Čovekovo prokletstvo jeste što on i u sreći sluti nesreću, što zna da će iza sunca ponovo doći oblaci, iza leta – jesenji pljuskovi, posle života – smrt, crnina, ništavilo, prazno.
Osećam se prazno – glava puna oblaka, telo koje dela samo za sebe, odvaja se od uma, od srca, od racionalnosti. Tri dela mene – telo, glava, i srce. U glavi se mešaju glasovi – ali kako ih odvojiti, kako ih prepoznati, koji poslušati? Jedan mora biti superioran, jedan mora da kontroliše ona druga dva – da ih zarobi, sveže, zajaše, uguši. Kako?
Optimizam je Božiji dar ljudima, a sreća Božiji dar glupima. Ponekad tako mislim. Kako neko može biti srećan, ako uvek iza sunca vidi one nevidljive, nepostojeće, oblake? Osmeh sa usana ne skidam, sve je lepo – i sunce sija, parkovi su puni dečijeg smeha, po meni pljušti bujica nežnosti, lepih reči, pažnje, sve je zeleno oko mene i okupano bledo-žutim zracima sunca. U vazduhu je onaj miris letnje nesanice, dugih noći protkanih iskrenim osmesima, vlažnosti poljubaca i otvorenih vinskih flaša. Kroz mrak svetle svetla neonki pomračenih rojem insekata. Insekti se lepe za bele lampe. Bele kao spasenje. Bele kao čistota. Bele kao blede, isprane, krpe. Bele kao leševi i kao sama smrt – i ponovno rođenje. Oni su privučeni obećanim svetlom, obećanom čistotom. Priđu li isuviše blizu svome svetlu, svom spasenju - biće sprženi, mrtvi. Kraj. Ali, ti insekti su srećni – jer oni ne vide kraj, jer oni ne vide opasnost, jer ne slute ništa – oni su srećni zbog tog trenutka, zbog mogućeg spasenja, zbog jedine svetlosti koja kontrira monotonoj ponoćnoj crnini. Oni su srećni.
Ja u očima čuvam sene koje polako puštam kroz noć. Kada se ugase svetla, kada se sunce sledi i u noći zaigra fatalna belina neonskih svetala – moje sene lete kroz rojeve srećnih insekata. Lete, privučene belim svetlom, igraju oko njega, kruže, zaleću se – i nisi su srećne jer znaju da će nestati čim se približe preblizu svetla. Moje senke, moje slutnje, moje misli bez oslonca, bez korena i opravdavanog temelja, gamižu kroz crninu mojih širokih zenica i guše svojom strahotom sve one snove o sreći, sva ona lepa svetla koja tako primamljivo pozivaju glupe da ih prigrle. Zašto ne dopuštam sreći da se rodi? Zašto je gušim sumnjom još u kolevci? Ne, ne, ne, ne želim tako. Ne želim to da radim. Želim da utonem u svetlo – pa makar to bio i moj kraj – ali bez prethodnog saznanja, bez crnih slutnji i sena koje nesputano pritiskaju čitav moj svet. Želim da se smejem – i da to osećam izunutra – da budem srećna, a da osmeh traje više od života jednog vilinog konjica. Želim da nikada ne izbledi. Da zauvek ovako ostane - savršenstvo. Je li moguće ovakvo savršenstvo sklada osećanja, emocija, i sreće koja kulja iz mene? Komarac koji isisa čovekovu krv je srećan sve do onog trena kada oseti nemerljiv pritisak ljudske kože, nečijeg prsta na sebi. I u sekundi sve je gotovo – bez slutnji, bez straha, bez strepnji – smrskaju ti krila i više te nema. Zašto ne mogu da svežem ovaj trenutak, da zauvek traje, da zauvek bude ovako, da iz glave izbrišem sve reči, sva sećanja, sve slutnje i analize, i da glavu ispunim leptirima? Ali belim leptirima, a ne crnim senkama njihovih zamamnih krila. Želim šarenilo, želim boje, želim da sam srećna. A pošto je čovek sam kovač svoje sreće – pobiću ove senke slutnje što kao bogalji izmaljaju iz mojih očiju, polupaću razum, ubiti ono malo, histerično ’’ja’’ što negde čuči rogato, i želi da pokvari moju sreću. Slepilo noći i ružnih izobličenih unutrašnjih strahova ću zaslepeti bistrinom belog, neonskog svetla. Pobiću nade, iluzije, fobije. Zaboraviću na ’’Valjda’’ i ’’možda’’, ostaviću samo ’’Biće’’.
...I biće svetla! Zauvek.
Osećam se prazno – glava puna oblaka, telo koje dela samo za sebe, odvaja se od uma, od srca, od racionalnosti. Tri dela mene – telo, glava, i srce. U glavi se mešaju glasovi – ali kako ih odvojiti, kako ih prepoznati, koji poslušati? Jedan mora biti superioran, jedan mora da kontroliše ona druga dva – da ih zarobi, sveže, zajaše, uguši. Kako?
Optimizam je Božiji dar ljudima, a sreća Božiji dar glupima. Ponekad tako mislim. Kako neko može biti srećan, ako uvek iza sunca vidi one nevidljive, nepostojeće, oblake? Osmeh sa usana ne skidam, sve je lepo – i sunce sija, parkovi su puni dečijeg smeha, po meni pljušti bujica nežnosti, lepih reči, pažnje, sve je zeleno oko mene i okupano bledo-žutim zracima sunca. U vazduhu je onaj miris letnje nesanice, dugih noći protkanih iskrenim osmesima, vlažnosti poljubaca i otvorenih vinskih flaša. Kroz mrak svetle svetla neonki pomračenih rojem insekata. Insekti se lepe za bele lampe. Bele kao spasenje. Bele kao čistota. Bele kao blede, isprane, krpe. Bele kao leševi i kao sama smrt – i ponovno rođenje. Oni su privučeni obećanim svetlom, obećanom čistotom. Priđu li isuviše blizu svome svetlu, svom spasenju - biće sprženi, mrtvi. Kraj. Ali, ti insekti su srećni – jer oni ne vide kraj, jer oni ne vide opasnost, jer ne slute ništa – oni su srećni zbog tog trenutka, zbog mogućeg spasenja, zbog jedine svetlosti koja kontrira monotonoj ponoćnoj crnini. Oni su srećni.
Ja u očima čuvam sene koje polako puštam kroz noć. Kada se ugase svetla, kada se sunce sledi i u noći zaigra fatalna belina neonskih svetala – moje sene lete kroz rojeve srećnih insekata. Lete, privučene belim svetlom, igraju oko njega, kruže, zaleću se – i nisi su srećne jer znaju da će nestati čim se približe preblizu svetla. Moje senke, moje slutnje, moje misli bez oslonca, bez korena i opravdavanog temelja, gamižu kroz crninu mojih širokih zenica i guše svojom strahotom sve one snove o sreći, sva ona lepa svetla koja tako primamljivo pozivaju glupe da ih prigrle. Zašto ne dopuštam sreći da se rodi? Zašto je gušim sumnjom još u kolevci? Ne, ne, ne, ne želim tako. Ne želim to da radim. Želim da utonem u svetlo – pa makar to bio i moj kraj – ali bez prethodnog saznanja, bez crnih slutnji i sena koje nesputano pritiskaju čitav moj svet. Želim da se smejem – i da to osećam izunutra – da budem srećna, a da osmeh traje više od života jednog vilinog konjica. Želim da nikada ne izbledi. Da zauvek ovako ostane - savršenstvo. Je li moguće ovakvo savršenstvo sklada osećanja, emocija, i sreće koja kulja iz mene? Komarac koji isisa čovekovu krv je srećan sve do onog trena kada oseti nemerljiv pritisak ljudske kože, nečijeg prsta na sebi. I u sekundi sve je gotovo – bez slutnji, bez straha, bez strepnji – smrskaju ti krila i više te nema. Zašto ne mogu da svežem ovaj trenutak, da zauvek traje, da zauvek bude ovako, da iz glave izbrišem sve reči, sva sećanja, sve slutnje i analize, i da glavu ispunim leptirima? Ali belim leptirima, a ne crnim senkama njihovih zamamnih krila. Želim šarenilo, želim boje, želim da sam srećna. A pošto je čovek sam kovač svoje sreće – pobiću ove senke slutnje što kao bogalji izmaljaju iz mojih očiju, polupaću razum, ubiti ono malo, histerično ’’ja’’ što negde čuči rogato, i želi da pokvari moju sreću. Slepilo noći i ružnih izobličenih unutrašnjih strahova ću zaslepeti bistrinom belog, neonskog svetla. Pobiću nade, iluzije, fobije. Zaboraviću na ’’Valjda’’ i ’’možda’’, ostaviću samo ’’Biće’’.
...I biće svetla! Zauvek.
