«Hajde! Hajde požuri... Ne želim da kasnimo!» Sanja je predvodila šestočlanu kolonu. Za njom su se lenjo vukle Tanja, koja je očigledno žalila što nije još malo odspavala, i Tamara koja je, kao i uvek, razdragano pričala sa Fredom i Džordžom. Ovoga puta komentarisali su normalce, kojih je London u jutarnjim časovima, bio prepun. Zbog njih nisu smeli da upotrebe 'Locomotivus' čaroliju za prtljag, već su na dobri stari način sami vukli svoje kofere.
«Hoćeš li spustiti više tu mačku?» kroz smeh reče Tamara.
«Ne.» Becky odsečno odgovori dok je u jednoj ruci držala Froda a drugom vukla kofer «Šta ako ga nešto zgazi?»
Sada su već izašli iz gužve kod latinskog kvarta, i ušli u jevrejski kvart blizu Tauer Bridža. Razlog zbog kojeg je teleportacioni ključ baš tu postavljen, mislili su, je taj što
Tauer Bridž ima dugu i mračnu istoriju a u njega po svedočenjima normalaca i noćnih strazara, pohode duhovi iz različitih vremenskih epoha. Najpoznatijhi duh Tauer Bridža je Britanski vladar Henri Osmi i jedna od njegovih sirotih, obezglavljenih zena. Na dnu prašnjave ulice ocrtavale su se četiri prilike. Jedna od njih je počela da maše.«Ej ljudi! Eno ga Harry!» Fred se prodra «ZDRAVO HARRY!!! JE L' SI PONEO METLU??!»
Na ovu rečenicu nekoliko normalaca se okrete uputivši Fredu začuđen pogled.
«Izvinite što kasnimo...» reče Sanja boreći se da dođe do daha.
«...Ovaj imali smo malih problema sa...» Becky pokaza jedinim slobodnim prstom na prtljag.
«Da. Pretpostavljam da niste navikli na funkcionisanje prtljaga po zakonima normalaca.» Hermiona se osmehnu «Pa dobro. Znamo li svi kako funkcioniše teleportacioni ključ?» Ne čekajući odgovor ona nastavi «Treba samo da dodirnete teleportacioni ključ, to je sve, makar i prstom...»
Teškom mukom, zbog ogromnih kofera, njih desetoro se okupi oko dotrajale konzerve graška koju je Grandžerova držala u rukama. Tanja tek sad primeti da pored Harija, Rona i Hermione stoji i revenklovska devojčica Luna.
Stajali su u uskom krugu, dok je hladan povetarac duvao oko njih. Normalaca oko njih, više nije bilo. Niko nije progovarao.
«Tri...» promrmlja Hermiona gledajući i dalje jednim okom na svoj ručni sat «dva... jedan.»
Tog momenta Becky oseti kao da joj neko zabija kuku malo ispod pupka da bi je odjednom naglo povukao napred. Stopala joj se odvojiše od zemlje, mogla je da oseti svoje prijatelje kojima se dešavalo isto, pored sebe. Zajedno su brzali napred u vihoru vetra i kovitlacu boja. Frodo je uplašeno mjaukao u njenom naručju kažiprst joj se priklješti uz konzervu kao magnetom privučen, a onda...
Stopala joj udariše o zemlju. Frodo joj iskoči iz naručja pravo na svežu zelenu travu. Luna je imala malih poteškoća sa 'sletanjem' pa je sada sedela na zemlji. Teleportacioni ključ se otkotrlja par metara dalje.
«Pravo na vreme!» začu se veseli muški glas.
Ronovo lice se smračilo. Bio je to dobro poznat glas... Glas njegovog brata Persija. Hari je očistio svoje farmerke i pogledao oko sebe. Stigli su do nečega nalik napuštenom maglovitom vresištu. Nekoliko metara ispred njih stajala su dva čarobnjaka, od kojih je jedan bio Persi Vesli a drugi, Hariju takođe dobro poznat, ministar magije lično: Kornelijus Fadž. Kornelijus je u rukama držao veliki zlatni sat, a Persi, po običaju, gomilu nepotrebnih svitaka pergamenta i jedno dugačko olinjalo pero. Ova dvojica nisu se trudila da izgledaju kao normalci.
-Dobro jutro, Persi- reče Hermiona pomalo rezervisano dok mu je dodavala konzervu ubacivši je pritom u veliku kutiju sa iskorišćenim teleportacionim ključevima.
-Zdravo deco...- reče Fadž pomalo iznureno. Taj umor u njegovom glasu bio je vrlo prepoznatljiv.
Ron je prekrstio ruke
-Ja vala ne idem nigde sa ovim... ovim... IZRODOM!- reče Ron ošinuvši Persija pogledom punim prezira.
-Rone!- Hermiona ga opomenu.
-Deco molim vas... mi smo ovde cele noći. Bolje se sklonite sa puta, imamo veliku grupu iz Škotske u pola dvanaest. Vaše kamp mesto je...- Fadž uze od Persija jedan svitak i poče da proverava spisak- Par stotina metara na tamo, verujem da ćete biti smešteni odmah pored šatora naših reprezentativaca! Srećnici! Samo idite dok ne naiđete na prvu poljanu sa belo-plavim šatorima. Za tu lokaciju je zaduzen gospodin Persi. Nadam se da mu nećete praviti probleme jer se bojim da bih onda morao da vas udaljim sa Prvenstva i vratim pravo kući!
-Hvala, gospodine Fadž... Snaćiću se ja već sa njima.- reče Persi i pokaza ostalim da ga prate.
Fred i Džordž su sve vreme hoda pravili 'neslane' šale na Persijev račun, Tamara se kikotala, Becky je ushićeno zurila napred, Tanja i Sanja su razmenjivale mišljenja o Britanskom tragaču Roderiku IV, Luna je zadubljena u novo izdanje «Cepidlake» sledila, a Hermiona i Hari su morali da guraju Rona koji nije hteo da pođe sve vreme mrzovoljno gunđajući. Hodali su preko napuštenog vresišta. Posle dvadeetak minuta pred njima iskrsnu malena kamena koliba pored kapije. Iza nje Becky je jedva mogla razaznati avetinjska obličija stotina i stotina šatora uzdignutih uz blagu kosinu velike livade prema mračnoj šumi na horizontu. Svi priđoše vratima kolibe, čovek koji je sedeo unutra i gledao prema šatorima, bio je jedini Normalac u krugu od nekoliko ari.
-Dobro jutro- reče Persi.
-Dobro jutro. Da vidim vaše karte, molim- reče Normalac.
Hari izvadi deset velikih pergamenata.
-Aha- reče Normalac proveravajući u spisku prikačenom na vrata. –Imate rezervisana mesta tamo, pored šume vidite, gde su oni najveći, plavo-beli šatori? Šest noćenja jel tako?
-Da. Šest.- reče Hari.
-Dobro. Želite li da uzmete možda nešto? Znate ovde možete da nabavite najbolje vreće za spavanje. Dakle treba li nekom?- Normalac pređe pogledom preko 'vesele družine' ispred sebe. Ron se u tom trenutku setio da nije poneo vreću za spavanje.
-O DOĐAVOLA!- uzviknu Ron- Meni treba jedna...
-Dobro. To bi bilo deset funti.- reče Normalac.
-Funti?- začuđeno ga pogleda Ron, ali ga u tom trenutku Becky gurnu laktom.
-Da funti...Vi ste stranci jel?
-Oui...-reče Becky dok se trudila da zvuči maksimalno 'francuski' i dok je vadila funte iz džepa svojih izbledelih farmerki.
-Da, da... Niste jedini koji su imali problema sa novcem.- reče Normalac dok je proučavao Rona- Dvojica su čak pokušala da mi plate nekakvim ogromnim zlatnicima, pre samo petnestak minuta!
-Zaista?- reče Persi pomalo nervozno dok je mrkim pogledom gledao svog najmlađeg brata Rona.
Becky izdvoji iz svitka papirnih 'Normalskih' novčanica deset funti i pruzi Normalcu.
-Nikada nije bilo ovako prepuno!- reče Normalac iznenada, očigledno željan razgovora- Stotine rezervacija! Ljudi se obično samo pojave...
-Ma nemojte?- reče Becky pomalo nervozno jer joj se žurilo da krenu i da se smeste.
-Da. – Normalac kao da to nije ni primećivao.-Ljudi sa svih strana. Gomile stranaca. I ne samo stranaca. Ima i čudaka znate... Ima jedan tip koji se šeta u bademantilu... i...- Normalac zastade jer mu je tek tad pogled pao na Persija. I Persi je nosio dugu čarobnjačku odoru nalik na bademantil.
-Ah... da... ovaaaj... Pretpostavljam da biste sada želeli da prođete.-reče Normalac pomalo zastrašeno.
Persi klimnu glavom i pokaza ostalima da ga slede.
-Mapa kampa za vas- reče Normalac tutnuvši mapu Tanji u ruke.
Uskoro su njih desetoro bili poodmakli od stražarske kolibice. Ron je pored svog prtljaga sada vukao za sobom i vreću za spavanje. Ušli su u guzvu i euforiju svih kvidič navijača. Probijali su se između dugih redova šatora. Mnogi su delovali skoro sasvim obično, jer su njihovi vlasnici pokušali da ih naprave što više 'normalskim'. Ipak po nešto bi im se omaklo pa bi slučajno dodali po koji dimnjak, ulazno zvonce ili vetrokaz. Na sredini polja, na čistini stajalo je desetak velikih luksuznih šatora od belo-plave prugaste svile. Ti šatori su bili više nalik palatama. Onaj u centralnom delu imao je tri sprata i jednu kupolu. Pored tih luksuznih, ekstravagantnih šatora stajala su i tri malo manja sa drvenim znakom prikucanim u zemlju. Sada je trebalo ostaviti prtljag i smestiti se.
-Khm... khm... Rone, Hari, Fred i Džordž, vi ste u ovom srednjem šatoru.- reče Persi svojim zvaničnim tonom- Sanja, Becky, Tanja i Tamara, vas četiri ćete biti u ovom šatoru sa leve strane, odmah pored šatora reprezentativaca, Luna i Hermiona, vas dve ćete biti u ovom šatoru skroz s' desna, ka rubu šume. Umalo da zaboravim, Lavgudova, otac je tražio da te vidi čim stigneš. On je smešten u zelenim šatorima jedno trista metara zapadno.
Persi se zatim okrenuo i odmarširao uzdignutog nosa u pravcu stadiona.
Sunce je odskočilo visoko na nebu. Sada se jasno video čitav grad pod šatora koji se proteze u svim pravcima. Beky, Ron, Sanja i Tanja odlučiše da se malo prošetaju i vide koga ima, dok je Tamara izjavila kako bi više volela da ostane u šatoru u društvu Freda i Džordža. Polako su se probijali kroz redove šatora, željno gledajući unaokolo. Izgledalo je da ima užasno mnogo čarobnjaka i veštica sa svih strana sveta. Iz svojih šatora su polako počeli da izlaze i ostali 'kampreri' među kojima su bila i mala deca. Naravno, bilo je i odraslih veštica i čarobnjaka tu i tamo oni su izlazili iz šatora i spremali doručak, neki su išli do česme po vodu, drugi sedeli na travi i žustro razgovarali. Uspeli su da uhvate delove razgovora na čudnim jezicima. Becky ih je delimično razumela dok je Ron zatupoasto osluškivao. Odjednom su ušli u grupu crvenih i zlatastih šatora.
-Ah! Bugarska... Nema šeme da ponovo uđu u finale!- reče Ron pomalo sujetno.
-Misliš?- upita Hari
-Da! Onaj Krum nema šanse protiv našeg Roderika.- Ron se namršti na pomen Krumovog imena.
-Pa videćemo...-reče Tanja- Mislim da je Kr...
Ali u tom trenutku nešto ih prekide: visoki, kršni momak u belim pantalonama od pamuka, i crvenkastim džemperom na kome je zlatnom bojom bio izvezen grb Bugarske reprezentacije ih prekide.
-Harri! Ne mogu da ferrujem da faz opet fidim!- reče mladić gustih tamnih obrva sa jakim bugarskim akcentom.
-O! Viktore! Kako prijatno iznenađenje!- Hari se osmehnu.
Ron proguta knedlu.
-Da! Lepo je fas fideti ofde! Pretpostafljam da nećete nafijati za Bugarrsku?- reče Krum dok su mu se usne savijale u prijatan osmeh a belina zuba svetlucala na dnevnom svetlu.
-Pa...navijamo za Britaniju, kao što već znaš...-reče Hari- Ovo su naše drugarice Sanja, Tanja i Becky...
-Znam! Poznato ime Becky... Olifer STALNO priča o tebi! Drago mi je što smo ze upoznali!- Viktor reče stisnuvši Beckinu ruku, a zatim se rukovavši i sa Sajom i Tanjom.
-Oliver?- Becky upita pomalo sanjalački- Gde je on?
-Da! Olifer Drfce! Mi se družimo... On je sa Rrodrikom i ostalima u plafo-belim šatorima tamo!- Krum pokaza prstom na mesto gde su bili šatori reprezentativaca.
-Pa to je odmah do naših šatora!- uskliknu Tanja pri pomisli da će joj lepi britanski tragač biti u komšiluku ovih par dana.
-Paaa...dobro...Ovaj ja moram sad da idem. Izvinite me.- reče Becky i okrenu se da pođe, a za njom krenuše i Sanja i Tanja.
Hari i Ron su ostali smrknutih lica da još malo porazgovaraju sa Krumom.
-Dakle Viktore, šta se očekuje od utakmice?- Hari ponovo započe razgovor.
-Of, ništa,...Mislim da ofoga puta nećemo ući u finale...Ne sada kada je tu nofa prezentacija Brritanije,... Irrska isto strahuje od finala...-Viktor se počeša po glavi- Nego ofaj, htedoh da pitam jel Herrmiona tu sa fama?
Ronovo lice se naoblačilo.
-NIJE!- uskliknu Ron pre nego što je Hari stigao bilo šta da kaže.
Becky je unezvereno gledala oko sebe. Iz plavo-belih šatora je izašlo nekoliko ljudi obučenih u kvidič-odore - ipak nije mogla da spazi Olivera.
-OH ENO GA RODERIK! ENO GA! ENO GA!- ušićeno reče Sanja pokazujući prstom na jednog od mladića.
-AJDE IDEMO!- Tanja je odvuče u pravcu visokog igrača britanske kvidič reprezentacije.
Becky je sela na travu, ugnezdivši glavu u ruke. Šta ako nikada ne nađe Olivera? Dođavola prvenstvo! Dođavola sve! Sutra se igrao težak, finalni meč – Britanija : Irska. Sutra će ga videti na terenu, ali van terena on kao da je bio nedostupan... Becky poče nervozno da lupka nogom o suvu zemlju i da šara grančicom po prašini, ni ne primetivši da je neko posmatra.
Jako uzbuđen, nesposoban da izgovori ijednu reč Wood je stajao gledajući žensku osobu koja je nešto mrmljala za sebe bezvoljno šarajući grančicom po prašini. Nije znao kako da započne razgovor, niti kako da se ponaša. U proteklih mesec dana je često pokušavao da zamisli ovaj trenutak, pripremajući se da izgovori određene reči. Sve to se sada iznenada izbrisalo iz njegove glave. Želeo je da ovekoveči njihovu vezu. Ali nije znao kako će ona reagovati na to. Prišao joj je s' leđa i rekao nešto što ni u snu nije planirao.
-Dakle, da li si napravila novu kvidič taktiku za sledeću sezonu na Hogvortsu?- reče on odlučno pribegavši taktici 'Kada-Ne-Znaš-Kako-Iskoristi-Kvidič'.
Becky se prenu iz razmišljanja i ustade sa zemlje.
Taj glas joj je bio više-nego-poznat, a i samo jedna osoba na svetu je mogla da započne svaki razgovor sa KVIDIČEM.
-Woode?- reče Becky u nedoumici.
-Ah... sad sam Wood, jel? A pre sam bio Oliver...-On reče kroz smeh.
-Nedostajao si mi, Olivere!- ona mu se konačno osmehnula i obratila glasom koji je zvučao tiho i nežno kao pev snene ptice.
-Jel? I ti si meni MNOGO, MNOGO nedostajala...- reče Oliver privukavši je bliže sebi i prebacivši ruke preko njenog struka.
-Uspeo si u onom što si najviše želeo...- Becky mu se ponovo obrati nežnim glasom.
Oliver nije znao da li su ove reči bile zamišljene kao pitanje. Nije se usuđivao da digne pogled i pročita odgovor na njenom licu. Znao je šta se spremao da uradi već duze vreme. Ali nije znao kako da počne. Polako je posegnuo za zlatnom amajlijom koju je uvek nosio oko vrata. Pogledavši Becky u oči, pruži joj amajliju. Pokušao je da klekne, kao što su to činili prinčevi u bajkama, ali pošto su mu kolena klecala od treme on pokleknu i pade pred njene noge, licem priljubljenim uz tlo.
Becky se nagnula pomazivši ga po glavi. Kao da ga je u trenutku 'pročitala', uzela je amajliju i dok je lanac klizio niz njene duge bele prste ona se osmehnu.
-Ustani Olivere...
Oliver se ponovo pridigao na kolena:
-Becky...Udaj se za mene.
Nastupila je duga tišina. Oliver je zaronio liuce u ruke i celo njegovo telo je zadrhtalo. Plašio se da sa njenih usana ne začuje krik očajanja, vapaj, gorki ukor ili jednostavno prosto 'NE'. Ali sasvim sigurno nije očekivao ono što je u tom trnutku čuo. Ona se smejala. Smejala se tiho i zadovoljno. To je potpuno smelo Olivera za trenutak. Pogledao je ispitivački u njene oči ali nije našao ništa osim vedrine i bistrine. Ponovo mu se nasmešila.
«Da! Naravno! Ali tek kada završim Hogvorts. Sledeće godine. U redu?»
Oliver je zaćutao. Sreća je prepravila celokupno njegovo biće. Više mu ni jedno pitanje nije padalo napamet. Buljio je otvorenih usta u Becky. Rekla je 'DA' i sada će ceo zivot moći da provede pored žene koju voli.
-A sada moramo ozbiljno da popričamo- izraz na njenom licu dobijao je neku strožinu a glas je postao potpuno ozbiljan- Vrlo sam zabrinuta zbog sutrašnjeg meča, Olivere, molim te, čuvaj se! Čula sam da Irski jurišnici uvek ciljaju ka čuvaru i tragaču. Toliko se plašim... Molim te budi oprezan.
Malo je falilo da brizne u plač, ali pošto nije želela da pokaže svoje slabosti, lažni osmeh joj se pojavi na licu.
-Ne brini. Biće sve u redu.- Oliver je zagrli osetivši pritom da joj telo dršće.-Jel ti hladno?
-Hladno? Šališ se! Mora da ima trideset stepeni u hladu!- reče Becky spustivši glavu na njegovo rame. Poljubili su se. I opet. I opet. I opet.
-Mislim da je bolje da uđemo unutra...-Oliver se nasmeši između poljubaca- Tamo je mnogo svežije.
