четвртак, 08. децембар 2005.

HP fanfikcija


~Poglavlje 1~

Blagi sumrak je okupao krajolik. Izgledalo je kao da stari prašnjavi London tone u san delimično obavijen metalnom izmaglicom. Između pramenova industrijske magle mogle su se videti uske ulice užarenog asfalta, i oblaci visoko iznad, koji su se prelivali poput opala dok su klizili preko srebrnkastog polumeseca. Ona pogleda kroz prozor svoje ulice, gde je bio smešten internat. Sedela je kruto na ivici kreveta posmatrajući ljude poput sitnih tačkica koje su milile i vrvele ulicama. Šta uopšte znači sudbina jednog čoveka? Kao i svake godine u ruci je grčevito drzala mali komad papira na kome su se oslikavala slova napisana zelenim mastilom. Još samo mesec dana i otpočeće nova školska godina na Hogvortsu. Njena poslednja provedena tamo. Ipak, sada nije mogla da misli na Hogvorts, prekosutra je počinjalo svetsko prvenstvo u kvidiču. Nešto o čemu su sve njene prijateljice raspredale već mesecima. Zazvonio je telefon, ali njoj se nije ustajalo. Telefon je zvonio, i zvonio i zvonio... Konačno Sanja otvori vrata, i skinuvši prljave starke jednim potezom, potrčala je preko sobe čiji su zidovi bili prekriveni knjigama, i bacila se na jastuke da dohvati slušalicu telefona koji je dosadno zvonio na podu. Najradije je htela da šutne Becky što se nije javila: bio je to Harry.
«Jel se sutra nalazimo?» bilo je prvo što ju je pitao. «Znaš dogovorio sam se sa Ronom i Hermionom da ćemo se naći negde oko pola jedanaest. Naravno samo ako to vama odgovara...?»
«Mhm..» promrmlja Sanja nesigurno. «Da mislim da će to biti u redu sa nama. Ovaj znači u pola jeedanaest...Gde?»
«Pa kod Tauer Bridža, znaš već gde, tamo je portacioni ključ» odgovori Hari «On će nas prebaciti direktno do stadiona, ovaaaj ispravi me ako grešim..»
«Ma ne, znaš ja sam malo rasejana ovih dana» reče Sanja, prevrnuvši se na leđa na jastucima i namestivši slušalicu između uveta i ramena. «Jel si nabavio karte ili da kažem Tamari da ona nabavi?»
«Nabavio sam sv...» poče Hari ali se naglo trgao jer je začuo pozamašne korake svog teče Vernona. Darslijevi mu nikako nisu dali da koristi telefon pogotovo ne da bi zvao one svoje 'ludake'. «Slušaj Sanja, moram da prekidam. Budite sutra kod Tauer Bridža u pola jedanaest, i ne brinite za karte. Sve sam nabavio.»
«Ok.» reče Sanja pomalo uvređeno jer je shvatila da Hari želi da prekine razgovor. «Onda vidimo se tamo. Ćao.»
«Tut-tu-tut-tuuu» čulo se iz Harijeve slušalice. Sanja mu je spustila slušalicu pre nego što je ovaj i uspeo da kaze 'Ćao'.
Becky okrete glavu od prozora i sada su njena dva užarena zelena oka bila uperena u Sanju.
«Hari, jel?» reče Becky nepomerivši pogled sa Sanjinog lica.
«Da. Sutra treba da se nađemo sa njima kod Tauer Bridža u pola jedanaest.» Sanja se namesti u turski sed, počevši da se igra sa jednim od plišanih jastuka na podu. «Gde su Tamara i Tanja?»
«Otišle su do Probušenog Kotla da se nađu sa nekim 'starim društvom' pitaj Boga s' kim!» reče Becky ponovo okrećući glavu ka prašnjavom prozorskom oknu.
«Što nisi pošla sa njima?» upita Sanja.
«Ne. Dobro znaš da ovih dana nisam ni za kakve izlaske.» reče Becky lagano slegnuvši ramenima.
«Ma daj Becky! Biće sve u redu. Zašto toliko strahuješ da će mu se nešto dogoditi?» Sanja je jedva skrivala osmeh.
«Možda zato što imam dobar razlog za to: on sada igra za profesionalnu ligu. Igra u nacionalnom timu. Znaš li koliki je to pritisak?!» Becky reče sad već natmureno, dok su joj se obrve podizale i krivile, namrštila se i počela prstom šarati po prašnjavom staklu.
«Pa jel ste se čuli? Šta ti je rekao?» upita Sanja dok je osmeh bledeo sa njenog lica.
«Da. Sutra ću ga konačno ponovo videti.» na Beckinom licu se pojavi trunka radosti i vragolasti osmeh u uglu usana.
Taj trenutak prekinulo je naglo povlačenje kvake.
«Hey! Hey! Hey!» pojavilo se nasmejano Tanjino lice na vratima.
«Ej! Kako je bilo?!» Sanja ustade i nasmeja se.
Umesto odgovora Tanja se odmače sa vrata, potrča preko sobe, i skoči na veliki mekani krevet, odmah pored Becky. Na vratima su sada stajali Tamara, i dva najveća zezatora koja su ikada hodala Hogvortsom – Fred i Džordž Vesli. Ova dva visoka riđokosa momka su se jedva videli od raznih džiža-bidža koje su nosili u rukama. Tamara se smeškala, a njene cimerke su dobro znale razlog njene radosti.
«Ovo je to 'staro društvo'?» upita Sanja kroz smeh.
«Da... zamisli mi smo išle tako do Probušnog... hmm... Kotla... i tamo ovaj, mi kad ono Fred i Džordž... i onda reko' da ih pozovemo... ovaaaj... mislim da nam prave društvo.» Tamara je bila vidno zbunjena, što je bila prava retkost, a dešavala se skoro uvek kada bi se našla u društvu ove dvojice duhovitih blizanaca.
Tanja je samo pogledala 'značajno' u Sanju i namignula joj.
«Što ste tako smorene!? POČINJE ŽUUUURKAAA!» povikao je Fred i počeo da razbacuje plavo-bele konfete svuda po sobi. Bile su to konfete nacionalnog Britanskog kvidič tima. Postava tima bila je sastavljena od četiti člana Padlmear Uniteda-a i tri člana Tatšildskih Tornada. Ova dva tima bila su definitivno najbolji timovi Velike Britanije. Osnovan 1163. Padlmir junjted je najstariji tim u ligi. On je tokom svoje duge tradicije dvadeset i dva puta osvojio prvenstvo i dva puta evropski kup. Njihova navijačka himna «Bijte te Bladžerke, momci, jurite tu Kvafl ovamo!» snimljena je i kao singl izdanje pevajuće veštice Selestine Vorbek, kako bi se prikupile donacije za Bolnicu svetog Munga, za magijske bolesti i povrede. Iz ovog tima u Britansku reprezentaciju su ušli: Markus Flint, kao gonič, Volter Parkins takođe na mestu goniča, Kirli Mek Kennins takođe na mestu goniča, i Oliver Wood kao čuvar. Iz Tatšildskih Tornada tri igrača pripadaju Britanskoj reprezentaciji: Roderik IV Plampton (simbolično nosi ime svog pradede koji je takođe igrao tragača za reprezentaciju Engleske dvadeset i dva puta, i drži britanski rekord za najbrže uhvaćenu skrivalicu tokom utakmice: tri ipo sekunde u utakmici protiv Karfilijskih katapulta, 1921. godine) koji naravno igra poziciju Tragača. Dva jurišnika Britanske reprezentacije, koji dolaze iz Tornada su Kevin i Karl Brodmur, braća koji su inače favoriti malo 'navalentnijih' navijača. Svaki put kada se ova dva jurišnika pojave na terenu počne skandiranje sa tribina:
«Oh uzbuđenja potere, metla me kroz vazduh nosi,
Skrivalica je ispred mene, a vetar mi u kosi,
Dok joj prilazim bliže, publika se talasa,
Al' uto dođe Bladžerka – i nema meni spasaaaa»
«Znate ove godine nam je zagartantovana pobeda!» ushićeno reče Fred dok je nabijao sebi na glavu kapicu sa grbom Britanskog tima. «Becky, mora da si strašno ponosna!»
«Ponosna?» reče Becky pomalo zbunjeno «Pre bih rekla strašno ZABRINUTA!»
«Žene!» prokomentarisa Džordž i zavali se u fotelju punu jastuka. «Nego ko hoće kisele kokice?»
«A ne hvala! Ta čuda prave rupu u jeziku!» reče Tanja užasnuta idejom da joj kokica 'izbuši' pirsing na jeziku.
Već se spustio i prvi mrak, pomračina je obavijala lepljiva prozorska okna poput ljubavnika, dok se napolju moglo čuti lajanje lutalica i mijaukanje posvađanih mačaka. Po koja psovka sa ulice doprla bi do sobe u kojoj su sada mirno dremali Tanja, Sanja, Tamara, Džordž i Fred. Becky nije bila tu. Prošla je kroz dugačak hodnik izlepljen zajedničkim slikama sa kojih su mahala vesela lica. Zastala je na trenutak da pogleda jednu sliku. Sa tankog komada polaroid-papira mahao je Oliver jednom, dok je drugom rukom zagrlio Becky oko struka. Smejali su se. Ta slika je bila snimljena poslednjeg dana Oliverove završne godine na Hogvortsu. Becky se trgnu iz razmišljanja i pođe dalje do kupatila. Bilo je skoro tri sata ujutro kada je odvrnula slavine velike kade na četiri šape, moleći se da se cevi Istočnog Londona nisu opet pokvarile, i gledajući sa olakšanjem toplu vodu kako počinje da puni kadu. Ubacila je u vodu na brzinu neke soli i tečnost koja je stvrala mehuriće, skinula se i ušla unutra. Kada je bila toliko duboka da joj je voda dopirala skoro do nosa, te je nehajno oduvala mehuriće. Dok je sapunjala kosu shvatila je da joj sutra predstoji prilično težak dan, stres na koji je čekala već više meseci. Ali njen mozak je pratio neku nejasnu logiku, možda je to bio instinkt? Vrata kupatila se naglo otvoriše na škripavim šarkama i unutra bez ikakve najave upade Frodo. Frodo jedva da ju je i pogledao onim svojim prodornozelenim očima. Stao je da baza unaokolo i s prezirom je odmerio njen nakvašeni čipkani veš na podu. Zatim je počeo da ga povlači šapom, verovatno pomislivši da bi gaće mogle da posluže kao udobna posteljina, ali ga je Becky preduhitrila ispruzivši ruku i izvukavši ih ispod njega: «E nećeš!»
Frodo je potom skočio na mesinganu ivicu kade, ispružio šapu i počeo da udara po mehurićima. Upitno ju je pogledao, to je bio znak da ga poprska. Frodo je svakako bio jedan vrlo tvrdoglav mačor, jedini iz svog roda mačaka koji je voleo vodu... Svaku vrstu vode. Njemu je bilo sasvim normalno da odvrne slavinu na sudoperi kada je žedan; više je voleo toalet od korpe za spavanje; bio je poznat po tome što je skakao u Hogvortsko jezero da dohvati svoju omiljenu crvenu, gumenu, lopticu. Umeo je da pliva protiv struje isto onoliko dobro kao i nekakav pas. Ali noćas – pre će biti- ovog jutra – Becky je bila isuviše umorna da bi ga sušila. Gurnula ga je sa ivice kade, izašla i obrisala se. U velikom mekanom bademantilu i sa peškirom obmotanim oko glave leno je otapkala do kuhinje i zagrejala vodu za nes kafu koju je nameravala da da svojim drugovima, nakon što ih probudi. Kazaljka 'Magičnog sata' koji je nabavila od Freda po 'najpovoljnijoj ceni' pokazivao je 'Vreme za Buđenje', pa je Becky uzela metlu i par puta udarila po plafonu prodravši se «BUĐENJEEE USTAJANJEEEE RADNI NARODEEE!».
Tamara je otvorila prvo jedno a potom drugo oko, da bi skupila snage da otvori oba oka, i pogleda oko sebe. Fred i Džordž su već bili na nogama i smišljali neko novo lukavstvo, Sanja se teglila dok je otvarala dvokrilni prozor, udahnuvši pritom «svež» Londonski vazduh pun automobilskih gasova, industrijskog dima, i prašine. Ipak, u vazduhu se osećalo leto. Vruća nes kafa pušila se iz šest velikih keramičkih šolja na drvenom, uglačanom stolu. Dok su ispijali 'okrepljujući kafeni napitak' uzbuđeno su čavrljali o susretu sa društvom i o Svetskom Prvenstvu koje je trebalo da počne sutra.
-Poglavlje 2-

Pošto je na površini mesec već izlazio, nije bilo vremena za gubljenje. Snejp je dohvatio preostali frape od koprive, i ispio ga u hodu. Na kraju ulice čekalo ga je dobro poznato lice. Drako Melfoj. Kako opisati Draka? Neki bi rekli vrlo okrutan, neki bezobrazan, neki drzak a neki prelep i popularan... Glavni problem kod Melfoja bila je upravo njegova inteligencija. Uspeo je da doskoči svemu što ga je do sada snašlo, svakom testu koji mu poture. Bacio je u rebus mnoge umove a mnogi su zbog njega otišli pravo u Bolnicu Svetog Mungosa buncajući. U svakom slučaju nije bilo sumnje da je Drako Melfoj čudo od deteta. 'Dete' je bila diskutabilna reč, pogotovo kada je mladi gospodin Melfoj bio u pitanju, sada je imao sedamnaest godina, i više nije uopšte izgledao kao dete, dete visoko metar devedeset i šest sa govorom jednog književnika i mozgom kakvog nobelovca. Ali zašto se neko tako brilijantan posvetio Mračnoj Strani? To je pitanje na koje može da odgovori samo jedan čovek. A taj uživa u ćutanju. Pored Melfoja juniora, stajao je i gospodin Melfoj Senior. Njegova duga ravna srebrnkasta kosa presijavala se na bledoj mesečini a u desnoj ruci čvrsto je stiskao svoj 'aristokratski' skiptar sa izvajanom mesinganom zmijom na vrhu. Tapkao je lagano nogom o pod. Pored Draka stajao je i još jedan krupniji čovek, na prvi pogled reklo bi se da je 'normalac'. Svaki iole normalan, običan čovek bio bi zapanjen kada bi čuo ovu grdosiju od normalca kako se dečaku obraća sa «gospodine» - ipak je ovo treći milenijum. Međutim, njihov odnos nije bio običan, niti su oni bili 'obični'. Snejp je sada bio na korak od trojice koji su ga čekali. Njegov pogled prelazio je od jednog preko drugog do trećeg, vraćajući se stalno na prvog. Snejp je kasnio, a patetična izvinjenja koja je mogao da izmisli teško da su mogla da poprave Drakovo raspolozenje. Ali to je bio samo njegov svakodnevni pesimizam. Ispod mrzovolje je tinjao tračak nade. Da li bi na ovom putovanju mogao požnjeti rezultate? Hoće li povratiti porodično bogatstvo? Da li će konačno pristupiti redovima Tamnog Lorda? Nije se usuđivao da se ponada.
-Izvinite što kasnim...- Snejp se trudio da zvuči što hladnije i ozbiljnije.
-Mhm... Dobro. Nemoj da se ovo ponovi, Severuse.- reče Drako dok se okretao ka strmoj uličici- Gde je On?
-On, gospodine?- upita Snejp dok se trudio da ne pokaze strah.
-Da. Onaj tvoj... Kako-se-zvaše... Oče reci mu.- Drako se okrete i pogleda u Lucijusa.
-Smatrali smo za shodno da se pojavi i godspodin Paterson.- Lucijus izusti kroz stisnute zube.
-Ah, da... Paterson... Paterson, on će nas čekati tamo.- reče Snejp brišući rukavom graške znoja sa čela.
-Kod stadiona?- upita Drako.
-Da. Da...-reče Snejp uplašeno pogledavši u Draka a potom i u njegovu 'gorilu' od telohranitelja.
-Vrlo dobro.- reče Drako približivši se kamenoj statui Kupidona koja je izbacivala mlaz vode, i izgledom vrlo podsećala na normalske 'fontane'-Dakle. Hoćemo li?
Lucijus, telohranitelj, i Snejp priđoše fontani. U istom trenutku sva četvorica uhvatiše jednu od Kupidonovih strelica.
Drako otrese prašinu koja se stvori na odeći uvek kada se putuje 'teleportacionim ključevima'. Lucius se osvrtao da vidi je su li na pravom mestu. Snejp je teško disao. Sve ovo nije mu slutilo na dobro...Već je jednom bio pod pokriljem Tamnog Gospodara, i jedva se izvukao. Oko njih divlje su rasli zakržljali hrastovi koji su pod bledom mesečinom menjali boju od krvavo-crvene do purpurne. Miris leta koji se širilo svuda naokolo ispunjavalo je vazduh opasnošću. Sam predeo oko stadiona kao da je nešto iščekivao, nešto što je predskazivano hiljadama godina. Nešto što će se upravo ove godine dogoditi. Kada je tama postala dublja, između drveća koje se protezalo duž ivice vode pojavila se jedna neprimetna prilika. Preko ramena je nosila nešto što je pocećalo na metlu. Žurno se primicala skupini Melfojevih.
-Kasniš!- reče Drako kada se prilika potpuno približila- Mrzim kada ljudi kasne!
-Mali: skrati jezik!- nepoznata prilika sevnula je svojim ledenim zmijskim očima.-Neće neki dripac da govori Smrtožderu kako kasni!
-Ne...-nastavio je Drako sa drskim podsmehom u glasu- Ali moj telohranitelj bi vas mogao ubiti na sto različitih načina, pre nego što biste uspeli i da podignete štapić! Mada sam siguran da bi jedan bio sasviom dovoljan...
Smrtožder je sada izgledao prilično prestravljeno. Drako je i inače imao takav uticaj na ljude. Bledi dečak koji govori s autoritetom i rečnikom moćne, odrasle osobe. Paterson je već čuo za ime Melfoj – a ko još i nije u svetu modernih čarobnjaka? Ali mislio je da će raditi sa Melfojem Seniorom, a ne sa ovim dečakom. Mada reč dečak teško da je opisivala tu visoku, neveselu individuu. A i taj normalski div, telohranitelj. Bilo je očigledno da bi tim mamutskim rukama mogao da slomi čoveku kičmu kao grančicu. Paterson je počeo da razmišlja da nema tih galeona na svetu za koje bi vredelo provesti ijedan minut više u ovom čudnom društvu.
-Želim jednu uslugu od tebe.- reče Drako –Želim da kažeš svom Gospodaru da je njegov naslednik i sluga stigao i da sada čeka svoju nagradu.
-Baš tim rečima... gospodine?- mrsko, kroz zube procedi Paterson.
-Da. – Drako se nasmeja.
-A moja nagrada?- upita Paterson sevajući očima čas na Draka čas na njegovog oca Lucijusa, a onda na Snejpa.- Smrdljivko, obećao si mi nagradu!
Snejp uzdrhta ali Drako se nasmeja.
-Dobićeš nagradu: poklanjam ti život. I pripazi na jezik da ti nagrada ne ode dovraga. Jel to jasno?- reče Melfoj hladnokrvno a potom pogleda u svog gigantskog telohranitelja.
Paterson je proskičao poput zmije a potom se okrenuo i mrzovoljno otišao.
Tišina je ponovo ispunila vazduh. Iz visokih i širokih obližnjih krošnji čuo se huk sove. Noćne grabljivice. Drako pokaza na osvetljenu siluetu par stotina metara od njih.
-Eno ga stadion! I oni glupi logoraši... Oče, gde ćemo se smestiti? Ne misliš valjda da ću pristati da spavam u šatoru?- reče Drako skoro podrugljivo.
-Ne. Naravno da ne. Kampovanje odista ne dolikuje jednom Melfoju.- Lucijus povi donju usnu u arogantan osmeh- Ali galeoni sve sređuju: čeka nas apartman u blizini stadiona.
Drako se osmehnu. Mozda je njegov otac i bio glup za neke stvari ali je svakako znao kako da ga oraspoloži.

уторак, 08. новембар 2005.

HP fanfikcija

-Poglavlje 3-

«Hajde! Hajde požuri... Ne želim da kasnimo!» Sanja je predvodila šestočlanu kolonu. Za njom su se lenjo vukle Tanja, koja je očigledno žalila što nije još malo odspavala, i Tamara koja je, kao i uvek, razdragano pričala sa Fredom i Džordžom. Ovoga puta komentarisali su normalce, kojih je London u jutarnjim časovima, bio prepun. Zbog njih nisu smeli da upotrebe 'Locomotivus' čaroliju za prtljag, već su na dobri stari način sami vukli svoje kofere.
«Hoćeš li spustiti više tu mačku?» kroz smeh reče Tamara.
«Ne.» Becky odsečno odgovori dok je u jednoj ruci držala Froda a drugom vukla kofer «Šta ako ga nešto zgazi?»
Sada su već izašli iz gužve kod latinskog kvarta, i ušli u jevrejski kvart blizu Tauer Bridža. Razlog zbog kojeg je teleportacioni ključ baš tu postavljen, mislili su, je taj što Tauer Bridž ima dugu i mračnu istoriju a u njega po svedočenjima normalaca i noćnih strazara, pohode duhovi iz različitih vremenskih epoha. Najpoznatijhi duh Tauer Bridža je Britanski vladar Henri Osmi i jedna od njegovih sirotih, obezglavljenih zena. Na dnu prašnjave ulice ocrtavale su se četiri prilike. Jedna od njih je počela da maše.
«Ej ljudi! Eno ga Harry!» Fred se prodra «ZDRAVO HARRY!!! JE L' SI PONEO METLU??!»
Na ovu rečenicu nekoliko normalaca se okrete uputivši Fredu začuđen pogled.
«Izvinite što kasnimo...» reče Sanja boreći se da dođe do daha.
«...Ovaj imali smo malih problema sa...» Becky pokaza jedinim slobodnim prstom na prtljag.
«Da. Pretpostavljam da niste navikli na funkcionisanje prtljaga po zakonima normalaca.» Hermiona se osmehnu «Pa dobro. Znamo li svi kako funkcioniše teleportacioni ključ?» Ne čekajući odgovor ona nastavi «Treba samo da dodirnete teleportacioni ključ, to je sve, makar i prstom...»
Teškom mukom, zbog ogromnih kofera, njih desetoro se okupi oko dotrajale konzerve graška koju je Grandžerova držala u rukama. Tanja tek sad primeti da pored Harija, Rona i Hermione stoji i revenklovska devojčica Luna.
Stajali su u uskom krugu, dok je hladan povetarac duvao oko njih. Normalaca oko njih, više nije bilo. Niko nije progovarao.
«Tri...» promrmlja Hermiona gledajući i dalje jednim okom na svoj ručni sat «dva... jedan.»
Tog momenta Becky oseti kao da joj neko zabija kuku malo ispod pupka da bi je odjednom naglo povukao napred. Stopala joj se odvojiše od zemlje, mogla je da oseti svoje prijatelje kojima se dešavalo isto, pored sebe. Zajedno su brzali napred u vihoru vetra i kovitlacu boja. Frodo je uplašeno mjaukao u njenom naručju kažiprst joj se priklješti uz konzervu kao magnetom privučen, a onda...
Stopala joj udariše o zemlju. Frodo joj iskoči iz naručja pravo na svežu zelenu travu. Luna je imala malih poteškoća sa 'sletanjem' pa je sada sedela na zemlji. Teleportacioni ključ se otkotrlja par metara dalje.
«Pravo na vreme!» začu se veseli muški glas.
Ronovo lice se smračilo. Bio je to dobro poznat glas... Glas njegovog brata Persija. Hari je očistio svoje farmerke i pogledao oko sebe. Stigli su do nečega nalik napuštenom maglovitom vresištu. Nekoliko metara ispred njih stajala su dva čarobnjaka, od kojih je jedan bio Persi Vesli a drugi, Hariju takođe dobro poznat, ministar magije lično: Kornelijus Fadž. Kornelijus je u rukama držao veliki zlatni sat, a Persi, po običaju, gomilu nepotrebnih svitaka pergamenta i jedno dugačko olinjalo pero. Ova dvojica nisu se trudila da izgledaju kao normalci.
-Dobro jutro, Persi- reče Hermiona pomalo rezervisano dok mu je dodavala konzervu ubacivši je pritom u veliku kutiju sa iskorišćenim teleportacionim ključevima.
-Zdravo deco...- reče Fadž pomalo iznureno. Taj umor u njegovom glasu bio je vrlo prepoznatljiv.
Ron je prekrstio ruke
-Ja vala ne idem nigde sa ovim... ovim... IZRODOM!- reče Ron ošinuvši Persija pogledom punim prezira.
-Rone!- Hermiona ga opomenu.
-Deco molim vas... mi smo ovde cele noći. Bolje se sklonite sa puta, imamo veliku grupu iz Škotske u pola dvanaest. Vaše kamp mesto je...- Fadž uze od Persija jedan svitak i poče da proverava spisak- Par stotina metara na tamo, verujem da ćete biti smešteni odmah pored šatora naših reprezentativaca! Srećnici! Samo idite dok ne naiđete na prvu poljanu sa belo-plavim šatorima. Za tu lokaciju je zaduzen gospodin Persi. Nadam se da mu nećete praviti probleme jer se bojim da bih onda morao da vas udaljim sa Prvenstva i vratim pravo kući!
-Hvala, gospodine Fadž... Snaćiću se ja već sa njima.- reče Persi i pokaza ostalim da ga prate.
Fred i Džordž su sve vreme hoda pravili 'neslane' šale na Persijev račun, Tamara se kikotala, Becky je ushićeno zurila napred, Tanja i Sanja su razmenjivale mišljenja o Britanskom tragaču Roderiku IV, Luna je zadubljena u novo izdanje «Cepidlake» sledila, a Hermiona i Hari su morali da guraju Rona koji nije hteo da pođe sve vreme mrzovoljno gunđajući. Hodali su preko napuštenog vresišta. Posle dvadeetak minuta pred njima iskrsnu malena kamena koliba pored kapije. Iza nje Becky je jedva mogla razaznati avetinjska obličija stotina i stotina šatora uzdignutih uz blagu kosinu velike livade prema mračnoj šumi na horizontu. Svi priđoše vratima kolibe, čovek koji je sedeo unutra i gledao prema šatorima, bio je jedini Normalac u krugu od nekoliko ari.
-Dobro jutro- reče Persi.
-Dobro jutro. Da vidim vaše karte, molim- reče Normalac.
Hari izvadi deset velikih pergamenata.
-Aha- reče Normalac proveravajući u spisku prikačenom na vrata. –Imate rezervisana mesta tamo, pored šume vidite, gde su oni najveći, plavo-beli šatori? Šest noćenja jel tako?
-Da. Šest.- reče Hari.
-Dobro. Želite li da uzmete možda nešto? Znate ovde možete da nabavite najbolje vreće za spavanje. Dakle treba li nekom?- Normalac pređe pogledom preko 'vesele družine' ispred sebe. Ron se u tom trenutku setio da nije poneo vreću za spavanje.
-O DOĐAVOLA!- uzviknu Ron- Meni treba jedna...
-Dobro. To bi bilo deset funti.- reče Normalac.
-Funti?- začuđeno ga pogleda Ron, ali ga u tom trenutku Becky gurnu laktom.
-Da funti...Vi ste stranci jel?
-Oui...-reče Becky dok se trudila da zvuči maksimalno 'francuski' i dok je vadila funte iz džepa svojih izbledelih farmerki.
-Da, da... Niste jedini koji su imali problema sa novcem.- reče Normalac dok je proučavao Rona- Dvojica su čak pokušala da mi plate nekakvim ogromnim zlatnicima, pre samo petnestak minuta!
-Zaista?- reče Persi pomalo nervozno dok je mrkim pogledom gledao svog najmlađeg brata Rona.
Becky izdvoji iz svitka papirnih 'Normalskih' novčanica deset funti i pruzi Normalcu.
-Nikada nije bilo ovako prepuno!- reče Normalac iznenada, očigledno željan razgovora- Stotine rezervacija! Ljudi se obično samo pojave...
-Ma nemojte?- reče Becky pomalo nervozno jer joj se žurilo da krenu i da se smeste.
-Da. – Normalac kao da to nije ni primećivao.-Ljudi sa svih strana. Gomile stranaca. I ne samo stranaca. Ima i čudaka znate... Ima jedan tip koji se šeta u bademantilu... i...- Normalac zastade jer mu je tek tad pogled pao na Persija. I Persi je nosio dugu čarobnjačku odoru nalik na bademantil.
-Ah... da... ovaaaj... Pretpostavljam da biste sada želeli da prođete.-reče Normalac pomalo zastrašeno.
Persi klimnu glavom i pokaza ostalima da ga slede.
-Mapa kampa za vas- reče Normalac tutnuvši mapu Tanji u ruke.
Uskoro su njih desetoro bili poodmakli od stražarske kolibice. Ron je pored svog prtljaga sada vukao za sobom i vreću za spavanje. Ušli su u guzvu i euforiju svih kvidič navijača. Probijali su se između dugih redova šatora. Mnogi su delovali skoro sasvim obično, jer su njihovi vlasnici pokušali da ih naprave što više 'normalskim'. Ipak po nešto bi im se omaklo pa bi slučajno dodali po koji dimnjak, ulazno zvonce ili vetrokaz. Na sredini polja, na čistini stajalo je desetak velikih luksuznih šatora od belo-plave prugaste svile. Ti šatori su bili više nalik palatama. Onaj u centralnom delu imao je tri sprata i jednu kupolu. Pored tih luksuznih, ekstravagantnih šatora stajala su i tri malo manja sa drvenim znakom prikucanim u zemlju. Sada je trebalo ostaviti prtljag i smestiti se.
-Khm... khm... Rone, Hari, Fred i Džordž, vi ste u ovom srednjem šatoru.- reče Persi svojim zvaničnim tonom- Sanja, Becky, Tanja i Tamara, vas četiri ćete biti u ovom šatoru sa leve strane, odmah pored šatora reprezentativaca, Luna i Hermiona, vas dve ćete biti u ovom šatoru skroz s' desna, ka rubu šume. Umalo da zaboravim, Lavgudova, otac je tražio da te vidi čim stigneš. On je smešten u zelenim šatorima jedno trista metara zapadno.
Persi se zatim okrenuo i odmarširao uzdignutog nosa u pravcu stadiona.
Sunce je odskočilo visoko na nebu. Sada se jasno video čitav grad pod šatora koji se proteze u svim pravcima. Beky, Ron, Sanja i Tanja odlučiše da se malo prošetaju i vide koga ima, dok je Tamara izjavila kako bi više volela da ostane u šatoru u društvu Freda i Džordža. Polako su se probijali kroz redove šatora, željno gledajući unaokolo. Izgledalo je da ima užasno mnogo čarobnjaka i veštica sa svih strana sveta. Iz svojih šatora su polako počeli da izlaze i ostali 'kampreri' među kojima su bila i mala deca. Naravno, bilo je i odraslih veštica i čarobnjaka tu i tamo oni su izlazili iz šatora i spremali doručak, neki su išli do česme po vodu, drugi sedeli na travi i žustro razgovarali. Uspeli su da uhvate delove razgovora na čudnim jezicima. Becky ih je delimično razumela dok je Ron zatupoasto osluškivao. Odjednom su ušli u grupu crvenih i zlatastih šatora.
-Ah! Bugarska... Nema šeme da ponovo uđu u finale!- reče Ron pomalo sujetno.
-Misliš?- upita Hari
-Da! Onaj Krum nema šanse protiv našeg Roderika.- Ron se namršti na pomen Krumovog imena.
-Pa videćemo...-reče Tanja- Mislim da je Kr...
Ali u tom trenutku nešto ih prekide: visoki, kršni momak u belim pantalonama od pamuka, i crvenkastim džemperom na kome je zlatnom bojom bio izvezen grb Bugarske reprezentacije ih prekide.
-Harri! Ne mogu da ferrujem da faz opet fidim!- reče mladić gustih tamnih obrva sa jakim bugarskim akcentom.
-O! Viktore! Kako prijatno iznenađenje!- Hari se osmehnu.
Ron proguta knedlu.
-Da! Lepo je fas fideti ofde! Pretpostafljam da nećete nafijati za Bugarrsku?- reče Krum dok su mu se usne savijale u prijatan osmeh a belina zuba svetlucala na dnevnom svetlu.
-Pa...navijamo za Britaniju, kao što već znaš...-reče Hari- Ovo su naše drugarice Sanja, Tanja i Becky...
-Znam! Poznato ime Becky... Olifer STALNO priča o tebi! Drago mi je što smo ze upoznali!- Viktor reče stisnuvši Beckinu ruku, a zatim se rukovavši i sa Sajom i Tanjom.
-Oliver?- Becky upita pomalo sanjalački- Gde je on?
-Da! Olifer Drfce! Mi se družimo... On je sa Rrodrikom i ostalima u plafo-belim šatorima tamo!- Krum pokaza prstom na mesto gde su bili šatori reprezentativaca.
-Pa to je odmah do naših šatora!- uskliknu Tanja pri pomisli da će joj lepi britanski tragač biti u komšiluku ovih par dana.
-Paaa...dobro...Ovaj ja moram sad da idem. Izvinite me.- reče Becky i okrenu se da pođe, a za njom krenuše i Sanja i Tanja.
Hari i Ron su ostali smrknutih lica da još malo porazgovaraju sa Krumom.
-Dakle Viktore, šta se očekuje od utakmice?- Hari ponovo započe razgovor.
-Of, ništa,...Mislim da ofoga puta nećemo ući u finale...Ne sada kada je tu nofa prezentacija Brritanije,... Irrska isto strahuje od finala...-Viktor se počeša po glavi- Nego ofaj, htedoh da pitam jel Herrmiona tu sa fama?
Ronovo lice se naoblačilo.
-NIJE!- uskliknu Ron pre nego što je Hari stigao bilo šta da kaže.

Becky je unezvereno gledala oko sebe. Iz plavo-belih šatora je izašlo nekoliko ljudi obučenih u kvidič-odore - ipak nije mogla da spazi Olivera.
-OH ENO GA RODERIK! ENO GA! ENO GA!- ušićeno reče Sanja pokazujući prstom na jednog od mladića.
-AJDE IDEMO!- Tanja je odvuče u pravcu visokog igrača britanske kvidič reprezentacije.
Becky je sela na travu, ugnezdivši glavu u ruke. Šta ako nikada ne nađe Olivera? Dođavola prvenstvo! Dođavola sve! Sutra se igrao težak, finalni meč – Britanija : Irska. Sutra će ga videti na terenu, ali van terena on kao da je bio nedostupan... Becky poče nervozno da lupka nogom o suvu zemlju i da šara grančicom po prašini, ni ne primetivši da je neko posmatra.
Jako uzbuđen, nesposoban da izgovori ijednu reč Wood je stajao gledajući žensku osobu koja je nešto mrmljala za sebe bezvoljno šarajući grančicom po prašini. Nije znao kako da započne razgovor, niti kako da se ponaša. U proteklih mesec dana je često pokušavao da zamisli ovaj trenutak, pripremajući se da izgovori određene reči. Sve to se sada iznenada izbrisalo iz njegove glave. Želeo je da ovekoveči njihovu vezu. Ali nije znao kako će ona reagovati na to. Prišao joj je s' leđa i rekao nešto što ni u snu nije planirao.
-Dakle, da li si napravila novu kvidič taktiku za sledeću sezonu na Hogvortsu?- reče on odlučno pribegavši taktici 'Kada-Ne-Znaš-Kako-Iskoristi-Kvidič'.
Becky se prenu iz razmišljanja i ustade sa zemlje.
Taj glas joj je bio više-nego-poznat, a i samo jedna osoba na svetu je mogla da započne svaki razgovor sa KVIDIČEM.
-Woode?- reče Becky u nedoumici.
-Ah... sad sam Wood, jel? A pre sam bio Oliver...-On reče kroz smeh.
-Nedostajao si mi, Olivere!- ona mu se konačno osmehnula i obratila glasom koji je zvučao tiho i nežno kao pev snene ptice.
-Jel? I ti si meni MNOGO, MNOGO nedostajala...- reče Oliver privukavši je bliže sebi i prebacivši ruke preko njenog struka.
-Uspeo si u onom što si najviše želeo...- Becky mu se ponovo obrati nežnim glasom.
Oliver nije znao da li su ove reči bile zamišljene kao pitanje. Nije se usuđivao da digne pogled i pročita odgovor na njenom licu. Znao je šta se spremao da uradi već duze vreme. Ali nije znao kako da počne. Polako je posegnuo za zlatnom amajlijom koju je uvek nosio oko vrata. Pogledavši Becky u oči, pruži joj amajliju. Pokušao je da klekne, kao što su to činili prinčevi u bajkama, ali pošto su mu kolena klecala od treme on pokleknu i pade pred njene noge, licem priljubljenim uz tlo.
Becky se nagnula pomazivši ga po glavi. Kao da ga je u trenutku 'pročitala', uzela je amajliju i dok je lanac klizio niz njene duge bele prste ona se osmehnu.
-Ustani Olivere...
Oliver se ponovo pridigao na kolena:
-Becky...Udaj se za mene.
Nastupila je duga tišina. Oliver je zaronio liuce u ruke i celo njegovo telo je zadrhtalo. Plašio se da sa njenih usana ne začuje krik očajanja, vapaj, gorki ukor ili jednostavno prosto 'NE'. Ali sasvim sigurno nije očekivao ono što je u tom trnutku čuo. Ona se smejala. Smejala se tiho i zadovoljno. To je potpuno smelo Olivera za trenutak. Pogledao je ispitivački u njene oči ali nije našao ništa osim vedrine i bistrine. Ponovo mu se nasmešila.
«Da! Naravno! Ali tek kada završim Hogvorts. Sledeće godine. U redu?»
Oliver je zaćutao. Sreća je prepravila celokupno njegovo biće. Više mu ni jedno pitanje nije padalo napamet. Buljio je otvorenih usta u Becky. Rekla je 'DA' i sada će ceo zivot moći da provede pored žene koju voli.
-A sada moramo ozbiljno da popričamo- izraz na njenom licu dobijao je neku strožinu a glas je postao potpuno ozbiljan- Vrlo sam zabrinuta zbog sutrašnjeg meča, Olivere, molim te, čuvaj se! Čula sam da Irski jurišnici uvek ciljaju ka čuvaru i tragaču. Toliko se plašim... Molim te budi oprezan.
Malo je falilo da brizne u plač, ali pošto nije želela da pokaže svoje slabosti, lažni osmeh joj se pojavi na licu.
-Ne brini. Biće sve u redu.- Oliver je zagrli osetivši pritom da joj telo dršće.-Jel ti hladno?
-Hladno? Šališ se! Mora da ima trideset stepeni u hladu!- reče Becky spustivši glavu na njegovo rame. Poljubili su se. I opet. I opet. I opet.
-Mislim da je bolje da uđemo unutra...-Oliver se nasmeši između poljubaca- Tamo je mnogo svežije.

субота, 08. октобар 2005.

HP fanfikcija

-Poglavlje 4-

Oko kampišta se već osećao dah uzbuđenja, poput nekog vidnog oblaka, dok se popodne bližilo kraju. Do sumraka, ustajali letnji vazduh već je treperio od uzbuđenja, i dok se tama poput zastora prosipala preko hiljade nestrpljivih čarobnjaka sa stadiona se čula vesela pesma. Prodavci su iskakali na svakih par metara noseći posluzavnike i kolica puna magične robe, slatkiša i razno-raznih smicalica. Tu su bile, kao i uvek i svetleće rozete – plavo-bele za britaniju i zelene za irsku. – koje su uzvikivali imena igrača, šiljati zeleni šeširi prekriveni plešućim detelinama, britanski šalovi ukrašeni zastavicama, zastave obe zemlje koje bi svirale njihove himne kada bi se njima mahalo. Bilo je i malenih minijaturnih modela metli, koji su zaista leteli i kolekcija figurica poznatih igrača koiji bi se šepurili unaokolo. Becky, Tanja, Sanja, Tamara, Harry, Hermiona i Luna, kao i ostatak porodice Vesli, probijali su se kroz masu zajapurenih i uzbuđenih kvidič-zaluđenika. Polako su se kretali ka najbližem ulazu koji je već bio okruzen rojem urlajućih čarobnjaka i veštica.
-Prva klasa! Gornja loža!- reče riđokosa veštica iz ministarstva dok im je proveravala karte- Samo pravo uz stepenice, dok ne dođete do samog vrha.
Stepenice koje su vodile do tribina bile su prekrivene jarkoljubičastim tepisima. Uzveraše se uz stepenice zajedno sa ostatkom rulje koja se polako filtrirala kroz vrata sa leve i desne strane. Peli su se sve dok nisu stigli do vrha stepenica i našli se u maloj loži, postavljenoj na najvišoj tački stadiona, baš između dva zlatna gol-stuba. Izglancani zlatni obruči Britanskog tima bili su samo par desetina metara ispred njih. Dvadesetak ljubičastih i pozlaćenih stolica bilo je podeljeno u dva reda. Becky sedajući u prednji red zajedno sa Harijem, Sanjom, Ronom, Lunom, Tanjom, Tamarom, Fredom i Džordžom, pogleda nadole i vide scenu kakvu nije mogla ni da zamisli.
Hiljade i hiljade veštica i čarobnjaka su zaposeli svoja sedišta, stepenasto raspoređena duž velike, ovalne visoravni. Sve je bilo obasjano tajnovitom zlatastom svetlošću, koja kao da je izvirala iz samog stadiona. Visoravan je sa takve uzvišene pozicije, izgledala glatka poput mekog somota, a na oba kraja stadiona stajala su tri gol-obruča, na oko dvadeset i pet metara visine; tačno preko puta njih nalazila se džinovska tabla od crnog mermera, uokvirena zlatnim ramom koji je isijavao svetlost. Na njoj se svaki čas pojavljivao zlatni rukopis, a zatim bi polako reči sa table bledele dok ne bi potpuno iščezle u crnom mermeru. Bile su to čarobnjačke reklame. Becky je sada na otvorenom dlanu držala minijaturnu figuricu nasmešenog Olivera Wooda, koju joj je Sanja kupila i poklonila, zabave radi. Tanja je unezvereno pogledala preko ramena da vidi ko još deli ložu sa njima. Duž drugog reda, prema pet praznih sedišta, kretali su se svima dobro poznat Lucijus Melfoj, i nevesela prilika visokog mladića Draka Melfoja, pored Draka, tromim hodom gegala se mišićava gromada od njegovog telohranitelja, a na začelju kolone tunjavo je stajao Severus Snejp. Snejp je šepao, kao da mu nešto nije bilo u redu sa nogom. Kada su svi zauzeli svoja mesta, Tanja se okrete ka Tamari i prošapta, «Pogledaj ko je iza nas...». Vest da su Melfojevi tik iza njih brzo se proširila, od Tanje preko Tamare, Beky, Sanje, Rona, Lune i Hermione pa sve do Freda, Džordža i Harija. Hari se okrenuo i mrsko odmerio svog najvećeg rivala, ledeni pogled bio mu je uzvraćen te se Harry okrenuo ka terenu i nastavio sa nestrpljenjem da posmatra navijače sa donjih tribina i ovalnu zlatastu visoravan. Mislio je o tome kako se Drako mnogo izmenio. Od 'ružnog pačeta' nastao je labud, i to pravi labud – arogantan, uspešan i gord. Što podseti Harija da vuk menja krzno ali ćud ne. Isto tako je bilo i sa Melfojem, u suštini on je ostao mali zlobni i sujetni dečačić, samo što je sada izgledao nekako više kao odrasla osoba. Bio je izuzetno visok za svoje godine. Preko lagane tamno-plave pamučne majčice nazirala se prelepa muška muskulatura. Duge i jake ruke su se završavale velikim, muževnim šakama i izričito dugim i spretnim prstima, koje je Drako u trenucima nervoze brzopleto kršio, lomio i uplitao. Široka ramena i usko-izvajan struk su ostavljali bez daha čak i pripadnike muškog pola, a duge i brze noge su se isticale kroz uske crne farmerke. Ipak, najlepši detalj na Melfoju bila je njegova pomalo raščupana polu-duga svetloplava kosa. Više nije pravio onu uštogljenu, zalizanu, frizuru kakvu je imao do pre samo godinu dana, već je puštao da stvari idu svojim prirodnim tokom. Iskreno rečeno, mnogo mu je bolje stajala ovakva frizura. Crte lica su mu u tom trenutku bile veoma napete, donja usna pomalo podvijena a špicasti dug nos uzdignut. Na njegovom bledom licu caklela su se dva plava oka, duboka poput ledenog okeanskog prostranstva, dok je škiljeći odmeravao skupinu ispred sebe.
Uskoro se začuo nečiji glas koji se prolamao poput svetlosti preko celog stadiona, obuhvatajući hiljade i hiljade navijača «DAME I GOSPODO...DOBRODOŠLI! DOBRODOŠLI NA FINALE ČETIRI STOTINE DVADESET I ČETVRTOG SVETSKOG PRVENSTVA U KVIDIČU!»
Gledaoci su vrištali i tapšali. Hiljade i hiljade zastava i zastavica se vijorilo pridodajući svoje neusklađene himne opštoj buci. Na velikoj mermernoj tabli kod sredine terena pisalo je «IRSKA: 0 VELIKA BRITANIJA: 0»
Ponovo se začuo magični glas:
«A sada dozvolite da vam predstavim maskote Irske reprezentacije!»
Začuli su se povici i klicanje sa levih tribina koje su sada već delovale kao pozamašni zeleni pravougaonici. U tom trenutku nešto nalik na veliku zlatno-zelenu kometu ulete na stadion. Ona obiđe jedan krug oko celog stadiona, a zatim se podeli na dve manje komete koje su išle ka gol-stubovima. Duga se iznenada pojavila pod zlatastim svetlom visoravni spajajući dve ogromne zelene svetlosne lopte. Gomila sa Irskih tribina vikala je i ušićeno tapšala. A potom duga nestade i dve svetlosne kugle se spojiše u jednu veliku treperavu šljašteću detelinu. 'Detelina' se izdigla u vazduh visoko nad stadionom a iz nje poče da sipi nešto poput zlatne kiše. Sanja je uzela omnikulator, limeni dvogled sa raznoraznim dugmićima i brojčanicima, i dok su ostali žmirkali ka detelini pokušavajući da otkriju od čega se ona sastoji, Sanja je sada već dobro mogla da vidi ogroman broj malih bradatih stvorenja zelene koze i špicatih ušiju, u crvenim kaputićima koji su rasipali zlato.
-Ah! Leprikoni: kao i svake godine. Nisu li božanstveni?- reče Hermiona ušićeno.
-Šteta samo što njihovo zlato nestaje posle određenog vremena. Jednostavno iščezne...- reče Fred pomalo razočarano.
Detelina se rasprsnu na mnogo leprikona koji se spustiše na rub visoravni da odande posmatraju utakmicu.
«A sada» počeo je misteriozni glas «Sada molimo vas da podignete svoje čarobne štapiće u znak pozdrava.... za maskotu BRITANSKOG NACIONALNOG TIMA!!!»
Navijači sa britanskih tribina zatreptaše. Šta li je Britanija dovela kao svoju maskotu?
-Šta mislite je li to...?- Ron je pokušao da postavi jedno od svojih 'pametnih' pitanja ali ga prekide gromoglasan fascinantan urlik. Pola stadiona je prekrila ogromna senka neke leteće zivotinje. Raspon krila od nekih stotinak metara i telo dugo oko dvadeset, naterali su kako britanske tako i irske navijače da zadrhte. Nekoliko vrisaka se prolomilo vazduhom kada su sevnula dva ogromna zlatasto-crvena oka. Potpuno odrasli, i naizgled krvožedni zmaj preletao je stadion. Bujice plamenova su letele ka mračnom zvezdanom nebu iz njegovih polu-otvorenih, zubatih usta. Bio je to srebrnkastoplavi, predivan primerak sa dugim šiljatim i povijenim beličasto-plavkastim rogovima.
-Uf dobro je što nisam povela i Froda sa nama! On mrzi zmajeve! Izgrebao bi me svojim kandžama i na sam pomen reči 'ZMAJ'...- reče Beky sa olakšanjem.
-Ha! Ovo je švedski-kratkonosi! Nisam znao da postoje i ovde kod nas, u Britaniji!-reče Hari dok je sa pažnjom i ponosom gledao ovo čudovišno veliko stvorenje kako preleće stadion. Tek tada, mogla se opaziti jedna pomalo čudna pojedinost, ovaj zmaj je na trbušnoj strani svog tela imao naslikan šljašteće-srebrnkasti grb britanske reprezentacije. Sa tribina su se razlegli urlici, aplauz je preplavio skoro ceo stadion a onda se ponovo začu onaj isti 'magični' glas
«A SADA DAME I GOSPODO, PRUŽIMO TOPLU DOBRODOŠLICU BRITANSKOJ KVIDIČKOJ REPREZENTACIJI!!! PREDSTAVLJAMO VAM – Flinta!»
Jedna visoka, tamnokosa figura na metli munjevitom brzinom izjuri na teren, iz donjeg ulaza, dok ju je pratio divlji aplauz svih britanskih navijača. Svih? Pa dobro, ne baš svih. Desetoro njih u prvom redu V.I.P. loze nije tapšalo.
«RODERIK IV PLAMPTON!»
Nastade još veći aplauz na tribinama, dok se euforija mladih devojaka sa britanskih tribina čula, jedna od devojaka je čak upotrebila i 'Vigardium Leviosu' kako bi podigla veliki šljašteći plakat a natpisom «PLAMPTONE OŽENI ME! J».
Kada se situacija na tribinama malo stišala, magični glas je nastavio «Braća Brodmur! Parkins! Mek Kennins! Iiii... OLIVER WOOD!»
-To je on! To je on!- Povika Becky skočivši sa svog sedišta, pritom zgrabivši Sanjine omniokulare kako bi mogla bolje da vidi Olivera.
Sanja brzo preote Fredu njegove i priključi se Becky koja je ustreptalo pratila Oliverov let.
-Kahm... kahm...-začulo se namerno nakašljavanje negde iz pravca drugog reda.- zamolio bih vas da sednete. Ometate me!
Becky se sa prezirom odvoji od limenih omniokulara i pogleda iza sebe.
Drako Melfoj. Kako je samo drzak!
-Gospodine Melfoj, ako vam smetam, predlažem da se spustite za jedan red.- Becky mrsko proceti kroz zube, a potom okrenuvši se ka terenu usmeri svoje omniokulare ka Oliveru koji je sada već zauzeo svoju poziciju oko zlatastih britanskih obruča, na trenutak se okrenuo centralnoj tribini u pokušaju da u onoj gomili sveta zapazi Becky. Žmirkao je sve dok je nije spazio, a zatim se nasmešio i hitro mahnuo rukom ka tribini, a potom i poslao poljubac.
Becky pocrvene ali njena sreća bila je kratkotrajna jer je u tom trenutku čula krike i kreštanje mladih veštica sa donjih tribina: «JE SI LI VIDELA?! MENI JE POSLAO POLJUBAC!» «AH KAKO JE SAMO SLADAAAAK!» «MISLIŠ DA IMA DEVOJKU?!» «MA NEEEE...MISLIM DA ME JE PRIMETIO! JUHUUUU!» «DAJ NAM SVOJU ADRESU DA TI POŠALJEMO SOVUUUU!». Becky sa besom u očima pogleda nadole, gomila zajapurenih devojaka je poskočilo sa svojih sedišta i počelo unezvereno da mlati rukama. Da bi proverila 'visinsku razliku' (malo sutra zbog toga!) Becky odluči da 'malo' pljune na donje tribine. Izabrala je pravi trenutak i.... uskoro se začula jedna od uzbuđenih tinejdž-veštica koja nije nosila šešir «Au... Jel to počinje kiša?!». Becky se zadovoljno nasmešila, uzvrativši Oliveru jednim 'letećim' poljupcem.
«A sada molim vas, pozdravite IRSKU REPREZENTACIJU KVIDIČA!» začuo se 'magični glas'. «Konoli! Rajan! Troj! Malet! Morgan! Kvigli! Iiii- Linč!»
Sedam zelenkastih mrlja izleteše na visoravan. Sve leve tribine preplavi vrlo bučan aplauz.
«A EVO GA! IZ NEMAČKE NAM STIŽE NAŠ SUDIJA! PREDSEDAVAJUĆI ČARONJAK MEĐUNARODNE KVIDIČ ASOCIJACIJE - FLORIAN VAN FIRER!»
Visoki, mršavi čarobnjak, sivkaste tršave kose i u odori od čistog zlata koja se u potpunosti uklapala sa bojama stadiona, došeta na visoravan. Između usana mu se nalazila srebrna pištaljka, veliki drveni sanduk je nosio sa lakoćom pod jednom rukom, dok mu je u drugoj ruci stajala metla. Florian zajaha metlu i nogom otvori sanduk. U tom trenutku četiri lopte jurnuše u vis: skarletna i glatka Kvafl, dve crne i teške Bladžerke, i sićušna krilata Skrivalica koja je šljaštela pod ovim zlatastim svetlom. Uz oštar pisak sudijine pištaljke, on poleti zajedno sa loptama. Utakmica je počela. Tamara je sedela na ivici sedišta nervozno grickajući nokte dok je sa omniokularima pokušavala da prati neverovatno brz sled događaja na terenu. Tanja je jednim okom gledala utakmicu sa nestrpljenjem, a drugim se trudila da uhvati Drakov odraz u malenom staklenom okviru svog omniokulara. Fred, Džordž i Hari su svakako napeto gledali utakmicu dok je Luna bezbrižno pevušila navijačku himnu «Oh uzbuđenja potereeee, metla me kroz vazduh nooosi, skrivalica je ispred mene, a vetar mi u koooosi,...» i tako u nedogled. Becky se trudila da istovremeno prati igru na terenu i posmatra pomno svaki Oliverov pokret.
O, ne! Kvafl se sada nalazio u rukama Irskih goniča koji su upravo izvodili 'Napadačku formaciju soklove glave'. Tri zelena, irska goniča obrazovala su streličastu formaciju i sada su hitro zajedno leteli ka britanskim gol-stativama. Razbucali su nedovoljno dobru odbranu britanskih goniča, i vešto izbegli Kvafl koju su im braća Brodmur namenili. Becky se sa nestrpljenjem nagla nad ivicu tribina, pritiskajući omniokulatore sve više uz oči ne bi li bolje videla šta će Oliver da uradi. Nije ni trebalo sumnjati na odbrambenu taktiku britanskog (sjajnog) čuvara – Wood je sada skretao oko sva tri gol-obruča u ogromnoj brzini, pokušavajući da blokira dolazeći Kvafl.
Da li će to biti poeni za Irsku? Ne... Wood je uspeo da odbrani Kvafl nogom. Ona se odbi i pade u ruke Mek Kenninsa – Britanskog goniča. Sanja se iskreno ponadala da su bolji u napadu nego u odbrani, što se samo mili-sekundu kasnije potvrdilo kao tačno. Britanski goniči su sada zaposeli Kvafl, dobacujući se neverovatnom brzinom dok su poput svetlosti leteli ka Irskim obručima. Počelo je Vulongonsko Krivudanje, kako bi zavarali irsku odbranu. Lako su razbili Irsku odbranu i sada se jedan od igrača probijao ka zlatastim obručima.
Ha! Zbunio je čuvara! I TO SU POENI ZA BRITANIJU!!!
Sa desnih tribina se razlegao gromovit aplauz, a na mermernoj tabli je sada svetlucajuće zlatnim slovima bilo ispisano:
«IRSKA: 0 VELIKA BRITANIJA: 10»
Sada su i Tamara, i Tanja, pa čak i Ron i Hari skočili sa svojih sedišta i primakli se ivici tribina, kako bi bolje videli. Ron je mrmljao nešto u stilu «TAKO TREBA, MOMCI! TAKO TREBA!». Aplauz se stišao i sada se u potpunoj tišini promatrao dalji tok meča. Drako je neprimetno ustao sa svog sedišta i skoro-režeći prišao ivici. Naglo je uhvatio Becky za ramena, a potom, pre nego što je iko išta mogao da učini, gurnuo ju je sa ivice tribine.
Ona ispusti prodoran vrisak dok je padala niz dvadesetak metara visoku tribinu.
Oliver u istoj sekundi mahinalno skrete pogled sa Irskih goniča koji su sada već bili na par desetina metara od obruča, i videvši Becky, strahovitom brzinom se stušti da je uhvati pre nego što se rasprsne o čvrsto tlo.
U toj istoj sekundi hiljade i hiljade zaprepašćenih gledalaca okrenu svoje omniokulare ka desnoj V.I.P. loži da bi zaprepašteni, polu-otvorenih usta nestrpljivo iščekivali ishod ovog užasnog događaja. Čak su se i Irski goniče zaustavili na samo par metara od obruča da bi videli šta će se desiti. Becky je bila na nekoliko metara od tvrde zemlje, mogla je da zamisli u svojoj glavi kako bi se rasprsla bundeva kada bi je bacili sa vrha zgrade, ali nije želela da razmišlja o tome. Upala je u jaku hipermenziju – ceo život joj se odigravao pred očima. Baš u trenutku kada je očekivala da će se po poslednji put sastaviti sa zemljom, umesto tvrdog tla oseti blagi udar i nečije ruke čvrsto priljubljene oko njenih ramena i bokova. Otvorila je oči, ali su joj se boje mešale, spoljni zvuci kao da nisu dopirali do njenog mozga, spopala ju je neka mučnina i pomućena vrtoglavica dok je osećala kako je obliva hladan znoj i ledene graške na svome čelu. U trenutku sve joj se zamračilo i bez svesti se naslonila na Olivera koji ju je sa strahom čvrsto držao u rukama.
Publika je podivljala: neki su radosno klicali, a drugi opet psovali, neki su unezvereno skakali i mahali rukama. Oni pribraniji su se drali na sudiju da zaustavi utakmicu, ali sudija kao da nije mario za sve ovo, a rezultat na mermernoj tabli se iz sekunda u sekund menjao «IRSKA: 10 V. BRITANIJA: 10» «IRSKA: 20 V. BRITANIJA: 10» «IRSKA: 30 V. BRITANIJA: 10». Ostali britanski igrači nisu znali šta da rade. Jurišnici su počeli da čupaju svoje guste tamne kose od neroze. Oliver se zajedno sa onesvešćenom Becky ustremio pravo ka vrhu tribina, gde se u tom trenutku odigravalo nešto vrlo čudno. Nekoliko ljudi nabacanih na gomilu urlali su, vrištali i vređali ime Melfoja, dok su Luna i Hermiona zajedničkim snagama pokušavale da prebace Lucijusa sa ivice tribina. Oliver u trenutku shvati da se tu odigrala žestoka borba. Drakov telohranitelj je sada ležao ošamućen u jednom od udaljenih uglova, Lucijusa su Hermiona i Luna držale za noge dok je naglavačke visio sa ivice tribina, a Drako se nije ni mogao nazreti od gomile koja je bila nabacana preko njega. Fred, Džordž, Sanja, Tanja, Tamara i Harry su se još nekako i mogli videti dok je Ronu virilo samo jedno stopalo.
Izgleda da su se trudili da ubiju Melfoja, pa čak i Tanja, koja je skriveno čuvala simpatije prema njemu, sada ga je najoštrije osuđivala i trudila se makar da ga «malo bolje» išutira. Kada su se nekako razdvojili na podu je ostao da leži Drako. Nije bio ozbiljnije povređen, već samo malo izgruvan i pocepan. Tanja je briznula u plač i pomerila se na prazno sedište.
U tom trenutku na ulazu su se pojavili i ljudi iz ministarstva koji su ih razdvojili, prihvatili Becky i pokušali da je osveste.
-Idi! VRATI SE U IGRU!- povika Hari.
-Ne... Ne...- Oliver nesigurno zavrti glavom- Hoće li joj biti dobro?
-Da.- reče jedan od mladih čarobnjaka iz ministarstva koji je u tom trenutku poturao mirišljavo bilje Becky pod nos- Biće joj bolje. Samo je, sirotica, u nesvesti od šoka koji je pretrpela.
-VRATI SE U IGRU! VRATI SE U IGRU! I ONA BI VOLELA DA POBEDIMO!- skoro plačno zaječa Ron.
Oliver odlučno klimnu glavom i poput furije se stušti ka obručima koji su do tada bili ne zaštićeni.
Otpočela je druga etapa utakmice, bilo je sve mnogo brže i brutalnije. Oliver je kao zver obletao strahovitom brzinom oko obruča spreman da ubije svakog letača koji bi se našao u zoni šuta. Flint i druga dva goniča su besno kidisali na ostale goniče, upotrebivši pravilo broj jedan grube igre «NEMA PRAVILA». Da je sudija nadgledao stanje na terenu, mogao bi da odsvira bar šezdesetak najstrožije-zabranjenih faula. Bilo je tu vučenja, i nezajažljivog grabljenja repova metli protivnika ne bi li ih usporili ili omeli. Flint i njegovi drugari su izveli i par 'prinudnih skretanja' na Irske goniče, ukrstivši pritom vrhove svojih metli kako bi irski gonič hteo-ne hteo morao da se povuče ili skrene sa sebi zacrtane putanje – Britanskih gol-stubova. Ali ni Irci nisu puno zaostajali za Britancima, bilo je tu laktanja, šutiranja i ostalih brutalnih udaraca. 'Izbijanja' što se oba čuvara tiče, i 'Proturanja' kada su britanski goniči idalje sa rukom na Kvafl prolazili kroz Gol-Obruč, «slučajno» zaboravivši pritom da Kvafl mora da se baci! Kao kulminaciju utakmice, Irski goniči su izbušili kvafl kako bi brze padala na zemlju i išla u cik-cak te se Oliver namučio da odbrani obruče. Odjednom na terenu se pojavila zlatasta loptica malenih dimenzija koja je hiper-brzinom projurila oko igrača. Tragača oba tima su razrogačili oči u čudu i čvršće stegli svoje metle. Obojica su pojurila ka Kvaflu. Goniči i oba čuvara su bili zauzeti, spremda su fauli na britanskim gol-stubovima kulminirali do prave pravcate tuče. Sve je počelo pokušajom 'Prikucavanja' irskih goniča, kada su sva trojica ušli u zonu šuta i počeli svojski, zajedničkim snagama da udaraju Olivera, krajevima metli, rukama, nogama i ostalim delovima anatomije kojima su se razmahali. Baš kada su dvojica priklještila Olivera i bahato ga udarali gde god bi stigli, treći je pokušavao da postigne još koji poen za Irsku. To su spazila i dva britanska goniča koji su se 'umešali' u tuču, dok je Markus Flint besomučno mlatio Irskog čuvara palicom koju je na silu preoteo od Irskog jurišnika.
Razjareni navijači su se uskomešali i zatražili od sudije da reaguje, ali izgleda da sudija više nije bio na terenu. Gde se izgubio? Ko će da zaustavi ovaj nered na terenu?! Nekoliko razbesnelih navijača je čak pokušalo da pošalje kletvu na nekog od suparničkih igrača ali je teren bio zaštićen isuvihe jakim činima, tako da su se ti pokušaji okončali neslavno. Baš u trenutku kada se situacija oko gol-stubova zahuktavala, zlatna skrivalica projurila je pored glava nekontrolisanih igrača a za njom i oba tragača, tik jedan uz drugog. Ipak, Roderik je bio 'plemenitog' porekla. Nije li njegov pradeda, uspeo da uradi nešto neverovatno pre skoro stotinu godina, kada je 'Plamptonovim manevrom' uspeo da uhvati skrivalicu i tako donese pobedu, prvenstveno svom timu, a zatim i celoj svojoj zemlji? Nešto slično nameravao je i Roderik da uradi. Irski tragač bio je tik uz njega znači nije mu bilo omogućeno 'olako' hvatanje skrivalice. Morao je da napravi naizgled nepazljivo skretanje prilikom koga će Skrivalica, uz malo sreće, dospeti u rukav njegove odore. Sve je imao u glavi. Samo što je to sad trebalo izvesti. Irski tragač je ubrzao sve do pune brzine kada više nisu mogli da vide ni kuda lete. Ceo spektar boja bio im je pomešan pre očima a samo je jedna jasna figura bila ispred njih: Zlatna Skrivalica, koja je prevrtljivo skretala i vrdala. Nije bilo vremena za gubljenje. Roderik je naglo i oštro skrenuo u stranu i u tom trenutku skrivalica je brzo-potezno završila u njegovom rukavu, nemajući drugde kud. Irski tragač je zbunjeno stao ne shvatajući gde nestade skrivalica. Roderik se iskezi i podiže skrivalicu grčevito je stiskajući u šaci dok je obletao tribine na kojima se sada haos smirivao. Svi su gledali u Skrivalicu. Ubrzo potom začuo se prodoran zvizdug sa tla. Kornelijus Fadž je crven u licu, i naduven od besa stajao na centru terena zvizdeći u srebrnu pištaljku za sudije.
«Sonorus» promrmlja Fadž ljutito dok mu je štapić bio uperen ka grlu.
-RODERIK JE UHVATIO SKRIVALICU! VELIKA BRITANIJA JE POBEDILA!
Rezultat se sada blistao na crnom mermeru. Bilo je i više nego jasno da je Britanija pobednik. I zašto je Fadž završio utakmicu, gde je tu bio sudija? Gde je nestao sudija?! U opštoj gunguli koja je vladala na tribinama, uz buku vrisaka, urlanja, vrištenja, skakanja i gromoglasnog aplauza čule su se i himne obe reprezentaije koje su, sada već izgaženi, šalovi i zastavice na podu još uvek pevale. Skoro svi ljudi iz Ministarstva su se raštrkali po gledalištu pokušavajući da uspostave mir među navijačima. Kroz nekoliko sati tribine su se ispraznile a centar zbivanja se premestio u dolinu u kojoj su bili postavljeni kampovi. Prašina se polako slegla a mlad mesec na nebu je već odavno izašao ali buka koja se nadvila nad šatore nije prestajala...

четвртак, 08. септембар 2005.

HP fanfikcija

-Poglavlje 5-

Tanja se usplahirano šetala gore-dole po šatoru, Tamara se klela Fredu i Džordžu da će «kad-tad razbiti onog Melfoja!», Hari i Ron su se trudili da zapakuju sve stvari. Hermiona je još ranije izašla da proba da sazna nešto više informacija, makar morala da upotrebi vrlo koristan izum Freda i Džordža – 'produžne uši'. Becky je sedela na podu dok joj je glava mirno počivala u Oliverovom krilu. On ju je mazio po kosi, dok joj se Frodo umiljavao oko nogu zadovoljno predući i igrajući se šapom sa pertlama njenih tenis patika.
Lunu je iz one guzve izvukao njen otac, otišli su pravo u redakciju «Cepidlake» da napišu novi broj, jer je njen otac sada imao i «više-nego-dovoljno» informacija. Ono brbljivo stvorenje od nekadašnje Becky sada se uopšte nije moglo prepoznati u bledoj, mirnoj i ćutljivoj devojci koja je raširenih zenica pomno gledala u jednu tačku na zastoru šatora.
-Šta mislite šta se desilo sa sudijom?- upita Ron nakon dužeg ćutanja.
-...Ne znam. Možda je jednostavno otišao da bi izbegao gužvu. Znaš, imam neki osećaj da bi ga razbesneli navijači najverovatnije rastrgli kada bi ga ugledali.- reče Hari slegnuvši ramenima dok je skakao po koferu kako bi stali i svi suveniri sa meča.
Hermiona se probijala kroz gomilu koja je unezvereno bauljala svuda po kampu, svi su bili u strašnoj gužvi i panici. Ljudi sa malom decom su se trudili da izađu odatle što pre. Ođednom Hermionu neko povuče za rukav:
-AIDE-MOI! Il est mort! Il est mort! Quel tragedie!- uplašena devojčica tamne loknaste kose, kestenjastih očiju i okruglih uplakanih obraza je stajala iza nje.- Qu' est-ce que je doix fair?
-Tranquille!- reče Hermiona pokušavajući da je smiri- Qui est mort?
-MON PERE!- uzviknu devojčica- Mon pere: Florian Van Firer!
-Qu' est-ce que c'est que passe?- reče Hermiona pomalo uznemireno, ako je sudija bio Nemac, kako to da mu je ćerka bila Francuskinja.- Ou est ton mere?
-Ma mere aime Paris. C'est la seule ville ou elle pourrais vivre. Tout est a Paris. Ma mere est a Paris, et son meilleur amie est a Paris, et mes amis sont a Paris, et ma maison est a Paris, mon chat est a Paris... A Paris j'ai tout sous la main! C'est marveilleusement bien organise. Mais je suis nee en effet tres loin de Paris, a l' angle de la frontier et de l'ocean... Pardone moi, mademoiselle mais je ne pouvais pas vivre sans ma pere... Il est mort! Il est mort! De nationalite germanique, il est nee a Hamburg, a debute son carriere en France, est mort a l' Anglais! Et QU' EST QUE JE DOIX FAIR?!- mala francuskinja je pričala toliko brzo da Hermina nije mogla baš najbolje da je razume, ali je razumela da je sve što ona ima u Parizu, njena majka, njen dom, da je rođena nadomak Pariza, dok je njen otac, sudija, rođen u Nemačkoj, radio u Francuskoj, i sada nesrećnim slučajem preminuo u Engleskoj. Mala francuskinja očigledno nije znala šta da radi, pa je Hermiona pokušala da je smiri, i želela je da utvrdi 'misterioznu smrt' sudije.
-Ne pas se confier a n'importe qui! Le choix de confident est tres delicat...- reče Hermiona pokušavši da spreči da novost o pogibiji sudije procuri dalje.- J' examinerais. Ah... je pense que Madame Maxine est la ba! Elle va aider...
Francuskinja se na te Hermionine reči okrete oko sebe i ugleda glavu Madam Maxin par metara iza sebe. Svakako ona će moći više da joj pomogne od ove male engleskinje.
-Merci, mademoissel... D'abord, mon pere a ete le plus celebre etet aujurd' hui il est seulment un mythe, un destin absolument extraordinaires. Il est devenue un legende...- francuskinji su se suze slivale niz obraze dok je pričala o svom ocu- Je pense qu'il...il le dit il-meme... il ne sait pas tres bien s'expliqueravec les mots, et il dit a la fin «Si je vous ai semble dure, c'est parce que je suis dure avec moi-meme.» C'est une lecon de vie! Restez-vous?
-Est que tu vis qui naittant ton pere?- Hermiona je upitala francuskinju da li je mozda videla ko je ubica njenog oca.
-Oui...Je pense qu' j' ai le vu! Ecoute, mon ami, mon pere m'appelait et je venais. Et j' ai le vu! Le garcon... Il est grand, avec les yeux vert et blanc comme neige! Il est tres beau! Et il dit «Depeche-toi, Florian! Une reponse doit etre claire!» Il n'as plus de patience. Mais mauvaise herbe croit toujurs!- Francuskinja reče okrenuvši se ka Hermioni. Sada je bila samo na par stopa od madam Maksin.
-Quelle perte! Quel jour! Mais...Qui est cet garcone?- upita Hermiona.
-je ne sais par...Mais il est tres jeune et fort. Il a une montre d'or, une voix douce et il est une personne tres etrange...- reče francuskinja pre nego što ju je prekinuo strog glas Madam Maksin: «MADEMOISSELLE FIRERE OU ES TU?!»
Hermiona se okrete šatoru Kornelijusa Fadža. Izgleda da je neka zbrka bila unutra, a sada je znala i zbog čega. Sudija je bio mrtav. Ako je verovati rečima njegove uzrujane i rastrojene ćerke ubica je bio visok i lep mladić, bledog tena, tamne kose i krupnih zelenih očiju, koji je na desnoj ruci nosio zlatni sat. Hermiona je smatrala da je ubica francuz pošto se njenom ocu obratio na francuskom: «Depeche-toi, Florian! Une reponse doit etre claire!» («Požuri Floriane! Odgovori mi jasno i nemoj da okolišaš!»). Po njenim rečima ubica je izgledao pomalo čudno i bio je vrlo nestrpljiv.
Hermiona se nadala da će nešto više saznati od Fadža, ali pošto trenutno nije bilo nikog osim njega u šatoru odlučila je da se sakrije u obližnji žbun 'Anđeoske Trubice' i pažljivo osmatra cele noći. Nije prošlo ni petnestak minuta a već se na vidiku jasno mogla raspoznati fluorescentno zeleno-narandzasta kosa koja je odavala izgled nesređenog žbuna hortenzije. Ne - to nije bio žbun, bila je to nova frizura mladog Aurora - Nimfadore Tonks.
Tonks se kroz gužvu probijala ka Fadžovom šatoru. Još ispred ulaza u kampište bio je opšti krkljanac. Persi Vesli je bezuspešno pokušavao da zavede red. Neka mu je sa srećom! Košmar! Nimfadora je makar imala priliku da ne prisustvuje incidentu koji se dogodio na stadionu. Ulaz u kampište bio je zakrčen čarobnjacima i vešticama koji su protestovali, i svakog momenta su dolazile horde besnih roditelja koji su zahtevali da njihova 'nedužna dečica' budu puštena. Tonks je šmrknula. Ako je i postojao nedužni navijač, ona ga još nije srela. Laktovima se probijala kroz gužvu.
-PROLAZ!- gunđala je- PROLAZ ZA AURORA!
Lepili su se na nju ko muve na znate-već-šta.
«Moj sin je nevin!»
«Ministarstvo je brutalno!»
«Gospođice, mozete li mom dečkiću da odnesete njegovo ćebe? Bez njega ne moze da zaspi.»
Nimfadora se razmahala rukama kako bi ih odbila, pokušavala je da ignoriše njihova glupa pitanja. Pre samo nekoliko sati bedž sa grbom Aurora obezbeđivao ti je bar malo poštovanja. Više nije. Sada si bio meta. «Oprostite gospođice, negde sam zaturila svoj čarobni štapić. Mozete li da ga pronađete?». «Izvinite devojko, ali moja mačka se popela na drvo i neće da siđe.» Ili: «Ako imate par minuta, gospođice, mozete li mi objasniti kako da stignem do šatora broj 469c?». Tonks se najezila. Kvidič-zaluđenici! Turisti! Imala je svojih problema, i to mnogo više nego što je i sama znala, ali je bila na putu da sazna. Sada je prošla pored velikog grma 'Anđeoske Trubice' koji se nekim čudom tresao bez i jednog daška vetra, i šmugnula pored Fadžovog šatora, sada u nuždi – njegove kancelarije, nadajući se da će stići do svog kamp mesta pre nego što...
«TONKS! DOLAZI OVAMO!!!»
Tonks je uzdahnula. Pa dobro. Idemo iz početka. Namestila je frizuru (koju je inače bilo ne moguće namestiti!), poravnala nabore na svojoj dugoj svilenkastoj odori i ušla u «kancelariju» ministra magije.
Lice mu je bilo purpurno i naduveno od besa. To je manje-više bilo stalno stanje u njegovom zivotu, jer se u proteklih godinu dana mnogo nervirao. Oni iz odseka za magijske igre i sportove su se čak kladili koliko mu je još vremena ostalo pre nego što mu srce eksplodira. Pametan ulog je bio na najviše dve, tri godine. Kornelijus je nervozno lupkao prstom po staklenom okviru svog kožnog, ručnog sata.
-Pa?- pitao je -Šta ti kazeš koliko ima sati?
Nimfadora oseti kako joj lice menja boju, i to ne zato što je bila metamorfmagus... Zakasnila je jedva minut. Bar tuce aurora se još nije ni pojavilo, ali Fadž je uvek morao da proganja samo nju.
-Zastoj u saobraćaju. Obustavili su let svih metli na liniji London : Vresište.- promrmlja neuverljivo- A i ulaz u kampište je potpuno zakrčen!
-NE VREĐAJ ME SVOJIM GLUPIM OPRAVDANJIMA!- urlao je Fadž.- I samo da znaš da znam o čemu sad razmišljaš. Zašto se baš na tebe nameračim svaki put kada izbije neko sranje? Zašto se nikad ne izderem na nekog od onih lezilebovića: na Figsovu, na Lupina, na Amosa?
Nimfadora nije odgovorila ali joj je na čelu pisalo da se slaže sa njim.
-Reći ću ti zašto! Jel hoćeš?!- reče Fadž ustajući sa stolice.
Tonks se usudila da klimne glavom.
-Zato što si Blekova, zato što si žensko i zato što si mlada!
Nimfadora je osećala kako joj se prsti grče u pesnicu. Znala je da je Fadž mrzi zato što u njenim venama teče krv Sirijusa i Belatrix, zato što je ona jedna od Blekovih.
-Ali ne iz razloga na koje ti misliš!- nastavio je Fadž. –Ti si prva tako mlada devojka koja je stigla do ovako značajne funkcije u Odeljenju za Misterije. Takođe, dobro znaš da su Blekovi robijaši i otpadnici od pravde! A krv nije voda, Tonks! Shvati: ti si probni uzorak! Napolju je na stotine ljudi iz ministartva koji pomno prate svaki tvoj pokret, oni jedva čekaju da zabrljaš Nimfadora, kako bi ugrabili tvoje mesto! Mnoge se nade polažu u tebe...Ali je i mnogo predrasuda protiv...
Nimfadora je trepnula. Fadž nikada ranije nije rekao ovako nešto. Obično bi to bilo samo «Pazi na bezbednost.» «Ispravi se» «Promeni tu smešnu frizuru!» blablabla trućtrućtruć.
-Moraš biti najbolja što mozeš Tonks, a to mora biti bolje od bilo kog drugog Aurora!- Kornelijus je duboko uzdahnuo pre nego što se ponovo zavalio u svoju mekanu kožnu stolicu.-Ne znam Tonks, još od one afere u Edinburgu.
Tonks se zgrčila. Edinburški slučaj bio je potpuna katastrofa! Jedan od lopova goblina je pobegao i pokušao da se sa Normalcima nagodi za azil. Fadž je morao da zaustavi vreme, da pozove sve moguće odrede Aurora koje je ministarstvo imalo i da uradi preko pedeset brisanja pamćenja. Mnogo izgubljenog vremena za ministarstvo a sve to njenom krivicom. Fadž uze jedan od pergamenata sa stola:
-Nema svrhe. Odlučio sam. Tebe prebacujem u Odeljenje za proučavanje normalaca, a dovodim Meg Rajanovu.
-Meg?!- eksplodirala je Tonks- Ona je razmaženo derište! Šupljoglava guska! Ne možete nju uzeti da radi ozbiljan posao!
Fadžovo lice poprimi još tamniju nijansu purpurne.
-Mogu i hoću. Što ne bih? Nikada nisi pružala najbolje od sebe... Ili tvoje najbolje nije dovoljno dobro. Žao mi je Tonks, imala si šansu...
Fadž se vratio svojim pergamentima i velikoj gomili kreštavaca koje je dobijao od razno-raznih navijača. Nimfadora je samo stajala prestravljena. Uprskala je. Najbolja prilika koju će ikada dobiti u karijeri a ona ju je izgleda odbacila. Nije fer! Osećhala je kako je obuzima bes, ali je progutala ponos. Nije bio trenutak da izgubi prisebnost.
-Gospodine Fadž... Mislim da zaslužujem još jednu šansu.
Kornelijus nije ni podigao pogled sa pergamenata:
-Jel? A zašto?
Nimfadora duboko udahnu i izbroja u sebi do deset ne bi li se smirila.
-Zbog mog dosadašnjeg rada, gospodine. On govori sam za sve, osim gužve u Edinburgu. Deset uspešnih izviđanja, nijedno brisanje pamćenja osim...
-...gužve u Edinburgu!- dovršio je Kornelijus.
Nimfadora odluči da nastavi i okuša sreću.
-Da sam muško, jedan od vaših dragocenih aurora, i da mi majka nije bila pripadnica porodice Blek, mi sada ni ne bismo vodili ovaj razgovor.
Kornelijus ju je prostrelio pogledom.
-Slušaj ti Tonksova. Tvoja drskost prevazilazi granice...-reče Fadž ali onda nastavi- ...Ali drskost je jedna od osobina koja se zahteva od Aurora. Čuo sam da Skiterova nešto mnogo njuška oko kuće u ulici Grimvuld. Pokušava da iskopa neke informacije o 'Redu Feniksa' opet.... Ponavljam Tonks, ovo ti je poslednja šansa – bolje nemoj da uprskaš! Kingzli Okovgrom, Elfijas Vrdalo, Dedalus Digl, Emelina Vens, Stardzis Podmor i Hestija Dzons će te čekati tamo da ti pruži podršku ako bude bilo nekakvih problema. Jel to jasno?
-A Ćudljivko i Remus?- upita Tonks začuđeno.
-Da. I Ćudljivko će biti tamo, plašim se da je Remus trenutno isuviše zauzet jednim drugim 'poslićem' da bi mogao da vam pomogne... Idi sada Tonks! Idi i daj sve od sebe!
Po glasu bi se reklo da je Fadž nervozan, kao da je znao nešto više od Nimfadore. A Fadžova nervoza je ovoga puta bila i opravdana. Da je znao u šta će se pretvoriti ova misja, verovatno bi se na licu mesta penzionisao. Te noći se stvarala istorija. Ali ne njen lep deo, kao što su donošenje zakona protiv 'Zakucavanja' i otkrovenje kvidiča. Bila je to tamna strana istorije, kao španska inkvizicija i spaljivanje veštica na lomači. Tamna i za magijski svet i za normalce. Tamna za SVAKOGA. Tonks je posle kraćeg razmišljala klimnula glavom i odlučno se okrenula. Produžila je pravo, izašavši iz šatora bez pozdrava i velikim žustrim koracima se zaputila prema izlazu iz kampišta. Njena inače brbljiva usta su se pretvorila u odlučni, namrgođeni prorez. Drugu šansu neće dobiti. Nije htela da dopusti da joj išta naruši koncentraciju.
Malo pošto je prošla pored grma 'Anđeoske Trubice', Hermiona skliznu iz svog skrovišta i protresavši grnčice i listiće sa svoje odore okrete se da se uveri da je niko ne posmatra. Pošto je sakupila bujicu novih podataka potrčala je natrag prema šatorima u kojima su bili još uvek ulogoreni njeni prijatelji.
Već je svitala zora i plavetnilo noći je počelo da bledi dok se crvenkasto jutarnje sunce u vidu pramičaka magle i slabašnih zraka gegalo pospanim nebeskim svodom. Šator je bio potpuno tih, Tamara, Fred i Džordž su se prostrli jedni preko drugih i tako utonuli u dubok san, Hari i Ron su zadremali (a bogme i zahrkali) na šarenom ćilibarskom tepihu dok je Becky naslonivši glavu na Oliverovo rame spavala spokojnim, dubokim snom. Tamnokosi mladić, izrazito krupnih i dubokih zelenih očiju ju je milovao po ruci, pomno, u tišini posmatrajući kako spava na Oliverovom ramenu. Osetio je ljubomoru. Takvu strahovitu ljubomoru prema mladiću koji je spavao tu pored nje i na čijem je desnom ramenu počivala njena negovana mirisna glava. Mogao je da ga ubije jednim potezom! Tako je želeo to da učini... sada kada nema nikoga ko bi ga sprečio. Ali nije smeo, jer bi ga onda ona zamrzela. Kakva okrutna igra sudbine! Ona nikada ne sme saznati za njega i njegovu ljubav. Pomilovao je po kosi prislonivši svoje usne na njene tik pre nego što su se začuli Hermionini hitri koraci.
Čim je utrčala u šator odlučila je da razbudi uspavanu druzinu. Počela je da drmusa Ronova ramena dok je guirkala Harija u stranu. Digla je ujdurnu sve dok se svi nisu potpuno razbudili, a potom je smestivši se u turski sed na podu, ispričala potresnu priču koju je sinoć, sakrivena u grmu, čula. Morali su hitno da se pokupe i odu odatle, baš kao što su u narednih nekoliko sati i uradili.

понедељак, 08. август 2005.

HP fanfikcija

-POGLAVLJE 6-

Sunčeva svetlost zlokobno je treperila poput starog leprikonskog zlata, na vrhovima sada već napuštenih šatora. Divlji izuvijani redovi navijača koji su tek trebali da se vrate kući bili su bučni i protezali su se preko čitave doline. Trava po kojoj su gazili bila je poput debelog tepiha jarke smaragdno-zelene boje koja je smirivala dušu posle jedne divlje i neprespavane noći. Ipak i tu travu kao da je vrelo sunce nagrizalo i pržilo, uzimajući zivot iz nje baš kao što je...
Staklaste napola otvorene oči Kornelijusa Fadža sada su izgledale vodnjikavo i neživo. Poput dugmića prišivenih za staru krpenu lutku, bile su uprte u neku neodređenu tačku na tavanici. Njegovo telo bilo je tromo i zavaljeno u veliki, mekani naslon stolice izrađen od najfinije kože. Ruke su mu bile opuštene i padale su pod uticajem onoga što su Normalci nazivali 'Gravitacija'. Sve osim šaka: šake su bile zgrčene u neku divlju agoniju čvrsto stiskajući u svom mrtvačkom stisku najnovije izdanje 'Dnevnog Proroka'. Na zgužvanoj naslovnoj strani mogla su se jasno videti dva velika naslova: «NAŠI GONIČI (NE)VARAJU!» i «TEROR U UKLETOJ KUĆI BLEKOVIH!». Persi cokćući jezikom dođe do beživotnog Fadžovog tela prislonivši mu palac na grkljan.
-Nema pulsa... sirotan...-Peri reče svojim 'najpožrtvovanijim-šlihto-tonom'. –Nerviranje ga je ubilo...
-AHA! DOOBRO KO SE KLADIO NA NEDELJU DANA?!- Začuo se glas jednog od mlađih čarobnjaka iz Odeljenja za magijske igre i sportove.
Pošto ga je Remus Lupin prostrelio ''Umukni-Inače-...'' pogledom - novopečeni čarobnjak je zaćutao.
Izgleda da je Kornelijusu srce zaista eksplodiralo od silnog nerviranja. Iz njegovog ledenog mrtvačkog stiska, Persi izvadi 'Dnevni Prorok' i stade čitati naglas nekolicini okupljenih Aurora i radnika Ministarstva.
«NAŠI GONIČI (ne)VARAJU!
Ovakve su bile reakcije zapanjenih poklonika kvidiča iz raznih krajeva sveta sinoć, kada je odrzan finalni kvidič meč Britanija-Irska koji je završen (mogu reći KVARNOM) pobedom velike Britanije! Kazna nije usledila čak ni posle STROGO-ZABRANJENIH faulova kao što su «Prikucavanje» i teški fizički napadiu «Kidisanje». Kao vrhunac naših «fenomenalnih»
igrača jedan od goniča, Flint, je besomučno udarao jurišničkom palicom (prethodno preotetom na silu od irskog jurišnika) po čuvaru i kapitenu irske reprezentacije. Ipak maloletna B.P. (17), jedna od vatrenih obožavateljki britanskog čuvara Olivera Wooda, napravila je najveći skandal skočivši sa vrha tribina. Posle je nastala panika među navijačima te su maloletne huliganke H.G. (17) i L.L. (17) (koja je inače i ćerka autora komercijalizovanog bezveznog i šund časopisa «Cepidlaka») fizički i psihički zlostavljale slavnog i predanog čoveka Lucijusa Melfoja. Njegov maloletni sin D.M. (17) zadobio je teške povrede ali je junački izdržao kukavični napad jadnih i mizernih, ljubomornih vršnjaka S.S., R.W., F.W., G.W., T.G. T.W. a u ovom incidentu učestvovao je i «čuveni» Harry Potter. Publika je bila nezadovoljna - ne samo odlukom mladog britanskog čuvara Olivera Wooda, da spase poludelu obožavateljku već i Ministarstvom Magije koje nije ništa učinilo povodom situacije na terenu i tribinama.
«Situacije prikucavanja su sve učestalije», rekao je sinoć jedan od predstavnika odseka za magijske igre i sportove koji je želeo da ostane anoniman, vidno iznerviran je još dodao «Mislim da će ovo pravilo u buduće morati da se poštuje i da će time biti eliminisane teške povrede Čuvara koje smo previše često viđali. Sve mora biti mnogo čistije i poštenije nego što je bilo večeras. Ova publika je prosto užasna!» U istom trenutku predstavnik odseka je bio primoran da se povuče, jer je besna okupljena masa počela da ga gađa iskidanim i polomljenim suvenirima. Čarobnjaci iz odseka za magijsko sprovođenje zakona došli su na mesto događaja da rasture gomilu kao i uvek prekasno, a gomila je pretila da će «prikucati» Ministra Magije lično kao i nas, poštene novinare koji samo vršimo svoju dužnost. Jedan pegavi šestogodišnjak napustio je stadion kikoćući se.
«Volim PRIKUCAVANJE!», smejao se on novinarki Dnevnog Proroka. «Moj ćaća i ja volimo da gledamo kada spljeskaju one Čuvare! JA ĆU BITI GONIČ KAD PORASTEM!»
Ovo samo govori o načinu kako vaspitavamo našu decu! Još stresnija činjenica stigla nam je rano pred zoru kada smo shvatili da je sudija ubijen za vreme utakmice. Zbog ovoga će možda većina omrznuti kvidič zauvek!
Nadajmo se samo da sledeće Svetsko Prvenstvo neće biti upamćeno po maloumnim suicidalnim tinejdžerkama, beskrupuloznim i potplativim igračima, i kranje korumpiranim članovima Ministarstva!
Rita Skiter»
Zgrožena i zabrinuta ljudska lica koja su okupljeno sa pažnjom slušala ono što je Persi čitao, utihnula su kada se on ponovo nakašljao i počeo da čita sledeći članak pored kojeg je bila velika, uokvirena fotografija. Na fotografiji se naziralo mnoštvo zaposlenih odraslih čarobljaka i veštica koji su preskakali nečija umrtvljena tela na podu.

« PROKLETSTVO PORODICE BLEK
...se izgleda odrazilo i na ostale, nedužne ljude koji su kao žrtve pretrpeli velike gubitke u ranim jutarnjim satima. Ministarstvo (kahm... kahm... ili bolje reći: ono što je od njega preostalo) pokušava da sakupi neke tragove ili dokaze koji bi doveli do počinioca ovog kriminalnog zločina. Žrtve su ovoga puta bili ljudi sa visokih položaja Ministarstva. Broj žrtava još uvek nije tačno utvrđen jer su tela (kao i većina dokaza) razneseni na delove. Smatra se da je pet osoba preminulo a dve su teško povređene i prenesene na urgentnu negu u bolnicu za magijske povrede Sveti Mungos. Tako da su oko šest i trideset izjutra, u Sveti Mungos hitno dovedeni auror N. Tonks (21) i E. Vens (35). Ove dve veštice u kritičnom stanju i potpunom mentalnom nestabilnošću donete su i smeštene na urgentno odeljenje za psihosomatske poremećaje teške vrste. Ispred vrata njihove bolničke sobe istog trenutka dopremljeno je i maksimalno obezbeđenje. Čuvari Zakona su i ovoga puta omašili, tako da možda nikada nećemo saznati pravu istinu o tome šta se dogodilo tog kobnog 29. avgusta u ulici Grimvuld. Da li je moguće da je prokletstvo Blekovih stiglo i izvršioce pravde ili se nešto drugo uplelo u ovu misteriju? Nije li moguće da se vratio Onaj-koji-ne-sme-biti-imenovan? Šta je to posedovalo toliku raznornu moć da opustoši kuću, ubije pet (ili više) aurora, i nanese trajne i ozbiljne mentalne ozlede? Nešto više o ovome na 25. strani...»

Persi je završio sa čitanjem, bar se tako činilo jer mu je glas zastao u grlu. Kao da ga je neka nevidljiva knedla gušila. Reči ohrabrenja su mu zapinjale negde ispod grkljana dok se trudio da deluje smireno. Drhtavim rukama spustio je izgužvane novine na hladnu, ovalnu površinu stola, i zaplašenim pogledom potražio koji smirujući smešak-utehu na licima svojih kolega. Ipak sva lica bila su namrgođena a nekoliko vodnjikavih očiju uzdržavalo se da ne zaplače. Kingzli Okovgrom, Elfijas Vrdalo, Dedalus Digl, Stardzis Podmor, Hestija Džons i Ćudljivko su bili mrtvi. Rasparčani na komadiće eto tako... Bez razloga? Da li je neko to učinio iz zabave? Dojavio da novinarka «Dnevnog Proroka» pokušava da prokopa «zabranjene» podatke o «Redu Feniksa» a onda iz zasede napao i poubijao najbolje ljude ministarstva? Ludooki Ćudljivko! Čak su i njega uspeli da eliminišu? Nikome nije bilo jasno kako je ova nenadana tragedija mogla da se dogodi. Persiju su skliznule naočore sa vrha nosa, i razbile se o tvrd, kameni pod. No ovog puta, riđokosi mladij se nije uštogljeno sagao i upotrebio jednu od svojih «Repario» čini. U tom trenutku nije ni primećivao svet oko sebe... Tonks? Zar je to moguće? Oduvek je obožavao Tonks, čak i ako je ona bila njegova sušta suprotnost. Voleo je njen buntovnički stav, i njenu blistavu pamet kada bi morala da se izbori sa nekim problemom. Obožavao je njene mane. Njenu mozda preteranu, ali simpatičnu smotanost. Bila je tako ležerna, tako opuštena, i tako cool ali ipak uspešna i ambiciozna. Bila je sve ono što je on oduvek želeo da bude - a nije mogao. Persi nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je Tonks bila na ivici smrti, da je visila nad ponorom nepovrata a da on nije bio tu da joj pomogne, da joj se nađe u nevolji, kao što je obećao, one divne večeri. Zvezde su te večeri padale, a jedna je pala pravo Persiju u krilo. To veče u uskoj Šimširovoj ulici Persi je pokazao svoju iskrenu i osetljivu stranu Nimfadori kada joj je ustreptalih usana šapnuo šta oseća prema njoj. Tonks je sada bila izgubljena zauvek. Ali Persi nije želeo da odustane... Krupnim koracima izađe iz šatora odgurnuvši pritom svoje začuđene i uplašene kolege u stranu, izvadio je čarobni štapić:
-Accio metla!- pod ruku mu dolete prva metla koja se našla tu u blizini. Bila je to jedna pristojno očuvana Vatrena Strela. Persi se odgurnu od tla i polete u pravcu zadimljenog Londonskog neba.

Uskoro je stigao pred veliku staromodnu robnu kuću sazidanu od crvene opeke. Iznad velikog staklenog izloga bio je okačen stari, izbledeli natpis «Čistka i Rašlje, DD». Celo mesto odavalo je utisak ofucane i trošne ruševine. U izlozima je bilo nekoliko feleričnih lutaka sa nakrivo nameštenim perikama, koje su bile nasumično razbacane. Na dvokrilnim staklenim vratima sa desne strane stajao je natpis «Zatvoreno zbog renoviranja». Persi priđe izlogu u kome nije bilo ničega osim izuzetno krhe i ružne zenske lutke. Lažne trepavice su joj se odlepile i onako su visile sa pola oka, a bila je obučena u fluorescentno-roze najlonsku haljinu sa keceljom.
-Došao sam da vidim Nimfadoru Tonks.- izgovori Persi jedva čujno zamaglivši svojim dahom prljavo staklo ispred sebe. Već sledećeg trenutka lutka nežno klimnu glavom i pozva Persija svojim zglobnim prstom da uđe. Persi zakorači kroz staklo izloga i nestade naizgled stopivši se sa vazduhom. Persi se sada našao na prepunom prijemnom odeljenju gde su razno razni čarobnjaci i veštice sedeli na nizu rasklimatanih drvenih stolica. Veštice i čarobnjaci u svetlozelenim odorama išli su duz redova 'pacijenata'. Postavljajući pitanja a zatim zapisivali odgovore u svoje beležnice. Persi nije imao vremena za gubljenje; probijajući se kroz rulju u čekaonici stigao je do šaltera ispred kojeg je pisalo 'Informacije', za pultom je smireno sedela omanja i pomalo zdepasta plavokosa veštica. Pored plavuše stajao je veliki putokaz koji bi trebao da potpomogne u snalaženju kroz bolnicu.
«NEZGODE SA PRIBOROM à Prizemlje...Eksplozije štapičja, kotlova, saobraćajne nezgode na metlama, itd.

POVREDE OD MAGIJSKIH STVORENJAà Prvi sprat... Ujedi, opekotine, ubodi, polomljena kičma, itd.

MAGIJSKI VIRUSIà Drugi sprat... Zarazne bolesti, Zmajske boginje, skrofungulus, infektivna, itd.

TROVANJE NAPITCIMA I BILJKAMAà Treći sprat... Osipi, povraćanje, nekontrolisan smeh, itd.

ŠTETA OD ČINIà Četvrti sprat... Neotklonjive kletve, uroci, nepropisno primenjene čini, psihosomatska obolenja, itd.

ČAJDZINICA ZA POSETIOCE I BOLNIČKA RADNJAà Peti sprat...Suveniri, restoran, kafiterija, prodavnica praktičnih čini i sastojaka za napitke.

AKO NISTE SIGURNI GDE DA IDETE, NISTE U STANJU DA NORMALNO GOVORITE, ILI NE MOZETE DA SE SETITE ZAŠTO STE OVDE, NAŠA VEŠTICA-HOSTESA RADO ĆE VAM POMOĆI.»

Persi je za trenutak zastao da pogleda tablu sa natpisom. Tonks je sigurno bila na četvrtom spratu. Tamo su bile neizlečive čini... On priđe pultu za kojim je sada plavokosa veštica loknaste kose iz dosade turpijala nokte ne zainteresovano gledajući oko sebe.
-Došao sam da posetim Nimfadoru Tonks.- reče Persi- Trebalo je da je sinoć stigla...
-Nimfadora Tonks?- ponovi veštica razrogačivši oči na Persija- Oh to je ona sirotica zeleno-narandzaste kose što je umislila da ima pet godina?
-Da.- procedi Persi kroz zube nevoljno, streljajući hostesu oštrim pogledom punim prekora- Da, valjda je to ona...
-Da, da- zbrzano promumlja veštica- četvrti sprat treća vrata desno, ali bojim se da samo trošite vreme. Potpuno je smetena znate, a i obezbeđenje koje je jutros stiglo ne da nikome osim vidara da prođe u sobu.
-Hvala vam.- reče Persi odsečno i potrča uz stepenice.
Ispred trećih vrata sa desne strane strazu su čuvala dva starija i dosta kršna muškarca obučene u duge crne odore sa specijalnim, ali identičnim crnim naočorama pričvršćenim uz čelo.
Persi samo prođe pored njih, a kada ga jedan od čarobnjaka uhvati za rub odore Persi užurbano i nervozno pokaza bedž koji je bio dokaz da je on član ministarstva.
-Dobro. Budi brz.- reče jedan od čaronjaka pomerivši se s vrata.
Vrata su skliznula u stranu i Persi je zakoračio u malu sumornu sobicu. U sobi su bila samo dva pacijenta. Jednu od njih Persi je prepoznao kao Emelinu Vens, koja je u tom trenutku verovatno spavala. Druga je bila Nimfadora Tonks. Njena špicasta i uvek vatrena, živa kosa virila je ispod pokrivača. Sada kao da je polako venula, izgledala je monotono i neprikladno. Nimfadora se prevrtala po krevetu na samom kraju sobe, tik pored sićušnog prašnjavog prozorčeta. Persi polako i nečujno priđe njenom krevetu i pomazi je po kosi, u tom momentu Tonks se trgnu i ustade sa kreveta skočivši i dočekavši se na noge, hitro se odaljila dok je očima poput ranjene tigrice probadala Persija. Imala je nešto u očima, taj neki ludački pogled, odsutnost. Zenice su joj bile abnormalno velike i uperene ka Persijevom licu, dok je mrmljala nešto ne dokučivo. Persi ustuknu ali pokuša ponovo da je dotakne.
-Tonks to sam ja – Persi! Zar me ne prepoznaješ?!- reče Persi užasnut prizorom.
Tonks ga pogleda malo bolje još uvek grčevito se pripijajući uza zid a potom poče da vrišti i urla besno šutiravši sve stvari pred sobom. Noćni stočić sa još par stvari se našao na podu dok je Tonks u histeriji lupala i rukama i nogama. Lice joj je bilo izobličeno u divljoj agoniji. Persi je zaprepašćen otvorenih usta posmatrao neku novu Tonks. Šta su joj to učinili? Uskoro u sobu upade vidar sa svojim pomoćnikom.
-Džonatane molim te: drži je.- reče Vidar dok se spremao da joj saspe napitak u grlo. Tonks se otimala ali je morala da proguta lek kada su joj zapušili nozdrve.
-Izvinite.- reče vidar Persiju- Nije htela jutros da popije lek, mislili smo da neće biti nekih većih problema. Sada bi sve trebalo da bude u redu.
Persi je samo klimnuo glavom još uvek ne odvojivši pogleda od Tonks koja je sada sa smirenim i odsutnim izrazom lica posmatrala vidare koji su izlazili iz sobe.
-O! Tonks...- uzdahnu Persi sedajući na rub njenog kreveta.- Sirotice moja, šta su ti to učinili?
Umesto odgovora usledila je ledena tišina.
-Mama, mama! Nemoj da mi pleteš kike! NE VOLIM SVEZANU KOSU!- plačnim glasom reče Tonks gledajući u plafon i glupo se smeškajući.
-Smiri se Tonks... Ja, ja nisam tvoja mama...-reče Persi pomilovavši je po ruci.
Sa Nimfadorinog lica polako izblede osmeh. Na trenutak je pomno posmatrala Persija, a onda upita:
-Da li smo se već upoznali?
-Ovaj, da... jesmo- reče Persi dok su mu se oči punile suzama.- Zar me ne prepoznaješ Tonks? Tvog Persija? Zar me uopšte ne prepoznaješ? Zar se ne sećaš kako smo bili srećni?
-Tonks? Ko je Tonks?- reče Nimfadora kao da joj je pomalo ne prijatno što ne zna a onda joj se osmeh ponovo pojavi na licu toliko naglo da je bilo prilično zastrašujuće.
Persi zavuče glavu u ruke da bi prigušio jecaje očajanja, ali Nimfadora ga povuče za rukav. Kada ju je ponovo pogledao više nije mogao da primeti to okruglo, veselo lice koje je toliko voleo. Sada joj je lice bilo mršavo i iznureno, oči su joj bile ugašene i bez sjaja, a kosa monotona i mrtvačka. Stidljivo je otvorila šaku, a na njenom dlanu se pokazao sada već uveo pupoljak ružičaste hortenzije. Persi se nasmeja.
-Da Tonks...Volim te...-reče Persi tiho dodavši-...još uvek.
Nimfadora poče da koluta unezvereno očima pevušeći i mrmljajući nešto sebi u bradu «Mi želimo vam srećan Božić... mi želimo vam srećan Božić... mi želimo vam srećan Božić i srećnu Novu Godinu...».
-Tata... ne želim da idem ove godine u Hogvorts. Druga deca me začikuju zbog moje čudne kose...- reče Nimfadora prenuvši se iz 'Božićne pesme' dok je pričala kao pod uticajem nekog čudnog transa.
Persi je pomilova po čelu, sklonivši joj par oklembešenih i ofucanih pramenova sa lica.
-Malena moja, nije još uvek Božić...
Ali nije stigao da završi rečenicu kada Nimfadora poče da se bacaka po krevetu divlje zabijajući glavu u jastuk.
-BELATRIKS! BELATRIKS LESTREJNDŽ! ZAŠTO TO RADIŠ?! TI SI MI TETKA! SMILUJ SE! NEEEE!!!! PROKLETA BILA! BELATRIKS!
Persi odskoči sa kreveta. Belatriks Blek Lestrejndž. Jedna od najpokvatrenijih i najzlobnijih Smrtoždera, bila je desna ruka Tamnog Lorda. Znači Belatriks ju je napala sinoć sa svojim smrtožderima?
-Tonks! TONKS! Reci mi jel te BELATRIKS NAPALA? RECI MI! UBIĆU JE, KUNEM SE SVIME! OSVETIĆU TE TONKS, OSVETIĆU NAS! RECI JEL BELATRIKS?- Persi ju je zgrabio za ramena i vukao, ali ona poče još više da se dere i da zabacuje glavom unazad.
-NEEEE! LUCIJUSE! UBILA JE ĆUDLJIVKA! LUCIJUSE BIĆEŠ PROKLET! PLATIĆETE SVI! SVI ĆETE PLATITI ZA OVO! TAKO MI SVEGA... BELATRIKS! TO ME BOLI...BOLI ME...PREKINI! PREKINI TI ODVRATNA ŽENTURAČO!- Tonks se zverski drala, sve dok u sobu nisu upala dva člana obezbeđenja, podigavši je sa poda. Vidari su ponovo uleteli u sobu i cokćući jezikom nervozno sasuli Nimfadori još jednu dozu leka niz grlo.
-Poseta je završena. Mislim da bi bilo najbolje da izađete, gospodine.- reče jedan od članova obezbeđenja. Persi klimnu glavom odlučno. Bilo mu je sasvim dovoljno i ovo što je čuo dosad. Belatriks Lestrejndž i Lucijus Melfoj su bili te noći u Grimvuld plejsu, sada je bio siguran u to, i čvrsto rešen da se osveti. Sa pažnjom je stavio sasušeni pupoljak hortenzije u džep odore i izgubio se iza dvokrilnih drvenih vrata.
***

-Albuse nisam sigurna da je to najbolja odluka za školu...-reče Minerva ozbiljnim glasom dok je posmatrala Dambldora koji je sa koferima silazio niz duge zavojite stepenice Hogvortsa.
-Nije najbolja...ali je JEDINA odluka. Ne postoji drugi način Minerva.- samouvereno reče Dambldor.- Šta ako uskoro počne drugi rat protiv Voldemora? Ko će biti tu da prikupi i ujedini snage ministarstva? Siguran sam da ćeš se ti dobro snaći u upravljanju ovom školom. Hogvorts je oduvek bio tvoj dom.
-Ali... Ali Dambldore... Ja...
-Nema ALI Minerva, potreban sam narodu. A ti si u ovom trenutku i više-nego-potrebna ovoj školi. Obavezno me izveštavaj o svemu što se događaja.- reče Dambldor hladno dok je stavljao 'locomotivus' čin na svoj prtljag i izlazio iz zamka.- Slušaj, znam da će možda biti malo teško u početku...Ali ako ti bude potrebna neka pomoć samo mi pošalji sovu. Sve dok budem bio potreban i jednoj osobi u ovoj školi, ja ću biti tu. Zapamti to dobro.
-U redu... Novi ministre- reče tužnim glasom MekGonagalova.- Nadam se da ćeš se dobro snaći na Fadžovom mestu, Albuse. Nedostajaćeš nam.
Dambldor je u ruke uzeo jedan svilenkasti šal a potom nestao. Minerva je još uvek smireno stajala na Hogvortskom zemljištu ispred velikog jezera. Na njoj je sada bila opterećujuća dužnost direktorke Hogvortsa, a nova školska godina je počinjala samo za dva dana.

петак, 08. јул 2005.



-Poglavlje 7-

Veliki crveni ekspres-voz stajao je na dugačkim tamnim šinama koje su se protezali duž putanje London-Hogsmid. Zadimljena para izdizala se iz širokog tamnog dimljaka lokomotive. Platforma 9 i ¾ je kao i svake godine u ovo vreme, bila pretrpana uzbuđenim i veselim licima učenika i pomalo setnim licima njihovih roditelja. Ron je veselo gledao tamo-vamo po gomili sakupljene omladine koja je već počela da se ukrcava u voz, dok je Hari pored njega ležerno čavrljao sa Hermionom i Lunom. Džini se odvojila i sa svojim «novim drugaricama» se već ukrcala u hogvorts Ekspres.
-Eno ih!- Ron munu Harija laktom u rebra, a Hari podiže pogled ustremivši ga ka gomili nadolazećih studenata, koji su upravo prošli kroz nevidljivu barijeru.
Među njima su bile i četiri grifindorke sedmakinje Becky, Sanja, Tanja i Tamara. Hari se osmehnu kada su im devojke prišle i zapodenule razgovor o novoj školskoj godini. Ušli su u voz smeštajući svoj prtljag u prazan kupe na kraju vagona. Kada su se svi udobno smestili u meka tapacirana sedišta, voz je pokrenuo svoje metalne velike točkove koji su zakloparali po šinama. Predeo se smenjivao kroz prozor pored njih. Hari se malo-malo pa crveneo - što od smeha, što od stida. Bio je pomalo pogubljen i čudan, dok je nevešto probao da ostavi 'kul' utisak. Hermiona je izašla u pratnji Lune Lavgud - otišle su da potraže ženu sa kolicima prepunim zanimalica i slatkiša. Ron je tupo gledao kroz prozor a potom pogledom odmeravao šta su Becky, Sanja, Tamara, Tanja i Hari radili. Katkad bi se ubacio u razgovor uskliknuvši «Sto mu gromova!» «Bokca mu, verujem da je to tačno!» ili bi samo slegnuo ramenima i zavrteo svojom riđom glavicom. Doduše više se to nije moglo nazvati «glavica» jer je Ron sad već bio odrastao momak. Izgledalo je kao da je prerastao svoje stvari. Visok skoro isto onoliko koliko i Drako, i isto toliko lep, razvio se i sada kao da su mu sve njegove stvari omalile u ramenom pojasu, nogavice su mu bile prekratke a patike su ga naočigled žuljale, pa je stvari morao da pozajmi od svog starijeg brata Čarlija. Ron je pustio kosu, sada mu je padala u vatrenim pramenovima na ramena, i živahno se presijavala na bakarno-zlatastu. Baš kada se poveo razgovor o tome ko je veštiji veštice ili čarobnjaci, vrata kupea su se sa treskom otvorila. Na vratima je stajala devojka iz sedme godine sliterina. Osoba koju niko iz Grifindora nije podnosio – Pensi Parkinson. Promolivši svoju užasno ružnu buldog-facu i nepristojno odmerivši sve u kupeu poče naglas da se smeje. Iza nje su se dale primetiti još neke sedmakinje: Lavander Braun i Parvati Petil iz grifindora i Čo Čang iz Revenkla, one su se blago kikotale dok su im pogledi bili uprti u četiri grifindorke u kupeu. Pensi se nasmeja svojim odvratnim smehom, koji je - tako mi svega - neodoljivo pocećao na groktanje praseta, njištanje konja i njakanje mazge. Becky je «blago» pogleda i procedi mrzovoljno kroz stisnute zube:
-Imaš neki problem, Fensi?
-Problem? Neeee! Svašta s tobom! Evo ja i devojke smo baš čitale neki khm... khm...- reče Pensi zakasljavši se na silu- ZANIMLJIV ČLANAK. Zar ne devojke?
Kao odgovor od iza se čulo neprimereno, drsko, i krajnje nekontrolisano kikotanje koje je izgleda podjednako živciralo kako Sanju, Becky, Tanju i Tamaru, tako i Rona i Harija.
-Slušajte...- Pensi, devojka psećeg lica koju je doista bilo lakše preskočiti nego zaobići, sa obzirom na činjenicu da je bila 'visoka' svega metar i zgažena šumska jagoda u letu (iliti u prevodu: metar pedeset), izvadi i odmota iz džepa odore jedan veliki komad papira. Zakašljala se pre nego što je počela da čita najglasnije što je mogla, tako da bi je što više ljudi čulo.

«EKSKLUZIVA SA BRITANSKIM KVIDIČ TIMOM

Da bismo dali šansu našim reprezentativcima da opravdaju svoje postupke od pre neki dan, napravili smo ekskluzivan intervju sa njima. Konačno svetlo misterije sa protekle utakmice se rasvetlilo, i saznali smo pravu istinu o meču.
Razgovor smo obavili sa par vidno potresenih članova ekipe kao i sa ocem žrtv
e koja je pretučena na tribinama od strane brutalno nastrojene vandalske omladine. Ispred šatora, u žurbi smo zatekli par naših reprezentatvaca. Jedan od njih koji je inače vrlo vezan za svoju ekipu rekao nam je da je vrlo razočaran ishodom utakmice: «Vrlo mi je žao što se sve ovako odigralo, bladžerke mi, smatram da je Wood kriv za sve. Da se ona njegova prokleta devojčura nije okliznula i pala sa tribina, mislim da bismo odneli sigurnu pobedu i bez nepotrebnog kršenja pravila!». Upitali smo i još par ljudi šta misle o njoj. Maloletni D.M., sin uticajnog čarobnjaka Lucijusa, sa velikom masnicom tik iznad oka, izjavio je «da je devojka očigledno bila isuviše smotana te je nesrećnim slučajem pala sa tribina» što je ovog sirotog dečka koštalo batina. Upitali smo i jednu od nepristrasnih navijačica, gospođicu P. Parkinson, na šta nam je ova srdačna devojka rekla da «Sumnja da je ona-devojka-koja-je-pala odista devojka Olivera Wooda», te «kako je on dobar čuvar, ali ima devojku-gubitnicu. Zaista ne shvatam kako je uspeo da je uhvati sa one visine! Posle ovog što se desilo zaista sam se razočarala u njegove letačke sposobnosti, bar kada je kvidič u pitanju. Mnogo bolji se pokazao gonič, Markus Flint koji je pokazivao veći talenat i razvijenije sposobnosti od Wooda, još dok su obojica igrali kao kapiteni svojih timova na Hogvortsu. Mislim da je on preko veze ušao u reprezentaciju, jednom takvom čuvaru koji je sramota za celu Britaniju ne bi trebalo da se dozvoli dalje učestvovanje na utakmicama, a metla isključivo treba da mu sluzi kao sredstvo kojim će čistiti kuću pošto je očigledno papučić!», još jedna učenica Hogvortsa, a koja je velika obozavateljka kvidiča, želela je da da izjavu za 'Dnevni Prorok', ova mlada dama P.P. (a koje je iz privatnih razloga
želela da ostane anonimna) tvrdi da su se između nje i gospodina Wooda rodile simpatije još dok je ovaj studirao na Hogvortsu, u Grifindoru, u istoj kući u kojoj je bila svrstana i ona: «Smatram da je sve o toj devojci izmišljeno! Mislim dajte moliću lepo! Pa ne bi Oli izabrao takvu jadnicu kao što je (zakašljavanje) Becky! Ako je ona uopšte i zasluzila da joj se pominje ime. Ona je naravno razlog, zbog koga je cela utakmica propala – navalentna obožavateljka. Siroti Oli, pretpostavljam da je on isuviše dobar i plemenit da bi dozvolio da neko umre. Zato je svu krivicu prihvatio na svoja pleća. Oduvek je bio heroj, kao takav se pokazao i kada smo se nas dvoje zavoleli pre par godina...». Šta više reći osim napomenuti da je utakmica propala i zbog mase divljih navijača sa V.I.P. tribina. Kako smo kasnije saznali ova grupa vandala sada treba da postanu Grifindorski maturanti a iz nezvaničnih izvora saznajemo da je među njima bio i Dečak-Koji-Je-preziveo, jedna devojka nečiste-krvi, kao i par devojaka-strankinja koje su pokazale svoje agresivno i nevaspitano ponašanje nasrnuvši na plemenitu porodicu Melfoj. U tom društvu se obrela i ćerka urednika bezkrupuloznog, besmislenog i potrpuno beskorisnog časopisa «Cepidlaka» koji je jedno vreme zabavljao englesku čarobnjačku naciju svojim besmislenim i poremećenim rečenicama. Da bismo upotpunili ekskluzivu upitali smo i Britanskog Čuvara, Olivera Wooda, i naizgled glavnog krivca za incident na stadionu, šta on misli o svemu ovome. Wood je počeo da crveni i da muca, očigledno svestan svoje krivice, a pošto je odbijao da odgovori na pitanja naše novinarke, glasno i sočno je opsovao posle čega je usledila i neukusna pretnja (citiram: «Ima da ti nabijem metlu u tu šugavu retardiranu blato-krvnu bulju ako ovo objaviš! Pi*do jedna maloumna!»). Ne znamo zašto je Oliver bio ljut, ali pretpostavljamo da je bio besan zbog svog najvećeg neuspeha i paćeničke taktike kojim je osigurao pobedu (na kvarno) britanskom timu.
Rita Skiter»

Pensi je grcala od smeh dok je čitala poslednje redove. Uhvatila se desnom rukom za zategnutu košulju preko svog stomaka. Tresla se od smeha dok se pridrzavala za ram od vrata, kako ne bi izgubila ravnotežu. Na kraju kada je pogledala izraze lica ljudi iz kupea, nije mogla više da izdrži i uz grohotan smeh se strovalila na pod uvijajući se od naprezanja. Iza nje su još četiri maturantkinje popadale na pod glasno se smejući i kikoćući, ne ustručavajući se čak i da upiru prstom ka sirotim grifindorcima iz kupona. Becky još uvek sedela, Frodo je napeto osluškivao smeh, ugodno se sklupčavši u njenom krilu. Ron je sedeo polu-otvorenih usta u čudu i šoku, i gutao očiuma sve oko sebe. Hari se namrštio toliko da se Tanja mogla zakleti da će mu glava eksplodirati a oči iskočiti iz duplji. Tamara je već brzo ustala i izvukla štapić režući na ležeću Pensi. Becky je izgledala potpuno smireno, čak se smeškala, zadovoljno je izvadila jedan presavijeni pergment iz džepa svojih farmerki, a zatim i jednu od 'normalskih' hemijskih-olovki.
Počela je žustro da škraba i zapisuje nešto po papiru. Primetivši to, Pensi se namesti u turski sed i sa ogromnim, odvratnim osmehom na licu, boreći se da dođe do daha od smeha, pogleda u Becky:
-Heh... heh... Šta to pišeš?
-Spisak.- odgovori Becky odsečno- Crnu listu. Spisak-Za-Pogubljenje.
-Za Pogubljenje?- Pensi se sada već malo manje smejala- Čije pog... pogubljenje?
-Da vidimo...- Becky poče da broji na prste- Pensi, Čo, i ona ružna kravetina Parvati, Lavander zato što se smejala, i... ovaj reci mi još jedanput ko je napisao taj članak?
-Ugh...- Pensi proguta knedlu- Rita Skiter. Što? Da nećeš možda i nju da ubiješ?
-R-i-t-t-a S-k-i-t-t-e-r...- sricala je Becky dok je škrabala po pergamentu- Naravno. Naravno da će svi dobiti ono što zasluzuju. Ali ne preko reda. Pensi, dušice, ti si mi prioritet. Ti, i gospođica anonimna odnosno Parvati Patil. Pa zatim i vrlo promućurna bivša-novinarka Skiterova koja svoje verbalne-izbljuvke moze da potura nekom drugom, a zatim i Lavander i Čo, jer je DRSKOST ono što ne mogu da podnesem.
Becky se ohrabrujuće nasmeja.
-Znaš Pensi ko se zadnji smeje....- Becky ustade pomerivši Froda sa njenog krila, i šutnuvši Pensi tako da je sada lagodno položila svoju patiku Parkinsonovoj na grkljan-...najslađe se smeje. Ups nešto si mi poplavela Fensi,... Trebalo bi da proveriš te disajne puteve.
Becky skloni nogu sa Parvatinog vrata posmatravši je sa visine dok je ova bolećivo trljala crveni priklješteni vrat.
-Dvoboj.- reče Becky hladno.- Večeras u ponoć. Kod Velikog Jezera. Nemoj da se nisi pojavila, Parkinsonova. Mozeš povesti i svoje «drugarice», ionako će one biti sledeće...
Svi su posmatrali sa zaprepašćenjem dok se Becky gordo vraćala do svog mesta, kada je sela, prekrstila noge i stavila Froda u svoje krilo češkajući ga smireno iza ušiju, dodala je «Parvati, uzgred budi rečeno, Oliver te nikad nije ni gotivio, uvek je govorio da vrlo ličiš na Ambridžovu i da ga pocećaš na seciranu žabu pomešanu sa balegom ciganskog konja.» Becky se osmehnula zlobno u Parvatino lice, a zatim se okrenula ka Ronu.
-O čemu smo ono pričali Rone?- reče Becky veselo i dodade- Svi koji nisu smešteni u ovom kupeu, neka odmah napuste prostoriju da ne bi doživeli izuzetno neprijatnu, naj bolniju i preranu SMRT.
Tamara, Tanja i Sanja su prsnule u smeh dok je Hari idalje zamišljeno zurio u neku daleku tačku iza prozorskog okna. Predeo je bio okupan sumrakom i poprskan zlatastim sjajem sunca na počinku. Kada je prva pomračina pritisla malene vagone, voz je počeo da usporava. Ubrzo su se začule kočnice i Hogvorts Ekspres se zaustavio na malom Hogsmidskom peronu.
Uskoro su se na desetine kočija vinule u vazduh, dok su po tmini jezera plovili mali osvetljeni čamčići predvođeni dobro poznatim i omiljenim Rubiusom Hagridom. Uskoro su se svi studenti našli u Velikoj Dvorani, polako su se rasporedili duž dugačkih, kraljevskih drvenih stolova, zamor je ispunio Dvoranu dok je oslikana Tavanica iznad njih treperila. Ron je mrmljao vidno iznerviran:
-Ma ta Rita Skiter je užasna žena! Sa njom smo imali problema i prošle, i pretpošle godine! Ali doći će njoj neko glave jednog dana!
-Doći će njoj neko glave USKORO, videćeš!- reče Beky sedajući za grifindorsku trpezu.
-Tišina! Sad će Dambldor da održi govor!- Hermiona je ustreptalo sedela na rubu stolice i nadlakćeno očekivala da se dugokosi osedeli starac pojavi i zauzme svoje mesto među profesorima. Međutim Dambldor se nije pojavio, umesto njega pojavila se profesorka Mek Gonagal u dugoj i svečanoj bordo odori po kojoj su blistale izvezene sitne zlataste zvezdice, meseci i planete.
Hermiona se našla u čudu. Otkud to da Minerva sedi ove godine na Albusovoj stolici? Čim je završeno tradicionalno razvrstavanje prvaka, Minerva ustade i raširi ruke:
-Dobrodošli na Hogvorts!- žamor je utihnuo i sada se mogla osetiti potpuna, skoro neprijatna, tišina koju je prekidao Minervin promukli glas- Kao što i sami možete zaključiti u profesorskom kadru je došlo do nekoliko promena ove sezone. Dok je prof. Albus Dambldor na vaznom poslu, ja ću ga zamenjivati kao privremena direktora Hogvortsa, takođe moram napomenuti da smo našli novog profesora Odbrane Od Mračnih Veština, koji nažalost zbog obaveza nije mogao da prisustvuje ovoj veseloj gozbi, ali videćete ga već sutra, na časovima. Dakle Odbranu Od Mračnih veština predavaće vam, i ove godine, Remus Lupin dok je stara postava profesora ostala ista. Naj ljubaznije bih vas molila da se i ove godine pridržavate pravila, i da ne bude nekih većih incidenata. Takođe bih morala da vas podsetim na pravila našeg domara Argusa Filča, koje biste trebali da ispoštujete. Perfekti, nakon završene gozbe molila bih vas da povedete mlađe studente do svojih spavaonica. Hvala.
Minerva je konačno utihnula, ponovo je počeo zamor među studentima, začuđena lica bila su iznenađenja nenadanim Dambldorovim odlaskom, kao i dolaskom Remusa Lupina na mesto profesora O.O.M.V.-a. Kada je Mek Gonagalova lupnula dlanovima stolovi se ispuniše raznim đakonijama i poslasticama, Ron je alavo dosipao sebi još restovanog krompira dok je Hermiona zamišljeno, natenane ispijala sok od bundeve. Hari je ćutao. Pogled bi mu se izgubio negde u daljini, odsutno je posmatrao sve i kao da bi na trenutke odlutao časom u neki svoj izmišljeni svet mašte. Nije ga čak ometalo ni Ronovo glasno mljackanje, čačkanje zuba, i nagle pojave Ser Nikolasa, odnosno Skoro-Obezglavljenog-Nika koji je svaki čas prolazio kroz trpezu ne bi li se pozdravio sa starim i upoznao sa novim grifindorskim studentima. Posle završenog jela Sanja ustade od stola.
-Gde ćeš?- upita Tamara radoznalo.
-Mhhhm...-promrmlja Sanja pocrvenevši- Paaaa... ovaj verovatno niste znali ali ja sam ove godine prefekt.
-Zaista? Ti i ko?- upita Tanja smeškajući se provokativno.
-...i ja.- reče Hari ustajući od stola polako. Sada je izgledao potpuno odsutno i neveselo a njegovo raspolozenje se iz trenutka u trenutak menjalo.
­-Sanja- okrete se Becky koja je očigledno već bila obaveštena o ovoj «maloj» pojedinosti –Hoćeš li pristati da mi praviš društvo kod jezera noćas u ponoć? Volela bih da ti, Tamara i Tanja budete tamo.
-Naravno! Zar misliš da bih propustila to fenomenalno spuštanje one sliterinske zmijetine Parkinson!? Ni za živu glavu! Da znaš da dolazim pa makar crkla!- reče veselo Sanja namignuvši joj, a potom podiže ruku- AJMO GRIFINDORCI OVUDA! PRATITE ME!
Tamara i Tanja su polako krenule sa Becky, Ronom i Hermionom dugim stepenicama do grifindorskog boravka. Žustro su raspredale o Lupinovom povratku i sladile se već unapred izvojevanom pobedom nad Pensi Parkinson, dok su iza njih veselo trčkarali Frodo i Krušenks.