Prva ljubav

Relevantan je taj osmeh na licu čoveka. Nestalan je sunčev zrak što šara detinje zenice. Nestalan je taj neosetni miris žene koji krije u svojim bedrima.Život izmiče. Ljudi nisu svesni da su danas bića u kojima se odigrava cela jedna mala vasiona, mikro kosmosi se preklapaju, a sutra već mogu da postanu zemlja, dom za insekte, gozba crvima. Prestala sam da gledam u nebo. Prestala sam da pratim oblake, i predviđam njihovu putanju. Ne razmišljam o tome da li sam nesrećna, i ne preispitujem zašto sam srećna. Nisam zaglavljena u nepomičnosti sadašnjice, bez želja da išta menjam, ali osećam da nema potrebe jurcati napred. Uživam. Srećna sam. I ne pitam se jesam li i koliko sam voljena. Ne merim osećanja na kantaru niti se ustežem da pružam više nego što dobijam. Neizmerno dajem, konačno, i čini mi se da još više dobijam. Znam da sam voljena, i svoju sreću pronalazim u jednostavnim stvarima: sestrinom osmehu, maminom zagrljaju, Nikolinom poljupcu, bakinim vanilicama i veselim očima, dedinom tepanju, tatinim šalama,… Radosna sam, srećna sam i ispunjena – ne osećam se više prazno kada se svetla ugase a maske padnu. I kada ostanem u hladnoći, u mraku, sama i zatvorim oči, ja znam da nisam sama. Jer moja duša nije sama – prepuna je proleća (mada je kod nas jesen), i cvrkuta ptica, i venaca bele rade. Nisam zaluđena nedostižnim ili nestalnim. Nemam potrebe ni za čim više. Ovo je svojevrsno stanje Nirvane, u kom više nemam bitnih želja i prohteva koji pohode moj um, i proganjaju mi dušu. Našla sam svoj mir. Reka teče svojim tokom koji neumitno vodi jednom mirnom, toplom, ušću. Možda će se moja uliti baš u neko toplo more… Daleko od svega bahatog i stvarnog. Možda će je ušuškati zelenilo neke listopadne šume, meni svojstvene oaze. Nemam potrebe ni za čim što nemam. Radujem se desetkama i devetkama u indeksu, licima koja me vole, koja vrednuju moj rad, radujem se čokoladici podeljenoj sa dragim, radujem se kad dajem poklone i vidim sjaj u tuđim očima, jedan mali osmeh. Želim da dam sve, da meni ne ostane ništa, da se bez kajanja potrošim, jer smatram da makar i svima dala celu sebe opet će mi ostati dovoljno. Srce mi je puno. Nikad nisam ovoliko letela. Nikad sigurnija nisam bila u postojano korito moje blage reke. Otkrila sam da mogu da volim muškarca u koga nisam zaljubljena. Da mogu da cenim devojku koja mi se ne dopada. Ljubav nema nikakve veze sa zaljubljenošću, ili dopadanjem. Ljubav je… Ljubav. Ili što bi gospodin Koeljo rekao: ‘’Ljubav je.’’. To je summum genus, pojam u Kantovom smislu reči, kategorija u koju potpada isuviše mnogo pojmova da bi mogla da bude definisana. Sve te pojave koje je sačinjavaju su samo njen deo, neophodan deo – ali ne i dovoljan.
Svako ima svoju definicuju reči ‘’voleti’’. Ja isuviše mnogo znam da bih smatrala da išta znam. Ja ne definišem. Ja volim.
Takođe sam shvatila da je zaljubljenost samo prolazna emocija – ništa više od puke fascinacije. Ta zaslepljenost nekom osobom je pre svega divljenje, želja da i sama budem ta osoba.
Sviđanje je ono što smatram ispravnim, ne mora da mi se dopada neka osoba da bi mi se svidela. Sada sam shvatila da koleginica koja mi se nimalo nije sviđala u gimnaziji, sada mi se dopada, u najmanju ruku. Poštujem je, cenim, i uvažavam je, a ujedno joj se i divim.
Sve je onako kako bi trebalo da bude: ljubav. Ljubav. Ljubav. Osećam kako mi je ispunila svaku poru i kako sam sada, po prvi put, spremna da nesebično dajem. To otkrivam u onim trenucima kad mi glava spava na njegovom ramenu, kad mu brišem suze sa hladnih obraza, kada me poljubi – i jednostavno, po prvi put (za razliku od prethodnih xyz) osećam da je to taj Muškarac. Jedan jedini Muškarac koji mi treba.
Lažu kada kažu da će se žaba pretvoriti u princa. Moj princ je bio princ na samom početku. Nikada nije bio žaba. I nisam morala da ga poljubim da bih znala da je on Taj Pravi. Bilo je dovoljno da njegova topla šaka obuhvati moju. Bilo je dovoljno da ga vidim kako isijava u belom – kako je drugačiji od svih ostalih. Tada sam podsvesno znala, čula sam taj glasić u glavi ‘’To je On.’’. Nije on moja kopija, niti moja suprotnost. Mi se dopunjujemo. Kao srebro i zlato, šlag i jagode, jin i jang (koji postoje kao suprotnosti, ali se dopunjuju). Ne bih mogla da zamislim više svoj dan bez njega, kao sunca, niti svoju noć bez njega, kao meseca. Jedinog meseca koji je ikada postojao na mom nebu. Ni jedan drugi nije bio bitan, ni sa jednim drugim to nije trajalo tako dugo. Uvek mi se činilo kako žurim da stignem budućnost, brojim dane, mesece, provedene sa nekim, kao mačka koja juri sopstveni rep – žurila sam da stignem budućnost. A budućnost nije ništa određeno, to nije stvar na koju se juriša donkihotovski, već stvar koja se gradi. Za mene ne postoji budućnost – postoji samo večita sadašnjost – dan za danom, a svaki je proveden kraj njega. Tako bi moja budućnost jednoga dana bila sadašnjost. Prošlost ne postoji, bleda je. Žena zaboravlja, a ja sam samo žena. Prošlost ne pamtim, i ne pamtim više sve one žabe koje sam poljubila u nadi da će postati prinčevi. Probudim se ujutru, i ne pamtim da sam ikoga ljubila pre njega. Pre mog malog princa, koji je u meni u isto vreme probudio – nežnost, i strast, i ljubav, raznežio dete, opčinio ženu. Pored njega sam i dete, i devojka, i žena, i neko bestelesno biće koje bez krila leti izvan granica svemira.
Sa ovom mojom novom sposobnošću da volim bezuslovno i da primam ljubav, shvatila sam da je budućnost kao vožnja bicikla, da moram da se koncentrišem samo na okretanje pedala, na svaki okret, a ne da razmišljam kako najbrže da stignem do željenog cilja.
To okretanje pedala, moja večita sadašnjost, je uživanje – upravo to mi je postalo cilj po sebi. Svaki dan. Svaki dodir. Svaki osmeh – su cilj po sebi. Sitnim koracima pravim gigantske otiske po vodi… i uživam u žuborenju reke. Bez talasa, bez virova, bez slutnje.

Mr. Perfect bi trebalo da...

'Kada ona besno ode od tebe - prati je.
Kada te gleda u usta - poljubi je.
Kada te gurne ili udari - zagrli je i ne puštaj!
Kada počne da te psuje - poljubi je i reci joj da je voliš.
Kada je tiha - pitaj je šta se dešava.
Kada te ignoriše - pokloni joj svu svoju pažnju.
Kada te povuče - povuci i ti nju.
Kada je vidiš potpuno nesređenu, u najgorem izdanju - reci joj da je prelepa.
Kada je vidiš kako plače - zagrli je i ne pričaj ništa.
Kada je vidiš kako hoda - zagrli je iznenada otpozadi.
Kada je uplašena - brani je!
Kada nasloni njenu glavu na tvoje rame - podigni joj glavu i poljubi je.
Kada ti ukrade tvoj omiljeni kačket - daj joj da ga zadrži.
Kada te zeza - zezaj i ti nju i nateraj je da se smeje.
Kada ti ne odgovara duže vreme - reci joj da je sve "ok".
Kada te gleda sa sumnjom - dobro je slaži.
Kada te uhvati za ruku - igraj se sa njenim prstima.
Kada te slučajno gurne - gurni i ti nju i nateraj je da se smeje.
Kada ti kaže tajnu - nikome ni reč.
Kada te gleda u oči - ne skreći pogled dok ona to ne učini.
Kada ti kaže da joj nedostaješ - dođi do nje.
Kada kaže da je gotovo - ona i dalje želi da ti budeš njen.
Kada pročita ovo - želi da ga ti pročitaš.
Ostani na telefonu sa njom iako ništa ne pričate. Nikad joj ne daj da njena reč bude poslednja. Nikad je ne zovi ribom jer "lepa" ili "slatka" je mnogo bolje. Reci joj da je voliš više nego ona tebe. Svađaj se sa njom o tome kako je ona najbolja devojka na svetu. Kada je ljuta zagrli je i ne puštaj. Zovi je u 00:00 na njen rođendan da joj kažeš da je voliš. Ostani budan sa njom celo veče kada je bolesna. Gledaj njenu omiljenu seriju ili film sa njom iako misliš da je užaaasno glup. Daj joj da nosi tvoju garderobu. Kada joj je dosadno i kada je tužna, izađi sa njom. Daj joj do znanja da ti je ona najvažnija. Poljubi je na kiši. Kada trči do tebe, plačući, prva stvar koju treba da kažeš je: "Koga treba da polomim, ljubavi? ''

Savetodavac: Ana Pavlović. :)

Sreća

Čovekovo prokletstvo jeste što on i u sreći sluti nesreću, što zna da će iza sunca ponovo doći oblaci, iza leta – jesenji pljuskovi, posle života – smrt, crnina, ništavilo, prazno.
Osećam se prazno – glava puna oblaka, telo koje dela samo za sebe, odvaja se od uma, od srca, od racionalnosti. Tri dela mene – telo, glava, i srce. U glavi se mešaju glasovi – ali kako ih odvojiti, kako ih prepoznati, koji poslušati? Jedan mora biti superioran, jedan mora da kontroliše ona druga dva – da ih zarobi, sveže, zajaše, uguši. Kako?
Optimizam je Božiji dar ljudima, a sreća Božiji dar glupima. Ponekad tako mislim. Kako neko može biti srećan, ako uvek iza sunca vidi one nevidljive, nepostojeće, oblake? Osmeh sa usana ne skidam, sve je lepo – i sunce sija, parkovi su puni dečijeg smeha, po meni pljušti bujica nežnosti, lepih reči, pažnje, sve je zeleno oko mene i okupano bledo-žutim zracima sunca. U vazduhu je onaj miris letnje nesanice, dugih noći protkanih iskrenim osmesima, vlažnosti poljubaca i otvorenih vinskih flaša. Kroz mrak svetle svetla neonki pomračenih rojem insekata. Insekti se lepe za bele lampe. Bele kao spasenje. Bele kao čistota. Bele kao blede, isprane, krpe. Bele kao leševi i kao sama smrt – i ponovno rođenje. Oni su privučeni obećanim svetlom, obećanom čistotom. Priđu li isuviše blizu svome svetlu, svom spasenju - biće sprženi, mrtvi. Kraj. Ali, ti insekti su srećni – jer oni ne vide kraj, jer oni ne vide opasnost, jer ne slute ništa – oni su srećni zbog tog trenutka, zbog mogućeg spasenja, zbog jedine svetlosti koja kontrira monotonoj ponoćnoj crnini. Oni su srećni.
Ja u očima čuvam sene koje polako puštam kroz noć. Kada se ugase svetla, kada se sunce sledi i u noći zaigra fatalna belina neonskih svetala – moje sene lete kroz rojeve srećnih insekata. Lete, privučene belim svetlom, igraju oko njega, kruže, zaleću se – i nisi su srećne jer znaju da će nestati čim se približe preblizu svetla. Moje senke, moje slutnje, moje misli bez oslonca, bez korena i opravdavanog temelja, gamižu kroz crninu mojih širokih zenica i guše svojom strahotom sve one snove o sreći, sva ona lepa svetla koja tako primamljivo pozivaju glupe da ih prigrle. Zašto ne dopuštam sreći da se rodi? Zašto je gušim sumnjom još u kolevci? Ne, ne, ne, ne želim tako. Ne želim to da radim. Želim da utonem u svetlo – pa makar to bio i moj kraj – ali bez prethodnog saznanja, bez crnih slutnji i sena koje nesputano pritiskaju čitav moj svet. Želim da se smejem – i da to osećam izunutra – da budem srećna, a da osmeh traje više od života jednog vilinog konjica. Želim da nikada ne izbledi. Da zauvek ovako ostane - savršenstvo. Je li moguće ovakvo savršenstvo sklada osećanja, emocija, i sreće koja kulja iz mene? Komarac koji isisa čovekovu krv je srećan sve do onog trena kada oseti nemerljiv pritisak ljudske kože, nečijeg prsta na sebi. I u sekundi sve je gotovo – bez slutnji, bez straha, bez strepnji – smrskaju ti krila i više te nema. Zašto ne mogu da svežem ovaj trenutak, da zauvek traje, da zauvek bude ovako, da iz glave izbrišem sve reči, sva sećanja, sve slutnje i analize, i da glavu ispunim leptirima? Ali belim leptirima, a ne crnim senkama njihovih zamamnih krila. Želim šarenilo, želim boje, želim da sam srećna. A pošto je čovek sam kovač svoje sreće – pobiću ove senke slutnje što kao bogalji izmaljaju iz mojih očiju, polupaću razum, ubiti ono malo, histerično ’’ja’’ što negde čuči rogato, i želi da pokvari moju sreću. Slepilo noći i ružnih izobličenih unutrašnjih strahova ću zaslepeti bistrinom belog, neonskog svetla. Pobiću nade, iluzije, fobije. Zaboraviću na ’’Valjda’’ i ’’možda’’, ostaviću samo ’’Biće’’.
...I biće svetla! Zauvek.

Sjajna knjiga i Šunc kao inspiracija...

LOVAC

Tačno je. Ja sam lovina. Ponavljam sebi, ja sam lovina. Ali kako to onda lovina lovi?
Ne, dragi moj, ja sam kao mrtva srna koja progoni svog lovca. I neću ti dati mira. Neću ti dati mira. Ostavi me. Sve je bolje od ove neizvesnosti. Iznesi moje telo iz šume, neka kapljice krvi, ukaljaju zelenilo tek iznikle trave. Neka usireni, lepljivi, miris krvi i smrti uguši prolećni povetarac. Neka šuma zna – umrla sam. Ti si me ubio. Ti me i odnesi, podnesi teret lovine na svojim plećima. Sveži me i nosi. Ili se ovog trena okreni i odlazi, odlazi kao lovac koji lovi iz zabave, iz sporta. I ostavi da moje već mrtvo telo načne i pojede u celosti šumska tmina, i drugo zverinje. Možda neki medved bude hitriji od tebe. Možda me preotme. Da, tome se molim. Ili me nosi kući, oderi kožu s mene – da te ogreje u hladnim noćima, kada zvezde izgube sjaj i nebesa se zamrače. Da te ugreje i zaštiti od samoće kad ponoć zavrišti i tuga zakuca na hrastova vrata. Iseci moje meso, istranžiraj telo – zasiti svoju glad. Ili me prodaj. Ali ne ostavljaj me samu u mračnoj šumi da trulim... Želim da sam korisna. Želim da te moje meso zasiti, da mi na udovima i pod vratom krvari od kivnosti tvoga ugriza. I da ostavim svoj trag na tvojim zubima... Želim samo da te usrećim. Ulovio si me, i imaš potpuno pravo na mene. U tvojoj utrobi srneće meso biće korisno, a ja, ja ću biti srećna što umanjujem tvoj bol, što gasim tvoju žeđ, i utoljavam tu neprekidnu glad. I znaću svoju svrhu. Moja bit biće ispunjena i cela, Neka kaplje krv iz rane. Svaka prokleta crvena kap mog nekadašnjeg života je kap suze ili neizmerne sreće u nekom novom životu, jer pri svakom rastanku umre deo mene. Rastajemo se, zar ne? Okinuo si oroz nemarno, bezbrižno, ustrelio me. Nisi osetio bol kada je barut oprljio moju kožu, niti hladnoću čelika zarivenog u meso. Miris moje krvi nije te uzbudio, niti razbudio osećanja. Nisi osetio odgovornost. Jer, odgovornost ti ne treba, zar ne? Ne tebi, tako zauzetom i opterećenom svojim problemima. Sam ćeš sebi prokrčiti put kroz tminu šume, a srnu pustiti da zauvek trune u posmrtnoj tišini guste tame, tupe od mog prevelikog bola koji se iz dana u dan ponavlja. Sa svakim svitanjem očaj moje nemoći se taloži sve više i utapa u krvavo blato ispod onoga što sam NEKADA bila ja. Snažna ja. JA bez TEBE. Čuješ li moje nemo proklinjanje? Vidiš li moje slepe oči kako te zovu? Osećaš li nadu, ili je uzaludna krvca pala u neprolaznu i nedokučivu provaliju ćutnje koja stoji između lovca... I njegove žrtve?

TUUT-TUUT

Kako samo tupo odzvanja taj jednolični zvuk unutar moga uma, kroz ušne školjke, zadire u svaku moju poru, i čini suštinu svake moje misli. ’’Tuut-Tuut-Tuut-Tuut’’, uporno se čuje iz slušalice, i ja uporno ponovo zovem. A mogla bih sebe spasti bola. Sav bol moj za trenutak slabosti moje, tvoju reč – to želim, pa makar bila i psovka izvikana na pijaci banalnosti i prostote. Tvoju reč – jednu jedinu. Neka produži moje muke, neka prihvati moj bol i pohlepno se naždere njime, neka me iskida, ulivajući mi lažnu nadu da ću to isto čuti i sutra. Ili neka me pokopa, neka me sahrani zauvek, da više nikada moji prsti nemarno ne pređu preko brojčanika, da više nikada ne stavim slušalicu pored uha koje vapi da čuje tvoj glas, da više nikada, naposletku, ne čujem taj prokleti, prokleti zvuk koji toliko mrzim i to tupo ’’Tuut-Tuut-Tuut-Tuut’’. Znam da si zauzet, ali izdvoji bar jedan sekund za mene. Vučem te, kidam te, skačem, kopam, grabim i pritiskam te - toliko jako da ponekad pomislim da ćeš onako bled i krhk prsnuti u paramparčad od tolikog pritiska, da ću te nehotice mentalno smrskati kao bubu na belom zidu, i da ćeš dići ruke od mene... A zašto? Kada baš nikakvog odgovora od tebe nema. Ništa osim neizvesnosti i mog straha koji se klati i ostaje da visi iznad provalije nekog plačnog ’’sutra’’. Daj mi mrvu svog vremena da mi kažeš da te gušim, da mi kažeš ’’Zbogom.’’, tako ćeš me, dragi moj, poštedeti strepnje od neizvesnosti i proklete nade koju nikako ne mogu da ubijem. A pokušala sam... I poštedećeš me tog dosadnog ’’Tuut-Tuut’’ posle koga mi navru suze. Ne, to nisu suze tuge, to su suze sirovog besa i nemoći, koju mi pravi ovaj tupi, parališući bol i ovaj psihotični zvuk zauzeća, isto psihotičan i bezličan kao i ti. Kao i ti koga ja znam. Ti kao pauk. Ti kao zmija. Ti kao lovac. Ti kao stena. Samo se pitam, da li to lepljivo zamršeno klupko, tu zamamnu konfuznu mrežu bola i osećanja, si ispleo ti, dragi pauče? Ili sam je isplela ja, podsvesno se uplevši u nju? Nije li to samo iluzija koju sam radi svoje zabave stvorila, nadajući se sreći, kupajući se sopstvenim jadom. I nisam ni slutila, da ću se zaista zapetljati u nju. Zabavlja li te to? Paradoksalni apsurd – pile koje je samo sebi odseklo glavu, očerupalo se, uskočilo u rernu, pa čak i postavilo sto, pre nego što se bacilo na tanjir, onako reš pečeno... I mrtvo. Ja sam paradoksalni apsurd. Ja sam kukavica i gnjida, ja sam ništavna tačka univerzuma koja ne zaslužuje svoje postojanje, koje ne zavređuje svoj um, i svoju mladost. Zato što ih uzalud troši. Ja sam muva koja je tražila pauka ne bi li se upetljala u njegovu mrežu. Ja sam sama svoj tužilac, svoj sudija i svoj dželat. Ti, ti si samo moja sekira, oružije u rukama ubice i samoubice. Ujedno i objektivnog posmatrača, jer sam sasvim svesna šta mi se dešava, i sasvim svesna svoje krivice i svog udela, sasvim svesna svoje presude, sasvim svesna svoje požude i predviđam propast koja je tako neminovna i očigledna. Vidim budućnost – budućnost bez glave – a ujedno i želim, i ne želim da pobegnem od nje. ’’Pobegni. Odlazi.’’, viče objektivni posmatrač. ’’Sama si kriva.’’, viče sudija. ’’Gotovo je.’’, viče dželat i sekira para vazduh. Nema slike. Samo oštar zvuk dok oštrica para svežinu vazduha. Jeza, koja se penje niz kičmu. Glava – koja je toliko otekla i porasla, a ti si u njoj sklupčan u fetusnom položaju, i tražiš sigurnost, pupčanom vrpcom vezan za moje postojanje. I znaš, da pored mene: siguran si. Jedini si u njoj. Njeno čedo i njen produkt. Glava, otekla od problema i taj zvuk koji u njoj odzvanja u beskonačnost ’’Tuut-Tuut’’. Jebiga. Na licu mene dželata neverovatni gnev, i spoznah da ću onako kivna, zamahnuti da samu sebe, onako puna bola, trudne glave, tebe u njoj, i telefonske slušalice, ubijem. Želela sam ja, žrtva, da viknem ’’Stani! Nemoj! Preklinjem te! Pomoć!’’. Ali kasno je bilo, jer već sam bila zamahnula, jer već si mi bio u rukama i na usnama. Kasno je. Celom širinom si mi isekao vrat, odvojio um, objektivnost i razum od srca, i pobuda koje pobeđuju realnost. Odrubio si mi glavu mojim sopstvenim rukama. Da mi je glava odrubljena, shvatila sam po tome što je moje jadno ošamućeno telo, mene napustilo i postalo oruđe u tvojim rukama, jednostavan instrument za zadovoljenje poriva i gašenje želje; i po načinu na koji se tupavo, nespretno privije uz tebe svaki put kada mi priđeš, po načinu na koji neprikriveno zadrhti svaki put kada upije tvoje ime, oseti tvoj dah na sebi, ili tvoju putenost unutar svoje vlažnosti. Želi da zauvek ostaneš u njoj, da se zauvak zarivaš u to plodno tkivo željno tebe i tvog semena. I onako ranjivo, zna da pripada tebi. Shvatila sam to jer mi na sam prizvuk tvog glasa krv iz vrata šiklja kao vodoskok, sačinjena od slapova strasti i volje. Moje modre, umorne i trome noge same za sebe, i po svojoj volji, uz tebe koračaju. A kad im ne daš da uz tebe koračaju, one za tobom trče i puze, a u osami se uzalud ritaju kao kod žrtvenog jagnjeta kad se na samrti bacaka. Da sam si odrubila glavu tobom, shvatila sam onog trena kad mi je glava pala u blato. Pa nisam mogla da vidim ni svog ubicu, ni visine sa kojih sam nekada gordo gledala. I smejala se... I shvatih da dok god mi ti, ledeno plavokoso, sečivo, stojiš nad glavom, i ploviš mislima moje mrtve, odrubljene glave, da se ta ista, nekada ponosna i izdignuta, neće osvrnuti i nasmejati na sve one ljude što su nekada bili ispod nje. Niti će moći da bude sečivo, nekoj trećoj, petoj glavi... Sada čekam da se pomeriš, i shvatam da to čekanje jeste čekanje kojem nema kraja, i da ne želim da mu bude kraja, mada mi se čini tako bolnim i teskobnim, da poželim na trenutak da izađem iz ovog vremena, i iz blata, da se barem još jednom nasmejem!
No, sada su sva vremena postala to vreme – vreme koje provodim u blatu poniznosti, sa slušalicom pored uha. Vreme koje mi ispunjava jednolični ’’Tuut-Tuut’’ zvuk. Zaljubljenost. To je, dakle, ono što zovu smrt. Ali, dragi, samu sam sebe ubila tobom. Ljubavi, boli me vrat, i ništa se ne pomera više... Moje oči su uperene u jednu nepostojeću tačku na tvom licu. Na jednu nepostojeću tačku tvoje desne zenice. Crnu tačku.
Ali čudno... Umesto vratnih žila, iz vrata mi zlokobno vire telefonske žice.
Tuut-Tuut-Tuut-Tuut-Tuut-Tuut...

"Ali moje srce, ali moje grudi, ledenom su zlobom razarali ljudi..."

Bensedin. Pomalo je gorak i ostavlja neki opor ukus dok klizi niz stisnuto grlo. Gasim ga rakijom, lozovača 2004. Ponekad se zapitam zašto ljudi žive? Zašto svako od nas diše, i kroči ovom zemljom? Ima toliko različitih ljudi, toliko različitih razloga. Ali, opet, mene nekako smeštaju u isti kalup sa modelima ’’Ona 1’’, ’’Ona 2’’ i ’’Ona 3’’. Možda sam ja neka ’’Ona 1 594 286’’.

Ona 1 (njeno ime neću spominjati) je jako lepa, pametna i uspešna i ja je obožavam. Ona 1 ceo svoj život svodi na muškarce. Ona 1 se promenila. Ona 1 ponire, prelazi iz ruke u ruku, zapliće od jednog do drugog muškarca, kao pijanac koji se hvata za zid, očajnički pokušavajući da ostane na nogama. ’’Ja ne mogu da podnesem da budem sama.’’, kaže Ona 1. Ja to ne razumem. Možda smo Ona 1 i ja sa sasvim različitih planeta. A kažu da su sve žene iste... Ona 1 tako pijano, teturavo, korača nesigurno kroz život prelazeći iz jedne očajne u drugu katastrofalnu vezu. Kao da joj je neophodan taj par tuđih, muških nogu da bi mogla da hoda.
Ona 2, (njeno ime neka ostane tajna) je prelepa, pametna, vredna, talentovana, a ja je volim – i kod nje se sve pre ili kasnije svodi na muškarce. Pa dobro ne na muškarcE nego na muškarcA. A taj jedan nije zaslužio ni ime da mu se pomene. Ona 2 je svojevoljna žrtva, volonter. Žrtvovati svoje najviše ideale, svoje snove, životne ciljeve, pa čak i tu njenu neutoljenu, bezmernu ljubav prema muzici – podrediti sve to samo jednoj osobi – muškarcu, a ne dobiti baš ništa za uzvrat. Zar to tvoj život se zove? Zar je vredno? Zar baš tako mora?
Ipak ja nisam kao one. Ja ne volim ni jednog muškarca (a tako silno želim da zavolim jednog, i znam da će se to desiti jednog dana, da samo treba čekati i On će doći – ’’Prince Charming’’), ne patim ni za jednim falusom – sa mozgom ili bez!
Svi gledaju svoje ciljeve, svi pričaju svoje probleme, da mi često dođe da na sebe zalepim velikim slovima ispisano ’’FUCK OFF’’. Želim da zapušim uši nad tuđim problemima, da se ne opterećujem njima, a ne mogu. Ali vežbaću...
Odavno ovo nisam radila. Sedim, očiju natečenih od suza, crvenih, zakrvavljenih, upalih, nosa rumenog i zapušenog od pređašnjeg plakanja, nad istrgnutim listom iz sveske – i pišem, daleko od tastature, daleko od zdravog razuma, daleko od granica normale.
Ovo nije umetnost.
Ovo nije proza, i nije dnevnik, i nije umetničko delo, niti je njegov neuspeli pokušaj. Ovo su samo mahom nabacane reči koje me vriskom guše, stežu mi gušnik sve jače i jače, i sada moraju napolje. Ovo su samo nataložene emocije.
Grozne su. Imaju oduran ukus kao masan talog od jeftine kafe koji se cedi, soc koji se gomila na dnu šolje – i ja koja se davim u njemu. Rastrzana između crnog i belog, između bele keramike, i crne kafe. Ugušena i stišnjena između svih tih oblika i figura zatrpanih u moju šolju. Bežite svi! Ostavite me na miru! Ovo je moja kafa, moja šolja, moj život, a vi ste uglavnom samo izletnici – vi ne morate da se budite u tom crnilu svako jutro, i da noću nanovo umirete, istopljeni i prilepljeni za štrokavo dno. Svi od mene nešto traže – da li vam je samo moj fakultet bitan, zbog ’’moje sreće’’, ili me zovete da mi ispričate novi roman ’’Rat i Mir’’ u svom izvođenju sa elementima ’’Ljubavnika Ledi Četerli’’. Nađite sebi život i psihijatra, ili makar besplatno psihološko savetovalište za vaše ljubavne i emotivne krize! Biću tu, kada me zaista trebate. Ne svaki dan za drugu stvar iste forme i vrste – jedan dečko, drugi dečko, treći dečko,... Muka mi je više da slušam o njima!
Nemam snage više da održavam vođstvo, da budem lider, da govorim ’’Šta treba i kako treba’’, jer evo, priznajem: ja sam samo uplašena i umorna. Nisu mi jasni ljudi koji se plaše smrti. Zašto? Lako je umreti, nestati, otići, napustiti sve i otploviti negde dalje, ali treba imati snage i volje pa živeti. Za život je potrebna hrabrost. Priznajem, ja sam smrtno preplašena od života, i trenutno umorna od svega. Zašto svi polažete nade u mene i očekujete toliko toga od mene? Ja sam samo zbunjena mlada žena, srcem još uvek naivna dvanaestogodišnja devojčica, onako bucmasta i čupava, zapuštena. Ostavljena sama u šumi svojih strahova i nedoumica, izvrgnuta ruglu i neprekidnom iskorišćavanju, kao strvina sa koje svaki lešinar otkine po koji deo.
E, pa dobro je, barem mi je srce još uvek na mestu. Osim što se svakim danom sve više cepa zbog porodice, drugo ga dotaklo nije. A ljudi, osim što su lešinari, grabljivice, paraziti koji se hrane tuđim jadom, oni su bezmalo još i egoisti.
’’Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razarali ljudi.’’
Zašto ste tako puni sebe? Zar ja da patim zbog nekog od vas, takvih: bogom danih, ’’prepametnih’’, ’’prelepih’’, ’’najboljih’’ uobraženih goveda? Možda sam naivna i ogorčena, ali kroz opekotine svojih grešaka i proteklog vremena naučila sam da budem oprezna... I okrutno realna. (Sve to zajedno ljudi najčešće okarakterišu na prvi pogled kao ’’kučka’’.). Prema tome: kako neka sasvim nebitna muška figura izvajana od mog soca (JA sam je stvorila, izvajala, naslikala takoreći od iluzija, i sopstvenog napora i uloženog truda, ljubavi, i vremena) može da pomisli da mi je ona dala krila?! Ja sam svoja krila davno izgubila. Iščupali su mi ih ljudi: u zloj nameri, ili slučajno – sasvim je svejedno na posletku. Gubite se, bre, iz moje šolje!
Ko zna, možda će mi jednog dana izrasti nova krila, možda su polako već počela da niču – a dok ne porastu, i ne postanu dovoljno jaka da me nose izdignutu izvan svih ovih nedaća i ljudske, prizemne zlobe i slabosti, ja živim ni na nebu ni na zemlji, u nekom klimavom čardaku što se klati nad bezdanom. I najmanji povetarac može da me uruši u nepovrat, u provaliju. Beskrajan ponor.
...Čekam... A šta čekam? To ni sama ne bih znala, možda Godoa, ili možda čekam da mi nanovo izrastu iščupana krila kako bih mogla da pobegnem od sve te bede, sujete, ljubomore, licemerja, laži, psihoze, neuroze, sebičluka i egoizma,...
Gledano iz nekog objektivnog, usamljenog ćoška, prosto je smešno koliko visoko mnogi ljudi sebe kotiraju. ’’Nadam se da ti nisam slomio srce.’’, i slične apsurdne izjave koje služe za hranjenje svoje neutoljive, alave sujete i lečenje sopstvenih kompleksa (kompleks više vrednosti koji ustvari treba da zamaskira i potisne osećaj bezvrednosti i težak kompleks niže vrednosti, zapravo.) – zadržite za sebe!
Takođe, svoja ogovaranja, tračeve, i prazne naduvane reči osmišljene ne bi li mene pokopali a sebe uzvisili, možete slobodno sami da progutate. Na kraju biste, onako alavi, proždrali jedni druge sopstvenom zlobom. Oči ljudske, sada su zastrašujuće, i plaše me više nego vučije oči i čeljusti. Snishodljive komentare, ironiju i sarkazam neću ni da pominjem! Takvim ljudima će najteže biti kada ostanu, a na posletku se to uvek desi, sami sa sobom, u razgovoru sa svojom istrulelom, otrovanom dušom – a takvu čak ni đavo ne želi da uzme!
Da, moja duša je možda osakaćena, možda krvari, ali nije zatrovana pohlepom i pakošću, i neće istruliti. A vas će, kao i vaše duše, izgristi crvi. Možda čak i neće biti krvi – jer vi nemate srce... Čerupanje mojih krila neće vam omogućiti da i sami poletite, niti će učiniti da vaša izrastu! Čemu onda tolika bol?
Ja sam svoj bol danas pustila niz ulicu, sasula u zemlju, potresla sve iz korena. Na kraju, kada nemam više kome – okrenem se nebu. Kada izgubim veru u ljude – obratim se Bogu. I imam osećaj, znam, da me on sluša i da me čuje, za razliku od ljudi koji umeju da slušaju ali ne čuju to što im se govori.
Gubite se iz mog ličnog prostora! Nemam ni vremena ni energije da je uzalud trošim na prazne priče i razglabanje reči...
Nešto je u vazduhu danas. Osećam to. Suze su se osušile, i dobila sam novu veru i osećaj da će biti bolje. A krila... Krila će mi izrasti vremenom.

Krst, bela kragna i žrtva

Htela bih danas da ispovraćam dušu i sve one emocije koje se gomilaju u meni, i stvaraju hladan, ljigav talog, sličan crnom talogu kafe na dnu popijene šoljice. Ova kafa mi nije prijala... Muka mi je, i posle nje ostaje onaj odvratan ukus duž jezika i jednjaka – opor, hrapav, oduran. Nebo je danas sivo. Sasvim sivo. Sunca nema, ugušili su ga oblaci, koji i ne izgledaju sasvim kao oblaci, već više kao da se i nebo razbolelo i otrovalo i dobilu tu gadnu, sivu boju. Pesma ’’Could you be loved’’ mi gruva kroz zvučnike, kroz glavu, odvratna ova pesma. Could I be loved??? Jebeni Bob Marley, ja više i ne gajim nadu. Ove tra la la pesmice me ne mogu spasiti današnje depresije. Čudno je to kako vremenom zapadne čovek u neku kolotečinu, sivilo... NIŠTA. I to veliko NIŠTA te pritiska sa svih strana, a ti ne možeš da se odlepiš sa poda. Osećaš se kao smrskana buba-švaba na betonu, kako onako bespomoćno leži rasutih i spljeskanih creva svuda po kamenu, onako zalepljenih. ’’Znaš kako je kad se osjećaš prazno, kad želiš sve napustiti i onda ti se odjednom javi netko tako iz vedra neba kao ti meni, i unese ti neku volju u svaki dan, lijep osjećaj, hvala ti...’’, to mi je rekao Onaj koji me je odlepio sa dna, izvukao da se ne udavim u blatu dosadne svakodnevice. Onaj u kome sam se pronašla, i koga sam samo želela da zagrlim, da mu pogledam u oči i vidim svoj odraz u njima. Promenio je moje mišljenje o ’’kompliciranim muško-ženskim odnosima’’ – to jest pomislih kako, eto, i muškarci mogu da imaju srce i dušu, kako i muškarci umeju da osećaju i da vole, i da se njihov život ne sastoji samo iz džaranja jaja i ispijanja piva. Pomislih ’’Bože, kako smo slični. Bože, koliko mi se dopada.’’. Plašim sve da sam sve to isuviše napumpala, ishiperbolisala, prenaglila, ubrzala, na-vrat-na-nos požurila, ALI stvar je u tome što sam jedno veče pomislila da je na kratko skinuo svoju masku ’’opasnog, nedodirljivog džukca, igrača, čoveka kome nije stalo’’ preda mnom, i malko, sasvim malko mi se otvorio. Onda sam se i ja otvorila (a već sam isuviše iskrena i bez toga) i skinula štit pred njim, bacila svoj oklop i ugasila odbrambreni sistem, pa sam postala ranjiva. Podigao me je, odlepio od zemlje, imala sam taj glupavi dečiji kez na licu koji, jednostavno, nije silazio... Sve dok jednog dana iz čistog mira – šljus! Šamarčina realnosti. Nije mu stalo, ne pronalazi se u celoj toj priči, ponovo stavlja masku i ’’puj pike ne važi’’ sve što je pre toga rekao, kao da ponovo stavlja masku okreće se i odlazi. I ostavlja sve... Jebiga.
Nebo je ponovo sivo...

Krst, bela kragna i žrtva

Simbol – (od grčke reči simbolo – znak, znamenje) je znak sa značenjem, materijalna kulturna tvorevina koja je nosač odgovarajuće duhovne kulturne tvorevine. Neki fizički predmet, ljudska radnja, ili gest jeste ’’znak’’ samo ako drugim ljudima prenosi neko značenje kao duhovnu poruku, koja po sadržaju može biti misaona, emotivna ili voljna. Jedan isti fizički entitet može u različitim socio-kulturnim kontekstima da ima različita značenja.

Klasje. Klasje je zlatno-žuto i pravo kao tvoja kosa. Ispod klasja zelena trava, dva vlažna, krupna zelena oka a preko njih povez od zlata, tvoje vlasi. Moje su misli ptice, sa svakim zamahom krila sve bliže su tebi. Oluja me sputava. Oluja koja besni nad nama. Sunce je potonulo, udavilo se u ledenom pljusku, zgasnulo je. Ti si jedini zbog koga ceo svet postoji. Ti kao subjekat. Ti kao glavna i jedina uloga, u ovoj monodrami koju zovemo ’’život’’. Reč koja se vine sa tvojih usana dovoljna je da makar privremeno zaustavi ovu oluju što kida mojim pticama krila i obara ih na zemlju. Blatnjavu, hladnu, nepristupačnu zemlju gde stoji otisak anđela koji sam napravila, gledajući u nebo, pitajući Boga, i nebesa ’’Zašto?’’. Još uvek odgovor čekam, a odbijam da ga čujem, jer od odgovora me je strah. Suze su se sasušile na mom licu, po njemu klizi samo ovaj neprestajući, beskonačni pljusak. Ali i on je bolji od pustinje i kamenjara – bez tebe. Da ne postojiš ne bi bilo ovog pljuska, ali ne bi bilo ni blata, ni zemlje koja mi ublažava ’’slobodan pad’’,... Ne bi ostao ovaj otisak anđela, koje sam pravila u snegu kad sam bila mala – i kad nisi postojao ’’ti’’. Da ne postojiš bila bih u pustinji praćena samo jednom zmijom – bez pitanja u glavi, bez pogleda uprtog u nebo, suvih očiju, praznog pogleda – bez suza, ali i bez želja... I nije mi žao što je ovako. Bolje da mi u ustima bude ovaj opori miris truleži i kiše, nego da u njima vlada ispucala suša. Moji zglobovi sputani su trnovitim vencem. Glava mi je slobodna, a istovremeno pritisnuta stotinama tona teške pomisli na tebe. Raskršće pred nama. Raskršće koje nikada nije postojalo, i ne postoji – ali mi smo vanprostorni i vanvremenski par. Mi nikad nismo ni postojali, zar ne? Postojao si samo ti – težak, bitan i veliki – u mojoj glavi, u mojim rečima, i pesmama. A onda si narastao još veći, isuviše ogroman da bi stao u jednu čupavu glavu koja voli klasje samo zbog tvoje kose, koja voli zemlju samo zbog tvojih zlatnih očiju. Brodovi u nepovrat plove različitim smerovima, ti sa mojim pticama – koje nikako da te sustignu – na jednu stranu; ja, i oluja koja me prati, na suprotnu. Ponekad mi se čini kao da stojim u mestu, a ponovo si mi sve dalji i dalji. Razvlačim krv između prstiju, krv žene koja je želela da nosi tvoju krv u sebi, da bude krv tvoje krvi, da bude majka tvojoj deci, da u sebi nosi malog tebe – sa hiljade leptira u okovima slobode. Sada je ta krv slepa, beskorisna, može da teče, može da pretvori i more po kojima naše lađe plove u crveno. Da sve bude duboko i crveno, crveno, crveno, da te svojom prećutnom opomenom podseti na jedno krhko, i bledo, skoro-prozirno biće, koje te voli više nego što će ikada i jedno biće moći da te voli. Više nego što te voli tvoj krst, tvoj Bog, ta bela kragna oko vrata, i zavet dat nebesima. A ti to ne znaš, jer te moje ptice očerupanih krila nikada neće stići, nikada te neće dotaći, nećeš ih sačekati na pramcu i previti njihove rane. Nećeš čuti otkucaje njihovih malih srca satkane od slova tvoga imena, pre nego što svi zvukovi zauvek utihnu, pomru u čemeru sopstvene patnje. Nećeš osetiti njihovu toplinu pre nego što popadaju u duboko more, crveno od moje krvi. Krvi koja ti nije bliska, i nikada neće biti. Zatvorila sam dušu, neka krici nemoći guše samo mene, ne nailazeći na odgovor, na emociju – i oni će utihnuti. Kažem da te ne volim, to i pomislim – ali shvati, to je zato što tako mora – inače će moje srce postati preteško i prepući svaljujući svu svoju ljubav i strast poput tečnog stakla na palubu – daske neće moći da izdrže i one će prepući od preteškog i prevažnog tebe i od čistote, ovog bezmernog i bezuslovnog osećanja koje raste iz mene, a pripada tebi. Slomljeno srce, puknute daske, razvaljena paluba, - brod će potonuti i ja ću se ugušiti u crvenom moru suza i krvi naraslom od plime koju mi pljuskom šalješ. Oprosti mi stoga što ćutim, i odbijam da priznam i tebi, i sebi ovu emociju što čuči tu negde kod grla, i pritajeno guši svaku iskrenu reč. Oprosti što se odričem ptica, što ih više ne prepoznajem, što prekrivam uši da ne bi spoznala njihovu pesmu. Oprosti što ponavljam da te ne volim, i što ti u nemogućnosti i strahu od iskrenih, reči koje su sasvim sigurno preteške da ih poneseš i prihvatiš – koje u sebi čuvaju pesmu slavuja i štiglica, serviram gomilu gluposti – ružnih ptica, koje grakću o svakodnevici i pritežu te svojom dosadom i običnošću. Zato ćutim, gluva za eho pesme slavuja koji su rasli u mome srcu, ali i slepa za sve ljubavi: stare i nove. Slepa – jer mi slap tvoje kose pravi nevidljivi povez preko očiju. Povez od zlata, povez od klasja koji ne želim da skinem. Ćutim, odričem se svega, poričem, okrećem leđa odlazećim lađama, spuštam glavu – ne želim da gledam nebo koje mi te uzima. Ukralo te je od mene, a ja te zapravo nikada nisam ni imala. Kažem da te ne volim više, da ne osećam više ništa – a moja je ljubav kao trag benzina, trag ulja u crvenom moru – sad je skoro i nepostojeći, ali i dalje prati jedra tvoje lađe, i dalje nas spaja – skoro nepostojećim, stanjenim tragom, koji se razvlači između dve krme, preko talasa, naspram oluje. I dalje nas spaja – onako razvučena – od sidra do sidra. Ljuta sam, tužna, hladna, daleka, otupela, sakrivena, i srećna – i sve to u isti mah. Srećna jer je baš tvoja oluja ta koja mi puni pluća i pore. Preveliki si teret, ali ujedno i teret koji mi daje krila, zato ne žalim ni jedne prolivene suze, ni jednog uzdaha, ni jednog pokidanog pera. Daješ mi snagu, pa se ne plašim ove oluje, a hiljadu leptira u mojoj utrobi žele da ih oslobodiš, da izlete, samo da ti dotaknu usne, pa makar i umrli od ledenih kišnih kapi tvoje ravnodušnosti i podozrenja...