‘’Da biste upoznali njegove knjige prvo morate upoznati njegov život”
Miloš Crnjanski
”Čitajući i proučavajući Vajlda tokom godina, uočio sam nešto na šta njegovi protivnici, kako se čini, nisu ni posumnjali, a to je činjenica da je Oskar Vajld uvek bio u pravu. Savršenstvo mu je predstavljalo smetnju, jer su mu kazivanja bila toliko savršena da su delovala kao nešto samo po sebi razumljivo. Danas se ne može zamisliti svet bez njegovih epigrama i aforizama.’’
Horhe Luis Borhes
Oskar Vajld rođen je 1854. godine u staroj, otmenoj, irskoj porodici. Njegov otac Vilijam Vajld bio je poznati doktor o čijim su se operacijama ispredale mnoge priče. Međutim bio je naširoko poznat po svojoj velikoj slabosti: piću, i imao je veliki broj nezakonite dece. Oskarova majka Frančeska bila je poznata po svojoj dugotrajnoj lepoti, počela je u osamnaestoj godini da piše buntovne članke pune oduševljenja za Irsku, i njene rodoljubive pesme učinile su je poznatom. U takvoj porodici rodio se Oskar Vajld. Majka ga je oblačila u ženska odela jer je oduvek želela devojčicu. Oskar Vajld detinjstvo provodi u raskošnoj kući gde vrlo rano upoznaje piće i boemski stil života. Do svoje jedanaeste godine je verovao da je žensko. Već kao đak, počeo je da se oblači kao dendi i već uveliko je sakupljao dragocene knjige. Imao je svoja izdanja grčkih pesnika koje je neobično voleo.U osamnaestoj godini dobio
je prvu zlatnu medalju za svoj pismeni zadatak. Već sledeće godine upisao se na Oksford koji mu je u potpunosti upropastio život. Samoća, pijanke i čitanje strašnih grčkih pesama uticali su loše na njegov život. Na pesničkom takmičenju 1877. godine pobedio je pesmom “Ravena”, a zatim je prešao u London gde je otpočela njegova tragikomedija. Obučen u svilu i kadifu, držeći u ruci ljiljan ili suncokret šetao se po ulicama i salonima, pričajući svima o umetnosti. Ubrzo je postao “genije razgovora”. Oskar Vajld je svakim svojim književnim delom užasavao viktorijansku Englesku nekom prevratničkom idejom poklanjajući joj pri tom neverovatnu lepotu jezika i stila. Vajld spada u onu grupu svetskih velikana, književnika, čiji život poput Servantesovog ili Bajronovog pobuđuje jednako interesovanje zbog svoje uzbudljivosti i tragičnosti kao i dela koje je za sobom ostavio.Vajldova sintaksa uvek je krajnje jednostavna, a njegov stil pisanja je lako čitljiv.Iako ga Engleska nije prihvatala, u junu 1881. uspeo je da nađe izdavača za svoje pesme. Zbirkom pesama je postao poznat u svetu, i priznat među engleskim umetnicima. Otputovao je u Ameriku da drži predavanja o estetici i piše pesme. Kada bi u to vreme spomenuli ime Oskara Vajlda prva asocijacija na njega bilo bi njegovo oblačenje. U svom čudnom odelu, u zelenom kaputu sa širokim krznom i palicom - izgradjenom po uzoru na Balzakovu - pokušavao je da pobedi čitavu Englesku pa i samoga sebe. Iako “popularan” bio je zamoren borbom za novac, uzaludnim životom i utopijskom, glupom, okolinom. Pokušao je da se spasi ženidbom, 1884. godine oženio se bogatašicom Konstancom Lojd koja mu je kasnije podarila dva sina. Oskar Vajld ni tada nije bio srećan i zadovoljan. Zatvorio se u svoj stan i pisao bajke. Ipak, to su bile godine kada su mu svi saloni bili otvoreni, kada ga je otmeni London slušao. U glamuroznim salonima palio je cigarete sa zlatnim vrhom, držao ih u svojoj negovanoj ruci na kojoj je blistalo zlatno prstenje. Svakoga je, izgleda, očaravao njegov glas sa čistim britanskim akcentom, i kada bi govorio o prošlim vekovima ili o grčkoj poeziji ili o dragom kamenju svi bi zadivljeno ćutali. Bez trunke lažne skromnosti rekao je: ”Moja genijalnost se istrošila u mom životu, a u mojim knjigama samo je moj talenat”.
U to doba vaskrsao je dendizam i rasprostranio se novi oblik hedonizma. Raskošne orgije, u kojima je tražio da utoli žeđ za lepim telima, dovele su ga do propasti. Knjiga ‘’Slika Dorijana Greja’’ ga je dovela čak i do sudnice, ali nikada nije pristao da je se odrekne. Iste godine kada je izdao roman ‘’Slika Dorijana Greja’’, Vajld je upoznao mladog aristokratu i pesnika Ferda Daglasa. Mladi lord je bio izuzetno lep, obrazovan, i šarmantan. Tada se nešto neobično dogodilo sa Vajldom. U njemu se probudila, do tada prikrivena osećanja. Bio je oženjen, otac dvoje dece, ali lord Daglas sve više zaokuplja njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno su pričali u otmenim londonskim krčmama i novinskim redakcijama. Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšte prihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa, u takvim prilikama, nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj javno ga je optužio i uvredio. Vajld na uvredu odgovara pred tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvorila u optužbu.
Prijatelji i rođaci, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: „Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš“.
I želju su mu uskoro ispunili. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala protivprirodni blud. Na sudu je po svom običaju bio drzak i arogantan, još zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi. Pročitali su jedno previše intimno i lascivno Vajldovo pismo upućeno lordu Daglasu.
Tužilac je pitao slavnog pisca: “Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu?”
Vajld: “Obično. Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan.”
Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao.
Sudija ga je pitao: „Priznajete li bar da je ovo izdanje nemoralno?"
Vajld: „Još gore. Priznajem da je rđavo napisano."
Tužilac: “Slikareva simpatija, ljubav, i ljubav prema Dorijanu mogle bi da zavedu običnu osobu da poveruje da je to napisano sa određenom tendencijom?”
Vajld: “Nisam upućen u razmišljanje običnih ljudi.”
Tužilac: “Da li ste nekada ludački obožavali nekog mladića?”
Vajld: “Ne, ne ludački, ja sam za ljubav, ona je uzvišenija. Nikada nisam obožavao nikoga izuzev samog sebe.”
Tužilac: “Rekao bih da to smatrate veoma duhovitim?”
Vajld: “Ne, ni najmanje.”
Tužilac: “Dakle, niste gajili takva osećanja?”
Vajld: “Ne. Čitava ideja je pozajmljena od Šekspira.”
Tužilac: “Ako se ne varam, napisali ste članak da Šekspirovi soneti sadrže nagoveštaj protivprirodnog bluda?”
Vajld: “Naprotiv, napisao sam članak da pokažem da oni to ne sadrže. Usprotivio sam se da se na Šekspirova leđa tovari takva perverzija.”
Tužilac: “Dakle, tvrdite da nikada niste obožavali nekog mladića?”
Vajld: “Znate šta, gospodine Karsone, biće prekasno kad vi shvatite da obožavate mene.”
Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: „Rekoh, da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva ne veruje više u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene."
Sud razgnevljen njegovim drskim ponašanjem osudio ga je na dve godine robije. Svu imovinu su mu prodali na licitaciji. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili. Nekim piscima tamnica je bila početak književne karijere, nekima dalji podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i snaga. Njegova supruga je, sa sinovima, pobegla iz Engleske. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinuli su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se nisu više interesovali za njegove knjige. Čuveni roman „“Slika Dorijana Greja“ objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečaćena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i samoću.
Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Ali pisac još nije bio slomljen. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov pesnički dar, niko mu nije mogao oduzeti.U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo „De Profundis". Delo je posvetio mladom lordu Daglasu prema kome je još uvek gajio nežna osećanja. „De Profundis" je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.
Dok je Vajld ležao u tamnici francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariskih časopisa objavljeni su polemički članci, priređena su predavanja o uhapšenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariskim pozornicama. Ali hladne engleske puritance ni malo nije tronula francuska sentimentalnost.
U tamnici, u dugim časovima očaja i samoće, sećao se svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: „Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godina na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju".
Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag u Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i njegove reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani čovek u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su u nepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reei. „Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati..."
Omražen, ismejan i napušten Oskar Vajld je promenio ime u Sebistijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti i lepih uspomena - Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili, robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.
Na svetlim pariskim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti.
Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao i da je poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga.
Krajem novembra 1908. godine u hotelu „Alzas“ ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na poćetku novog veka, još mlad u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariskih bistroa.
Jedan pogled na mladost
„Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju u stopu prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je ne razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze ružni i glupi. Oni mogu mirno da sede i da bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar pošteđeni saznaj o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takva kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote...“
Oskar Vajld
U svom romanu, Oskar Vajld je tražio senzacije izvesnog tajnog čulnog otkrića. Najviši stepen Vajldovog romana svakako je priča, koja je ustvari, bajka. Tri glavna lika su tri ličnosti Oskara Vajlda. Lord Henri, lord koji prezire sve duhovno, slikar Bejzil koji obožava sve što je lepo i savršeno i Dorijan, mladić koji se strmoglavljuje u uživanje i tu pokušava da pronađe tajnu života. Smatram da je ‘’Slika Dorijana Greja’’ najsjajniji roman dekadentne engleske aristokratije. Roman nije prihvaćen odmah po izdavanju zato što mnogi nisu imali ljubavi za neizlečivu mladost Dorijana Greja, ni razumijevanja za ono dečačko uverenje da se maštanjem, laganjem, zavođenjem i maskama može spasiti od monotonije. Vajld kaže: ”Čovek je najmanje svoj kada govori u svoje ime, dajte mu masku i reći će vam istinu.”. Svojim nesvakidašnjim romanom dostigao je genijalnost a ljudi opraštaju sve osim genijalnosti. Dorijan Grej svojim načinom života potvrđuje da je Bejzil, autor njegovog portreta, bio u pravu kada je izneo mišljenje da model nije ono što slikar otkriva jer na obojenom platnu slikar otkriva samoga sebe. Dorijan Grej nije se identifikovao sa portretom jer nije razumeo poruku da život treba da se reformiše prema ideji lepote pa se njegovo gnusno ponasanje nije odrazilo na njegovoj lepoj spoljašnjosti već na portretu gde je lepota lika izraz duhovnosti autora. Dakle, umetnička lepota pretvara se u savest koju Dorijan pokusava da uništi a umesto nje uništava samog sebe.
Razapetost između večne mladosti i straha od neumitne starosti, između lepote duše i tela, između materijalnih i duhovnih vrednosti – to čini knjigu ''Slika Dorijana Greja'', Oskara Vajlda, posebnom. Kontroverzni pisac, utkavši pomalo sebe samog u svaki svoj lik, otkrio je ljudske mane, razmišljanja i osećanja, kroz zanimljivu fabulu i impresivne dijaloge. Dorijan Grej – nije li to zapravo jedna strana Oskara Vajlda? On je visok, zgodan, prelep mladić svetle kovrdžave kose, savršenog osmeha i izvajanog tela. Taj mladi čovek koji u jednom trenutku shvata da poseduje sve što želi – mladost, lepotu, šarm, harizmu... U tom trenu želi da zaustavi vreme, da taj period njegove ''savršenosti'' traje večno, da nikad ne dođe ono neumitno, neizbežno kao što su starost, i smrt. Vreme brzo leti i pred sobom briše sve, prolaznim stvarima se gubi trag, a ciklus života se nastavlja. Sve je krug, a krug se obrće, za tren ono što je bilo mlado postaje staro, ono što je bilo lepo postaje ružno, ono što je bilo zanimljivo i interesantno – dosadi kad-tad. To okrutno saznanje kao da je ošamarilo Dorijana. Kao što je besmisleno polemisati o cvetu u proleće, tako je besmisleno polemisati i o Dorijanovoj lepoti. Cvet svene u jesen, a tako je i Grej bio svestan da će sve ono lepo, sjaj iz očiju, rumenilo obraza, brzo proći. Niko nije uspeo da prevari starost, ali Dorijan je iskreno i jako poželeo. A želja je početak svega. Da je upravo tom željom, nesvesno prodao dušu đavolu, možda bi se pokajao. Možda bi shvatio da život nisu samo materijalne stvari: lepota, popularnost, harizma, novac... Možda bi razumeo da je tom jednom svojom naizgled bezopasnom željom sklopio pakt sa đavolom i potpisao svojoj duši smrtnu presudu. Da, Dorijan će nastaviti da živi u blaženstvu, u savršenom skladu sa načelima estetike. Stekao je popularnost, osvajao ženska srca olako, igrao se sa osećanjima, naučio je da ceni materijalne vrednosti – jednom rečju ostao je plitak. Ali, patnja uči čoveka, pomaže mu da sazri i da prihvati svoje greške kako ih ne bi ponovio. Dorijan je uspešno prkosio vremenu, prirodi i Božijim zakonima. Oskar Vajld tu dilemu ostavlja otvorenom. Kao da ni sam nije siguran kojem bi se carstvu privoleo zemaljskom ili nebeskom? Da li bi pre prigrlio čistotu duše, ili neograničena uživanja na zemlji? Postoji priča koja govori o tome da svaki čovek nosi anđela na desnom, i đavola na levom ramenu. Tako i Dorijan Grej ima svog anđela i đavola, savetnike, prijatelje koje izgrađuju njegovo ponašanje i njegovo mišljenje umesto njega samog. Može se reći da je Dorijan zapravo jedno izraslo dete, još uvek samo nezreli dečak u duši. On zna šta želi, ali ne pazi na posledice. On nema sopstveni karakter, niti se trudi da ga izgradi. Njegovo mišljenje ne postoji. On uči i upija dušu, misli i stavove svojih prijatelja lorda Henrija Votona i Bejzila Holvorda.
''Ne postoji nešto što bi moglo da se nazove dobrim uticajem. Svaki uticaj je nemoralan – nemoralan sa naučne tačke gledišta. Zato što uticati na nekoga znači predati mu sopstvenu dušu. On ne misli svoje prirodne misli, niti gori prirodnim strastima. Njegove vrline nisu stvarne za njega. Njegovi grehovi, ako grehovi postoje, pozajmljeni su. On postaje eho nečije tuđe muzike, glumac uloge koja nije napisana za njega. Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu – to je razlog našeg postojanja. Danas se ljudi plaše sebe. Zaboravili su na najvišu dužnost, dužnost koju čovek duguje sebi. Naravno da su milosrdni. Hrane gladne i oblače prosjake. Ali njihove duše skapavaju od gladi i gole su. Strah od društva, koje je osnov morala, strah od Boga, koji je tajna religije – to su dve stvari koje vladaju nama.''
Bejzil Holvord je zapravo Grejov anđeo čuvar, jedina njegova krivica jeste što ga je naslikao i time ovekovečio tu idealnu lepotu, i želju, greh, za večnom mladosti. Lord Henri Voton je iskusan, mudar, i lukav – on sa lakoćom puni lepu i šupljikavu glavu Dorijana Greja svojim stavovima, svojim mislima i ubeđenjima. Dorijan sve do jednog prihvata, bezuslovno. Lord Henri vaja njegovu dušu i njegov karakter, stvara novog Dorijana, Dorijana koji je svestan šta želi, i koji je navikao da dobija baš sve što poželi:
''Najhrabriji među nama plaše se sami sebe. Sakaćenje divljaka tragično je preživelo u samoodricanju koje upropašćuje naš život. Kažnjeni smo zbog odbijanja. Svaki nagon koji nastojimo da prigušimo neprestalno kljuca u mislima i truje nas. Telo greši jednom i onda je s gresima završeno, jer je delanje način pročišćenja. Onda ne ostaje ništa osim sećanja na uživanje, ili milina kajanja. Jedini način da se čovek otarasi iskušenja jeste da mu popusti. Ako mu odoliš, duša ti se razboli od čežnje za onim što je sebi zabranila, od žudnje za onim što su njeni monstruozni zakoni učinili monstruoznim i nemoralnim... Ništa dušu ne može da izleči osim čula, baš kao što ništa ne može da izleči čula osim duše.''
Dorijan Grej se u svom razvoju rukovodio pomenutom misli. Grozničavi strah od starosti ga je slepo progonio, pa se trudio da ''shvati svoju mladost'' dok je još posedovao. ''Nemojte da proćerdate zlato svojih dana slušajući dosadne, pokušavajući da popravite beznadežne promašaje ili odričući se života u ime neukih, običnih i prostih. To su nezdravi ciljevi, lažni ideali našeg doba. Živite! Živite divnim životom koji se nalazi u vama! Tražite uvek nova uzbuđenja. Nemojte ničega da se plašite... Novi hedonizam – to je potrebno našem dobu.''
Ali da li je baš tako? Dorijan nerazmišljajući, fasciniran, prihvata ovaj savet, i počinje tako da se ophodi: bahato, bezosećajno, oholo. Od nevinog deteta nastaje emotivna škrtica.
Smatram da se svi ljudi ovoga sveta rađaju kao minijature Dorijana Greja: prelepi, čisti i neiskvareni. Samim činom rađanja stvara se Božije dete, biće koje je malo, lepo, nežno i osetljivo, bez ikakvog znanja o svetu i predostrožnosti. Okolina je ta koja iz deteta stvara odraslu osobu. Čudo je kako mala deca mogu da udahnu život i gomili krpa. Dele najlepše trenutke sa igračkama, ispunjeni dobrotom, iskrenošću, i radosnim smehom. Dane i noći. Onda jednostavno odrastu, postanu idioti, počnu da oblikuju svoje živote. Još gore: okolina i društvo počnu da oblikuju njihove živote. Baš kao što je Lord Henri želeo da upropasti Dorijana. Čim ga je ugledao, tako čistog, prelepog, mladog i neiskvarenog, želeo je da mu se približi, da mu usadi svoje stavove, svoje misli, da ga iskvari. Naučila sam da ljudi nikada ne praštaju uspeh. To je ono što ih večito čini ljubomornima. Ako oni nisu lepi, otkud nekom drugom pravo da bude? Ako oni nemaju novca, kako se neko drugi može usuditi da ga ima? Ako oni nisu voljeni, zašto bi iko drugi bio? Da li je to zapravo ljudsko prokletstvo da moraju da unište sve ono što je idilično, da naruše harmoniju, da pokvare neiskvareno? Čini mi se da je želja koja se javila u lordu Henriju ista kao i želja čoveka da ubere lep cvet čim ga ugleda? Kada vidi prekrasnog leptira da ga probode, i ubije, proglasivši ga pritom za sopstveno vlasništvo. Čim se detinjstvo završi počinju podele, ljudi se izdvajaju, stvaraju prijateljstva, ostvaruju veze i kontakte sa raznim ljudima raznih ćudi. Neke od njih izgrađuju zbog sujete, druge zbog koristi, treće iz ljubavi,… Lično, ne volim niko
ga da vidim u svojoj ''crvenoj zoni'', a smatram da crvenu zonu – svako od nas ima. Tu su svi oni unutrašnji strahovi, sitne nesigurnosti preko kojih smo samo prebacili plašt i koje jednostavno ignorišemo, bolna sećanja ili bitke koje smo vodili sa sopstvenom sujetom ili alter egom, delovi prošlosti po kojima ne želimo da kopamo. Unakažene slike Dorijana Greja – isto onoliko iskvarene grehom ili ljubomorom, koje ne želimo da budu ikada viđene, i kojih kao i da nismo svesni. Nije li upravo to, ono što ljudi pokušavaju da pogode i razotkriju svojim zluradim komentarima, ironijom, sarkazmom i podmesima? Materijom koju su i Dorijan i lord Henri odlično poznavali.Dorijan Grej nam pokazuje kako svet u dvadesetom i dvadeset i prvom veku polako postaje moderna Sodoma i Gomora. Na njihovom prestolu sedi Dorijan Grej, ponosan i gord. Isti takav grešnik, smatram, nalazi se bar po malo u svakome od nas. Lepo je imati zacrtane ciljeve, i neumitno raditi na njihovom ostvarenju. Da, sve se može što se hoće, ali šta je zapravo Dorijan želeo? I kakvim se sredstvima služio da do toga dođe, koliko je ljudi morao da pregazi i povredi na svom putu? I to ne stranaca, već ljudi koji su ga voleli, možda samo slepo obožavali, ljudi za koje je tvrdio da su mu dragi. Dorijan je pomalo kukavica, pomalo mekan. On ne ume i ne želi da pati... Svoje patnje okončava brzo, ne birajući način. Nikad ne preispituje svoju odluku da li je to što čini ispravno ili pogrešno. U početku oseća kajanje, bled odsjaj griže savesti. Ali kako vreme prolazi njegova bezosećajnost nadvladava i on postaje egoistični, samoživi, materijalni stvor – bez ikakve savesti i duše. Dorijan je i sam žrtva loših saveta, i iskvarenih uticaja okoline. On je zatrovan, zaslepljen čarima života i uživanjem u grehu, iz naivnog dečaka izrasta u monstruma. Ne čoveka, jer čovek ima dušu, emocije, svest i savest. Dorijan to nema. On je ljuštura, lepa dekoracija, ukrasna školjka. Njegove emocije ne vrede ništa više od prašine, a u njegovom srcu vlada večiti led. Otuđen od osećanja i svakog osećaja za humanost i pravdu, Dorijan postaje zver i tako se i ponaša. Gazi i povređuje ljude koji ga slepo obožavaju. Odnos između okoline i Dorijana je isti onaj kao kod muve i pauka. Dorijan ih hipnotišuće privlači svojom lepotom, šarmom, zanimljivošću. Pruža varku, i njegovo naizgled savršenstvo, iluzija koju stvara, razbija se onog trena kada ljudi shvate da su u zamci, da su čvrsto svezani u mrežu intriga, sujete, narcizma, i oholosti. Ali tada je prekasno – već su u zamci i Dorijan ih polako uvlači sve dublje i dublje u svoju mrežu, hrani se njihovom pažnjom i njihovim slepim obožavanjem. Polako, isisava životnu energiju iz njih, hrani se njihovim komplimentima, i postaje užasno ljubomoran kada ne dobija kompletnu pažnju okoline. On smatra da ima pravo da neprikosnoveno zahteva baš sve što poželi. Njegova glad ne bira sredstva, i zbog njegovih hirova i igrarija ljudi pate, stradaju, pa čak i ginu. Smrt okončava njihovu patnju i započinje Dorijanovu, jer se namiče na kantar njegove duše i greha koje je počinio. Ujedno Dorijan je i stradalnik i zločinac, ubica ali i samoubica. To čini njegov greh dvostruko težim. Svakog dana potrebna mu je nova doza obožavanja, ljubavi, pažnje i slepe požrtvovanosti, a razjarenost, ljubomora, tuga i bol koji proizlazi iz samoživosti samo su odraz njegove iskvarenosti. Dorijan postavlja pitanja, poput deteta, ono što ne shvata želi da shvati, ono što ne zna da nauči i nepoznato da spozna i iskusi. Tako upija svaku rečenicu svog prijatelja lorda Henrija, i postupa isključivo u skladu sa sopstvenim potrebama radi zadovoljenja svojih pohlepnih želja.
Upoznaje osnove načela o lepoti ''Lepota je obličje Genija – u stvari ona je viša od Genija, budući da joj nije potrebno nikakvo objašnjenje. Ona spada u velike činjenice života, kao sunce ili proleće, ili odraz u tamnoj vodi srebrne školjke koju mesecom zovemo. Ona je neosporna. Ona ima božansko pravo na apsolutno preimućstvo. One koji je poseduju ona čini prinčevima. Smešite se? Ah! Kad je budete izgubili nećete se smešiti... Ponekad se kaže da je lepota samo površna. Možda je tako. Ali nije tako površna kao Misao. Za mene je Lepota čudo nad čudima. Samo plitki ljudi ne sude prema izgledu. Prava misterija sveta je ono vidljivo, ne nevidljivo...''.
Nažalost, u dvadeset i prvom veku mnogi ljudi dele mišljenje lorda Henrija. ''U zdravom telu: zdrav duh'', poslovica je koja nije bez razloga bila načelo etike u helenističkoj, Platonovoj, Grčkoj. U zdravom telu (lepog, prijatnog i privlačnog izgleda, i sa odgovarajućim, standardnim funkcijama) treba da je zdrav i duh, jer telo je stanište duha, njegova kuća i materijalno otelotvorenje sve dok duša boravi na ovom svetu. Iskvareno telo može pokvariti i dušu, raniti je, pa ona može vrlo lako početi da truli i da se kvari. Ali isto tako iskvarena duša kvari telo, ono što je bilo oličenje lepote postaje oličenje gnusobe. Dorijanu se to nije desilo, čudom, pošto je portret preuzeo sve njegove grehe i zverstva na sebe. Običan čovek, iskvarenog duha, može biti i lep u mladosti, ali kako stari posledice beskrupuloznog i monstruoznog života talože se na njegovom licu, telu, držanju. Kada ostari takav čovek će teško moći da se prepozna u ogledalu, u odrazu zgrbljenog, bolesnog, usamljenog i odbačenog džangrizavog starca. Tada, kada sva mladost i lepota prođu, shvatiće ono najstrašnije: da je prazan, usamljen, i nesrećan. Upravo takav je Dorijan bio svaki put kada bi pogledao svoju unakaženu sliku. U zdravom telu bi trebalo da stanuje samosvesan duh pun potencijala, energije i ideja kako da materializuje sve svoje zamisli i ideje. Nažalost Dorijan je gajio i pazio samo svoje telo, ali ne i dušu. Nije shvatio da čovek treba da se uzdiže i nadograđuje kako fizički, da teži ka otelotvorenju osnovne ideje ''lepote i zdravlja'' na zemlji, tako i psihički: kroz rad, umetnost, kulturu, duhovnost, dobrotu, znanje, i etiku. Samo tako, te dve neophodne polovine, koje uslovljavaju jedna drugu, mogu dati odgovarajuću celinu.
Dorijan Grej je zahvaljujući svojoj lepoti postao princ i dobio mnoge beneficije, ali njegovo srce se skorelo, sledilo, zarđalo. Iz takvog načina razmišljanja, proistekle su mnoge žrtve. Prva žrtva Dorijanove bezosećajnosti, bila je mlada devojka, Sibil Vejn. Sa samo sedamnaest godina, zaslepljena nadljubavnom ljubavlju prema Dorijanu, dala je sve ono što je mogla da postane, svoju budućnost, talenat, sreću, samopouzdanje, a naposletku i život, svom Čarobnom Princu – Dorijanu Greju. Privučena Dorijanovom neodoljivošću, pala je u vrtlog ljubavi i zaljubljenosti. ''Ne stvaraj sebi lažne idole!'' Sibil je prekršila Božiju zapovest i učinila idolopoklonstvo, vaznoseći Dorijana van granica realnosti. Idealizovala ga je, obožavala ga bez predostrožnosti i strepnje. Sibil je dotaknuvši Dorijanove usne ''slobodna u zatvoru strasti''. Ona je postala Dorijanov zatvorenik, njegova robinja, žrtva, igračka. Sibil nije znala šta se krije iza lepog lica Dorijana Greja, jer to nije tako očigledno. Jedna od karakteristika narcizma je i veština manipulacije kojom hvataju ljude u svoju mrežu, terajući ih da ''hrane'' njihov ego. U takvu mrežu bila je zapletena i Sibil. Dorijanu je bila stalno potrebna pažnja, i kada je ne bi dobio osećao bi se prazno i depresivno. Da bi obezbedio svoje zalihe Dorijan je dao sve od sebe da postane nezamenljiv u Sibilinom životu, da njeno samopoštovanje i identitet počne da zavisi od njega, kako bi mu pružila ono za čim žudi: njeno divljenje i njenu zavisnost. Govorio joj je ''Ti si divna'' – što je za većinu žena, pa i za Sibil Vejn pravo okrepljenje. Ali onda ju je izolovao i koristio njenu sve veću emocionalnu zavisnost da bi nahranio spostveni naizgled prejak, ali zapravo prikriveno krhki, ego. Nagnao ju je da veruje u varku da je u njemu pronašla istinski srodnu dušu. Dorijan se, kao narcis, prema drugima odnosio krajnje eksploatatorski. Za njega je veza sa Sibil Vejn bila poput droge – jer je više od bilo čega drugog bio preokupiran sopstvenim zadovoljstvom. Dorijanove tehnike slične su onima koje se koriste u sektama da bi se razvila osećanja euforije i ekstremne zavisnosti. Dorijan je, svesno ili nesvesno, Sibil Vejn pokušao da izoluje, liši sna, i na kraju krajeva i njen talenat je izbledeo. Sibil Vejn uhvaćena u mrežu biva omamljena i zapada u stanje ''opijenosti narcizmom'', opijenosti Dorijanom. Baš kao da je u nekoj dvočlanoj sekti, Sibil Vejn prožimaju snažna, hiperrealna, euforična osećanja. I ona, posle nekog vremena, ne obazirujući se na savete i upozorenja svog brata, biva spremna da učini za Dorijana što god zatraži.
Na neki svoj način, i Dorijan Grej iskreno veruje u ljubav – ali to je iskrivljena ljubav koja opterećuje. On želi da druga osoba prestane da postoji kao zasebna ličnost, da se stope, a da Sibil nastavi da bude blistava, misteriozna, neuhvatljiva... Međutim, kada je Dorijan shvatio da je uspeo da je veže za sebe, njegova šarmantna maska pada i na površinu izlazi njegovo pravo, narcističko ja, sa svim besom i ohološću koju vuče. Bez njegove pažnje Sibil je osećala užasnu prazninu, jer je postala emocionalno zavisna, uz njega je osećala posebnu mešavinu adrenalinske groznice i bajkovitosti – uzbuđnja koja je verovala da više nikada neće moći ponovo da nađe. Dorijan Grej je spolja gledano divan, privlačan, šarmantan i pun samopouzdanja – što je njegovo lažno ''ja'', dok su njegova prava osećanja – bes i sumnja u samog sebe - koja ga izjedaju, skrivena unutra, poput groteskne slike zaključane na tavanu. Dorijan Grej je poput leptira, a Sibil Vejn bila je njegov prvi cvet. Leptir je “krhko” stvorenje, simbol lepote, kreativnosti i nezaustavljivog duha. Ali važno je shvatiti da je leptir takođe simbol okrutnosti. Dorijan Grej, plavi leptir, došao je tu odjednom i nepozvan počeo da uzima ono najbolje iz cveta. A kada se bude zasitio odleteće i potražiti novi cvet. Sibil Vejn mu je brzo dosadila. Čim je osetio njenu naklonost, a oličenje obične smrtnice u njoj, postala mu je dosadna. Zamahnuo je svojim plavičastim, lepršavim krilima i odleteo. Nastavio je da leti dalje svojim putem, ne obazirujući se na grižu savest, nesvestan toga što je učinio. Leteo je… i leteo… Potpuno bezbrižno, kao da na svetu ne postoji niko osim njega. U njegovoj glavi i ne postoji niko osim njega. U njegovim mislima kasnije se javila trunčica lažnog pokajanja, blesak onoga što je učinio, ali on svoj minorni bol, i razočarenje upoređuje sa njenim bolom neuzvraćene ljubavi, srušenih snova, budućnosti, svega…
''Ti si ubila moju ljubav, da ubila si moju ljubav. Raspaljivala si moju maštu, a sada ne pobuđuješ ni radoznalost. Jednostavno ne izazivaš ništa. Voleo sam te zato što si bila divna, zato što si posedovala genij i intelekt... Sve si to odbacila. Ti si plitka i glupa. O Bože! Kakva sam budala bio! Ti mi sada ne značiš ništa.''
Dorijan ju je posle ovoga ostavio da leži u suzama, na podu, očajnu, i poniženu ''kao zgaženi cvet''. ''Ima uvek nečeg smešnog sa emocijama onih koje je čovek prestao da voli. Sibil Vejn mu je sada izgledala apsurdno i melodramatično. Njene suze i jecaji nervirali su ga...
...''Ja odlazim'', reče on na kraju mirno i jasno, ''Ne želim da budem grub, ali ne mogu više da te vidim. Razočarala si me.'' Ona je tiho plakala i nije odgovarala, nego je samo puzala prema njemu. Njene ručice su se slepo pružale, tražeći njega. On se okrenu i napusti sobu.''
Dorijan je smatrao kako je život sam po sebi plitak. Kako su ljudi niska, pa ipak neodoljiva, stvorenja. Ja često razmišljam o stvarima koje sačinjavaju osnovu svega. Ljubav. Mržnja. Strast. Greh. Lepota. Harmonija. Sloboda. Život. Smrt. Ipak, svaka tačka sudbine ima prekretnicu sa jednom jedinom rečju ‘’ALI’’, i to ‘’Ali’’ uvek postoji. Ponekad mi se čini da je ceo svet na mom dlanu. Da imam potpunu moć da menjam stvari. Problem je taj što se dobre odluke najčešće donose sa zakašnjenjem. ‘’Pratiti čudnu, tešku, logiku strasti i emocionalni život intelekta - uočiti gde se sastaju a gde se razdvajaju, gde se spajaju a gde se mimoilaze’’ To je radost. A ljudi uvek, ali uvek, streme da ugrabe radost, ne mareći za cenu... Ljudska bića, kao i Dorijan, strepe od ljubavi i osećanja jer dobro znaju da ‘’tamo gde počinju osećanja -razumu se gubi svaki trag’’. Dorijan je znao da ljubav izmeni čoveka, a on nije želeo da se menja. ‘’Duša i telo, telo i duša. Kako su samo misteriozni! U duši ima nečeg animalnog, a telo ima svoje trenutke duhovnosti. Čula mogu da oplemenjuju a intelekt da kvari. Ko može da kaže gde prestaju duševni a počinju fizički nagoni?’’. Dorijan se plašio onih prvih, plašio se ljubavi. Pod snažnim uticajem lorda Henrija Dorijan je mislio, zapravo bio je siguran da ‘’kada se čovek zaljubi uvek počinje obmanjujući sebe a završava obmanom drugih.’’.
‘’U ljubavi je beg jedina pobeda... A samo kukavice beže pred osećanjima.’’, Sibil Vejn nije bila kukavica, ali Dorijan jeste.
Podstaknuta neuzvraćenom Sibilinom ljubavlju, počela sam da razmišljam o njenim emocijama. Potresla me je zla kob tako mlade, i nedužne devojke, koja je izgleda bila neizbežna. Pokušala sam da se poistovetim sa njom, da sagledam svet kroz prizmu njenog života, iz njene perspektive posmatram Dorijana. Sibil vidim kao sedamnaestogodišnju devojku burnih osećanja, odveć zrelu da bi bila devojčica, i isuviše detinjastu da bi bila žena. ‘’Stajala je tu, na velikoj pozornici života, i živela je svoju najlepšu tragediju. Oduvek je bila heroina. Poslednje veče koje je igrala, igrala je loše zato što je spoznala realnost ljubavi. Kada je spoznala njenu nerealnost umrla je, kao što je možda umrla Julija. Opet je prešla u sferu umetnosti. Ima u njoj nečeg od mučenice. Njena smrt sadrži svu patetičnu uzaludnost mučeništva, svu njenu iskopnelu lepotu.’’ Dorijan Grej nikada nije bio neko koga je Sibil volela, ili onaj koga će voleti, on je oduvek bio i ostao onaj koga ona voli. Velika su srca koja vole, a mala čekaju da budu voljena. Tako je malo, oholo srce Dorijana Greja čekalo da zada smrtonosan udarac Sibil Vejn. Ono što je od njega čula, surovost umesto zahvalnosti i ljubavi – bili su gori od smrti. Mislim da se osetila poniženo, grozno. Tako odbačena asocirala me je na zgaženi opušak cigarete. Za mene Sibil je poput igračke kojoj je kaprica, u trenutku besa, otkinula glavu i bacila u najudaljeniji ćošak sobe.
Druga Dorijanova žrtva bio je Bejzil Holvord. To što je ubio sirotog Bejzila govori puno o surovosti i nemoralu. Da li ubica može da ima obraza? Ne, Dorijan je ubivši Bejzila praktično ubio svog stvaraoca. Bejzil je mučenik, nipošto ne može biti krivac. Ali, on oseća krivicu i grižu savesti što je uopšte ovekovečio savršenstvo, što je napravio Dorijanov portret. Smatra da je njegova krivica možda čak i najveća, samim tim je ustuknuo pred užasom slike koju je on, svojeručno, naslikao. Njegova krivica ne postoji, jer čovek koji stvori nešto iz dobre namere, a to nešto se otrgne kontroli i preraste u katastrofu, svakako nije krivica dobronamernog stvaraoca. Bejzil je samo želeo sliku svog ljubimca, da ovekoveči njegovu lepotu kako bi mogao uvek da je se seća. Dorijan Grej je pretvorio svoju sliku u ruglo, podsvesno prebacio krivicu na sirotog slikara, jer nije mogao da podnese teret koji je nosio. Verujem da je za Bejzila smrt bila blaža kazna od griže savesti koju je osećao i patnje što se njegovo delo pretvorilo u ružnu karikaturu, što mu je njegova tvorevina iskliznula kroz prste i izmakla kontroli. Lord Henri, za razliku od Bejzila, smatra da biti dobar znači biti u harmoniji sa samim sobom, i da je nesklad prisiljavati nekoga da bude u harmoniji sa drugima. Njegova načela su načela licemerja, egoizma i hedonizma, koji u svakom trenutku dominira. Lord Henri uživa veliku količinu samo-udovoljavanja, njegov egoizam i samoljublje prevazilaze sve granice normale.
Za njega su žene smešna bića, ljubav je smešan teret, a ''greh'' i uživanje jedini životni cilj. Koristi se sofizmom, kako bi i druge uverio u istinitost svojih tvrdnji. Dorijan je svestan lordovog lošeg uticaja i nepravilnog načina razmišljanja:
''Hari, ti si užasan! Ne znam zašto te toliko volim.
- I uvek ćeš me voleti, Dorijane... Da, Dorijane, uvek ćeš me voleti. Za tebe predstavljam sve grehove koje nisi imao hrabrosti da počiniš.''
Lord Henri dovodi u pitanje i samo postojanje duše:
‘’…Pomišljao sam da kažem proroku da Umetnost ima dušu, a da čovek nema. Bojim se, međutim, da me on ne bi shvatio.
- Nemoj, Hari. Duša je grozna realnost. Može da se kupi i proda, a i da se trampi. Može da se zatruje ili učini savršenom. U svakome od nas postoji duša. Ja to znam.
- Jesi li sasvim siguran, Dorijane?
- Sasvim.’’
Dorijan u tom mraku pronalazi svoj komadić plavog neba. Njegova svest o tome šta je učinio, i možda čak i pokajanje za grehe koje je počinio, dovodi ga do kraja njegovih lutanja. Uništivši osakaćenu sliku, on uništava i samog sebe, prima sve grehe na sebe pre nego što pođe ‘’Bogu na istinu’’.
‘’Da li je zaista istina da čovek ne može da se promeni? Oseti divlju žudnju za neukaljanom čistotom dečaštva – dečaštva rumenobelog, kako se jednom izrazio lord Henri. Znao je da je uprljao sebe, da je um ispunio pokvarenošću a maštu grozotom, da je na druge pogubno uticao i da se pritom strašno veselio, da je osramotio život onih ljudi koji su bili najlepši i koji su najviše obećavali. Da li je sve to nepovratno? Zar za njega nema nade? Zatim se zgrozi nad svojom lepotom, baci ogledalo na pod I zgnječi ga u srebrnastu paramparčad. Uništila ga je sopstvena lepota, lepota i mladost za koje se molio. Da njih nije bilo život bi mu verovatno bio besprekorno čist. Njegova lepota bila je samo maska, a mladost obmana. Mladost ga je uništila.’’
Mladost i oholost su uništili Dorijana, a Dorijan je uništio sve oko sebe: Džejmsa Vejna, Sibilinog brata, koji trune u bezimenom grobu Selbijskog groblja, Alena Kembela pošto je njegovo samoubistvo bilo samo reakcija na Dorijanovo delo, Sibil Vejn, mladu glumicu sa lepom perspektivom, Bejzila Holvorda, svog najodanijeg prijatelja i stvaraoca. Pred sam svoj kraj, Dorijan je zaželeo novi početak, novi život. Na neki čudan način i dobio ga je – smrću. Jer je svaka smrt, jedan novi početak. Isto tako nesvesno kao što je ubijao svoje žrtve, Dorijan je ubio i sebe, a za sobom povukao i tajnu večne mladosti, i sliku koja je bila jedini svedok jedne mladosti, prolaznosti, težine greha i važnosti ljudske duše. Vajld je na mladost gledao kao na nešto što je uzvišeno. On je, bez svake sumnje, cenio mladost više nego nauku, i kada bi je vagao bila bi teža od svih velikih umova ovog sveta, bila bi teža čak i od iskustva. On je voleo svoju mladost, svoje detinjstvo, onako nevino i ružičastorumeno, provedeno u svili i kadifi, visoko iznad krutog društva viktorijanske engleske. Vajld je voleo mladost, jer je mladost nevinost, svežina, čistota, nadahnuće i izobilje energije, lepote, optimizma i volje. Mladost – to je kolevka svega onoga što ljudi ne uspeju da zadrže pošto ih vreme u galopu pregazi. Mladost je ono za čime Oskar Vajld naj više žali, ono što je uzvišeno, fenomenalno, i nažalost, neponovljivo. Treba shvatiti da je čovek svakim danom mlađi nego što će biti sutra, kad osvane. Treba shvatiti izreku ''Carpe Diem'', iskoristi svaki svoj dan, sat, sekund, kao da je poslednji. Iz mladosti treba crpeti maksimum, treba se truditi, ustajati i iznova, i iznova padati, i nastavljati dalje, hrabro. Pre svega: treba sanjati i želeti, jer su snovi i želje osnova i motivacija za sve u životu. Samo nebo je granica, Vajld je to znao, i zato je neskromno hrlio napred. Postupati pravilno i odmereno, ali sa obiljem volje i snage, sa buktinjom želje i snova koja se nikada neće ugasiti. Samo tako možemo dočekati starost spremni, bez kajanja i žaljenjem za mladosti. Tada starost, koja dolazi neumitno, ne bi naišla na grozan prizor unakažene slike ljudske duše, ne bi naišla na oholost, i zverstvo, ne bi naišla na starca – već samo na starog čoveka mladog i čistog duha. Na taj način svaka ljudska mladost bi bila odraz lepote, vrlina i smernosti, spremna da primi darove koje donosi vreme.
Literatura:
‘’Slika Dorijana Greja’’, Oskar Vajld
http://www.michaelpitt.com/
