklop koji mi je pritiskao grudi i stezao me u predelu kukova, ramena su bila isuviše izdignuta pa bih se ponekad osećala poput neke smotane kornjače u oklopu koji nije njen. Vizir je vešto skrivao moje krupne bademaste oči i duge trepavice, a kroz male proreze je šibao oštar pogled koji sam, na sreću, nasledila od majke. Nekoliko bezbrižne dece igralo se u prašini veselo i neprecizno mlatarajući smešnim drvenim grančicama.

-Ha! Zli viteže! Umri! Došao sam da spasim lepu princezu!- reče najmlađi ali najživahniji dečak dok je svojom bednom imitacijom mača, grančicom breze, upirao ka malo većem dečaku.

-Ma nemoj! A ja kad budem veliki ja ću da postanem hrabri vitez! Ko onaj čika tamo!- mali riđokosi dečko koji je do tada bio tih upre prstom u mene. Zašto svi toliko cene snagu? Odjednom, podstaknuta nečim, digoh se na noge i raškrinuh svoj dopola osakaćeni um da bih osetila kako se magija pripija uz mene, kulja venama i dobuje po metalnom oklopu. Iz pluća ispustih dubok, muški krik. To su svi oduvek očekivali od mene, zar ne? Da budem glupi, snažni varvarin poput mog oca. Šteta - pomislih. Oduvek sam mrzela metal, u mojim odajama skoro da ga i nema, nisam volela taj prljavi miris gvoždja i osušene sirove krvi po oklopu i sečivu. Dok je magija uvek bila tako prirodna selekcija za mene. Uskoro sam začula dobro poznat glas.

-Ubiće ga otac! Gde se denuo taj dečko?!- Glas jednog od konjušara, Grida, iako prigušen dopirao je sa glavnog trga. Bila sam u iskušenju da bezbrižno produžim ka krčmi ali sam ipak mahnula jer mi je nešto govorilo da se to ’’dečko’’ odnosilo na mene. Ja i Grido nismo baš bili u prijateljskim odnosima, jer sam oduvek uvlačila njegovog sina, a mog najboljeg, doduše verovatno i jedinog, prijatelja u nevolje.

-Trebao si da paziš na njega Haldune! Znaš dobro da je Jordik glup. Trebao si da ga čuvaš.- Grido je nagrdio sina koji je išao pored njega vodeći zauzdanog pastuva pored sebe.

-Oče! Nisam ja kriv! On je napustio zamak još jutros dok sam ja timario konje!- Haldun, njegov prvorođeni sin, pokušavao je da ga smiri. Ali Gridu izgleda nije bilo dovoljno olajavanja pa je nastavio.

-Znaš šta, Haldune, shvatio bih da je bar taj momak krupan i jak, da je snažan i glup, ali on nema ni snagu ni pamet!

-Kako ti kažeš oče.- dečko reče sumorno da bi izbegao dalju konverzaciju.

Još jednom duboko udahnuh vreli i prašnjavi ulični vazduh i usredsredih se na to da izgledam kao glupi muški vo, a ne kao mlada princeza u tuđem oklopu. Zauzela sam opušteni raskoračni stav i pokušala da raširim ramena što je više moguće. Pre nego što su me primetili i potrčali ka meni navukoh rezu od vizira, kako mi se ni oči ne bi jasno videle. Nespretno mahnuh ali Grido je već stigao do mene.

-O, plemeniti kraljeviću, vaš otac vas hitno treba na dvoru. Stvar je izuzetno delikatna, mislim da je stigao vaš brat od strica Aramil i da je vaše prisustvo na svečanoj večeri zaista neophodno.- Grido je počeo da se dodvorava i ulaguje kako bi stvorio potporu za svoje ’’sigurno sutra’’ skoro neprimetno nagazivši sina, ne bi li mladić mahinalno ispustio uzde mog pastuva Gvaula. Haldun je tiho proskičao pošto ga je nimalo lagana, očeva nožurda nagazila iz sve snage.

-Ah da, da... Naravno. Jordriče doveli smo ti tvog konja da brže stigneš. Aramil je zaista nestrpljiv da te vidi.- Haldun se nasmeja pruživši mi uzde dok sam ja u prokleto teškom oklopu bezuspešno pokušavla da se uspnem na konja. Da je bilo kakva druga odora bila u pitanju, bila bih u sedlu jednim skokom ali pošto mi je oklop smetao (što sam se svojski trudila da prikrijem) morala sam da prihvatim Haldunovu malu pomoć. Zgrabio me je oko struka i u jednom mahu položio u sedlo. Eto toliko o krupnom, snažnom Jordriku varvarinu, koji ne samo da nije sve to što od njega očekuju da bude, već ne može ni dostojanstveno da se popne na konja kada je pod punom opremom.

-Khm... Ovaj, hvala ti druže.- rekoh imitacijom zatupastog muškog glasa, i hvala bogovima što sam imala vizir jer sam se od srama pošteno zajapurila ispod oklopa. Da bih izgledala muški i samouvereno zarila sam potpetice u slabine svog ata i u galopu nestala u oblaku prašine. Zamalo da se nisam odala. A šta ako saznaju? Biću zauvek proterana iz kraljevstva ili možda još gore: POGUBLJENA. Morala sam da se priberem kako bih pred Aramilom i ocem dobro odglumila ulogu neukog varvarina koja mi je zadata. Dok smo jahali osetih kako se Gvaulu od galopiranja izdižu slabine i nadimaju pluća. Znoj mu se slivao niz oštru i sjajnu crnu dlaku dok sam mu ja zabadala potpetice sve jače i jače gde god bih stigla kako bih ga nagnala na još jači galop. Ne znam jesam li se zaista toliko žurila da vidim brata, ili sam možda pokušavala nesvesno da nas ubijem i skotrljam u obližnji jarak, ali Gvaul je bio najbolji i najbrži at u celom kraljevstvu tako da je neverovatnom brzinom stigao do kraljevskih štala. Ne znam kako sam uspela da se održim u sedlu svo to vreme ali sam polako sjahala i posmatrala sirotog Gvaula. Niz sapi mu se slivao onaj tegoban, životinjski znoj što je odisao naporom i mukom. Telo mu je drhtalo od napora i brzine kojom je galopirao a niz slabine mu se slivala vrela i purpurno-crvena krv iz dve bočne rane koje su stvorile potpetice mog oklopa. Njištao je i tresao grivom pošto je bio prilično uznemiren. Smatrala sam da čak ni bogovi ne mogu sve potpuno da promene. Ponekad ljudi jednostavno vole da se naslađuju tuđim bolom. Moj otac je takav, te je takvo genetsko nasleđe kao gubu preneo i meni. Oduvek sam bila svesna te zlosti, i da nikako ne smem dopustiti da ona ima previše moći nadamnom, da mnome upravlja. Jedino stvorenje koje je on, otac, zaista voleo, bila je moja majka. Nije ni čudo. Otac je oduvek voleo lepe i dragocene stvari. Sva sreća da sam izgled i pamet nasledila od majke. Pokajnički sam pomazila Gvaula i dovukla činiju punu zoba tik do njega. On je jedini znao ko sam ja u stvari i znao je da podjednako dobro mogu glumiti i devicu i kurvu, i varvarina i mornara, i muškarca i ženu. Brzopleto skidoh sa sebe oklop i kao neko teško breme odbacih ga u ugao štale. Sluge će ga posle naći, očistiti i srediti. Opet sam bila u muškoj, doduše, malo udobnijoj odeći. Za trenutak mi je kosa pala i u slapovima vijorila niz izvijena leđa ali je brzo, u strahu da neko ne primeti, sakupih i zakačih ispod velikog plemićkog šešira. Ogrnuh oko sebe crni ogrtač od medveđe kože koji je moja nežna ženska ramena, činio bar malo širim, i koji je imao dovoljno veliku kapuljaču da sakrijem celo lice ispod nje ako bude bilo potrebe. Čvrst steznik od krutog crnog platna bio je zategnut preko mojih bujnih grudi kako bi ih što više sakrio i spljoštio, ne bi li ličile na muške. Hitro sam svezala opasače i za pojas odenula očev stari lovački nož, svoj mač za borbu kao i tanki rapier, moje omiljeno oružije. Navukla sam kožne, lovačke rukavice, kako me ne bi odala nežna i meka koža i dugi, tanki prsti. Dok sam zakopčavala krute i predugačke lovačke pantalone i zavrtala nogavice, uskočih u duboke, kaljave čizme. Pošto još jednom pomazih Gvaula koji je sada zadovoljno okrepljen zobao, potrčah ka glavnoj dvorani. Još iz daljine začuh glasove.

-Razumeš li dečače šta sam ti ja upravo rekao?!- čulo se uobičajeno vikanje mog oca.

-Da. Vrlo dobro. Ali šta će Jordrik? Zar ne treba njemu da pripadne presto Obliviskora posle vas?- pomalo posramljeno upita mlađi, lepršavi muški glas. U tom glasu primetih na trenutak uzbuđenje. Taj mladić je želeo Obliviskor. Dakako da je želeo još jedno kraljevstvo u kojem bi mogao da izvršava svoju samoupravu. Odlučila sam da usporim kako bih čula još nešto od razgovora pre nego što se teatralno i priglupo pojavim u velikoj dvorani.

-Bah! Jordrik! Ne spominji mi ga! Izgleda kao neuhranjeno kopile!- reče otac razgnevljenim glasom i lupi pesnicom o dugački drveni astal.- I isto je toliko i pametan! Srećom po tebe sinko, lako ćeš mu preoteti presto! Zapravo bilo bi dobro da te učinim svojim pravnim naslednikom. Jordrik nema šanse da upravlja ovom zemljom. Sav je nekako zakržljao, a takvom ne bih prepustio ovu zemlju.

-...Nizak je?- upita kristalno čist muški glas u kome se mogla osetiti trunčica podsmeha.

Na jednu sekundu je sujeta zaslepila moju pamet, i osetih se uvređeno. Jeste da nisam bila visoka poput uglednih momaka Obliviskora, ali sam bila visoka za ženu, krasilo me je celih sto sedamdeset i osam santimetara. Moj otac je dakako zbog nerazvijenosti ramena i ruku smatrao da je njegov sin, ’’kopile’’, kako me je maločas nazvao, poprilično nerazvijen i zakržljao. Skoro da su mi zasuzile oči kada sam zastala na korak od širom otvorenih vrata dvorane, ali se ipak suzdržah i promuklo zakašljah kako bih izmenila boju glasa.

-I ne samo to! Nejak je, nespretan i priča nekako piskutavim glasom. To nisam očekivao od sina jedinca. Jordrik je sramota!- Baš pošto je moj otac završio sa svojim izlivom jada i besa ja zakoračih u dvoranu i usporeno priđoh stolu za kojima su sedeli moj brat od strica i razgnevljeni otac.

-Pa Jordriče... Bilo je i vreme. Čekamo te već celih sat vremena.- kralj reče nešto staloženijim glasom.

-'Bar dan tato!- trudila sam se svim silama da zvučim kao neuka sirovina a bila sam svesna činjenice da me je u prevelikim kaljavim čizmama i debelom ogrtaču od medveđe kože krasila privlačnost kakve polarne medvedice.- Daj pivo! Brzo!

Nevoljno sam podviknula na sirotu služavku koja je u prnjama prala popločani pod dvorane. Kralj se zakašlja.

-Pa dobro sine, kao što vidiš, imamo gosta.- kralj procedi.

-'Bar dan gostu!- rekoh nezainteresovano trudeći se da napravim priglup teleći pogled dostojan jednog varvarina, što je bilo izuzetno teško mojim krupnim smaragdnozelenim očima i izuzetno oštarom pogledu. Kada mi je pogled pao na mladića koji je do tog časa sedeo za drvenim stolom, a u tom trenutku ustao da se pozdravi sa mnom, zatupast pogled je došao sam od sebe, a napregnute crte lica su se opustile u zapanjenu grimasu. Sakrivla sam oči ispod velikog šešira dok sam polako pogledom prelazila preko svog brata od strica. Preko guste zlatate kose uredno podšišane malo ispod ramena, zgodnih crta i pomalo preplanule kože, pa sve do neobičnih purpurno-plavih očiju koje su se prelivale i svetlucale azurnim sjajem. Izgleda da je Aramil bio smeo i dopadljiv mladić. Ne previše pametan, ali dobroćudan, plemenit, hrabar, iskren i snažan. Imala sam toliko neprimetne magije da sam površinski mogla da ga protumačim odmah, mada je njegov duh i dalje predstavljao enigmu za mene. Da li se zaista premišljao da mi preotme kraljevstvo? Da li je moguće da je tako besprekorno čisto, lepo i gordo biće moglo da postane podmuklo i pohlepno? Mladić je jednim potezom ruke sklonio bledo-zlatnu kosu koja mu je padala preko lica, i pogledao me svojim krupnim, bolećivim očima. Kao da je pokušavao da me odgonetne. Jednog trenutka imao je izgled išibanog i vernog psa, dok je u drugom trenutku izgledao kao lukav i gord mladi vuk. Zaklopih oči da se odbranim od njegovog analitičkog pogleda i okrenuh se ka služavki koja je sa sobom nosila velike bačve piva i vina.

-DAJ PIVA!- podviknula sam bezuspešno pokušavajući da zvučim zastrašujuće. Uzela sam jedvu bačvu, izvukla očev lovački nož zadenut za moj opasač i zabola ga u bačvu. Uskoro je okrepljujući ukus piva titrao na vrhu mog jezika i klizio niz grlo, dok mi se velika količina istog slivala niz bradu. Aramil me je, na moju žalost, još uvek posmatrao i gledao kako halapljivo, nepristojno navrćem bačvu. Zapravo, ja sam mrzela pivo, ali sam morala da ga pijem, jer: to su radili svi muškarci u Obliviskoru, a pogotovo junaci. Smatralo se da samo žene i slabići piju vino. Grcala sam od piva pokušavajući da veći deo slijem niz bradu ali ponešto sam nevoljno morala i da progutam, posle čega bi ostajao onaj opori, brašnjavi ukus u ustima. Lupila sam praznom bačvom o sto i obrisala bradu rukavom od lanene košulje.

-Bah! ROBE DONESI JOŠ!- ono što sam najviše mrzela kod svoje maskarade bilo je to što sam morala da se ponašam prosto i neuljudno i da budem okrutna prema posluzi. Sirota služavka je klimnula glavom i otrčala do podruma po još jednu bačvu. Na moje i očevo veliko iznenađenje Aramil je zahvatio vrč najfinijeg crnog vina i nalio ga niz grlo, hitro ali precizno. U jednom mahu je popio sve a potom spustio vrč, zavodljivo se osmehnuvši.

-Danas pijemo u tvoje zdravlje, dragi brate!- Aramil reče potapšvši me snažno po ramenu.- A sada hajde da razgovaramo o važnijim stvarima.

Dok je to izgovorio pokazivao je služavki da skloni od mene bačvu piva koju je tek donela. Srećom, spasao me je tog odvratnog pića odurnog ukusa. Pogotovu ovde, u podrumu zamka obitavao je vonj i prašina i samo pivo je imalo ukus buđi i paučine. Prilikom razgovora vešto sam skrivala usne, jer su bile isuviše pune, rumene, i mekane. Oči sam skupljala i tupavo žmirkala klimnuvši budalasto glavom s vremena na vreme. Pretvarala sam se kako sam zaokupljena večerom koju su svečano postavili pred nas, kako ne bih morala da učestvujem u njihovim začkoljastim razgovorima. Svakako da sam mogla ocu da zakopam svaku reč i da ga ponizim pred Aramilom, ali time bi moja maska bila otkrivena, a ženska ćud i više no očigledna. Prstima sam, poput pravog tatinog sina, ubadala u pečenje, nepristojno se igrajući sa hranom više nego što sam zaista jela. Otac na svu sreću nije primetio. Uzela sam pokoji gutljaj vina dok je otac bio zaokupljen gestikuliranjem koje je pojačavalo njegove besom pothranjene rečenice. Aramil je, čini mi se, znao da se svaki dijalog sa kraljem, pre ili kasnije pretvori u kraljev teatralni monolog. Ah, patetika... Nisam se ni trudila da učestvujem u razgovoru i donekle ga pratim ali sam površno osluškivala.

-Znači, turnir će biti sutra?- upita Aramil entuzijastično a oči mu se zacakleše od uzbudjenja.

-Kahm, kahm...- na pomen reči ’’turnir’’ počela sam da se gušim poslednjim gutljajem kiselkastog crnog vina i da se lupam po plućima ne bi li gušenje prestalo. Kada sam konačno duboko udahnula i uzela vazduha da progovorim razrogačila sam oči- KAKAV TURNIR?

Čak sam zaboravila da promenim glas te sam potpuno prirodnim, ženskim glasom postavila pitanje, na šta me obojica začudjeno pogledaše.

-Šta nije u redu sa tobom ti, ti... Glupi dečače?!- Otac je prekorno upitao.

-Pa... to m' je od gušenja.- svesna svoje greške koja je mogla da bude fatalna odmah izmenih glas i akcenat.- A koj' to turnir tatko?

Kralj zaroni glavu u šake iz pukog očajanja, dok me je Aramil zaintrigirano posmatrao.

-Jordiče imaš vrlo nežne crte lica.- primeti Aramil uz blagi podsmeh što kraljević ima žensko lice.- Čudno.

-Na majku.- rekoh ja dok sam pokušavala da napravim zastrašujuću grimasu.

-Da. Pretpostavio sam, a kosa?- upita Aramil radoznalo.

Moj otac, kao i svi ostali vladari Obliviskora po tradiciji su uredno podšišanu smeđu kosu puštali da im pada malo preko ramena, dok to kod mene, kao što je Aramil lukavo primetio, nije bio slučaj. Kralj zaječa pre nego što sam stigla da odgovorim.

-Kratka je.- jauknu kralj.- Na slepoočnicama potpuno izbrijana.

Otac je bio jedan oniži, ali dežmekasti čovek. Njegovo mlohavo lice najčešće bi titralo od besa i crvenelo se od jarosti. Kosa, koja mu je nekada bila kestenjasto smeđa, sada je u ofucanim sedim repovima dodirivala ramena. I dalje je imao onaj isti oštri pogled, dve tanke povijene usne, i usečeni uski nos preko koga je sve ostale streljao svojih tmurnim sivim očima. Lice mu je bilo glatko izbrijano a njegovu gordost i rugobu krasili su brojni ožiljci. Moj otac je uživao patnju drugih.

Promeškoljila sam se na niskoj drvenoj stolici a potom odvratila Aramilu.

-Tako je. Kratka je. Skoro da je i nema.- rekoh i prevrnuh očima.

-Baš me zanima...- Aramil je krenuo rukom ka mom raskošnom plemićkom šeširu od baršunaste indigo-plave svile, ali ga oštri udarac po ruci prekide.

-Žao mi je, ali ne smeš da vidiš moju sramotu.- prekorih ga pomalo prestravljeno.- Reci mi više o tom turniru...

-Turnir je sutra. U zoru su kvalifikacije predveče je finale. Pobednik odnosi hiljadu zlatnika.- Aramil je govorio usporeno dok mu se u glasu osećalo nepogrešivo zveckanje zlatnika.

-Ja sam pobednik.- rekoh neskromno dok sam ustajala sa stolice. Pogledah još jednom u Aramila. Crte lica behu mu oštre, skoro nalik sokolu, potpuno aristokratske i smirene onoliko koliko moje to nisu bile.- 'Ku noć!

Aramil se osmehnu pomalo zajedljivo.

-Do sutra.

Otac me je često izbegavao, mislim da čak nije ni znao gde se nalaze moje odaje. Meni je to išlo na ruku pa sam svoju sobu preuredila po sopstvenom ukusu. To svakako nije ličilo na sobu jednog muškarca. Zevnula sam i odgegala se do stepeništa a potom se brzo uspela do najviše kule. U toj kuli pre mnogo, mnogo godina nalazila se soba moje bake. Strina Maleficia bi mi često pričala priče o baki dok sam bila mala. Toj ženi dugujem život. Ma koliko da je izgledala odbojno, ipak ona je bila ta koja me je spasila sigurne smrti, ona je bila ta koja se borila za majčin život bezuspešno, ona je bila ta koja je utajila od oca da sam žensko. Čula sam da je otac prethodnih sedam devojčica koje je dobio sve do jedne iz čistog besa ubio. Davio bi ih u šancu pored zamka a posle njihova tela bacao u šumu ili njima hranio konje. Okrutno. Te priče su u toku dugih noći mog usplahiranog detinjstva izobličavale senke i stvarale veo straha, strepnje i iluzije oko mene. Plakala bih tako, poput neke bespomoćne životinje. I svaki put kada bih uhvatila svoj odraz u ogledalu iz očiju sam čitala očajanje i samrtni strah - isti onaj koji kuniće drži nepokretnim pred zmijom. Nikada do tad nisam videla takav izraz na bilo kom ljudskom licu. Ponekad sam i vrištala i ispuštala krike iz besa, tuge, straha, razjarenosti. Da me je iko čuo, moj otac bi se postarao da daleko više vremena provedem zatočena u tami. Muškarci ne paniče, ne plaču, ne žale. Ali ja jesam. Treptajima i umazanim rukama brisala bih ostatke suza sa lica i odlazila na svakodnevne vežbe mačevanja. Pošto sam odškrinula vrata sobe zapahnuo me je opojni miris lavande i svežina žute ruže. Po kružnim kamenim zidovima i starim tapiserijama isprepletano je obrastao ladolež, po podu i crvenom baršunastom tepihu popadano i razbacno ležale su ruže, orhideje, gladiole, lavande i ostalo cveće iz vrta, a pored uzglavlja za zid su bile privezane majčina dušica, ljubičica, beli i crni glog, jagorčevina i kantarion kao i ostalo magijsko bilje. Krevet je bio visok i prostran, obložen crnom i krvavo-crvenom svilom, satenom i tilom. Bio je krcat velikim i mekanim svilenim jastucima a okolo kreveta padao je zastor od baldahina poput vodopada od crnog tila i najfinije čipke koji bi zaklonio krevet od radoznalih pogleda i pravio hladovinu mojoj raskošnoj postelji. Sama soba je zaista čudno izgledala, a tome su potpomogla dva stamena, od čemernog, crnog kamena, isklesana gargojla i jedan veliki crni zmaj raširenih krila koji je visoko pridržavao zastore kreveta. Iz njegovih razjapljenih i dostojanstvenih čeljusti slivali su se slapovi satena, tila i čipke. Sama srž kreveta bila je urađena od mahagonija, crvenkastog, punog i sjajnog drveta. Soba je nesumnjivo ukazivala na moju strast prema ogledalima. Jedno ogledalo koje se nalazilo na plafonu iznad kreveta, u koje bih kroz pomračinu škiljila pre nego što zaspim, pospanim očima hvatajući obrise sopstvene usnule figure u skupocenim čaršavima. Drugo ogledalo bilo je veliko, zidno, sa okvirom i različitim ornamentima koji su ga krasili od platine iz patuljačkih rudnika na jugu. Dve velike glatke zmije pridržavale su ogledalo, svojim krupnim rubinskim očima uvek na oprezu. Veliki sobni orman beše ispunjen raznoraznim odorama koje sam u tajnosti od strine i celog sveta kupovala i nosila noću, kada niko nije mogao da razotkrije moju masku. Raznobojne ženske haljine, najskupocenije damske haljine u celom kraljevstvu, vilin-odežde, dijademe optočene dragim kamenjem, ogrlice i narukvice, fine duboke somotske rukavice, krznene kape, mnoštvo obuće, srebrnasti ženstveni ogrtači, mnoštvo korseta, ukrašenih košulja i prozirnih čipkanih laganih haljina. U drugom, zabačenom delu ormana stajale su pantalone za sve prigode, steznici kojim bih sputavala i ravnala grudi, muške košulje, par kaljavih cipela i čizmi, debele kožne rukavice, kožni prsluci i muške tunike. Na ormaru su uredno poredjane stajale knjige koje sam tokom godina samoće visoko u svojoj kuli iščitavala. Kao mala obožavala sam da se igram sa svoja dva ljubimca, malim crnim panterom Garetom i zelenim pitonom purpurnih očiju. Pre nego što sam zakoračila u sobu čuh besno frktanje i lomljavu a onda vrisak nalik na ljudski. Garet je ponekad imao običaj da napada očeve stražare ali isključivo onda kada oni pokušaju da uđu u moju sobu ili upotrebe nešto od mojih ličnih stvarih. Po zvuku dođoh do male stražarske sobice u donjem delu kule i ugledah užasan prizor. Suze mi nagrnuše na oči nesvesno dok sam gledala svog ljubimca kako izdiše na podu. Mahinalno sam čvrsto stisnula dršku mača opasanog o moje lanene pantalone a potom još jednom pogledala pantera. Lice mu beše umorno, a telo umrljano liptajućom krvlju i potpuno nepokretno. Kao i ja, i on je oduvek bio ispunjen neobuzdanom snagom i poletom. Sada je sva njegova strast i žestina nestala, jedino njegove oči bile su još uvek žive i streljale me ranjivo a potom isijavale na razgrebanog stražara nemoćnim gnevom, koji postade još veći kada na stražarevom licu primetih gađenje. Pogledom punim mržnje pogledah u stražara koji je sav zadihan i izgreban Garetovim kandžama sa zadrškama progovorio:

-Bio je bešnji no obično... Morao sam...- odgovori stražar i pogleda me. Glas mu beše pun gađenja prema mom ljubimcu. Taj panter je možda bio divalj i goropadan, ali odlikovao se tolikom snagom, brzinom i dobrotom da sam mislila kako vredi trpeti sve njegove mane.

-Šta-si-to-uradio?- promuklo sam upitala dok su mi suze besa navirale na oči. Dršku mača stezala sam sve jače a onda isukah oštricu. Osetila sam kako moram da usredsredim bol, jad i krivicu i da ih izbacim iz sebe, da se potpuno ispraznim, tako da ostane samo prazna rupa u mom srcu, u kojoj je nekada Garet bio. Sve se odigralo tako brzo. Moje sečivo je hitnjom vetra prošlo kroz mekano meso i krv je počela da lipta. Nisam se trudila da se odmaknem pa me je stražareva krv poprskala. Ovo nije bio prvi put da sam ubila. Nešto u meni volelo je taj ukus hladnog čelika sa koga prljavštinu spira tek prolivena sveža krv. Od malena sam učena da nemilosrdno ubijam po potrebi, iz tuge, bola, besa, osvete... Otac je voleo smrti. Otac je voleo da ubijam za njega. Beživotno stražarevo telo sa tupim udarcem pade na pod a glava se skotrlja u ćošak sobe. Tužno sam pogledala u Gareta koji me je mirno i zahvalno posmatrao, još uvek veran kao i prvog dana. Tim tužnim, velikim, bolećivim očima se osmehnu poslednji put. Njegov topli, vlažni, dah mešao se sa slanim mirisom prolivene krvi. Duboko šmrknuh. Plakalo mi se. Tako mi se prokleto plakalo. Na kraju pustih suze da teku i sa jecaijima pobegoh u tamu svoje sobe. Oblivale su me krupne graške hladnog znoja koje su se orosile na mom čelu, mučnina me je progonila dok sam stajala ispred velikog platinastog ogledala u sobi. Sa sebe sam cepala košulju umrljanu svežom izmešanom krvlju. Krv od rane na ramenu koje sam zadobila od nošenja izrezanog oklopa se skorela pa se košulja zalepila. Uzeh krpu pored činije sveže vode koja je stajala na mom noćnom stočiću i kada sam zbacila i poslednji komad odeće sa sebe počeh se ludački trljati u neverici. Želela sam da sperem taj odvratni miris usirene i skorele krvi sa sebe, osećanje krivice koje me je iz časa u čas sve više progonilo i nepokolebljivi ukus ubistva i besa koji mi je klizio niz grlo i spuštao se u ždrelo. Rasplela sam kosu i ogrnula se crnim poluprozirnim prekrivačem. Jedna činija sa vodom jednostavno nije bila dovoljna da spere sav taj gnev i greh sa mene. Osećala sam se ogoljeno, opoganjeno, i odlučih da odem do jezera u blizini zamka i tamo ostanem do pred zoru. Na prstima sam klizila kroz zamak poput aveti oko koje je lepršao labavo pričvršćeni komad crne svile. Tiho i bešumno prošla sam pored strinine sobe, kraljevih prostorija, zaspalih gardista i rasejanih stražara i neprimetno stigla do štala. Pun mesec je obasjavao zvezdani svod i pokazivao i ono što je trebalo da ostane u senci. Baš kada sam produžila korak do jezera, iz štala se začuo glas.

-Hej ti! Stani! Stani, u ime kralja!

Bio je to dobro poznat glas. Okrenuh se za tren da bih pod slaboj svetlosti mesečine primetila obrise visokog zlatokosog mladića koji je prestao da timari svog vranca i okrenuo se ka meni. Uplašeno sam zastala a onda svesna posledica do kojih je moglo doći potrčala sam poput zastrašene košute u pravcu šume. Aramil je pokušao da me prati, uspeo se na neosedlanog konja i galopirao za mnom. Već sam dosta odmakla ali je on polako počeo da me sustiže. Noge su me bolele od umora a kolena klecala pod naporom da održim brzi ritam u kojem je moje srce glasno udaralo bubnjajući u grudima. Mesec, moj večiti saveznik, zašao je za guste crne oblake i Aramil se našao u dilemi. Više nije mogao da me vidi. Sakrih se u prve krošnje na koje sam naišla. Bagrem. Osetila sam toplu i vlažnu krv kako se sliva niz moje ruke, leđa, kukove, slabine, članke i kako curi niz koru starog bagrema. Lice sam zaštitila, sada već iscepanim svilenim prekrivčem. Aramil je vikao, dozivao:

-Ko si? Gde si? Pokaži se, demone!

Bio je razdražen, ali je posle bezuspešnog škiljenja kroz pomračinu povukao uzde, okrenuo konja i vratio se ka štalama. Iz grudi mi se neoprezno ote uzdah olakšanja iako su se crvenkasti potočići krvi slivali niz moje svijeno i zgrčeno telo. Trebalo je da pođem do jezera. Strepnja je u meni kolala jer su stariji ljudi govorili da u blizini jezera žive rusalke i narodi vilin-vrste kao i vodeni demoni koji sa sobom povlače svaki život na dno vrtloga. Bez straha zakoračih u jezero ali tek što sam ušla u vodu do struka zapazih nečije bledo lice kako se jasno ocrtava na površini mirne ponoćne vode.

-Bila je prelepa.- reče melodični glas iza mene.- Baš kao i ti.

Trgoh glavu i ugledah jednog momka, godinu ili dve starijeg od mene. Nisam ga poznavala. Da stojim na obali bila bih mu jedva do ramena, ali to je važilo za mnoge ovdašnje muškarce, jer svi oni, rodom iz Obliviskora, bili su začudjujuće visoki. Bio je visok i vitak, izuzetno duge kose boje starog zlata koja mu je padala do pojasa, otrovnozelenih očiju, i prefinjenih crta lica. Njegov tanki nos delovao je snažno i odlučno, rumene usne: pune, osmeh: zanosan. Obgrlio se rukama i netremice me gledao, toliko da se njegova ljubopitljivost graničila sa drskošću. Brzo zakoračih dublje u vodu kako bi skrila belinu tela. Samo glava mi je izvirala iz vode.

-Smaragdne oči,- kaza on -i pesma od koje su mnogima srca brže kucala. Trebalo je da je ostavi na miru. Lepo sam joj rekao. Ti si poslednja, zar ne?

Govorio je napetim i pomalo drhtavim glasom a onda pokaza prstom na medaljon koji sam uvek nosila oko vrata. Posmatrala sam ga, nesumnjivo, s onim zatupastim izrazom lica koji je mog oca dovodio do ludila. Ali razmišljala sam, nalazila sam se u dubini šume, a tu je bio i oskudno odeven momak koga nikada pre nisam videla. Nastavio je da priča nešto što je potpuno nepovezano, ali onda mi pogled pade na mladićeve pomalo zašiljene uši i krupne, prodorne oči. Nimf. On je očigleo bio nimf. Pričali su mi kako šumske nimfe koje sa smrtnicima orode mušku decu, napuštaju ih i ostavljaju duboko u šumi pod starim hrastom. A onda od te dece postaje, bar sam tako mislila, ono što je upravo stajalo predamnom. Nimf je mogao biti od pomoći ako mu se dopadneš. A ako mu se ne dopadneš... Pa, priča se da su mnogi vulgarni nasilnici nestajali u šumi. Niko koga ja znam nikada ga nije video, mada ima priča koje kolaju oko zamka, o ljudima koji su ga u žamoru pijanih noći sreli. Očekivala sam nešto opasnije od lepuškastog mladića koji me je posmatrao sa oprezom čekajući moj odgovor.

-Poslednja šta? Ovo je sramotno!- namerno rekoh i dodirnuh naizgled mirnu površinu vode. Magija jurnu u mene kroz vrhove prstiju i ote mi se uzdah.

-Ovo je moć!- samouvereno reče dečko od čega se sva naježih.- Da li bi joj ti odolela? Ti si čarobnica, iako jako obogaljena od uloge muškarca. Ti znaš šta u ovim krajevima moć znači. Moć znači hranu za gladan narod, slavu i bogatstvo za tebe, presto jednog dana. Šta bi uradila da tvom narodu preti opasnost, a da ti možeš da ga spaseš ako ugrabiš moć?

Zahvaćena silinom magije, zagledah se u njegove duboke cakleće zelene oči. Nisam mogla da mu odgovorim; nisam znala šta da mu kažem. Nastalo je dugo i neprijatno ćutanje.

-Zbog čega si ovde?- upitah tiho.

-Zbog čega? Pa, zbog tebe.- reče mladić tiho a potom se osmehnu ugledavši senku straha koja u jednom momentu prodje mojim licem. Nisam imala nikakvo oružije pri sebi.-O, ne brini, ne želim da te povredim. Došao sam da te upozorim. Zar ne želiš konačno da saznaš svoju prošlost?

-Prošlost već znam. Znam da se moj otac, u mladosti ovenčao slavom, pa ga je visoki kralj nagradio amazonskom naslednicom, jedinom preostalom, koju je uzeo za ženu, i plemićkom titulom, značajnijom od one koju je ranije imao, postao je kralj Obliviskora. Otac je pre mene imao sedmoro dece, sve ćerke, koje je nemilosrdno ubio, i bacio zverima. To je istina... videla sam jedan od skeleta u podrumu. Tu je sahranio poslednju. Majka je umrla rađajući me, pa me je strina iz sažaljenja i poštovanju prema majci sakrivala i branila od kralja.- Prevrnuvši očima završila sam svoju tužnu priču.

-LAŽI!- krotko mi odgovori mladić preneraženog izraza lica.- To ti je rekla, zar ne?! Rekla ti je da ih je on ubio? Da je tvoja majka poginula!? Rekla ti je... Rekla ti je da te je primila iz... Samilosti?! Znaš li zbog čega nosiš taj medaljon oko vrata? Zbog čega imaš magiju?

-Ali ne bi me lagala. Štitila me je sve ove godine! Uostalom videla sam kosti svoje starije sestre.- moj ceo svet se zatresao i kao da je sve u šta sam do danas verovala počelo da se odranja, obrušava i pada u tamnu vodu dubokog jezera.

-Maleficia.- proskita ogorčeno mladić kroz zube.- Siroto dete. Trebalo bi da znaš da je svih sedam tvojih sestara baš ona udavila, a da je kraljici rekla kako je rodila nedonoščad. Kako su joj deca već bila mrtva. Oh, budi sigurna da ti i ja ne bismo sada razgovrali da nije odmah videla da ti nosiš moć. Osmo dete, osam bogova, magični broj osam, zato te je sačuvala, a da bi te uvek imala u šaci, skrivala te je sve ove godine kao zmija noge, svima razglasivši kako je kralj dobio sina, a ne ćerku. Sakrivala te je kako bi prevarila sve učene čarobnjake i celokupan svet da je izumrla i poslednja. Ali nije. Ti si je nasledila... Oduvek sam to znao... Dobro je što si došla.

Zbunjeno sam ćutala. Maleficia je bila potporni stub celog mog detinjstva, ono što sam smatrala jedinom čitavom čašom u hrpi razbijenih staklića. Ako je to sve istina, zašto me ne koristi kao oružje da napakosti mome ocu?

-Ne mogu da verujem.- tiho mi je poletelo sa usana.

-Bolje počni da veruješ.- Isuviše zabrinut za sadašnjost da bi brinuo o budućnosti mladić klimnu glavom.- Moraš da pripremiš Obliviskor. Moraš da spaseš stanovništvo. Car skuplja vojsku za napad, a tvoja strina je nekako upletena u sve to. Da li si čula za proročanstvo?

Počešah se po glavi. Sećala sam se neke stare bajke za decu, o tome kako će poginuti i poslednja legenda.

-Da, mislim da znam.- Počeh da cvokoćem i podrhtavam jer je voda postajala hladna kako se bližilo jutro.

-Vrlo dobro, onda. Idi sada, uskoro će jutro. Verujem da ne bi želela da umesto Jordika varvrina zateknu lepu princezu. To bi pokvarilo njihova očekivanja, zar ne?- Mladić se osmehnu.

Ja sam se slabašno osmehnula a potom munula rukom kako bih mu pokazala da treba da ode, ne bi li izašla iz vode.

-A da. Glupo sa moje strane.- promrmlja nimf.-I još nešto. Mnogi su pričali da si još lepša od svoje majke. Nisam verovao. Ali sada vidim da su priče istinite...

Trepnuh na trenutak ali mladić je već bio nestao.

-ZATVORSKI PACOV-

3

ZATVORSKI PACOV

Plavetnilo noći je polako počelo da bledi nebom kao najava da uskoro dolazi zora krvavih, trakastih oblaka i pokolebljivog crvenog sunca. Kada je nebo poprimilo boju zrele breskve, već sam bila u svojoj sobi na vrhu najvišeg tornja i zatezala svoj oklop. Natukavši vizir na glavu pomalo umorno siđoh niz stepenice. Mač, ispran i očišćen od stražareve krvi klatio mi se u desnoj ruci dok sam u levoj držala koplje. Bilo je opšte poznato da sam se uvek borila bez štita koji mi je svojom težinom samo smetao. Umela sam vešto da izbegavam udarce te mi stoga nije ni bio potreban. Dok sam se kretala ka ocu i Aramilu razmišljala sam o čudnom sinoćnjem razgovoru. Ali to nije moglo biti istina! Moja strina nikada ne bi bila u stanju da učini tako nešto. Ona me je... volela... Bar sam tako mislila. Kada sam došla do oca i Aramila primetila sam kako otac odmahuje glavom žustro a mladić sa divljenjem sneno priča o nekom događaju. Pošto me je zanimalo sve ono što je vezano za Aramila zastadoh da čujem. Kada sam stigla niko se nije potrudio ni da me primeti a kamoli otpozdravi. Otac me je izgleda ignorisao, a Aramil je bio isuviše ponešen svojom pričom.

-Ali da li ste sasvim sigurni da nemate baš nijednu takvu dvorsku damu?- Aramil uzbuđeno upita.

-Kakvu? Ne! Jedina dvorska dama ovde je matora pralja.- Kralj se zasmeja svojim životinjskim, svinjskim grohotom. Pralja mora da je imala najmanje oko sedamdeset godina. -Pa dobro kako je izgledala ta tvoja dvorska dama?

-Vidite, nisam uopšte siguran da je to zapravo bila dvorska dama, zapravo možda je bila i vila, ili nimfa, ili tako nešto... Kože bele kao sneg i divne duge kose koja se bakarno i zlatasto presijavala na mesečini. Ništa drugo, nažalost, nisam uspeo da saznam ni da vidim.- nastavi Aramil zaneseno ne shvativši sarkastiku u kraljevom glasu.

-O, nemoj mi reći da ti veruješ u te budalaštine! Još će ispasti da imamo aveti u zamku!- Kraljev smeh poče se polako pretvarati u gnev.

-O, ali aveti postoje! Nisu gluposti!- Aramil uskliknu -A ova je bila lepša i stvarnija od bilo koje druge koje sam video.

-U mom zamku nema duhova!- ljutito se obrecnu kralj. -Mora da si bio pijan, dečko.

Nije mi dugo trebalo da shvatim o čemu je Aramil pričao. Naš večernji susret nije bio nimalo prijatan i vrlo bolan za mene. Još uvek su me pekle ogrebotine bagrema. Zakašljah se i dubokim glasom otpozdravih oca i brata kako bih zaustavila svađu koja je bila na pomolu.

-'Bar dan.

-Lep dan.- Aramil se odjednom stiša i otpozdravi.

-...Za umreti!- Dodadoh ja izvadivši mač iz korica.

-Vidim da si spreman rođače.- reče Aramil veselo me potapšavši po ramenu. Pogled mu je bio pomalo mutan, kao da ga je još uvek mučilo pitanje bez odgovora. Poželeh tada, kao i mnogo puta posle toga, da skinem vizir sa sebe i bacim mu se u naručje umesto odgovora. Ali uvideh da to nije najbolje rešenje.

-Dakle sa kim ću se prvo boriti?- upitala sam namćorasto. Mogla sam jednom rukom da pobedim celu očevu gardu, i on je to dobro znao. Zbog toga je bio smrknut od ranog jutra. Bilo je to kao dobiti bitku bez napora, više čin moranja nego htenja. Kako bih se glupo osećala posle svake pobede, znajući da nema onoga ko bi mogao da ukrsti sečivo sa mnom i izađe iz bitke kao pobednik.

-Prvo ćeš se boriti sa pomoćnim zapovednikom moje garde. Samo ne znam šta će ti taj oklop!- sujetno reče otac dok mu se pakost razaznavala u glasu, slatkorečivo nastavi, kao da je ovo bilo uživanje za njega.- Ove godine pravila su se promenila, Jordriče. Borićete se bez zaštitne opreme.

Kako je to samo bilo pakosno sa njegove strane! Bilo je i više nego očigledno da je najviše od svega želeo da vidi svog glupog, nepristojnog sina mrtvog, ili barem unakaženog.

-Idi sada i skini taj beskorisni oklop. Tvoj protivnik će te ovde čekati kad se vratiš. I Jordiče...- reče kralj otegnuto.

-Da?- tupo zapitah.

-Požuri!- kralj podviknu i zlobno se iskezi.

Bio je nestrpljiv da me vidi kako ginem. Mora da je nešto smislio. Dok sam skidala oklop i prikačinjala kosu ispod šešira pokušavala sam da otkrijem njegov sujetni plan. Svejedno, mogu se boriti i bez oklopa, jedna ogrebotina manje ili više neće mi mnogo značiti, ali neću odustati od pobede.

-Barem ume da se bori...- Čula sam kada je jedan od takmičara rekao drugom. Nisam ga mogla prepoznati samo po glasu, a pogled mi beše zauzet, titrao je na rukama mog protivnika. Njegova psovka, promrmljana u bradu, natera me da pažnju ponovo posvetim borbi i da se skoncentrišem na zveket mačeva. Izgleda da je ovo bila neka novopridošlica u Gardi.

-Ubio si mi brata!- reče on besno urlajući. U dvoboje i turnire nisu trebala da se mešaju osećanja i emocije jer je onda bio zagarantovan neuspeh. Čovek lako pogreši kada plane. Sada su mi se kockice složile u glavi, ovo je verovatno bio brat stražara koga sam sinoć lišila života jer je ubio mog pantera.

-Ah da... ’’Vrela krv a malo prostora’’!- odsečno odgovorih na šta se njegov gnev još više razbukta.

Zablistala sam još prvi put kada sam mač uzela u ruke, pa nije trebalo da pretpostavi kako će moći da izađe iz bitke ponosan sa svojom maskom hrabrog osvetnika. Vežbe su bile vežbe a dvoboji prava bitka. Možda je moj protivnik imao dosta vežbi ali ja sam imala dosta surovog životnog iskustva. Znam kako je to osetiti ukus krvi u ustima i osetiti kako se nečiji oklop lomi a oštrica mača seče mlado meso poput sira. Tokom vežbi namerno mi se dešavalo da zaboravljam pokrete, kako bih zavarala ostale takmičare i očevu gardu, želela sam da me podcene, jer kada te ljudi posmatraju kao budalu nisu svesni kakvu opasnost bi mogao da predstavljaš, zato spuste gard. Zar je bila moja krivica što je i ovaj siroti čovek bio nasamaren? Bilo je bezobrazno od njega to što me je podcenio, ali to je bilo njegovo prosuđivanje, njegova odluka. Mislio je da će se dobro provesti skrativši zaostalog kraljevog sina za glavu.

-Klanjaćeš se ti predamnom!- uzviknu gardista dok je zamahivao mačem.

-Ne klanjam se pred svinjama!- uputih mu sladak osmeh dok istovremeno nespretno trznuh mačem u naizgled nemoćnom pokušaju da dočekam njegov smrtonosni udar. Delovalo je prilično loše za njega kada mi je to pošlo za rukom. On zareža i zamahnu preko glave, pogrešno procenivši kako neću moći da mu zadam udarac i dočekam svojim sečivom njegovo pre no što mi odseče nešto bitno - kao na primer glavu.

Aramil oštro, uz pomoć dva prsta, zviznu, čim vrh mog mača sevnu preko gardistinog nabreklog trbuha, ali ipak je moje sečivo zaustavilo njegov mač. U pravoj bici on bi bio mrtav. A da me je taj udarac pogodio, da sam bila samo malko sporija, svejedno što je samo turnir, želja moga oca bi se konačno ispunila i ja bih bila pokojna. On je, iako je obilato krvario, želeo da nastvi; kada ga blago pogledah u oči videh da u njima tinja bes. Mogla sam da čujem negodovanje svog oca koji je sedeo na tribinama i posmatrao turnir. Verovatno je obećao ovom sirotanu da će njegovog mrtvog brata odvesti nekom odličnom kleriku, ili makar mu dati neku novčanu nadoknadu. Ljudi su bili tako alavi za zlatom koje je od kad je sveta i veka zlobno zveckalo u prepunjenim kesama.

-Dobra borba.- iskreno rekoh, načinivši korak unazad i pustivši da njegov mač sklizne sa vrha oštrice mog. -Bila je to dobra borba. Zar ne Aramile?

Aramil je izgledao pomalo zabrinuto.

-Izgleda da ćemo se ogledati u finlnoj borbi Jordiče.

-Neka najbolji čovek pobedi.- nežno se nasmeših, što je bio veliki propust, jer se to svakako nije očekivalo od mladog kraljevića. Aramil se okrete i ode zabrinut.

Sa nestrpljenjem i uzbuđenjem sam očekivala sumrak jer je u sumrak trebalo da se odigra finalna borba. Samo ja i Aramil. Neko od nas dvoje će naravno pobediti, a to sam silno želela da budem baš ja. Žarko sam želela da mu pokažem koliko sam dobra sa mačem, da sam čak i od njega bolja, da ga zasenim barem na trenutak. Dlanovi su počeli da mi se znoje kada sam ugledala uspavano crvenkastopurpurno sunce koje je zalazilo za krošnje drveća dubokih šuma zapadno od zamka.

Ugledala sam visoku figuru mladića koji se usporenim korakom kretao ka meni. Kad je sasvim prišao, Aramil skloni svoju meku i sjajnu bledo-zlatastu kosu iz očiju i prostreli me pogledom.

-Nadam se da znaš šta radiš.- reče on nesigurno pomalo strepeći.

Nisam razumela taj njegov čudni strah. Kao da se plašio da će me povrediti, ili da će sam pasti povređen. Pokušala sam da mu udelim osmeh pun poverenja ali on je već izvukao mač.

-Hajde da završimo s ovim.- reče Aramil samouverenim glasom i isuče mač.

Borba je počela, hitro sam odskakala od zemlje kako bih izbegla svaki njegov udarac ili bar blokirala. Bio je mnogo snažniji od mene, to sam mogla da procenim. On se preznojavao, graške vrelog znoja koji ga je oblivao su se slivale niz njegove, nalik isklesanim, crte lica. U glavi mi je odzvanjao zvonak zvuk naših sečiva kada bi se ukrstila. Mačevi su polako počeli da nam varniče od siline udaraca. Jedva sam se držala na nogama, pred očima mi je bio samo Aramilov lik iskrzan i isprekidan hitrim pokretima naših mačeva. Jedva sam uspela da odbijam njegove udarce, a ni on nije bio sasvim ravnodušan na moje napade. Dobro sam ga namučila. Jer u borbi nisu bila važna pravila već samo pobeda. Pobeda je bila najvažnija. Želja za pobedom i za dokazivanjem gorela je u meni poput nemirne buktinje. Želela sam da odustanem ali onda mi je Aramilov čist, smiren i zvonak glas davao podstreka da nastavim. Borila sam se protiv njega zbog njega, i ujedno se smejala tom paradoksu. Medaljon moje majke je goreo od moći oko mog vrata. Ja sam bila poslednja amazonka, dominantna ženka. Morala sam da istrajem. Morala sam da pobedim. čuli su se tupi udarci čelika i naše usporeno teško i isprekidano disanje. Ni on ni ja nismo imali nameru da odustanemo. Onda mi je pogled odvukla figura ispijene, mršave starice koja je sedela odmah do kralja i nešto mu šaputala na uvo. Moja strina. Da li je zaista bila istina da ona želi da me uništi? Osetih se iznevereno i izgubljeno, kao da sam naposletku počela da gubim u nekoj igri koja mi je odnela puno truda i vremena, a moj protivnik pobednički napustio polje. Maleficia je nešto šaputala kralju. Sasipala je svoje otrovne reči pravo niz uho u očev mozak. Lice joj beše tužno, ali upozoravajuće me pogleda. Kada je videla da sam primetila njen pogled, pažljivo ga uputi ka očevom pomoćnom čarobnjaku koji je nešto žurno pisao na ovčjoj koži. Sada sam bila sigurna da je moj mladi šumski prijatelj govorio istinu. I ta otrovna žaoka istine odagna iz mene svaku sumnju zaslepivši me na trenutak besom, nisam videla Aramilov mač koji je jurišao ka mojoj glavi. On je očekivao da ću se pomeriti, da ću ga blokirati, da ću makar vrisnuti i baciti se na zemlju. Ali ja sam samo tužno i tupo zurila u tribine, tupa od bola koji je počeo da vri u mom srcu, i neke čudne gorčine koju sam osećala prema svojoj strini. Ona je ubila moju majku. Ona je... Aramil nije mogao a zaustavi svoj mač na vreme.

-JORDIČE PAZI!- povikao je i odgurnuo me je drugom slobodnom rukom, zaradivši pritom malo veću posekotinu na ruci. Ja sam uz tup udarac tresnula o prašnjavu, isušenu zemlju. Aramilov mač me je malkice zakačio negde u predelu rebara. Osetila sam oštar bol, a zatim i zaslepljujući umor. Osetila sam blag povetarac po temenu. U trenutku kada sam pala na zemlju šešir mi se skotrljao sa glave a duga kosa je slobodno pala. Ležala sam tako na kosi koja mi je prekrivala dobar deo lica i tužno vijorila oko mene poput neke gubitničke zastve. Otvorila sam usta da bih što dublje udahnula vazduh, a onda sam opet osetila probadajući bol u predelu rebara. Pokušaji da ustanem bili su bezuspešni: nisam imala dovoljno snage od borbe i primljenih udaraca. Podigoh pogled i kroz pramenove svilenkaste kose mogla sam zamućeno da vidim kralja i ljude na tribinama. Iznenada onemeo, otac me je užasnuto gledao. Aramil beše pametniji. Lice mu ozari prijatan ali slabašan osmeh, kao da mu je bilo beskrajno drago što me ponovo vidi, čak i pod ovim užasnim okolnostima.

-Majku mu!- glasno opsova Haldun, konjušarev sin, i moj nekadašnji prijatelj.

Maleficia je nešto vikala, a onda su se začuli kraljevi povici:

-Šta si učinila sa mojim sinom?! Gde je on veštice?! UHVATITE JE! STRAŽA! UHVATITE JE! U TAMNICU S NJOM! U TAMNICU S NJOM!

Neka nepojmljiva snaga me je pridigla na noge, i dobila sam energije da se borim do kraja, tik uz mene stajao je Aramil, i za divno čudo pokušavao da me odbrani od stražara. Dobila sam još veću želju da istrajem i pobegnem. Uspešno sam odbijala stražare i odbacivala ih od sebe, divlje sam mlatarala mačem a onda boje počeše da mi se mute pred očima. Jasno sam videla moju strinu koja je nerazgovetno šaputala i mahala rukama ispred mene. Pala sam... Sve je tako tamno.

***

Strinina magija me je ostavila da u mrklom mraku ležim potrbuške na hladnom, vlažnom kamenom. Pokušah da se rukama pridignem, ali osećala sam neki pritisak na leđima i glavi, kao da se cela tavanica sa sve nebom, obrušila na mene. Jedva sam smogla snage da podignem glavu. Ruke su bile pritisnute pod mojom težinom i nisam mogla da ih izvučem ma koliko se koprcala i migoljila. Uhvatila me je panika i počeh žestoko da se koprcam naspram kamenih zidova koji su me učaurili kao soć u pčelinoj košnici. Ispustih krik očaja ali nije bilo nikoga da me čuje. Tvrdoglavost je izbledela, i prestala sam sa uzaludnom borbom i koprcanjem protiv okova. Boje su počele da se vraćaju u um. Glatki kamen pod mojim šakama poče da blista crveno i zeleno, daleko sjajnije od slabašnog svetla koje su bacali kristali utisnuti u samu stenu od koje je bila stvorena tamnica. Svetlo beše toliko jarko da sam posle jednog trena morala čvrsto da zatvorim suzne oči. Počelo je da mi se vraća i čulo mirisa. Prvo što sam osetila bio je ustajali, ubuđali vazduh tamnice na kome su živeli pećinski crvi i zatvorski pacovi. Bila sam u tamnici sa čije je kamene, mračne, tavanice kapala prljava, zelenkasta tečnost. Sluz. Paučina je visila po zidovima a jedino što se čulo bilo je šuškanje slame u daljini, kapanje vode sa tavanice o hladan kameni pod i cičanje slepih miševa zakačenih i skrivenih u kupolastoj tavanici. Onda mi se vratio i osećaj bola, utrnutost je prestala i jauknula sam na goruće probadanje koje se širilo iz krvave rane na mom levom rebru. Ali bilo je nešto još gore od tog skoro nepodnošljivog fizižkog bola. Osećala sam samo prazninu u duši, i došlo mi je da zaplačem zbog tog gubitka. Strina me je izdala, živela sam laž. Kada sam se trznula lanci su zazvečali. Jednom ili dvaput ponovo me obuze bezumni strah od toga što su mi obe ruke prikovane, ali kada je panika prošla ostavivši me da oznojena drhtim u tami, opet nije ništa drugo ostalo no da nastavim da se migoljim i da proklinjem dan kada sam rođena. Dugo vremena sam se time mučila pre nego što naposletku priznah poraz. I tako sam mlitavo ležala oblivena znojem. Beznadežno, svim silama, nagnuh se udesno i trznuh ruku. Ništa. Kroz sićušni prozor visoko uklesan u stenovitom zidu dopiralo je malo svetlosti, ali prozor nije nimalo pomogao da se raščiste isparenja ustajale slame, vlažnog, trulog kamenja, buđi i pacova. Taman kada sam navikla oči na tminu, crvena i zelena kristalska svetla koja igraju, kroz zatvorske rešetke ugledah neko malo svetlašce koje se spuštalo niz hodnik i kretalo ka mojoj ćeliji.

Nisam mogla da se maknem dalje od poda pošto sam bila prikovana lancima za debele klinove pobijene u zemlju, ali uskoro ugledah belinu dobro poznatog lica koje se prislanjalo na rešetke od teških gvozdanih vrata.

-Istina je zar ne?- prošapta on. U glasu mu se više osećala nada no sigurnost.- Sve ove godine si se samo pretvarala. Mislio sam da je možda tako, ali nisam znao zasigurno.

Neko vreme me je samo gledao kroz rešetke a ja nisam znala kako to da mu objasnim a da ne zvučim glupo i melodramatično.

-Aramile, žao mi je.- rekoh tiho. -Žao mi je što sam morala da te lažem.

-Šššš...- ućutkao me je.- Ne bi trebalo da budem ovde. Osmehnuo se, što mi je dalo snage da mu uzvratim stidljivim osmehom.

-Moramo da krenemo iz ovih stopa.- prošapta on.

-Ja... Ja moram da ti objasnim.- rekoh pokunjeno dok sam pokušavala da se uspravim u sedeći položaj, uzalud.

Nešto kliknu u vratima poput starog zardjalog ključa i teška vrata se sa škripom otvoriše. Aramil hitro upade u tamnicu. Ruka mu je bila povijena od lakta do zgloba ali sve ostalo na njemu izgledalo je sasvim uredu.

-Samo se malo izmakni, ako možeš...- reče on blago dok sam ja pogledom prelazila po lancima kojima sam bila okovana.

-Klin koji drži šarku.- Uzdahnuo je Aramil i izvadio svoj lovački nož iz opasača.

-Ah.- buljila sam u šarku prilično dugo pre no što Aramil oprezno, pazeći da me ne zakači, lagano iz šarke koju je pridržavao ivicom noža izvadi stari, debeli, zardjali klin. To mu je potpuno upropastilo sečivo. Pošto klin više nije držao lance oni skliznuše sa šarke i ja se nekako otpetljah sklonivši ih u stranu. Razmrdah šake krcnuvši zglobovima i rastegnuvši prste. Jedva sam ih osećala.

-Treba da ti objasnim...- podigoh pogled u njega ali on me uze za ruku i povuče za sobom.

-Biće kasnije vremena za objašnjenja, prvo treba da odemo neprimećeno. Imaš li ideju gde bismo mogli da pobegnemo?- Aramil se okrete kao da je zaboravio da me je i dalje držao za ruku. Ja se zateturah, pokušavši da držim korak sa njim, pa me on bez reči obuhvati jednom rukom oko struka i podiže, ponevši me brzim korakom uz stepenište. Sem brzine kojom smo grabili napred to je trebao da mi bude podsetnik koliko je Aramil snažan.

Kada je stigao do štala lagano me je spustio na zemlju. Nismo govorili niti sam pokušala da opravdam svoje postupke i obrazložim razlog zbog koga sam se skrivala iza maske Jordika varvarina sve ove godine. Čula sam Gvaulovo glasno i zadovoljno rzanje, bio je već osedlan, kao i vranac koga sam prvi put videla prošle noći.

-Mislim da bi bilo bolje da napustiš zamak pre nego što gardisti i stražari otkriju da te nema.- Jordrik se osmehnu i pomazi Gvaula.

-Zašto? Zašto si me spasao?- upitah ga zbunjeno.

-Zato što znam kakav je kralj i takođe znam šta ovo znači. Tetka kraljica ga je imala, primetio sam ga još dok sam bio mali... Ti jesi naslednica sve ove zemlje, princezo. A ja poznajem kralja. U onoj tamnici čekala bi pogubljenje u zoru. Zar da takva devojka strada pod dželatovom sekirom? Zaslužuješ bolju smrt, princezo.- reče Aramil pomalo se zacrvenevši i huknu.- Znaš li gde ćeš?

Trebao mi je trenutak da odgovorim na postavljeno pitanje. Prvi put da me je neko oslovio sa ''princezo'', prvi put da sam zaista bila žensko pred očima drugih ljudi. Zatim mi pogled nemarno pade na svoje prnje. Poderane isprljane pantalone, i nago telo ispod izgužvane, krvave i pocepane košulje. Rana je stala sa krvarenjem ali mi je bol i dalje razarao utrobu. Ruke su mi smrdele na usirenu krv gardista koje sam ubila ne bih li uspela da pobegnem, a od oružija nisam imala ništa. Mač i noževi su mi očigledno bili oduzeti nakon gubitka svesti. Vrat mi je bio zaprljan i poprskan kapljicama skorele krvi dok su oči bile natečene, vodnjikve i mrljave od plakanja. Kosa je, kao i obično bila duga, divlja, neukrotiva i raščupana, ovog puta slepnjena u pramenove od liptanja tuđe krvi. Jednom rečju nisam ličila ninašta... Kako me je odjednom bilo sramota! Zar Aramil takvu da me vidi? Stid se iz srca popeo do obraza i zažario ih uprkos bledilu mog umornog lica.

-Mislim da znam.- odgovorih pomalo odsutno.- U šumi imam prijatelja koji će mi, nadam se, pomoći. Ali pre toga moram da uzmem neke stvari iz svoje sobe.

Bacih još jedan beznadežan pogled na svoje pocepane krpe.

-U redu.- Aramil coknu jezikom.- Gde se nalazi tvoja soba?

-Vitražni prozor najvišeg tornja u zamku.- istrtljah brzo dok sam posmatrala kako Aramil pozva krikom svog sokola, i poče da upire prstom ka kuli. Zabezeknuto i bez daha sam posmatrala kako soko razbija prozor i počinje da donosi sve stvari koje je mogao da ponese iz sobe. Za tili čas ispred mene se stvorila hrpa mojih nabacanih korisnih i beskorisnih stvari. Pokupih nekoliko haljina i prebacih ih preko Gvaula učvrstivši ih pritom konopcima. Sa gomile stvari uzeh svoja dva mača i jedan tanki rapier kao i nekoliko manjih noževa. Aramil me je posmatrao bez reči a njegove oči su zračile tugom.
-Mislim da bi trebalo da pođem sa tobom.- nespretno reče kada sam se spremala da uzjašem Gvaula.

-Ne. Ne bih mogla da te izlažem tolikoj opasnosti.- odmahnuh glavom odlučno.- Bolje ostani ovde, bar dok se ne raščisti moj beg, a onda kada bude bilo sigurno možemo se naći negde.

Aramil je dugo i zbunjeno ćutao a potom klimnu glavom.

-U redu. Ako mi jedno obećaš.

Okrenuh glavu ka njemu začudjeno.

-Bilo šta.

-Udaj se za mene.

Oči su mi se razrogačile od šoka i uzbudjenja i kada sam smogla snage da dodjem do daha nisam mogla ništa da kažem. Samo klimnuh šeprtljasto glavom i brzo ga zagrlih. Ubrzo potom sam čula neke glasove.

-Kraljevi stražari! Bolje požuri da se vratiš u sobu pre nego što primete da te nema.- prošaptah užurbano i uzbuđeno. Naskočih na konja i povukoh uzde. Prsti su mi se grčili oko crne snažne grive dok sam snažno šljapkala Gvaula po sapima. Iza mene su ostali glasovi stražara i Aramilov plačan molećiv pogled pun ljubavi, vernosti i požrtvovanja. U jednom trenutku mi ga je bilo čak i žao. Svi koji su me voleli prekratili su sebi živote. Baš svi. Počevši od moje majke pa preko Gareta. Gvaul je još uvek bio živ. Na svu sreću, čini mi se da je jedini mogao da razume suze koje su orošeno padale na njegovu divlju, usplamtalu grivu. Više nisam mnogo marila za bol koji je stvaralo povređeno rebro...