Glazgovski jazavac

Ne želim da zvučim patetično na samom početku. Ali ja zaista volim Glazgov. Rođen sam u njemu, živim u njemu, dišem za njega. Za Glazgov i ove sumorne kiše. Cheers! Nikada nisam video gospodina Walkera kao svog najboljeg prijatelja, ali sada uviđam da najviše istine ima u dnu prazne flaše ispijenog viskija. Pa makar sedeli u nekom smrdljivom, prljavom pabu u zabačenom delu grada. Nije da ne volim Merihil, ali sve što sam ikada voleo izgubio sam - ironijom sudbine. Čudno je to kako se ljudi brzo vežu za neke stvari. I dok trepnete nećete moći da se rešite svojih starih leviski ili izlizanih starki. Sve stvari se tako gomilaju poput duhova prošlosti koji ponekad blesnu da bi pokvarili budućnost. I ona je imala svoje duhove... Duhove u sećanju, u glavi. U toj lepoj, čupavoj glavici koju sam toliko puta raščupao. Sada, dok ispijam još jednu flašu Walkera, tešim se kako je možda tako i bolje. Ionako nikada nije volela jazavce. To je bila jedna od stvari oko kojih se nismo slagali, odmah posle mleka u paketima, mišljenju o Americi, i šlagu za kapućino.Pored toga volela je Savage Garden -FUJ! Možda je ipak trebalo da pođem za njom umesto što sada uz mamutsko ispijanje alkohola smaram pijanog mornara pored sebe. Potapšem se po zglobu. Kazaljke srebrnkaste Omege mi se mute pred očima. Da li je 11 i 5 ili 4 i 35? Koje je uopšte doba dana? Noć? Zora? Možda je svanulo. Sudeći po 'muškarčinama' popadalim ispod šanka mora biti da je ponoć odavno prošla. Imam osećaj kako mi se utroba izvrće od onog Walkera. Viski je dobar, ali ja nemam mere. I ne mogu uvek na sve da mislim. Prokleta drolja je to od mene i očekivala! Ne, ne... nije bila drolja... nikad nije bila d... Muka mi je. Užasno mi je muka i jedino što me sprečava da se ne ispovraćam po šanku ispred sebe jeste stari, uveli fikus odmah pored šanka. Bljuc. Zalio sam fikus dobro prerađenim Walkerom i uhvatio se za glavu. Znam šta će uslediti: psovke vlasnika lokala, bol u glavi, tupost, koma, mamurluk. Bacam još jednu peglu dok se trudim da dostojanstveno istrčim iz paba kome nisam čak ni ime upamtio. Treba nekako stići do Merihila. Prvi put posle dugo, dugo godina začujem u sebi onaj glasić preplašenog, malog Skota koji viče '' 'Oću svoju mamu! 'Oću kući!''. Ne, neću svoju mamu. Iskreno rečeno 'oću Meri. 'Oću svoju Meri. Prokleta kučka bi verovatno volela da me vidi sada - ovakvog. Pijan kao guzica koja se sporo i teturavo kreće zamračenim ulicama. Tumaram besciljno.
''Oću kući!'' -opet taj prokleti glas u glavi! Okej, priznajem, ne lutam baš besciljno, ŽELIM da stignem kući. Ali ne mogu. Ko je uopšte pravio glupi urbanistički plan Glazgova? Pitam se da li se i taj ''družio'' malo sa Walkerom pre nego što je prionuo na posao. Hvatam se za banderu. Odjednom vidim ispred sebe devojku. Lepa je. Mada, manje-više sve su mi lepe posle jedne ipo flaše viskija. Devojka nije bila sama. Bila je u paru. Lep par u nekoj romantičnoj šetnji, po svemu sudeći, vraćaju se sa žurke.Izgleda da će nekome da se posreći večeras. Devojka je još uvek namontirana i samouverena, izgleda začuđujuće sveže za ovo doba noći - jutra, štagod. Pokušavam da se ne uhvatim za banderu i priznajem kako je devojka prelepa samo po načinu na koji hoda, opuštena, sigurna u svojoj šetnji. Momak je visok, viši od mene, čvrste građe i obučen u crnu rolku. Zašto žene misle da su crne rolke seksi? Šepuri se dok korača. Približavam im se u nadi da ne piljim isuviše ''providno''. Bože, pa ta devojka je Meri!
Srce mi puca.
Da nisam bio toliko pijan možda bih i mogao to da čujem, kao slowmotion, čujete ga dok krcka i cepa se kao parče hartije. Oduvek sam zamišljao izraz ''iščupati srce'' kao otkinuti nasilno dvolist iz sredine sveske, ili prelomiti hrskavi keks na dva dela. Zato me je užasno iritiralo mljackanje i krckanje drugih ljudi dok jedu.
Prilazim paru, posrćući.
-Jao sranje!- stropoštavam se na zemlju, tik pored devojčinih čizama. Njen arogantini dečko me zapanjeno gleda:
-Je l’ sve u redu?
Dižem pogled pokušavajući da se pretvaram da nisam pijan ko zemlja i da nisam upravo glavom naleteo na prljavi pločnik. Sada već jasnije vidim da devojka nije Meri, samo malo liči na nju, zbog očiju. Ne, nije Meri. Ova je lepša od nje. Uh, mislim da mi je alkohol baš udario u glavu. Pored mene je stajala samo još jedna prelepa plavuša iz zapadnog Glazgova.
-Da pozovem hitnu pomoć?- ljubazno pita mladić koga sam prerano označio kao ''arogantnog''. Britanski akcenat: znao sam da je Engleščić i pre nego što je progovorio! Odmahujem glavom u pokušaju da se energično podignem na noge, podupirući se za mokri asfalt ispod sebe. Ovo neće ići baš tako lako kao što sam zamišljao. Odjednom osetih kako su mi kosti omekšale i kako je sve nekako talasato i čudno.
-Gde živiš? Pozvaćemo ti taksi.- devojka me sažaljivo posmatra a onda seva očima na svog dečka. On odmah vadi mobilni iz džepa. Ima se, može se,... ribice lože se: bar koliko sam mogao da zaključim po zgodnoj plavuši koja se nadvijala nadamnom.
-Merihil roud 213a.- promrmljao sam. O ne. Utroba mi se ponovo tresla i ja sklopih oči zastrašen od same pomisli na to da bi mogla da usledi još jedna erupcija ''škotskog jakog''. Ha, ha, ha ''Keep Walking'' sada bih se slatko u sebi nasmejao, da mogu. Pitam se na šta je Johnny mislio kada je za slogan uzeo ovu glupu rečenicu. Ne samo da nisam mogao da hodam, nisam mogao ni da stojim na svojim nogama. Kako ponižavajuće! Da nisam toliko pijan verovatno bi me bilo sramota pred ovom devojkom.
-Ne brini. Sad će da dođe taksi. Još malo pa ćeš stići kući...- devojka mi se ponovo obratila tim tonom. Bilo je to nalik na cvrkutanje. Nešto između ''ćiju-ći'' i ''lalalala'', u ovakvom stanju zaista nisam mogao da procenim. Ali ono što nisam mogao a da ne primetim bio je taj akcenat. Taj čudni, stranački akcenat. Devojka očigledno nije bila iz Glazgova, i teško da je pored tako dobrih nogu mogla biti Škotlanđanka. Možda britanka? Ne, ne, ne... nije imala 'brittish accent', nije upotrebljavala kokni. I nije bila krava. Dakle, definitivno ćemo precrtati britanke. Čak i u tom mamurnom, polusvesnom stanju sam se zapitao ko je ona i odakle je. Bila je visoka za ženu, skoro iste visine kao ja, uh... što je bilo malo ponižavajuće za moju ''mačo pojavu'' ali dobrih metar i tries' su zauzimale njene lepe, glatke nožice. Nožurde, kako ih je ona kasnije nazvala. Pa dobro, bile su tu i ubilačko špicaste duboke čizme od crne kože, sa visokom i tankom štiklom. Baš kao bakine igle za štrikanje. Zar ne zna da se štikle ne preporučuju visokim devojkama? Mislim da imam gadne komplekse. Njen dečko je oko metar devedeset i za glavu je viši od nje (u štiklama!!!) - već počinnjem da ga mrzim! Pošto sedim na podu, poluonesvešćen od pokušaja da ustanem više mi ništa nije bitno. Pa čak ni činjenica da je njen dečko duplo viši i (dođavola moram da priznam!) zgodniji od mene. Tupo razvučem usne u ono što bi trebalo da predstavlja osmeh. Ona mi uzvraća osmeh. Gospode! Njene usne! Njene proklete usne! Da nema uši mogla bi da se nasmeje preko cele glave.
-Anđelina Džoli.- promumlah.
-Molim?- zatreptala je divna devjka pored mene.
-Endži. Krvavog mi pakla, ti si prokleta Endži, zar ne?! Video sam te. Kako si samo odrala one dripce, i vratila peščanik na mesto, a onda... ona fora sa onom... kako se zvaše Pardorinom kutijom... da...ne.. Pandorinom... ma ko je jebe, ta stvar je bila fantastična!
Pijan sam. Do sada nisam to potpuno shvatao, ali mi se nekako to potkralo, prišunjalo poput lopova. Od uzbuđenja i blama izdišem i udišem brzo. Dok pokušavam da potisnem pljuvačku tamo gde joj je mesto - niz grlo, shvatam da mi lice gori. Uh mogu da osetim leptire u stomaku... Ne, ne... Čekaj, to nisu leptiri. Viski definitivno, pomešan sa nečim. Uh... Špageti karbonara - prejaka večera. Jaja, slanina, rezanci... Gotovo mogu da vidim kako se masnoća cedi sa tanira prepunog 'A la Karbonara' specijaliteta koji mi je tetka sinoć napravila. Osećam se užasno. Tresem se. Kad će više taj prokleti taksi? Devojka se ljubazno smeška, više iz sažaljenja nego zato što sam joj simpatičan. Koja naiva! Odmah se vidi da je strankinja. Niko od nas se ne bi zaista zaustavio na sred ulice i pozvao taksi da bi pomogao nekoj pijanoj budali - meni. Odjednom vidim kako se devojka smeje. Bilo je to jedno vlažno, slatko ''He, he, he''. Devojka je počela da mi objašnjava kako sam samo malo ''pod uticajem toksina'' i kako ona nema nikakve veze sa poznatom holivudskom glumicom, a onda, na moj užas shvatam da primećuje kako mi se creva prevrću. Sranje.
-Ne brini.- kaže, -Samo polako, evo ga taksi.
Čuje se prodorna i kratka truba, koju stiska nadrkani taksista u svom nadrkanom fordu i požuruje nas. Njen dečko me sa lakoćom i mačo izrazom lica podiže sa trotoara i ponižavajuće uguruje u taksi. U ovom slučaju pre bih upotrebio reč 'utovaruje u taksi', sprem da me noge nisu baš dobro držale. Žmurim i pokušavam da se koncentrišem na to da ne povratim još litar ipo viskija i kilo špageta po taksiju. Čujem devojku kako kaže vozaču ''Merihil roud 213a''. Kožna presvlaka sedišta škripuće u dodiru sa njenom lepom guzom. Dođavola! Ne samo da sam pijanica, nego se još i ponašam manijakalno! Da bih izbio sliku njene guze iz glave, počinjem polako da pevušim ''Itsy-bitsy spider crowling down the pipe''. Taksista je naglo ukočio i sočno opsovao ''morona koji ne zna za pravo prvenstva''. Osećam kako mi se stomak ponovo prevrće i mućka. Mučnina se podiže i pritiska mi dijafragmu. Ne mogu da dođem do vazduha i onaj težak miris prokislog mleka mi se podiže iz pluća ka grkljanu i ustima. O ne! Rukama pokušavam da sprečim bujicu polusvarene materije koja je navalila na moja usta. Stiskam zube ali ne vredi, rukama se hvatam za bradu i mogu da osetim kako povraćka šiklja iz usta i nosa. Delić sira je završio u levoj nozdrvi. Ja trijumfalno podižem glavu da pogledam štetu koju sam učinio. Crna rolka njenog dečka više nije crna. Sada je prošarana ogromnim žućkasto-belim dezenima koji su se još uvek cedili i slivali niz moju bradu. Ceo taksi je smrdeo na povraćku.
-Prokletstvo!- uzviknuo je njen dečko bespomoćno.- Zar baš uvek moraš da skupljaš po ulici nesrećne slučajeve?!
Otvorio sam oči na vreme da vidim kako devojka prkosno okreće glavu.
-Daniele! Kako možeš tako da kažeš! Jadničak, nije namerno!
-To neće prihvatati kao reklamaciju u Marks and Spenseru!- prekide je Daniel nešto jačim tonom.
-Samo na pare misliš, zar ne? Samo to ti je bitno? E pa fino... Molim vas, gospodin bi da izađe.- najljubaznije ona reče taksisti.
-Rebeka! Beks! Ne misliš ozbiljno!?- uzviknuo je ubljuvani Daniel preneraženo. Taksista je sa skrivenim podsmehom luzera zaustavio ford.
-'Ajde izlazi.- devojka je bila poprilično jasna.
-Isteruješ me iz taksija? Ne možeš to da uradiš!
-Je l’? Samo me gledaj!- Rebeka reče ledenim tonom dok je izlazila iz taksija.- Daniele Glamstone, izlazi iz ovih stopa.
Otvorila mu je vrata oštro a onda nepokolebljivim ubilačkim pogledom ciljala na njega. Glas joj je bio leden, mora da su sve pređašnje ptičice, ''ćiju-ći'' i tralalala pocrkale. Sa ovom devojkom nema šale. Mladić je ponižen izašao iz taksija i probao da objasni gestikulacijom. Pokušao je da je zagrli ali ga je devojka odgurnula.
-FUJ! Zar misliš da ću da se grlim s tobom kad si takav... izbljuvan.- Rebeka je napravila grimasu i ušla u taksi. -Osim toga, vikao si na mene. Zbogom!
TRAS! Zalupila je vrata. Siroti Daniel sa koga se slivala usirena, bež, povraćka je preneražen ostao na trotoaru, sada već daleko iza nas. Bio je van sebe. Taksista, likujući nad tuđom nesrećom dade gas ponovo. Po prizoru koji sam jedva razaznavao sa druge strane prašnjavog automobilskog stakla reklo bi se da smo stigli na Merihil. Preostao je možda još neki minut vožnje. Devojka je staloženo sedela do mene. Oči su joj bile vlažne i plačljive.
-Izvini.- rekoh smotano.
-Nisi ti kriv. On je budala.- reče ona krotko, šmrknuvši.
-Nemoj biti tužna.- promumlah. Lako je meni bilo to da kažem, ali pretpostavljam da nije bilo lako odreći se takve premije kakva je bio Daniel: Gospodin Savršeni, sav u Marks and Spenseru, Hugo Bossu i Audemarpiguequ.
-Nisam tužna. Besna sam.- procvrkutala je devojka.
-Skot Biggerstaff.- rekoh joj teatralno, obrisavši ruku o čist deo svojih farmerki kako bi se rukovao s njom.- Vrlo zahvalan za vašu nesebičnu pomoć.
-Rebecca Rastovska.- rekla je, srdačno stisnuvši moju pruženu ruku.- Nema potrebe za zahvaljivanjem, još manje persiranjem. Nisam baš toliko matora. Tek mi je devetnaesta.
Uhhh... Nekako, oduvek sam maštao o maloletnim ruskinjama. Pa dobro, ova više nije bila maloletna, ali bila je čista piletina. Mlađa od mene nekoliko godina, tek toliko da ume uvek da me razume. Osećao sam kako me mučnina polako napušta i kako mi se glava i telo pune nekom obarajućom toplotom. Mislim da sam dobio temperaturu. Taksista je zakočio i stao pored trotoara. Uskoro su se začulo lupkanje Rebekinih tankih štiklica po Merihilskom pločniku. Dala je taksisti povelili bakšiš - možda zbog moje 'bljuv-bljuv' nezgode na zadnjem sedištu, a možda zato što je bila širokogruda. Hm...dopadala mi se ideja o tome da proverim koliko je zaista ''širokogruda''. Odagnavam grešne misli na jedvite jade i polazim sa njom dok me ona podupire, gurka i vuče kako bismo ostali na pravom kursu. Da nije bilo nje verovatno bi završio u nekom žbunu pored puta, u cvetnoj leji gospođe McGavish (susetke iz čije kuće večito dopire smrad kiselog kupusa i olinjalih mačaka), ili na pločniku. Rebecca me je povukla ka kapiji kuće 213a.
-Sranje!- opipavši džepove mamurno skontao sam da je ključ od kapije ostao na mom radnom stolu.- Imaš telefon?
Devojka je ćutke kopala po svojoj minijaturnoj tašnici. Zaista biste se začudili koliko samo stvari može da stane u tu malu crnu kožnu tašnicu. Pošto je završila sa prekopavanjem tašne osmehnu se pobednički, pruživši mi malu srebrnkastu Nokiu. Ne znam kako mi je pošlo za rukom da onako mamuran ukucam brojeve preko tih malih dugmića. 3...8...6...6...9...2... nabadao sam svojim smotanim prstima, a potom sam prignječio ono malo dugme na kome je bila nacrtana zelena slušalica.
-Ma... Ja sam... Ne, ne... Ja, Skot. Ne, ne, ne nemoj da paničiš! Ništa mi se nije desilo...- Imao sam omanji problem kod izgovaranja trosložnih reči a mogu da se kladim da mi je zadah iz usta baš gadno zadudarao na alkohol.-Ništ... Evo me, evo me ovde ispred kuće. Ne'am ključ, dođi da otvoriš. Ne zanima me da li sam probudio Dženi, dovraga! Maaaa'! Dolazi ovamo.
Samo sam želeo da uđem u kuću i da se stuštim u krevet ma čiji i ma kakav on bio. Glavobolja je počela da me razbija i osetio sam se slomljeno, samleveno. Uskoro sam mogao da vidim ljuto i zabrinuto majčino lice na kapiji.
-Skote! O Bože gospode! Šta si sad opet zabrljao?!
Gurnuo sam je sa vrata i ušao unutra. Bez pozdrava, bez blagog naklona glavom. Samo sam ušao kuću. Ne znam da li sam očekivao da će Rebeka ući za mnom. Ali ona nije ušla. Na nju su se, kao letnji pljusak, stuštila zabrinuta (glupa) pitanja moje brižne mamice. I gde je bio njen mali Skoti, mali Skoti od metar osamdeset. Mamina beba od 23 godine. Njena briga ni posle toliko godina nije jenjavala. Uskoro je moja draga ruskinja saznala i šta Skoti najviše voli da jede, i čime se bavi i hvala joj što je pomogla ''tom budalastom dečku'', i kako se Skoti napija iako ga je mama sto puta upozorila na teška pića i lake ženske, i kako nam je ''o-moj-bože'' ključaonica od kupatila pokvarena, i kako moja baka puši, i kako se ona brine da i ja ne propušim... Rebeka se smorila, ili zaspala. Ne znam. Ali ja sam istog trenutka pošto sam dotakao meku postelju ispod sebe - zaspao. I zahrkao, verovatno...

***

Probudio me je telefon. Tema iz Ghost Bustersa je odzvanjala po dvadeseti put. Kako sam se pridigao osetio sam tup bol u glavi. Mamurluk. Mali sat na noćnom stočiću pored mog izgužvanog kreveta treperio je ''2:20 p.m.''. Zar je već prošlo podne? Pogledao sam na mali ekran telefona. Duboko u sebi nadao sam se da ću ugledati 'nepoznat broj' i da će se sa druge strane oglasiti moja ljupka ruskinja. Ali umesto nje, na ekranu je svetlelo ''Chris' home''. Dakle, Chris je bio vrlo uporan mladić. Podigao sam telefon i pospano razvukao jedno ''Yaaah?''.
-Ustaj lenštino.
Na moju veliku žalost morao sam da ustanem.
-Zar si zaboravio da je danas trebalo da idemo na ručak sa Sarom i njenim drugaricama?
Jedan od razloga zašto sam mrzeo Saru bio je taj što se družila sa Meri. Ipak, Meri kao da nije više imala tolikog uticaja na mene. Poput neke stare majice - izbledela je - preživela je isuviše pranja i sad je dotrajala krpetina. Bez boje, bez svežine,... Samo senka onoga što je nekad bila i što mi je značila. Da li je Rebecca bila ta ''mašina'' koja je isprala Meri iz mog srca, pa i iz uma, ne znam. Ali bio sam zahvalan što konačno mogu da pređem preko Meri bez suvišnih sećanja i bolnih ponavljanja.
-Izvini. Sinoć sam imao... malih problema.
-Opet si pio? Skote... mislim da bi trebalo da učiniš nešto povodom toga.- Chris je zvučao zabrinuto.
-Pa i učiniću nešto povodom toga... Umesto 3 flaše za veče, piću po 3 čaše.- nasmejah se.
-Ne, konkretno mislim da si zreo za terapiju.- Chris reče strogo.
-Svejedno. Znaš dobro da to ne dolazi u obzir. Osim toga, mislim da bi trebalo da se sprijateljiš sa mojom mamom, imate mnogo toga zajedničkog.- nasmejah se, za trenutak zaboravivši na bol u glavi.
-Propustio si ručak... Oprošteno ti je. Pretpostavljam da je to zbog Sare i Meri je li?
-Meri? O ne,... Zašto bi bilo? Znaš Chris, moraš da shvatiš da u moru ima i drugih riba. Mislim Meri je stara priča. I sve mi je jedno...
-Nemoj samo opet da počinješ! Mene ne moraš da lažeš. Znam da ti je teško.- zvučao je sažaljivo. Ni sam ne znajući zašto, počeo sam da se smejem i previjam.
-Zapravo više ne očajavam. Postoji neko drugi...
-O... Ko?
-Pa zapravo... Komplikovano je. Ne poznajem je.
-O ne! Opet maštamo... Je li Skoti?
-Ne. Ne. Nisam umislio. Rebeka je stvarna.
-Rebecca? Tako se zove?
-Da, valjda. Ruskinja je.
-Opa! Pa dobro ne sumnjam da ti je bilo fino ako je to sve istina. Nego Skot, srce, kad se gledamo?
-Ne znam... popodne?
-Da, treba da vidimo sa Alanom i agentima za onu audiciju sledeće nedelje. Ok?
-U redu, videćemo. Onda budi u 9 u Crambu. Vidimo se tamo na piću. I nemoj ponovo da kasniš.
-Neću. Ako ti ne budeš pio...- Chris se nasmejao. A odmah nakon toga se začulo ''Tuuut-tuuut-tuuut''. Mali manijak mi je spustio slušalicu!
Da mi nije bilo muka verovatno bih se naljutio na njega, ali ovako je i sam pokušaj delovao apsurdno. A onda sam uradio nešto što nisam radio od detinjstva. Sećam se tog poslednjeg dana kada sam se igrao sa gospođicom Levom i gospođom Desnom. Leva je bila smotana, pomalo neartikulisana, nedovoljno koordinisana, imao sam manju kontrolu nad njom te je ona uglavnom sledila onu Desnu uz povremeno veselo klimanje u stranu. Desna je bila stroža, ozbiljnija, čvršća, dobro uigrana, brbljiva, brza, odlučna i nemirna. Izvukao sam stopala ispod jorgana, oslobodivši ih one fine, ušuškane topline koja se skupila tokom sna. Promrdao sam prste na nogama, protegao se i počeo jedan od izmišljenih, blesavih, dijaloga između gopođe Desne i gospođice Leve.
-Još jedna velika bura našeg života je prebrođena. Divno je to što je Meri postala tako nebitna zar ne?- klatio sam levo-desno desnim stopalom polako se naginjući ka levom.
-O da!- levo stopalo se složilo i samo stidljivo klimnulo.-Misliš da će nas Rebeka pozvati?
Ovo nisam radio još od prvog osnovne, kada su me deca maltretirala u školi samo zato što sam bio najsitnije i najmirnije dete u razredu. Sa završetkom šestog osnovne i početkom mog adolescentskog rasta, konverzacije slične ovoj, koju su vodila moja stopala bile su apsolutno prekinute. Mislio sam 'jednom za svagda' ali Desna je nastavila:
-Šta mari? Baš nas briga i ako ne pozove. Važno je da ne moramo više da nosimo glupe patike koje se Meri sviđaju, i glupe čarape koje je Meri kupila za Božić, i glupe papuče koje je Merina džukela izgrizla do pola. I ne moramo više da sečemo nokte redovno. Jeeeeej! To je strava, zar ne?!
-Ali... volela bih kada bi Rebeka pozvala.- zacvile gospođica Leva.
-Hej to ne misliš ti, nego gospodin Miško Srednji! Budi iskrena...- gospođa Desna je prozrela moje prave namere.
-Ne, ne, ne...- počela je da se pravda Leva, nevešto, i zamalo što nije pala s kreveta.- Nisu to nikakve zadnje namere, samo bih želela bolje da je upoznam. Deluje kao fina devojka.
-Ma zaboravi! Ta plavušica ima savršenog dečka. Ne možemo MI da se takmičimo s njim... Visok, zgodan, plav,...
-I isti Jevgenije Pušenko, samo još mnogo lepši, dođavola!- dopuni je leva tužno.
-Osim toga nemamo njen broj...- reče Desna, poznata po tome što je uvek bila 'glas razuma'.
-Ali možda...- bila je uporna dlakava Leva- Možda ćemo je videti u gradu večeras, možda i ona voli propale, male, slatke, neodoljive garaž bendove, možda voli da sluša rok, možda ćemo se baš sresti...
-Začepi! Oduvek si bila optimista. Zato se još uvek nisi udala!- gospođa Desna je bila danas pomalo namćorasta i isto toliko dlakava koliko i gospođica Leva.
Pošto mi je Desna zvučala sasvim uverljivo, a i pošto sam nesumnjivo osetio zov isprevrtanog stomaka, odlučih da krenem u prvu jutarnju šetnju - do kuhinje. Polako sam spustio prvo gospođu Desnu a onda i smotanu Levu (kažu da ne valja ustajati na levu nogu) podigao sam se polako i tromo, poput Drakule koji ustaje iz svog mrtvačkog kovčega, a onda produžio da se vučem prema kuhinji kao zombi. Kao i obično, mrzelo me je da se oblačim pa sam bazao po kući u svojim starim, kariranim, boksericama. Iz kuhinje je dopirao neki miris - miris prženih jaja, mladog luka, šunke koja se prži na ulju, i vrelog crnog čaja. Miris, na koji bi se obično moji čulni receptori iz nosa neverovatno obradovali, sada me je terao na povraćanje i budio u meni sećanje na dugu, burnu noć, i moje poslednje druženje s viskijem.
Zažmurio sam na trenutak, da bih se sabrao, i kako sam trepnuo tako su mi se pojavile titrajuće crne tačkice pred očima koje su pulsirale. Standardna reakcija na preterano konzumiranje alkohola i 'jutro posle'. Osećao sam se sažvakano kao moje raspale patofne. Baš kao da me je Merin pas dobro provuko kroz čeljusti, a onda ispljunuo. ''Meri'', sada to ime više nije imalo nikakvog značaja za mene: nikakvi leptirići, strepnja, neizvesnost, nežnost, pa čak ni tuga - više ništa.
Otupeo sam, a u glavu mi je non-stop navirala slika moje spasiteljke, moje male Ruskinje, mog anđela. Barem je tako izgledala sa onim oreolom zlatne kose oko sebe. Za nekoliko momenata zatekao sam sebe kako sedim na trosedu, sa tetrapakom jogurta u ruci, i zatupasto blenem u jednu određenu, a praktično nevidljivu, zamišljenu, tačku na žutom zidu. Znači istina je ono što kažu: kad neko ode, odlazi samo da bi nekome drugom ustupio mesto. Tako i ljubav odlazi jer treba da napravi mesta za novu: još bolju, svežiju, sjajniju, lepšu. I tako bih ja bio fin prvih nekoliko dana, i oboje bismo bili nežni, i blagi, i dobri i pažljivi jedan prema drugom, i mislili bismo da je naš ceo svet, i da smo jedini ljudi na svetu. Pravio bih joj čokoladne pudinge (možda zato što ih i sam volim), i onda bismo ponekad sedeli kod kuće, uz flašu piva, i ponašali se kao da smo najbolji drugari na celom svetu, i kao da mi je ona najbolji ortak- a naravno da nikad ne bi mogla da zameni Krisa. I ja bih tako pričao, i pričao, o sportu, o besmislenosti američkog fudbala, o politici, o šou biznisu, a ona bi klimala glavom, kao da me razume i podržava, i kao da sam joj ja najvažnija stvar u vasioni. I onda bi se kao smejali i probali da budemo u isto vreme i ljubavnici, i prijatelji, i odani partneri - i onda bi ona otkrila neku moju manu, ili nešto što joj smeta, i što joj se ne dopada, nešto preko čega ''ne može da pređe'', ja bih ispao nezreli kreten, neodgovorni majmun, neko ko samo želi da je iskoristi, prevarant, preljubnik, lažov, dosadnjaković ili već nešto trideset i treće što žene umeju da smisle. I veza bi nam se - kao i svaka do sad- raspala. Tako je glupo što mislim na nju... A opet uprkos tome, njena slika mi se iz sekunda u sekund nanovo i nanovo pojavljivala u mislima. Uh, kad bih samo mogao da je izbacim jednom za svagda, i nju i sve druge žene, i da konačno skapiram da se muškarci najbolje smiruju ’’punim brusom i praznom glavom’’, pa da na miru otvorim pivo, sednem pored Krisa na kauč, i odgledam sa njim ligu UEFA. Život bi, čini mi se, bio mnogo lepši i lakši.
Ali ne vredi, Meri me je demolirala. A sada je Ruskinja bila tu, i shvatih da sam počeo da prolazim kroz one prve stadijume zaljubljenosti; sviđanja, zapravo, i maksimalne popaljenosti, koja sinoć (hvala Bogu!) nije mogla da dođe do izražaja, zbog abnormalnog broja promila alkohola u krvi. Ako počnem da se zaljubljujem u Ruskinju, patiću zato što je verovatno nikada više neću ni videti, a i ako je budem ponovo negde video - kada će to biti? I gde bi to uopšte moglo da bude? Na koja mesta izlaze devojke kao što je ona? I šta uopšte da očekujem od našeg sledećeg susreta? Da li će tada biti slobodna? Da li će ikada biti slobodna i zainteresovana za mene? Ako bi i htela da pokuša sa mnom uopšte, mnogo ljudi smatra da sam beznadežan slučaj. Sve što tražim je jedna jebena vruća karamel moka! Trenutak kada ću da sedim preko puta, ili pored nje, i da je gledam u oči - i tada, možda, kada je pogledam, i kada se između naših zenica sastavi most, možda ću u tom trenutku znati da moja duša nije sama, i da sva uzaludnost mojih lutanja i opijanja - u stvari nije bila uzaludna, jer sam našao nju. Sve što tražim je jedna prokleta kafa! Da li je to mnogo?! Od silnog uzbuđenja sam prolio jogurt po sebi, zadrhtale su mi ruke, trunčica nepažnje i - hladan jogurt se prosuo po meni. Mislio sam da danas, kao i juče, preskočim tuširanje, ali sada sam definitivno morao da se istuširam. Možda mi trud neće biti uzaludan - ako sretnem Rebeku.
***

-Čoveče kasniš!- napao sam Krisa još sa vrata. Bio je zatečen što vidi da sam došao na vreme, i pre njega.
-Ne mogu da verujem. Šta se to toliko korenito desilo u tvom životu, Skoti? Nemoj molim te da dođeš još neki put na vreme: pašće kiša!- nasmejao se dok je skidao kaput. Njegova poluduga smeđa kosa padala je ponovo na ramena u neukroćenim bičevima, ponovo je nije privezao. Pravdao se kako je vezivanje kose zapravo jedna vrsta uskraćivanja i suzdržavanja od slobode, i da se sa svezanom kosom osećao ’’fegetski’’ i sputano. Smeškao se, pantalone su mu, kao i uvek, neuredno visile, majica nije bila namenski za izlazak, već je jednostavno zaboravio da se presvuče. Na prvi pogled niko ne bi rekao da je Kris pun ko brod - a bio je - samo što je to uspešno krio od drugih. Stideo se svog porekla, stideo se što su mu roditelji bili buržuji, nije voleo što pripada visokom sloju elite, možda čak i aristokratije. Nije gajio tendencije prema skupim kolima, markiranim stvarima, napumpanim, plastičnim ribama, vrednim satovima,... Možda zato što je oduvek želeo da se uklopi u društvo 'običnih' kao što sam ja, a možda zato što se u dubini duše plašio da će biti udaljen, odstranjen i izdvojen iz društva, da će biti iskorišćen, odbačen, neshvaćen, izolovan, da će ga možda mrzeti zbog njegovih privilegija, da će ga neko jednog dana iznenaditi nožem pod grkljanom - kada više neće biti važno da li u džepu ima dvadeset, dvesta, ili dve hiljade funti. Zato je isti taj Chris, taj dragi momak, celog svog života grabio i rukama i nogama za sebe, nikad ne tražeći pomoć od svojih moćnih roditelja, pokušao je jednim delom da se izoluje od njih, praveći nevidljivu barijeru - tako što se izborio da završi državnu školu, sa decom iz kraja, da sam upiše na budžet filozofski fakultet. Samo, nije bio siguran šta želi da radi posle toga. Nije morao da radi ništa - a mogao je da živi na visokoj nozi celoga života, ali on je bio neispunjen, bilo mu je dosadno, nije znao šta će sa sobom i šta će da radi u životu, i šta bi uopšte želeo... Jer šta da želi čovek koji može da ima sve? Želeo je, očajnički je želeo, da pripada nama, običnoj glazgovskoj deci, bez tate diplomate, i mame arhitekte, ali poreklo se ne može kupiti, prodati niti pokloniti. Skinuo je svoj crni kaput i odložio ga na čiviluk u pabu. Pa dobro, nije ovo baš pab - pre bi se reklo rupa. Sve je bilo srednje ofucano, puno nekih čudnih ljudi, ali je atmosfera bila skoro domaća. Sviđao mi se dekor - opuštao me je, zidovi - sveže ofarbani, onako psihodelično, veselo, istripovano, po zidovima jarkih boja zakačene kurble i delovi automobila i motora, metalne mreže. Sve u svemu to je bilo jedno opako mesto za opaka druženja, gde se puštala opaka muzika. Baš sam razjapio usta da kažem Krisu kako mu je kosa očajno masna, i time ga malo žacnem, kada su se u isto vreme desile dve neverovatne stvari.
Sa zvučnika, visoko zakačenih po ćoškovima Cramba dopirali su prvi taktovi jedne od mojih omiljenih pesama, a onda se prolomio grleni glas:
''Wild thing, you make my heart sing,
You make everything, wild thing!''

A onda, baš u tom presudnom momentu, spazio sam je kako ulazi. Savršeno uvijanje kukova, sledio je savršeni pokret duge noge, i savršeno je usledio i torzo, i savršena dignuta glava, i sva mi se činila u tom trenutku savršena. I kao da ništa nije moglo, u tom trenutku, da pokvari njenu nesavršenu savršenost svakog pokreta i gesta, njenu nemarnu gracioznost, toliko nemarnu i divlju da je delovala prirodno i urođeno. Ušla je dignute glave, visoko podignutog nosa - pomislih da je sigurno prepotentna i uobražena, ono juče je bio samo pogrešno steknut utisak ''dobrice''. Ta nesavršeno-savršena, nadobudna riba je smakla velike, pomalo smešne naočore za sunce (Sada je devet uveče! Šta će joj?!) koje nisu ničemu koristile, osim vizuelnom efektu, ukrasu na njenom nežnom licu. Iza tih velikih, ovalnih, Channel, zatamljenih naočara, skrivala je svoje velike, bademaste, zelene oči.
''Wild thing, you make my heart sing,
You make everything, wild thing!''
Smaknula je one velike naočare sa očiju malo niže na nos, i sada je pogledom šarala preko mase. U tom trenutku, ali samo u tom trenutku izgledala je kao neka tek stasala, uplašena košuta, sa onim veeeelikim okicama, dugim, crnim, trepavicama koje su slatko treptale na okolinu, i tek tad primetih - dve zlataste, ’'klempeće'’ kike koje su joj padale niz grudi, do struka. Njena kompletna pojava nije se stapala sa prizorom oko mene. Kao da je bila jedina svetla tačka, tu na samom ulazu u Crambo, i kako je prigušeno, obojeno svetlo padalo na njenu plavu kosu, tako je, čini mi se, isijavala, i grejala, poput nekog lično mog Sunca koje je Bog poslao na zemlju, u hladnu, večito promrzlu Škotsku, da greje narod u nestašicama viskija. Izgledala je svetlo kao Sunce, i iako je očajnički pokušavala da se uklopi u opasno društvo - to joj nikako nije pošlo za rukom. Nije izgledala opasno - izgledala je slatko, tako kao ''vamp-riba-u-pokušaju''. Ostatak njene garderobe ostavio me je skamenjenog: crne čizme, čudne mrežaste čarape što na crnu čipku liče, i njene noge, noge, noge, noge... njene savršene noge koje su se naizgled protezale u večnost, a tek na samom vrhu, skoro na samoj granici provokacije i vulgarnosti, počinjao je mali, majušni, teksas minić sa velikih metalnim rajsfešlusom koji se pružao po sredini i to celom dužinom suknje. Sa svake strane još po dva rajsfešlusa za koje sam bio siguran da prestavljaju umetnute džepove. Iznad te suknje koja je prikovala i zarobila moj kompletan vidik, svest, i razmišljanja u tom trenutku, bio je sasvim pristojan, i simpatičan, ženski sako od tamno plavog teksasa, sužen baš na pravom mestu, tako da sam njen struk, čini mi se, mogao da obuhvatim prstima jedne ruke. O nebesa! Činila se tako krhko i imao sam utisak da kada bih je malko jače stisnuo da bi se taj tanak struk, taj prelepi struk, prelomio i da bi se ona jednostavno - pokidala na pola. Šta bih onda radio sa gornjom i donjom polovinom? Ne smem ni da pomislim... Jer kada pomislim da se na kraju onih dugih, vižljastih nogu kriju dve savršeno oble loptice, koje kao trešnja čine tako slatku, sočnu i čvrsto dignutu celinu, upakovanu u kratki teksas minić i mrežaste čarape. Opasno. Delovala mi je u tom trenutku opasno, ali onda, kada bih pogled vratio na njene anđeoski nevine oči, tako čiste i otvorene, osetio bih se pogano kao neki matori ljigavac. Ispod sakoa je, koliko sam mogao da nazrem odatle, imala crnu majicu sa nekoliko šarenih bedževa čiji mi je sadržaj bio nepoznat, i kao finiš, mali detalj koji ju je tako razlikovao od ostalih - nosila je kravatu. Crvenu, kariranu kravatu! Da, shvatam foru - kao pankerke, emancipovane žene, jake žene, poslovne žene, uspešne žene, žene koje se ne plaše svoje seksualnosti,... Ali zašto ju je ona nosila? Da li je ona spadala u neku od tih grupa? Prokletstvo! Nije valjda bila prikriveni lezbos? Oh svejedno, obožavao bih je i da je lezbejka. Pored nje su bile tri devojke, i moram priznati - nije da nisu bile lepe. Čak štaviše - bile su prelepe. A šta ako joj to nisu bile *samo* drugarice? Šta ako je postojalo nešto više između njih? U isto vreme to mi je pravilo neverovatnu frku u gaćama i zgražavalo me, osetio sam se ugroženo, ljubomorno. Kako mogu tako prelepe a nedostupne da šetaju gradom? Kako smeju tako drsko da izazivaju a onda budu toliko gorde i zaljubljene u svoje, žensko, telo? Kako smeju tako da se pojavljuju i šetaju kao najlepši i najslađi komad čokolade, ali sa nalepnicom ''OTROVNO'' ili ''ZABRANJENO'' na sebi? To je bila čista tiranija, oholost i iživljavanje, nad nama, ''nedostojnim jadnicima koji su molili za trunku njihove pažnje''. A one to kao da nisu videle. Smejale su se, bile su vesele, opasno su šarale pogledima po gomili. A ona, ona me je i dalje grejala samim svojim prisustvom.
Isuviše sam odlutao. Kris je izvalio moj odsutni pogled, i mahom otvorena usta, pa se i sam okrenuo da vidi šta je to zaokupiralo moju pažnju i odagnalo me od njegovih pametnih dilema oko kolokvijuma. Kada se okrenuo samo se osmehnuo, i kao da ništa posebno nije video, ponovo se okrenuo ka meni, sa onim blaženo-znalačkim izrazom lica.
-Znači to ti je, a?- smejao se, kao da ništa nije video! Zar je moguće da nije video moje Sunce koje me je upravo ugrejalo, zar je moguće da nije video zvezde u njenim očima? Kao da su četiri fatalno privlačne devojke, sa kravatama, čudnim stilom oblačenja, i napucanim frizurama svakodnevica? To je prokleto najbolja stvar koja se desila ovom oronulom mestu u poslednjih deset godina, sigurno! Ćutao sam. Nisam ga udostojio odgovora, pošto mi je mozak radio pomalo usporeno, zaokupiran stvarima koje bih mogao da joj kažem ako me slučajno primeti u ovoj gomili ljudi, ako mi se možda nasmeši. Bio sam usredsređen da pratim svaki njen pokret i mig i pogled. Uh... Gledala je i druge momke - oni su, razume se, u neverici zurili u nju. To je bogami predstavljalo potencijalnu opasnost za mene, opasnost tako prizemnu da mi je priličilo na onaj ubilački instink koji imaju mužjaci, suparnici koji se bore za ženku. Zaključio sam: ova ženka je bila vredna borbe.
-Dakle Romeo, toliko o tvojoj novoj ljubavi i Ruskinji! Ma tebi je, rođače, svaka lepa žena ista...
-Ti baš ne shvataš, a?- skotrljao sam to, onako, kroz grlo.
-Da shvatim šta? Juče si mi pričao o Meri, i maltene bio spreman da pucaš sebi u glavu zbog nje, čoveče, skoro da si se otrovao alkoholom zbog te tvoje 'velike ljubavi' pa onda jutros, kao zaboravio si je, našao si neku cicu-pocucu, strankinju, Ruskinju, a? I kao zaludela te je? Eto, vidim koliko si ti zaljubljen. Pa ti si zaljubljen u svaku ženu koja prođe pored tebe. I misliš da je baš ona prava, i jedina prava za tebe - sve dok ne dođe neka treća.
-Ne razumeš... Ovo jeste ona. Ona prava. Rebeka.- rekao sam tu poslednju reč onako tiho, stidljivo, povučeno kao miš, plašeći se da bi ona mogla da me čuje i da u trenutku pročita sve iz velikih bazena mojih očiju. Umro bih od srama kad bi me tako lako prozrela. Poslednje što sam želeo je da budem samo jedan od hiljadu njih koje je mogla da pridoda svojoj kolekciji obožavaoca, koje je mogla da ima kad god je i kako je htela. Verovatno im je uzimala duše, čupala im srca i kidala na komadiće, dizala ih u nebesa samo da bi ih što bolje razbila, spuštala ih, verbalno ponižavala, igrala se... - sada mi je više delovala kao neko strašno čudovište. Aždaja. Žena zmaj. Ali kako bi u tako nežnom, tako slatkom biću, mogla da čuči aždaja? ’’Nežna plavuša’’... gipko, poput mačke, se spuštala niz slabo osvetljeno stepenište na samom ulazu u Krambo. Do tada nisam primetio da se za obe ruke, ovlaš držala sa svojim 'drugaricama'. Ispršeno se probijala napred, pošto su sišle niz stepenice. One su bile opake. Uh... Izgledale su savršeno prekrasno, savršeno poželjno, i savršeno oholo u onom polu-mraku. Rebeka je dobro pogledala oko sebe, ali nisam bio siguran šta traži. Da li traži nekog određenog? Možda nekog momka koji joj se sviđao? Ili još gore: devojku?
Kada je našla ono što je tražila - prazan sto - prišla mu je i ostavila svoju tašnicu tamo, graciozno podigavši malko jednu nogu, kako bi se propela i sela na visoku, barsku stolicu. Njene drugarice su već sele, nisu se toliko trudile da zavedu, samo su - mehanički sele - ili je to možda samo meni tako izgledalo jer sam se fokusirao samo na jednu, samo na nju - na Rebeku, i njenu neverovatnu guzu koja se propinjala i trljala uz sedište stolice dok se nameštala. Suknja je sad izgledala još kraće, još opasnije je bilo gledati je. Svaki njen pokret činio mi se kao melodija, kao nešto što je smišljeno urađeno kako bi zavelo, kako bi opčinilo i zamađijalo. Ne, nisu one to primećivale. Sve četiri su sedele, gledale se međusobno, skinule zatamljene naočare (za koje možda nikada neću saznati čemu služe), veselo gestikulirale, smejale se (možda baš nama! Ha! ''Običnim smrtnicima''), ogovarale, sve u svemu izgledalo je kao da su same sebi sasvim dovoljne, i sasvim srećne i zaokupirane svojim razgovorom. Ne, nije me primetila - tešio sam se. Kris mi je olakšao time što je zaćutao, počelo je ''I was made for loving you baby, you were made for loving me...''. Srce mi je zaigralo i kao da je htelo da se otrgne iz grudi i uskoči u Rebekin ''Tequila Sunrise''. I tada sam primetio još nešto: bokca mu, ala je ta devojka imala cug! Pila ga je sa velikim uživanjem, i to se videlo na njenom licu, u svakom potezu od prislanjanja crne slamke na njene velike, pune, sjajem optočene usne, preko povlačenja okrepljujućeg alkohola, pa sve do trenutka kada bi zabacivši pramen zlatne kose u stranu odvojila usne od one (TAKO SREĆNE) slamčice, pokazujući mali malecni delić svog vlažnog, crvenog jezika. Oči su joj sjajile, i to su sjajile mnogo više nego sinoć kada sam je video sa dečkom. Sada je to bila neka druga Rebeka, činilo mi se, neka slobodnija, nezavisna, neosvojiva, ponosna Rebeka koja je bila srećna u tom trenutku. Bože, izgledalo je kao da joj baš ništa na ovom svetu ne nedostaje. Ali očigledno sam se prevario, jer upravo u tom trenutku uhvatila je slučajno delić mog pogleda, i okrenula glavu.
To! Uspelo mi je da je otrgnem od uzbudljive priče njenih ’’nadam-se-samo-drugarica’’, i ona velika usta su se iskrivila u savršeno ljubak osmeh upućen samo meni.
-O batice! Imaš sreće večeras. Primetila te je!- Kris se očigledno silno zabavljao posmatrajući scenu.
-Vidiš taj osmeh? To je upućeno samo meni. O da, imam sva prava na taj osmeh. On je moj, samo moj, Kris, vidiš. Smeška mi se. I to samo za mene! Zar to nije lepo, Kris? Zar nije?
-Jeste. Al' šta čeka? Što neće da dođe da se pozdravi?
Baš kada mi je najbolji ortak natukao tu neoborivu a tužnu činjenicu na nos i poljuljao moje samopouzdanje, video sam kako se naginje ka drugaricama, nešto im priča sa ozbiljno-srećnim izrazom lica, a onda se jedna od njih, ona dugokosa crnka, okrenula ka meni i odmerila me od glave do pete. Sve su se za trenutak zakikotale, a ja sam se osetio kao zaljubljeni osnovac. Kao da je ceo svet mogao da otkrije kakvu klicu, klicu ljubavi, nosim u sebi. Kao da mi je na čelu pisalo da se ložim na nju. Da li su to ljudi mogli da pročitaju? Da li mi je zaista nešto tako blinkovalo na čelu? Mislim da sam pocrveneo. I baš kada me je sumnja i nipodaštavanje tresnulo u glavu ogromnim natpisom 'nesigurnost', Ona je spustila jednu nogu (tačnije -štiklu) na pod, drugom se podupirući na stolicu, pridigla svoju neodoljivu guzu od džinsa, i... Počela je da me hvata trema - šta će sad da uradi? Gde će? Možda ide do toaleta. Ali, zar devojke to ne rade u parovima? Mislim, kada smo bili u srednjoj školi sve devojke su išle u parovima ili grupama u wc - nikada same! To mi je vremenom postalo jasno: osim što piške, one tamo i popravljaju šminku, razgovaraju o bitnim stvarima, poveravaju tajne, ogovaraju, razmenjuju uloške, pozajmljuju tampone, dezodoranse, maskare, drže jedna drugoj vrata, pomažu se u zakopčavanju, i kuju opake planove. Ali nisam primetio da je i jedna njena drugarica mrdnula sa svog mesta, umesto toga, one su za čas gledale u Rebeku a zatim nastavile razgovor kao da se baš ništa nije desilo, pošto je ona ustala od stola, i zakoračila ka meni. Mahnula mi je.
Ostao sam skamenjen, pribran jedva toliko da podignem ruku i stidljivo da mahnem. Nije da sam pre imao ovakvih problema. Ona je porumenela malo, mora da je to od vrućine, ili od svetla, ili od alkohola...
Prišla je meni i Krisu, i na moje zaprepašćenje - zagrlila me. Krisu je samo pružila ruku. Nja-nja! Eto mu ga na, kad tako voli da me bedači!
U trenutku kada me je zagrlila osetio sam blaženstvo - i sada sam bio siguran da želim nešto više. Zagrljaj mi nikako nije bio dovoljan. Jedan mali poljubac, zar mnogo tražim? Naravno, ona to nije znala, ili se pravila da ne zna. Njena kosa je tako lepo mirisala, jako i lepo, na neko prolećno cveće koje nisam mogao da definišem. Njen vrat i njena koža, sada sam primetio, mada jedva od ogromne količine dima koja je kružila prostorijom, mirisala je na cvetove divlje trešnje i na vanilice. Bila je topla, i njena koža je bila glatka i mekana, i mirisala je. Hej, da li je moglo da me zadesi išta bolje? Osetio sam se kao da grlim nestvarno biće, porcelansku lutku koja je, nekim čudom, bila živa. Samo vatra i oganj koji je goreo u njenim očima, sjajeći strastveno, bio je pokazatelj da je ona sasvim živa i toplokrvna.
-Ej, ćao!- rekla je. Nije to bilo baš originalno, al' ruku na srce: nije mi uopšte smetalo.
-E, ćao! Pa gde si ti?- ni sam nisam bio baš najproduktivniji.
-Pa tu sam. Morala sam sinoć da odem, ali važno je da si čitav, živ i zdrav... Nadam se da si se dobro naspavao i odmorio. Juče si užasno izgledao, ne uzmi mi za zlo.
Da joj ne uzmem za zlo? A kako je ona smatrala da treba da izgleda čovek koji popije flašu ipo viskija? Da sam imao malo manje sreće izgledao bih - mrtvo, verovatno.
-Pa baš ti hvala! Ali ti, ako smem da primetim, ti izgledaš bolje nego ikad.- osmehnuo sam se i procedio kroz zube, pokušavajući da sakrijem neprijatnost.
-Hmpf... A šta će ti ta kravata?- Kris je, po mom mišljenju, bio sasvim drzak što je to tako pitao. Njen izraz lica se promenio, ne, ne: definitivno nije više izgledala kao dobro anđelče. Podigla je jednu obrvu u pronicljivi, probadajući pogled i prostrelila Krisa.
-Ovo ti je drug, zar ne? Izvini dečko, ali ne pričam sa nepoznatima. Ja sam Rebeka.- pružila mu je ruku. On ju je prihvatio svojom. Zatresla ju je stegnuvši mu ruku tako jako i krvnički da sam stekao utisak da bi želela da mu je iščupa i otkine od tela. On je junački to podneo, sa stisnutim, rezervisanim osmehom na faci.
-Kris. Drago mi je- procedio je kroz stisnute usne.
-E pa, Kris, moja kravata je moja stvar, zar ne? Ali ipak ću ti reći.- lukavo se nasmejala. Kao da zna neku veliku svetsku misteriju koju niko drugi ne zna.- Kravata je naš zaštitni znak. Shvataš?
-Misliš: vi ste lezbejke?- eto ga! On je samo to tako izbrbljao, lagodno, bez ustezanja, blama i stida pred tako savršenim bićem. I kako on ne vidi da je ona tako savršena?
-Lezbejke?!- rekla je toliko glasno da su se mnogi ljudi okrenuli i pogledali nas radoznalo. Ona je počela da se smeje. Zaboga miloga, šta je tu smešno? Pa to je, tužno, užasno, a ne smešno. To samo pokazuje kakvo je čudovište ona bila. Ali: o, kakvo neodoljivo čudovište!
-Ne, nismo lezbejke.- nastavila je kad je prestala da se smeje.- Mislila sam 'znak raspoznavanja' kao što je kod vas u Škotskoj fazon nositi kilt, po nacionalnoj osnovi. Nije da su kravate naše kulturno-etničke ili tradicionalne znamenitosti, niti imaju ikakve veze sa nacionalnošću, ali jednostavno, ja... Mi smo oduvek težile da se razlikujemo od drugih, da budemo primećene, da budemo svoje, razumeš me, zar ne? Ponekad želim da izgledam drugačije od svih, a imam dovoljno samopouzdanja i hrabrosti, nazovi to ludost, ili kako već želiš, da se pojavim pred celim svetom obučena kako god želim i da ću biti isto lepa ili ružna u svakoj stvari koju obučem, jer poznajem svoje telo, i takođe znam da odelo ne čini čoveka - ne čini mene. Što se mene tiče, smatram da je svaka žena najlepša gola, čista i ogoljena, kad nema šta da sakrije i može da vidi samu sebe baš onakvu kakva je u stvari, i da nauči da voli sebe. Ova kravata, dragi moji, nije ništa drugo nego predmet zaslužen za skretanje pažnje, i komentara. Lepo je kad si primećen od strane svih, najgore je biti običan i isti. A ovako: neki su zgranuti i užasnuti, nekima se baš sviđa, ali niko, ama baš niko u ovoj prostoriji, nije ravnodušan, zar ne? I svi su primetili nas i naše kravate, zar ne? Kako si i sam rekao. Lepo je pobuditi radoznalost u ljudima.
Kris je bio iznenađen. Očekivao je neki glup, manje-više jednostavan, ili klasičan odgovor. Ali ovo je bilo nešto novo za njega. Obično su mi se sviđale glupe i lepe devojke ili pametne i ružnjikave. Nikad nisu i brus i glava bili puni u isto vreme. Sada je stajao na stand by-u i premotavao razgovor malo unazad, analizirajući njen odgovor. Niko nije voleo da se kači sa filozofima. Upravo zvbog toga što su voleli da filozofiraju, i zato što su (možda delimično zbog ranije utvrđenih predrasuda) smatrani za pametne, inteligentne ljude oštrog jezika i uma,... Imao sam neki osećaj da bi Kris sada mogao lagano da raspetlja jezik i da počne da truća i blebeće i povede raspravu o kravatama i o 'biti-u-centru-pažnje' željama, onda bi to sve prepisao kompleksima, egoizmu,... Znao sam - samo sam se nadao da neće da počne sa raspravom. Ko zna šta bi devojka mogla da pomisli o meni, ipak je važila ona stara: ''S kim si onakav si''
-Pa sad, znaš kako- O, ne! Kris je definitivno počeo. Primio se i sad će da proba da je ubedi u sasvim suprotno mišljenje.- Mislim da je pitanje pažnje više stvar kompleksa koji se vuku još iz ranog detinjstva. Imala si neku traumu u detinjstvu? Deca su te odbacivala iz društva? Bila si mala? Ružna? Debela? Čepulja? Štreberka? Maltretirali su te? Nisu te zarezivali? Mislim da samo čovek sa kompleksima i egoistični narcis može sebi da dozvoli tu stalnu želju za opažanjem.
-Ha! Pa to bi ti trebao da znaš bolje od mene, pošto studiraš filozofiju, zar ne?- ponovo se zagonetno nasmejala. I kako je dođavola znala da on studira filozofiju? Ne sećam se da sam joj ga uopšte spominjao a kamoli spominjao naš faks.- Nije li _________ rekao ''Esse est fuerit percipi'' ''Biti znači biti opažen'', percepcija pre svega, ljudi, svi ljudi čistog duha i uma, neiskvarenog nekakvim traumama, ličnim strahovima, i nesigurnostima u sebe, svoje mogućnosti, i svoj duh i telo, vole da budu predmet percepcije i opažanja. Jer, stvari i postoje samo dok su predmeti nečije percepcije, zar ne?
Namignula je. Namignula mi je. Upravo pošto je izgovorila poslednju reč te rečenice uputila mi je mali osmeh i namignula mi je.
-Tako da je sasvim sigurno da neki od nas ovde, sigurno neće nikada nestati.- ponovo me je pogledala u oči, osmehnula se kao da čeka Krisov odgovor ali on je ćutao. Pokopala ga je. Ne može on protiv učenja renesanse. Iz toga je dobio devetku, i ne bi mu palo na pamet da pokuša da je opovrgne. Samo se nasmejao onim tupim telećim osmehom, a ja sam bio opijen od prizora.
-Uh, što je vruće.- namrštila se i dve jedva primetne trakice naborale su njeno savršeno čelo. Sada su joj obrazi bili skroz crveni, što je naravno još više raspaljivalo moju maštu, jer tok mojih zaključaka deduktivno je sledio iz prljavih misli: sad joj je mnogo vruće, zato je tako porumenela. Za vreme seksa sigurno će biti vruće, a kad joj bude vruće ona porumeni, što znači da bi možda tako izgledala i kad bismo vodili ljubav. Vau... Nisam mogao da istrgnem misli iz njihovog prljavog toka. A još teže mi je bilo kada je, čisto vrućini iz inata, uzela i zbacila sa sebe sako. Dobro, dobro, nije ga zbacila - skinula ga je. Ali to je izgledalo tako moćno, i tako strastveno i tako posvećeno meni da je izgledalo kao zbacivanje. Ispod je ostala u crnoj majci protkanoj lepim šarenim bedževima, u veselim bojama, sa vrlo zanimljivim natpisima - na ruskom. Nisam mogao da pročitam ni reči, ma koliko se trudio.
-Ćirilica. Džabe pokušavaš.- uhvatila me je kako blenem u njene grudi. O nebesa kakve su to grudi bile. Čvrste i kompaktne, dignute baš kako treba, i kako mi se činilo, napadno uperene u mene, kao da me namerno izazivaju. Mislila je da sam gledao u bedževe. Ma da! Gledao sam u nju i divio joj se - imala je velike usne, i velike oči, i veliku kosu i velike grudi. I divio sam joj se, iskreno, šenio bih pred njom da mi zatraži, al nikad to nisam hteo nikome, pa ni samom sebi, da priznam. Pošto je videla da mi je pogled ostao, kao klinom prikovan za njene grudi uhvatila me je nežno sa dva prsta za bradu i podigla mi glavu.
-Pa dobro. Pošto vidim da je sada s tobom sve u redu, a i ima ko da te čuva,- pogledala je u Krisa i nasmešila mu se,-mogu da idem mirne duše.
Okrenula se u trenutku i krenula ka svom stolu. Zamislio sam to privlačno telo, tu figuru, to pokretanje kose levo-desno dok ide, nemarno njihanje bedrima (pažljivo, i umereno kao da u njima nosi najveće blago ovoga sveta), uspravno držanje i glavu koja se držala više od ostalih. Uhvatio bih je za ruku, zaustavio bih je, želeo sam da pobegnemo zajedno, da imamo jedan trenutak, makar jedan jedini trenutak, nasamo. Trenutak samo za nas dvoje, kad svet oko nas neće postojati i onda će ona u tom trenutku pripadati samo meni jer će biti predmet samo moje percepcije i mog opažanja. Tako bih se izgubio u zelenilu njenih očiju, u sjajnim zvezdama što tamo krije. Tako bih želeo da ispipam šta to krije u bedrima, da ljubim njenu kožu, njene usne, njenu kosu, i celu nju - i pokušam da zauvek uhvatim tu lepotu, a da mi ne isklizne kroz prste, i ne ostavi mi samo telo na rukama. Jer, kako je rekao Tagora: ''Ko može ukrasti nebu plavetnilo?''
Ko može, do samog Boga, ukrasti njoj lepotu? Ili taj divni miris trešnjinog cveta? Hteo sam da joj zažarim obraze pa da joj rumenilo sune i isprlja to njeno tako čisto, porcelansko lice, još više, pa da mora da skine, ne samo sako, nego i majicu, i veš i sve. Želeo sam, između ostalog samo da je držim uz sebe, da je držim za ruku i ćutke stojim pored nje, da me zagrli i da ponovo osetim obrise njenog tela priljubljene uz moje - makar na trenutak - i da ćutke držim njenu ruku u svojoj. Ali nisam smeo - jer bi mi ’’srce na usta iskočilo od neprekidnih strelica iz njenih očiju’’, od njenog pogleda, i od njene tišine ispunjene rečima i mislima. I tišina nije tišina kada ona ćuti, jer kada ona ćuti onda je to tišina pretrpana emocijama i tenzijom. Hteo sam, makar da je onako obično, k'o sav normalan svet, pitam za neki podatak: ulicu, broj telefona, univerzitet na koji ide,... Ali samo sam ćutao i stajao, i pratio je pogledom dok je odlazila. Izgubio sam se u lepljivim maštarijama i bilo je kasno. Da li zbog toga što mi ponos i gordost nisu dali da je zaustavim i tražim joj broj, ili zbog toga što sam bio uveren da ona ima moj, ili naposletku zbog mog skrivenog kukavičluka - ipak ona je otišla, vratila se za svoj sto. Ovoga puta, činilo mi se, nije senzualno sedala, već je samo mehanički sela. Čarolija je bila razbijena, nastavila je da priča sa drugaricama i ubrzo su otišle. Da mi je dala samo jedan više pogled, jedan više osmeh, dodir, zagrljaj, ja bih joj, siguran sam u to, prišao i obnovio taj fluid, tu čudnu čaroliju koja se polako obavijala oko nas i stezala nas u zbunjujuću mrežu spleta okolnosti, želja, i skrivenihi nadanja. Kris joj je mahnuo za 'zbogom' i gledao u mene kao da se ništa nije dogodilo. Znam, bilo ga je sramota što ga je onako pokopala u raspravi. Znam, nikad nije mogao da se pomiri sa mišljenjem da su žene isto pametne kao i muškarci. Znam, sada ga je dodatno bilo sramota što je ispao kreten u mom prisustvu. Zato je ćutao i češkao se po bradi, i onda kao da želi da skrene sa teme započeo razgovor o vremenskim prilikama za sutra, i Bušovoj odvratnoj tiraniji. Nasmejao sam se - ali taj osmeh je bio gorak. Ona je bila tu: tako blizu a tako daleko. Više nije obraćala ni trunku pažnje na mene, i ubrzo su otišle... Možda u neki drugi pab? Možda u neki noćni klub? Ko bi ga znao. Ja sam samo stajao skamenjeno, zatečeno kao statua, i kasnije zbog toga mrzeći sebe, dok sam išao ka kući, nisam ni sumnjao da će mi se baš te večeri desiti stvar koja će biti još potresnija od pojave moje nesuđene drage u Krambu. Nekako, imao sam predosećaj da će nam se sudbine uplesti u nerastavljivo klupko.


*******

To je bila jedna od retkih večeri koje sam provodio trezan, vraćajući se kući kroz male, zavučene i mračne ulice Glazgova. Slaba svetlost koja je obasjavala ulicu bila je bolesno bleda i bela, i zagušeno je padala na asfalt lepljiv od smoga i izlizanih koraka sa cipela. U početku nisam video ništa ispred sebe - osim zamračenog prolaza, prepunog senki i nerazazljivih obrisa. Buka. Čuo sam buku. Prljavi škotski. Zastrašujuće je kuljala iz one pomračine. U tom trenutku - počela je kiša, ne, to nije bila kiša: bio je to pravi letnji pljusak. Kao da se nebo izlilo, kao neko veliko, nepresušno vedro vode, nama na glave. Usporio sam korak, pomalo oklevao, da ne bih postao, ni prvi, ni poslednji koga je progutala ulična tama. Odjednom, iz senke je izašla grupica ljudi. Ljudi? Pa, svi su bili obučeni po modi svog plemena, a mene su sada, kada sam ostao sam naspram mraka, plašili svi ti znaci bunta - pakleno jebozovne visoke potpetice i odvratno iscepane čarape na devojkama, pripijene pantalone što gnječe jaja i glomazne crne martinke na momcima, kožne jakne i kratka kosa u šiljcima - pričvršćena vazelinom, gelom i voskom. Izgledali su drogirano i repulsivno ispod svih tih napadnih pirsinga, i šminke nalik na rane i modrice- oči pande, usne crvene kao krvave rane. Dok nisam dolazio s njima u sukobe mislio sam da su oni apsolutno nevini, i nedužni za predrasude koje kruže o njima, bez obzira na razjarene i razjapljene naslove u novinama. Iako su se svi oblačili kao da se spremaju za tuču ili za divlji kres - ili oboje - smatrao sam da je to samo njihova maska. Ali sada su iz prolaza zjapila neka zla lica, gledajući otvoreno neprijateljski u svaku stvar oko sebe. Smejali su se, kao i obično, kao kad se smeju dok se sudaraju na svirkama, ispred pozornice - bila je to šutka, kao nasilna evolucija skakutanja gore-dole. Viđao sam ih ponekad kako se tuku jedni s drugima, kako se tuku sa svakim, kako urlaju na mesec, prekriveni usirenom krvlju, spremni na sve jer zapravo nemaju šta da izgube. I što me je zabrinjavalo - pojavljivalo se sve više takvih klinaca. S užasom shvatih kako se ova grupa kretala pravo na mene. Još uvek me nisu spazili, bar sam se nadao, oblio me je hladan znoj, zaklon potražih iza jednog od velikih, tamnih, reciklažnih kontejnera. Sada sam onako, krišom, čkiljio iz mraka, čekajući da prođu. Predvodio ih je jedan momak obrijane glave - sjajne, odvratne, gole, ćelave lobanje, kao ekstremni skinhed. Bio je pravi prasac što loče pivo, kako je izgledalo sudeći po njegovoj mešini koja se prelivala iz dva broja manjih farmerki. Bio je građen kao zamrzivač, kao velika, mišićava, naduta kocka. Mrtvim, turobnim očima su ga posmatrali sledbenici: kurve, narkomani, pijanice,.. Štagod. Oni su na ulicu izlazili radi svoje zabave i radi nereda. Dolazili su da se smeju, da se urade do bola, i da razbiju čitav grad i sve što im se nađe na putu, ako ih raspoloženje ponese.Taj čelavac, predvodnik divljeg pogleda, je u trenutku prošao pored mog kontejnera. Na sebi je imao i vetrovku, i primetio sam da mu nedostaju dva zuba, lice mu je bilo krvavo, pa je izgledao kao ljudožder u vreme ručka. Neka divljakuša mu je izgleda odgrizla komadić nosa. Besno se kezio sada, pokazujući rupu među zubima, kao da je gubljenje delova tela deo zabave. Znoj i kiša curili su mu niz preneraženo i unakaženo lice.
-Baš smo ga dobro izradili- šuškao je- sada će biti za svakog ponešto.
Od pozadi mu je prišla jedna od devojaka i zgrabila ga grubo oko širokog struka.
-Želim nešto sada, odmah,...- njen raspukli glas parao je noćni vazduh i dobovanje teških, kišnih, kapi po ponoćnoj tišini ulice.
-Kasnije.- odvrati ćelavac, odgurnuvši njene ruke. Znao je da ona ne govori o seksu, nego o amfetamin-sulfatu, spidu, LSD-u, hemiji: nešto što bi moglo dobro da je uradi te noći, nešto što bi joj razvalilo um i rasturilo je.
Konačno su prošli pored mene, i osetih olakšanje. U trenutku sam pomislio kako je kukavički od mene bilo to neslavno skrivanje iza kontejnera - ali bolje živ nego mrtav. Kroz letnji pljusak začuo sam glasno stenjanje, i bolesni kašalj, dolazio je iz prolaza koji su ''veseli narkomani'' ostavili za sobom. Potrčah do prolaza, bio sam siguran da je tu ležao neko kome je podhitno bila potrebana pomoć - moja - i medicinska naj verovatnije. Bio sam u pravu. Koliko sam kroz onaj gust ponoćni mrak, ispresecan slapovima kiše, mogao da vidim: na zemlji, naslonjen glavom na zid prolaza, ležao je jedan sredovečan muškarac, od svojih tri'es, tri'es dve, koliko sam odokativno mogao da procenim. Za divno čudo - nije ležao u lokvi krvi, i bio je pri svesti. Tek, kada sam prišao bliže primetih kako mu se krv sliva niz pulsirajuću slepoočnicu i kako mu se polako stvara veliki, purpurno-skarletni, otok na čelu. Grcao je u pokušaju da progovori, kao da grabi željno vazduh i guta ga ne uspevajući da izgovori ni jednu čitavu reč. Trudio sam se da razumem to mrmljanje, krkljanje i mrmutanje, videvši da je čovek nemoćan da sklopi smislenu rečenicu. Tek tada, kada sam se malo sabrao, prihvatih se džepa jakne i izvukoh mobilni. Brzo sam stiskao male dugmiće, u nedoumici da li prvo treba pozvati hitnu pomoć ili policiju. Kako policiji ovo da objasnim? Pozvao sam urgentni centar, hitna pomoć je trebala da stigne brzo. Primetih kako čovek grčevito stiska rub moje kožne jakne, razrogačenih očiju i glave dignute, uprte pravo u moje lice, nerazgovetno se bečio, i širio usta. Nisam ni osetio da mi je mali metalni predmet, ne veći od kutije šibica, skliznuo u džep, kada su se začule sirene hitne pomoći. Osetih se kao da je prošla čitava večnost, kao da sam tu, nad tim unesrećenim čovekom, bdeo satima, cele noći, a prošlo je svega nekoliko minuta. Kiša je utihnula. Čovek se sada previjao po zemlji, pena mu je izlazila mahnito iz usta, oči su mu bile zakrvavljene i krmeljive, a rana na slepoočnici sada već sasvim vidljiva. Nije prestajala da krvari. Bolničari su istrčali iz vozila hitne pomoći i potrčali ka nama, instanto su se pobrinuli za ranjenika. Meni je prišao jedan visoki, i bolesno mršav:
-Šta mu se desilo? Ko je on?
-Ne znam.- bio sam zbunjen i iskren.
-Kako ste ga našli?- bio je uporan bolničar dok su ostali pokušavali da stabilizuju čoveka.
-Ležao je tu. Malo pre je prošla jedna ulična banda, nekoliko pankera, čini mi se... Ne znam šta su. Onda sam slučajno naleteo na njega.- Objašnjavao sam grubo gestikulirajući rukama.
-Želite li da krenete sa nama u bolnicu ili ćete mi ostaviti podatke, možda će policija kasnije morati da vas kontaktira.- dugonja reče namršteno odmerivši ranjenog čoveka,- Ovo je izgleda delikatan slučaj. Razumete da je ovo neophodno, zar ne?
Klimnuo sam glavom, a zapravo je počela da me hvata panika. Jeza se polako uvlačila u kosti, i strah. Strah od policije. Nikad nisam voleo pubove. Isuviše jaki za moj ukus, isuviše grubi za moje društvo... Šta ako me okrive za stanje ovog čoveka? Za trenutak sam kleo i sudbinu, i Boga, i sve što sam baš ja taj nesrećnik koji je pronašao ovog polu-živog, unezverenog čoveka. Kako je grozno što sam to pomislio! Šta da su mene napali oni namazani kreteni u crnom? Šta da sam ja završio razbijene glave i ko zna čega još sve? I ona - Rebeka - koja je isto tako unezverenom neznancu, apsolutnom strancu, pružila nesebičnu pomoć prošle noći. Dok sam davao mršavom svoje podatke, pomislih kako je život ponekad kao konopac za sušenje veša. Razapet između dva drveta, tanka i zategnuta linije koja mirno stoji, naznačena na kraju i na početku sa dva čvora - rođenjem i smrću - i nekoliko onih blesavih, manje-potrebnih stvari i događaja - štipaljki koje tako labavo vise prikačene na konopac, i koje su šarene, kao jedine svetle i promenjive tačke konopca - one svetle tačke naših života kada se smejemo, kada volimo, kada stvaramo i koje pamtimo. Samo, problem je što štipaljki često ima premalo, i onda je tu opet samo goli, iskrzani konopac, koji tako lebdi kroz vreme, mirno stoji svezan, i kome su početak i kraj stabilni i neminovni. Ovaj događaj je malo prodrmao moj konopac, ali u kojoj meri će ga zapetljati i prodrmati - to nisam mogao ni da naslutim...

(Work in progress)