Bensedin. Pomalo je gorak i ostavlja neki opor ukus dok klizi niz stisnuto grlo. Gasim ga rakijom, lozovača 2004. Ponekad se zapitam zašto ljudi žive? Zašto svako od nas diše, i kroči ovom zemljom? Ima toliko različitih ljudi, toliko različitih razloga. Ali, opet, mene nekako smeštaju u isti kalup sa modelima ’’Ona 1’’, ’’Ona 2’’ i ’’Ona 3’’. Možda sam ja neka ’’Ona 1 594 286’’.
Ona 1 (njeno ime neću spominjati) je jako lepa, pametna i uspešna i ja je obožavam. Ona 1 ceo svoj život svodi na muškarce. Ona 1 se promenila. Ona 1 ponire, prelazi iz ruke u ruku, zapliće od jednog do drugog muškarca, kao pijanac koji se hvata za zid, očajnički pokušavajući da ostane na nogama. ’’Ja ne mogu da podnesem da budem sama.’’, kaže Ona 1. Ja to ne razumem. Možda smo Ona 1 i ja sa sasvim različitih planeta. A kažu da su sve žene iste... Ona 1 tako pijano, teturavo, korača nesigurno kroz život prelazeći iz jedne očajne u drugu katastrofalnu vezu. Kao da joj je neophodan taj par tuđih, muških nogu da bi mogla da hoda.
Ona 2, (njeno ime neka ostane tajna) je prelepa, pametna, vredna, talentovana, a ja je volim – i kod nje se sve pre ili kasnije svodi na muškarce. Pa dobro ne na muškarcE nego na muškarcA. A taj jedan nije zaslužio ni ime da mu se pomene. Ona 2 je svojevoljna žrtva, volonter. Žrtvovati svoje najviše ideale, svoje snove, životne ciljeve, pa čak i tu njenu neutoljenu, bezmernu ljubav prema muzici – podrediti sve to samo jednoj osobi – muškarcu, a ne dobiti baš ništa za uzvrat. Zar to tvoj život se zove? Zar je vredno? Zar baš tako mora?
Ipak ja nisam kao one. Ja ne volim ni jednog muškarca (a tako silno želim da zavolim jednog, i znam da će se to desiti jednog dana, da samo treba čekati i On će doći – ’’Prince Charming’’), ne patim ni za jednim falusom – sa mozgom ili bez!
Svi gledaju svoje ciljeve, svi pričaju svoje probleme, da mi često dođe da na sebe zalepim velikim slovima ispisano ’’FUCK OFF’’. Želim da zapušim uši nad tuđim problemima, da se ne opterećujem njima, a ne mogu. Ali vežbaću...
Odavno ovo nisam radila. Sedim, očiju natečenih od suza, crvenih, zakrvavljenih, upalih, nosa rumenog i zapušenog od pređašnjeg plakanja, nad istrgnutim listom iz sveske – i pišem, daleko od tastature, daleko od zdravog razuma, daleko od granica normale.
Ovo nije umetnost.
Ovo nije proza, i nije dnevnik, i nije umetničko delo, niti je njegov neuspeli pokušaj. Ovo su samo mahom nabacane reči koje me vriskom guše, stežu mi gušnik sve jače i jače, i sada moraju napolje. Ovo su samo nataložene emocije.
Grozne su. Imaju oduran ukus kao masan talog od jeftine kafe koji se cedi, soc koji se gomila na dnu šolje – i ja koja se davim u njemu. Rastrzana između crnog i belog, između bele keramike, i crne kafe. Ugušena i stišnjena između svih tih oblika i figura zatrpanih u moju šolju. Bežite svi! Ostavite me na miru! Ovo je moja kafa, moja šolja, moj život, a vi ste uglavnom samo izletnici – vi ne morate da se budite u tom crnilu svako jutro, i da noću nanovo umirete, istopljeni i prilepljeni za štrokavo dno. Svi od mene nešto traže – da li vam je samo moj fakultet bitan, zbog ’’moje sreće’’, ili me zovete da mi ispričate novi roman ’’Rat i Mir’’ u svom izvođenju sa elementima ’’Ljubavnika Ledi Četerli’’. Nađite sebi život i psihijatra, ili makar besplatno psihološko savetovalište za vaše ljubavne i emotivne krize! Biću tu, kada me zaista trebate. Ne svaki dan za drugu stvar iste forme i vrste – jedan dečko, drugi dečko, treći dečko,... Muka mi je više da slušam o njima!
Nemam snage više da održavam vođstvo, da budem lider, da govorim ’’Šta treba i kako treba’’, jer evo, priznajem: ja sam samo uplašena i umorna. Nisu mi jasni ljudi koji se plaše smrti. Zašto? Lako je umreti, nestati, otići, napustiti sve i otploviti negde dalje, ali treba imati snage i volje pa živeti. Za život je potrebna hrabrost. Priznajem, ja sam smrtno preplašena od života, i trenutno umorna od svega. Zašto svi polažete nade u mene i očekujete toliko toga od mene? Ja sam samo zbunjena mlada žena, srcem još uvek naivna dvanaestogodišnja devojčica, onako bucmasta i čupava, zapuštena. Ostavljena sama u šumi svojih strahova i nedoumica, izvrgnuta ruglu i neprekidnom iskorišćavanju, kao strvina sa koje svaki lešinar otkine po koji deo.
E, pa dobro je, barem mi je srce još uvek na mestu. Osim što se svakim danom sve više cepa zbog porodice, drugo ga dotaklo nije. A ljudi, osim što su lešinari, grabljivice, paraziti koji se hrane tuđim jadom, oni su bezmalo još i egoisti.
’’Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razarali ljudi.’’
Zašto ste tako puni sebe? Zar ja da patim zbog nekog od vas, takvih: bogom danih, ’’prepametnih’’, ’’prelepih’’, ’’najboljih’’ uobraženih goveda? Možda sam naivna i ogorčena, ali kroz opekotine svojih grešaka i proteklog vremena naučila sam da budem oprezna... I okrutno realna. (Sve to zajedno ljudi najčešće okarakterišu na prvi pogled kao ’’kučka’’.). Prema tome: kako neka sasvim nebitna muška figura izvajana od mog soca (JA sam je stvorila, izvajala, naslikala takoreći od iluzija, i sopstvenog napora i uloženog truda, ljubavi, i vremena) može da pomisli da mi je ona dala krila?! Ja sam svoja krila davno izgubila. Iščupali su mi ih ljudi: u zloj nameri, ili slučajno – sasvim je svejedno na posletku. Gubite se, bre, iz moje šolje!
Ko zna, možda će mi jednog dana izrasti nova krila, možda su polako već počela da niču – a dok ne porastu, i ne postanu dovoljno jaka da me nose izdignutu izvan svih ovih nedaća i ljudske, prizemne zlobe i slabosti, ja živim ni na nebu ni na zemlji, u nekom klimavom čardaku što se klati nad bezdanom. I najmanji povetarac može da me uruši u nepovrat, u provaliju. Beskrajan ponor.
...Čekam... A šta čekam? To ni sama ne bih znala, možda Godoa, ili možda čekam da mi nanovo izrastu iščupana krila kako bih mogla da pobegnem od sve te bede, sujete, ljubomore, licemerja, laži, psihoze, neuroze, sebičluka i egoizma,...
Gledano iz nekog objektivnog, usamljenog ćoška, prosto je smešno koliko visoko mnogi ljudi sebe kotiraju. ’’Nadam se da ti nisam slomio srce.’’, i slične apsurdne izjave koje služe za hranjenje svoje neutoljive, alave sujete i lečenje sopstvenih kompleksa (kompleks više vrednosti koji ustvari treba da zamaskira i potisne osećaj bezvrednosti i težak kompleks niže vrednosti, zapravo.) – zadržite za sebe!
Takođe, svoja ogovaranja, tračeve, i prazne naduvane reči osmišljene ne bi li mene pokopali a sebe uzvisili, možete slobodno sami da progutate. Na kraju biste, onako alavi, proždrali jedni druge sopstvenom zlobom. Oči ljudske, sada su zastrašujuće, i plaše me više nego vučije oči i čeljusti. Snishodljive komentare, ironiju i sarkazam neću ni da pominjem! Takvim ljudima će najteže biti kada ostanu, a na posletku se to uvek desi, sami sa sobom, u razgovoru sa svojom istrulelom, otrovanom dušom – a takvu čak ni đavo ne želi da uzme!
Da, moja duša je možda osakaćena, možda krvari, ali nije zatrovana pohlepom i pakošću, i neće istruliti. A vas će, kao i vaše duše, izgristi crvi. Možda čak i neće biti krvi – jer vi nemate srce... Čerupanje mojih krila neće vam omogućiti da i sami poletite, niti će učiniti da vaša izrastu! Čemu onda tolika bol?
Ja sam svoj bol danas pustila niz ulicu, sasula u zemlju, potresla sve iz korena. Na kraju, kada nemam više kome – okrenem se nebu. Kada izgubim veru u ljude – obratim se Bogu. I imam osećaj, znam, da me on sluša i da me čuje, za razliku od ljudi koji umeju da slušaju ali ne čuju to što im se govori.
Gubite se iz mog ličnog prostora! Nemam ni vremena ni energije da je uzalud trošim na prazne priče i razglabanje reči...
Nešto je u vazduhu danas. Osećam to. Suze su se osušile, i dobila sam novu veru i osećaj da će biti bolje. A krila... Krila će mi izrasti vremenom.
Ona 2, (njeno ime neka ostane tajna) je prelepa, pametna, vredna, talentovana, a ja je volim – i kod nje se sve pre ili kasnije svodi na muškarce. Pa dobro ne na muškarcE nego na muškarcA. A taj jedan nije zaslužio ni ime da mu se pomene. Ona 2 je svojevoljna žrtva, volonter. Žrtvovati svoje najviše ideale, svoje snove, životne ciljeve, pa čak i tu njenu neutoljenu, bezmernu ljubav prema muzici – podrediti sve to samo jednoj osobi – muškarcu, a ne dobiti baš ništa za uzvrat. Zar to tvoj život se zove? Zar je vredno? Zar baš tako mora?
Ipak ja nisam kao one. Ja ne volim ni jednog muškarca (a tako silno želim da zavolim jednog, i znam da će se to desiti jednog dana, da samo treba čekati i On će doći – ’’Prince Charming’’), ne patim ni za jednim falusom – sa mozgom ili bez!
Svi gledaju svoje ciljeve, svi pričaju svoje probleme, da mi često dođe da na sebe zalepim velikim slovima ispisano ’’FUCK OFF’’. Želim da zapušim uši nad tuđim problemima, da se ne opterećujem njima, a ne mogu. Ali vežbaću...
Odavno ovo nisam radila. Sedim, očiju natečenih od suza, crvenih, zakrvavljenih, upalih, nosa rumenog i zapušenog od pređašnjeg plakanja, nad istrgnutim listom iz sveske – i pišem, daleko od tastature, daleko od zdravog razuma, daleko od granica normale.
Ovo nije umetnost.
Ovo nije proza, i nije dnevnik, i nije umetničko delo, niti je njegov neuspeli pokušaj. Ovo su samo mahom nabacane reči koje me vriskom guše, stežu mi gušnik sve jače i jače, i sada moraju napolje. Ovo su samo nataložene emocije.
Grozne su. Imaju oduran ukus kao masan talog od jeftine kafe koji se cedi, soc koji se gomila na dnu šolje – i ja koja se davim u njemu. Rastrzana između crnog i belog, između bele keramike, i crne kafe. Ugušena i stišnjena između svih tih oblika i figura zatrpanih u moju šolju. Bežite svi! Ostavite me na miru! Ovo je moja kafa, moja šolja, moj život, a vi ste uglavnom samo izletnici – vi ne morate da se budite u tom crnilu svako jutro, i da noću nanovo umirete, istopljeni i prilepljeni za štrokavo dno. Svi od mene nešto traže – da li vam je samo moj fakultet bitan, zbog ’’moje sreće’’, ili me zovete da mi ispričate novi roman ’’Rat i Mir’’ u svom izvođenju sa elementima ’’Ljubavnika Ledi Četerli’’. Nađite sebi život i psihijatra, ili makar besplatno psihološko savetovalište za vaše ljubavne i emotivne krize! Biću tu, kada me zaista trebate. Ne svaki dan za drugu stvar iste forme i vrste – jedan dečko, drugi dečko, treći dečko,... Muka mi je više da slušam o njima!
Nemam snage više da održavam vođstvo, da budem lider, da govorim ’’Šta treba i kako treba’’, jer evo, priznajem: ja sam samo uplašena i umorna. Nisu mi jasni ljudi koji se plaše smrti. Zašto? Lako je umreti, nestati, otići, napustiti sve i otploviti negde dalje, ali treba imati snage i volje pa živeti. Za život je potrebna hrabrost. Priznajem, ja sam smrtno preplašena od života, i trenutno umorna od svega. Zašto svi polažete nade u mene i očekujete toliko toga od mene? Ja sam samo zbunjena mlada žena, srcem još uvek naivna dvanaestogodišnja devojčica, onako bucmasta i čupava, zapuštena. Ostavljena sama u šumi svojih strahova i nedoumica, izvrgnuta ruglu i neprekidnom iskorišćavanju, kao strvina sa koje svaki lešinar otkine po koji deo.
E, pa dobro je, barem mi je srce još uvek na mestu. Osim što se svakim danom sve više cepa zbog porodice, drugo ga dotaklo nije. A ljudi, osim što su lešinari, grabljivice, paraziti koji se hrane tuđim jadom, oni su bezmalo još i egoisti.
’’Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razarali ljudi.’’
Zašto ste tako puni sebe? Zar ja da patim zbog nekog od vas, takvih: bogom danih, ’’prepametnih’’, ’’prelepih’’, ’’najboljih’’ uobraženih goveda? Možda sam naivna i ogorčena, ali kroz opekotine svojih grešaka i proteklog vremena naučila sam da budem oprezna... I okrutno realna. (Sve to zajedno ljudi najčešće okarakterišu na prvi pogled kao ’’kučka’’.). Prema tome: kako neka sasvim nebitna muška figura izvajana od mog soca (JA sam je stvorila, izvajala, naslikala takoreći od iluzija, i sopstvenog napora i uloženog truda, ljubavi, i vremena) može da pomisli da mi je ona dala krila?! Ja sam svoja krila davno izgubila. Iščupali su mi ih ljudi: u zloj nameri, ili slučajno – sasvim je svejedno na posletku. Gubite se, bre, iz moje šolje!
Ko zna, možda će mi jednog dana izrasti nova krila, možda su polako već počela da niču – a dok ne porastu, i ne postanu dovoljno jaka da me nose izdignutu izvan svih ovih nedaća i ljudske, prizemne zlobe i slabosti, ja živim ni na nebu ni na zemlji, u nekom klimavom čardaku što se klati nad bezdanom. I najmanji povetarac može da me uruši u nepovrat, u provaliju. Beskrajan ponor.
...Čekam... A šta čekam? To ni sama ne bih znala, možda Godoa, ili možda čekam da mi nanovo izrastu iščupana krila kako bih mogla da pobegnem od sve te bede, sujete, ljubomore, licemerja, laži, psihoze, neuroze, sebičluka i egoizma,...
Gledano iz nekog objektivnog, usamljenog ćoška, prosto je smešno koliko visoko mnogi ljudi sebe kotiraju. ’’Nadam se da ti nisam slomio srce.’’, i slične apsurdne izjave koje služe za hranjenje svoje neutoljive, alave sujete i lečenje sopstvenih kompleksa (kompleks više vrednosti koji ustvari treba da zamaskira i potisne osećaj bezvrednosti i težak kompleks niže vrednosti, zapravo.) – zadržite za sebe!
Takođe, svoja ogovaranja, tračeve, i prazne naduvane reči osmišljene ne bi li mene pokopali a sebe uzvisili, možete slobodno sami da progutate. Na kraju biste, onako alavi, proždrali jedni druge sopstvenom zlobom. Oči ljudske, sada su zastrašujuće, i plaše me više nego vučije oči i čeljusti. Snishodljive komentare, ironiju i sarkazam neću ni da pominjem! Takvim ljudima će najteže biti kada ostanu, a na posletku se to uvek desi, sami sa sobom, u razgovoru sa svojom istrulelom, otrovanom dušom – a takvu čak ni đavo ne želi da uzme!
Da, moja duša je možda osakaćena, možda krvari, ali nije zatrovana pohlepom i pakošću, i neće istruliti. A vas će, kao i vaše duše, izgristi crvi. Možda čak i neće biti krvi – jer vi nemate srce... Čerupanje mojih krila neće vam omogućiti da i sami poletite, niti će učiniti da vaša izrastu! Čemu onda tolika bol?
Ja sam svoj bol danas pustila niz ulicu, sasula u zemlju, potresla sve iz korena. Na kraju, kada nemam više kome – okrenem se nebu. Kada izgubim veru u ljude – obratim se Bogu. I imam osećaj, znam, da me on sluša i da me čuje, za razliku od ljudi koji umeju da slušaju ali ne čuju to što im se govori.
Gubite se iz mog ličnog prostora! Nemam ni vremena ni energije da je uzalud trošim na prazne priče i razglabanje reči...
Nešto je u vazduhu danas. Osećam to. Suze su se osušile, i dobila sam novu veru i osećaj da će biti bolje. A krila... Krila će mi izrasti vremenom.
