недеља, 08. мај 2005.




-POGLAVLJE 9-

Septembar je svojim jesenjim dahom polako počeo da odmiče i nestaje u tami Zabranjene Šume dok je započeti oktobar doneo mirise pečenih bundeva, cimeta i suvog ožutelog lišća. Još nije bilo svanulo kada je visoki smeđokosi mladić, zamagljenog pogleda i iscrpljen od putovanja, stigao blizu drevnih zidina Hogvortsa. U tami svog uma još uvek je mogao da čuje zvuke prethodne noći – vodu koja udara o bokove broda, uranjanje vesla u vodu, šapate preko površine jezera neobasjanog mesečinom – dok je mali čamac zaranjao u vrtlog dobro poznatog jezera Loch Ness i izranjao u Hogvortskom jezeru čekajući prvu svetlost da se probije kroz oblake. Kada se mladić iskrcao iz čamca, nebom je tek počela da krvari blaga izmaglica crvenila iznad Zabranjene Šume, ističući siluete iskrivljenih obličja tog drevnog drveća. Mladić je zadobovao pesnicama po vratima kako bi podigao nekog od kućnih vilenjaka iz postelje da mu otvori ulazna vrata zamka. Nije bilo nikog...
«Verovatno je isuviše rano» pomisli mladić dohvativši se mahinalno za vrata koja su se sama od sebe, bez imalo škripe otvorila. Smeđokosi se zatim žurno uputi, preskačući po dva kamena stepenika, ka direktorovim odajama. U vlažnoj tami, pred svitanje, koja ga je okruživala, primetio je lelujanje bagremova na ranojutarnjem povetarcu. Ovo drveće krkih grana i otežalih cvetova, svakog proleća bi odenulo Hogvorts u bogato zlatno ruho. Ti divni cvetovi su mu bili posebno dragi iz nekih privatnih razloga, a sada - na ovom mestu, budili su bujicu uspomena koja bi se stapala i pretvarala u lavinu snažnih emocija. Vireći iz niša i kroz lukove, ovo čudesno bilje kao da je prodiralo u svaku poru zamka. Čak i sada, dok je On išao krivudavim hodnicima i peo se uz dugo spiralno stepenište, udisao je njihov težak miomiris koji je podsećao na miris tamjana što se izvija iz kandila, uvlačeći se u pukotine u senci usnulog zamka i vrtložeći se u pijanim virovima oko podnožja jezera. Bagrem: sveto drvo, poslednje je cvetalo, a cvetovi su sada bili već prezreli i otežali, u svojoj umirućoj lepoti ispunjavali su prazninu koje su stvorile jesenje kiše uništivši svaki sasušeni listić, cvet i travčicu. Bagrem se naravno, uporno i ponosno održao...
-Ah, dragi dečače nisam očekivala da ćeš tako brzo stići...- osmehnu se Minerva pomalo sneno.
-Da. Čim sam primio vašu sovu, instantno sam uzeo čamac na Loh Nesu i prebacio se na Hogvortsko jezero.- mladić klimnu glavom duboko uzdahnuvši.
-Koliko je prošlo.... Dve, tri godine?- Minerva upita nostalgično.
-Ovo je druga godina... – reče mladić smeškajući se.
-Čini mi se kao da je juče bilo kada sam pre osam godina, u Grifindoru naišla na nasmejanog, tvrdoglavog i upornog jedanaestogodišnjeg dečačića...
-Da. Heh... oduvek sam bio tvrdoglav, zar ne? Pa dobro, gde bih mogao da ostavim prtljag i da se smestim?
-O, da. Bojim se da više nećeš moći da spavaš u grifindorskim spavaonicama, mada ne znam da li bi ti bilo draže da deliš sobu sa profesorom Snejpom i Kvirelom... Možda ako...- Minerva se trudila da smisli praktično i podnošljivo rešenje pošto je primetila mladićevo namrgođeno čelo pri pomenu Severusovog imena.- ...U redu. Mislim da imam rešenje. Za sada, pošto sam sigurna da si veoma iscrpljen od puta, možeš da odeš do grifindorskih spavaonica, verujem da tamo postoji jedan prazan krevet, a do večeri će biti spremna posebno tvoja soba u Istočnoj kuli zamka.
-Hvala profesorka, to mi zaista mnogo znači...- reče mladić klimnuvši glavom i okrenuvši se da pođe ka grifindorskoj kuli.
-Da ne zaboravimo: lozinka za ulazak u boravak je 'Carpe Diem', i... Hvala ti. Zaista cenim što si tako brzo došao. Da ti nisi pristao ne znam kako bih našla zamenu. Ipak to nije tako priželjkivano mesto, a i shvatam da si morao da napustiš svoj dosadašnji posao, bolje plaćen, zasigurno,... Ja... Hvala ti puno. Škola će ti se jednoga dana odužiti za ovu uslugu.- Minervi su zasuzile oči dok je sa ponosom gledala u svog bivšeg učenika.
-Ma dajte profesorka... Naravno da ću pomoći školi ako me treba. Osim toga, ima puno ljudi u ovoj školi koje jedva čekam da vidim. Raspored časova koje ću držati će biti gotov do tri sata, po dogovoru, jel?
-Da. I molim te... drži se podalje od nevolja, intriga i skandala, ne bismo želeli i ministarstvo za vratom?- Minerva reče nešto strožim glasom.
Mladić klimnu glavom i izgubi se negde iza ugla.

***

-Hari! Hari! Budi se. Zakasnićemo na Herbologiju!- Ron je sedeo na ivici Harijevog kreveta drmusajući ga «nežno» u pokušaju da ga razbudi.
-Rone?- Upita Hari sneno.
-Da?
-GUBI SE IZ MOG KREVETA! NESTANI!- prodrao se Hari mrzovoljno šutnuvši pritom Rona koji je uz tup udarac skliznuo sa kreveta.
-Ali Hari... Hari... moramo da idemo. Šta je s' tobom?- Ron je ustao otresavši odoru i namrgođeno odustao od ideje da razbudi Harija. Umesto toga se pretvarao da traži nešto u svom kovčegu s' knjigama.
Hari je štaviše bio budan. Vrlo mrzovoljan ali budan. Lice mu je nekako bilo bledo, a oči upale i zakrvavljene, podočnjaci su se jasno ocrtavali iznad izbačenih jagodica. Namrštivši se Hari hitro ustade, navuče odoru na brzaka i istrča iz spavaonice. Ron se polako okrete i osmotri Harijev neuredan krevet. Šta mu je? Od početka školske godine ponaša se sve gore i gore. Nepodnošljivo urlanje, napadi besa i histerije, mrzovoljno ćutanje i taj zagašeni sjaj u njegovim dubokim zelenim očima. Ron je znao da nešto nikako nije u redu, ali nije mogao da sazna šta... O ovome je mnogo puta raspredao sa Hermionom. Ona je to sve konstatovala kao «zakasneli pubertet» kod pojedinih dečaka i «iznurenost učenjem». Ron se nije slozio sa tim. Baš kada se spremao da sedne na prazan krevet u muškoj spavaonici, nešto ga je sprečilo. Činjenica da krevet više nije bio prazan nije ga uplašila, ali ga je iznenadila. Ko bi to mogao da bude? Šejmus i Li su već sišli na nastavu, Hari je upravo mrzovoljno napustio spavaonicu, dok su svi ostali idalje spavali u svojim krevetima. Ron se pažljivo i tiho nagao nad osobu koja je mirno svijena dremala na krevetu. U trenutku kada je ugledao dobro poznato lice Ron prekri usta rukom kako bi sprečio vrisak. Kako je moguće da se vratio!?

***

Jedno od prednosti časova Herbologije jeste što ste mogli neometano da pričate, što staroj profesorki Spraut nije baš mnogo smetalo. Dok su neki sa netremicom posmatrali rast i razvoj 'Brzocvetajućih mahuna' drugi su čavrljali o predstojećem balu za Noć Veštica, i kvidič utakmicama koje su se bližile.
-Nisi nam rekla ko je tvoj partner za Noć Veštica?- reče Tamara zevnuvši.
-Moj?- reče Becky pomalo zbunjena.
-Ma daaaaj! Nemoj sad da se praviš naivna! Znamo da su te mnogi pitali...- reče Tanja gledajući u Becky.
-Ummm... ja, zaista, ne... ja, ovaj...- Becky je počela da upliće prste i lomi ih.
-Ha! Nećeš da kazeš! A znam da te je Fred pitao!- reče Sanja smeškajući se- Kao i Ron i Šejmus i onaj Revenklovski jurišnik... kako-se-ono-zvaše. Hehehe...Čak te je i neko iz Sliterina pitao. Ali naravno tu tajnu ću čuvati! I samo da znaš da ja SVE ČUJEM – SVE ZNAM!
-Džordž ide sa mnom!- reče Tamara.
-Da, znam. Slušaj Sanja: odbila sam ih... Znaš ne mogu da idem sa njima. Jednostavno ne mogu. Videćemo već sa kim ću ići, možda... Ali ne bih nekako...- Becky je ostavila misao nedorečenu.
-Aha! Onaj Sliterinac! Pa ne krivimo te srce, baš je sladak! Šta mu fali dođavola?!- Sanja se lukavo osmehnu.- Što se mene tiče mislim da ću ići sa nekim poštenijim kao što je...
-HARI! A?- Becky uskliknu- ZNAM! ZNAM! Mada pitali su te i Li i Longbotom i onaj iz Haflpafa, pa onaj iz Revenkla khm khm...- Becky se namerno zakašlja kako ne bi morala vulgarno da završi rečenicu.
-A taj sliterinac?- upita veselo Sanja.
-Da. Mislim da ću ići sa njim.- Becky se osmehnu- Čisto iz zabave znaš...
-A o kome to govorite? O kom tačno sliterincu je reč?- upita Tanja pomalo tužno, napeto kao da strepi da će čuti ono što ne želi.
-O ne brini, nije onaj koji ti se sviđa.- namignu joj Becky.
-Hah... Molim? Ovaj kako to misliš «onaj koji ti se sviđa»??- upita zaintrigirana Tanja.
-Znaš Tanja, za ubuduće, nije baš naj sigurnije ostavljati otvoren dnevnik kad je Džini u blizini...- prošaputa joj Becky.
-DŽINI?! UH! TA MALA NAPAST!- Tanja razjareno reče prekinuvši Sprautovu u pola rečenice.- Ne mogu da verujem da je čitala moj dnevnik! Ali kako ti onda znaš za to?
-Pa... recimo da mi je rekla u poverenju.- Becky zakoluta očima.- meni, Sanji, Hermioni, Luni,...
-Dosta!- reče Tanja prekrivši lice rukama- Ne mogu da verujem da sada cela škola zna da se ložim na...
-Gospodine Melfoj! Molim vas pazite kako zalivate tu Brzorastuću mahunu!- podviknu Sprautova- To je to deco. Čas je gotov, vidimo se sledeće nedelje u ponedeljak u devet i trideset do tada mozete pročitati u udžbeniku koje je najbolje područije za gajenje mahuna.
Tanja je crvenela dok su izlazili iz botaničke bašte:
-Vratiću joj to kad-tad!
- Misliš kao što smo «vratile» Čo, Pensi, Lavanderovoj i Parvati?- zakikota se Tamara.
-Znate šta? Ne mogu da verujem da su svi progutali priču o tome kako su «pobegle»!- reče Sanja osmehujući se oduševljeno.
-Hej tiše malo počinile smo ozbiljno krivično delo. Zato jezik za zube ako nećete ministarstvo na grbači!- Becky se osvrnu oko sebe kako bi proverila da niko ne prisluškuje.- Mislim da bismo trebale da napravimo društvo 'Osvetnika' nešto tipa: dobri likovi koji svet pročišćavaju od korumpiranih ljudskih jedinki...
-Kakva sjajna ideja! A da se zovemo «Amazonke»?- upita Tanja srećno.
-Ne! To je već profurano. Može jednostavno «OSVETNICE» dok ne smislimo bolji naziv. Ok?- Becky se osmehnu dok su sve četiri devojke hrlile ka zamku.

***

''Svakog eona, kada za vreme prolećne ravnodnevice sunce počinje da se uzdiže naspram pozadine novog zvezdanog sazvezđa, Bog silazi na zemlju i rađa se u telu smrtnika. Bog živi među smrtnicima do svog sazrevanja, zatim sebi dozvoljava da bude žrtvovan, odbacuje telo koje je zatvor i vraća se u vaseljenu. Pre svoje smrti Bog prenosi sveopštu mudrost samo jednom izabranom smrtnom biću. Ali da bi ta božanska mudrost bila obelodanjena u hronološkom vremenu na zemji, ona mora biti utkana u tkanje od čvorova koje predstavlja preseke duha i materije u celoj vaseljeni.''

Plavokosi mladić je ponosito stajao na obali ispred Hogvortskog zamka, sunce je već zašlo za obzorje obojivši jezersku vodu krvlju. Uskovitlana magla kotrljala se preko jezera poput sumpornih isparenja koje se izdižu iz dubina. Melfoj je očigledno bio izgubljen u mislima i ćutao. Nije bio potpuno nalik svom rođaku: Draku, koji bi uvek dobijao ono što je želeo, i koji je van svake sumnje u svakom trenutku bio centar pozornosti i pažnje. Balder Apolo Del Fabo Melfoj.... to je svakako bilo isuviše dugačko ime za sedamnaestogodišnjeg mladića. Nepotrebno zadržano prezime njegove majke, polu-grkinje, to 'Del Fabo' na kome je ona insistirala i oca, koji je poticao iz loze Melfojevih. Melfoj je bilo prezime na koga je on bio veoma ponosan. Nikada nije uspeo da odgonetne značenje svog imena do kraja. Tražio je značenje u rečnicima, različitim knjigama magija i napitaka, magičnih enciklopedija,... Uzalud. Na prvi pogled ne bi moglo da se kaže da je ovaj mladić bio jedan od Melfoja, iako je imao identične plave oči i veoma svetlu kosu. Ali u njemu je gorela vatra, vrela krv u njegovim venama, i srdačan osmeh, kao i onaj 'poseban' sjaj u očima. Bio je nešto viši od svog bratanca Draka, i nešto viši od većine Sliterinaca, jer je dostizao zapanjujuću visinu od oko metar devedeset i osam. Na svoje telo nije mnogo pazio ali ono je jednostavno oduvek bilo - savršeno. Perfekcija u svakom mišiću i nagibu. Sreća ga je celog zivota pratila ali ga nikada nije sustigla. U blagi sumrak magla je progutala obalu ispod. Ubrzo će pasti noć, a Ona se još uvek nije pojavila. Da li je dobila sovu koju joj je poslao? Čisto iz dosade Fabo je uzeo dva belutka sa obale i počeo da kreše kremen o kamen kako bi stvorio varnice. Voleo je varnice... i vatru. Bilo je nečeg fascinantnog u samom plamenu što ga je opčinjavalo.
Nije ni primetio priliku koja mu se hitrim korakom priblizavala.
-Dakle... O čemu si želeo da razgovaramo?- upita prilika sa kapuljačom preko glave.
-Ah da... ipak si došla.- prošapta Fabo i okrete se.
-Da Baldere Del Fabo Melfoj, došla sam. Ali ne znam zašto...- reče zenski glas ispod kapuljače.- Ne znam zašto si želeo da se sastanemo baš ovde, i da razgovaramo. Znaš da je rizično. Neko bi mogao da nas razotkrije... Šta ako saznaju?
-Pa šta? Pa šta i da saznaju? Da se volimo! Neka znaju i treba konačno da saznaju!- plavokosi mladić je planuo poput vatre dok su mu se oči caklele i žarile u pomračini.
-Je si li ti lud?! Pa ja sam obećana drugom!- reče devojka- Ne sme niko, ali NIKO da sazna za nas. Da li si me razumeo?
-Obećana... ali voliš mene, zar ne? VOLIŠ ME, ZAR NE?!- očajno uskliknu Fabo, ali nije bilo odgovora... samo tišina... prilika pod kapuljačom ga je pomno posmatrala shvatajući da bes u njemu ključa.
-...Nisam ovde došla da bih pričala o tome. Želim da znam zašto si je pitao da ide sa tobom na bal.
-Pa... ti očigledno nisi htela. Ona je prelepa. Uostalom nisi TI jedino žensko na ovoj planeti!- obrecnu se Del Fabo.
-A TI izgleda nisi normalan, pa ćeš da izgubiš i ono što imaš! Zbogom!- reče plačnim glasom prilika u ogrtaču, okrete se da ode ali je čvrst stisak ruke zaustavi.
-Pusti me.
-Ne.
-Pusti me.
-Neću.
-Pusti me!
-Ne možeš sad da odeš.
-Pusti me ODMAH!
-Znaš li koliko te noćas želim?
-Odlazi...
-To si rekla i prošle noći.
-Ali sada to zaista mislim: ODLAZI.
Mladić zavuče ruke pod kapuljaču a onda prisloni usne uz njene.
-Ne želiš da odem. Trebam ti. Trebao sam ti od septembra. Od prvog dana kada si me videla.
-Ne. Ne trebaš mi ti, budalasti dečače! Odlazi sad.
-Istu stvar govoriš svako veče već mesec dana... Ali duboko u sebi znaš da to želiš isto koliko i ja. Želim da ova veza uspe. Kad ćeš više da priznaš sebi i drugima da smo zvanično par?
-Nisi valjda nekome rekao?!
-Ne... Ali sve više želim da kažem nekome. A ne mogu. Znaš li koliko sam srećan? Ne mogu više to da držim u sebi!
-MORAŠ! Baš si pravi Sliterin!
-Šta bi to sad trebalo da znači?!- plavokosi se namršti.
-Hm... zmijo...- ženski glas se zakikota.
-Jasno, lavice. Da li si za šetnju?
Glasovi su se izgubili u pravcu Zabranjene Šume. Ponoć je odavno bila prošla ali još nije svanulo. Dve osobe su sedele na trosedu u grifindorskom boravku, čekale da ona druga progovori i pazile da se vatra u kaminu ne ugasi. Crnokosa devojka i dečak-koji-je-preziveo. Bili su veoma tihi dok su sedeli prekrštenih nogu jedan pored drugog, dodirujući se samo vrhovima prstiju, u nadi da će se pre isteka noći nešto dogoditi, da će Hari konačno imati viziju na koju je čekao proteklih sedamnaest godina, i isto toliko puta. Mesec je već bio nisko na zapadnom obzorju i ugarci vatre su još samo tinjali. Mogla je da vidi Harijevo dugačko i lepo bledo lice. Zurio je u nju, kao da je izgubljen u nekom snu. Zenice su mu se raširile pojačavajući hipnotičku moć tih prodornih smaragdnih očiju ispod gustih, tamnih trepavica. Sanja je prekinula ćutanje:
-Hari, reci mi šta se to dešava sa tobom?- prošaptala je nežno.
-Ja... ne znam.- reče Hari pognuvši glavu, u uglovima oči su mu vlažile dok je odmahivao glavom.
-Hajde... meni možeš sve da kažeš Hari.- reče Sanja tiho stavivši mu ruku na rame. Kao reakciju na ovaj nežni dodir pun topline Hari je uzdrhtao od zadovoljstva.
-Da. Mislim da... mislim da me neko opseda.- uzdahnu Hari i nastavi- Nekad ne znam za sebe, punim se besom, strepnjom, strahom i tugom, kao da doživljavam tuđe emocije a ne svoje. Nekad jednostavno ruka potegne štapić sama... Osećam da gubim kontrolu. Znaš... Gubim kontrolu nad samim sobom.
-Da li si rekao Dambldoru ili Minervi?- Sanja upita pomalo zabrinuto.
-Ne... Ne... Oni ne bi shvatili. Samo tebi sam mogao da kažem, jer...
-Jer šta Hari?- reče Sanja podstičući ga da dovrši započetu misao.
-Jer te... volim.- reče Hari položivši glavu u Sanjin zagrljaj.
Ona nije znala kako da odreaguje. Šta ona oseća? Nije znala ali je osetila da radi pravu stvar... Pribili su se čvršće jedno uz drugo u bujici ekstaze i dugo skrivanih emocija. Vizija nije došla Hariju te noći. Ali ta noć je bila dragulj i za njega i za Sanju. ...na kraju su konačno i zaspali – mada tek pošto je ponoć dobro odmakla. –među gomilom paperjastih jastuka na somotskom trosedu grifindorskog dnevnog boravka. Tu u samom vrhu kule pod nepreglednim šljaštećim baldahinom od zvezda. Ova odiseja olujne strasti od jedne noći pročistila joj je mozak – da ne pominjemo pore. Konačno su oboje našli mir uprkos činjenici da nisu imali pojma šta bi im moglo doneti jutro, a da ne pominjemo ostatak života. Hari je ležao iscrpljen na jastucima, kako i ne bi, sa rukom dijagonalno prebačenom preko Sanjinih rebara; milovao joj je uvojak kose na ramenu dok je tonuo u naizgled spokojan san. Sanja je ležala na leđima i kroz veliki prozor gledala u ponoćno nebo posuto zvezdama. Tačno iznad njih mogla je da uoči Oriona na nebu, sa one tri sjajne zvezde u središtu peščanog sata: Kaspar, Baltazar i Melhior. Sanju su veoma zanimale astrologija i mitologija, baš kao i Becky koja je bila zaista zainteresovana za mitologiju Evropskog područja. Poslednja stvar koje se Sanja seća jeste da je žurila u ogromnu zmiju svetlosti na nebu za koju su drevni narodi smatrali da je nastala od mleka iz dojki prve boginje Ree: Mlečni Put. Setila se prve noći koju je provela budna da bi ga videla, te davne noći u kojoj je imala i svoju prvu viziju. A onda je nesvesno, premorena, skliznula u san.
Kada se ujutru probudila nije joj dugo trebalo da shvati da će za samo par minuta ostali grifindorski učenici pohrliti u boravak iz svojih spavaonica. Sunce je već obasjavalo polukružnu sobu. Sanja se uspravi u panici. Upravo tada neko je prošao kroz portret na zidu – Hari, odeven u pantalone i meku sivu rolku od pamuka, noseći veliki posluzavnik, sada pretovaren šoljama i tanjirima, vrčem tople čokolade koja se pušila, korpicom kifli i kroasana.
-Doručak u krevetu!- osmehnu se Hari nespretno- ...Pa zapravo na trosedu. Ali poenta je ista. Mislio sam da malo kampujemo ovde...
Sanja se osmehnula posluzivši se tamnom, prepečenom kiflom dok je Hari sedeći na krevetu sipao toplu čokoladu.
-Kakav je raspored za danas?- upita Sanja neobazirujući se na radoznale poglede grifindoraca koji su upravo pošli na doručak- Sinoć nismo stigli da porazgovaramo o tome.
-Naravno... Ovaj mislim da nam je Letenje prvi čas, a posle mislim da imamo kvidič... zbog utakmice, znaš. Mislim da nam je trening negde oko 11.- reče Hari i protegnu se. Mnogo je bolje izgledao nego proteklih dana, krv je sunula u njegove obraze koji su ponovo postali rumeni i zdravi, dobivši neku standardnu kajsijastu boju, podočnjaci kao da su nestali a njegove krupne smaragdne oči su caklele i isijavale energiju. Pošto su završili doručak dvoje 'sveže zaljubljenih' su se zaputili ka terenu za kvidič. Sanji je srce tuklo kao ludo. Osećala je potrebu da razgovara sa Harijem. Ali baš u tom trenutku pred njihov očima se pojavi nasmejani riđokosi momak.
-Hari!- Ron je mahao.- Čoveče! Nisam stigao juče da ti kažem! Desilo se nešto ultra-cool!
-Šta?- Hari se osmehnu- Rone... ovaj izvini. Znaš za ono juče... To je bilo vrlo bezobzirno od mene i... bio sam malo nervozan. Zaista izvini druže, neće se više ponoviti.
-Šta? Aaa... Misliš ono 'buđenje'... Ne brini znam kako je uzasno kad te neko probudi. Ne brini u redu je... ORTAK!- Ron se nasmeja.- nego slušaj. Šta misliš ko nam predaje letenje?
-Bućkuriš?- reče Hari pomalo začuđeno.
-Ne! Nećeš verovati šta se juče dogodilo! Bućkuriš više ne predaje, odnosno neće predavati sledećih godinu dana, a zamenjuje je...

***

'Kada Aleksandar Makedonski nije uspeo da razveže Gordijev čvor, čiji su krajevi bili tajanstveno zamršeni i savijeni unutar njega samog, uzeo je mač i presekao ga nadvoje' Plutarh

«WOOD! OLIVER WOOD! Dođavola! ...Nemogu-da-verujem...» uskomešani komentari sliterinskih i grifindorskih studenata su se komešali a tenzija u vazduhu je rasla. Svi su čekali objašnjenje. Zašto Madam Bućkuriš i dalje ne predaje? Novi profesor je počeo da pruža objašnjenje odsustva stare profesorke, ali pre nego što je počeo da govori pogledom je potražio svoju verenicu među grifindorskim maturantima. Našao ju je: Becky, i osmehnuo se.
-Dakle... Svi se verovatno pitate šta ja trazim ovde. Logično! Završio sam Hogvorts i nije mi ovde mesto, ali vaša profesorka madam Bućkuriš je morala hitno da ode, očekuje radosnu prinovu, tako da će zasigurno biti odsutna i u nemogućnosti da predaje jedno godinu dana. Verovatno neki od vas nisu oduševljeni što me vide ovde...- reče Oliver pogledavši na Sliterinski deo «publike» i nastavi- ali ja sam zamena vaše profesorke, zato skratite muke i sebi i meni i uzmite tu metlu u ruke! Danas će svi koji su članovi kvidič timova svojih kuća probati da nauče Vronski flintu, ostali će uvežbavati 'Frontalni Napad' a za kraj časa ćemo ostaviti merenje brzine na 700 metara.
Pošto je završio svoj govor Oliver uzdahnu i široko se osmehnu:
-Dakle počnimo!
Del Fabo je razmenio upitne poglede sa Becky koja je bila više nego prestrašena. Nije volela Faba, ali nekako... ipak joj je postao drag, i postala je zavisna od njegovog dodira. Odreći se njega bilo bi glupo poput odricanja od vazduha, kiseonika ili vode. Olivera je svakako volela više od života, i nije želela da ga vidi povređenog. Ali - ono što ne zna ne može ga povrediti!