уторак, 01. децембар 2009.



Tama

Tamno je.

Kažu ljudi da na kraju tunela

Vidi se svetlost, blagodet sama.

U mome tunelu svetlosti nema,

Crni krug, hladnoća i tama.

Kažu ljudi da posle kiše

Uvek dolazi duga.

U meni više Nade nema,

U uglu plete vremešna Tuga.

Crni joj veo pokriva glavu,

Oči se krvavim sjajem žare.

Nad slomljenim snovima,

Nepomično bdiju njene kosti stare.

Tkalja koščatim prstima plete,

Snove i osmehe oštricom para,

Donosilac kiše, hladnoće i sete.

Taj mračni tunel, ta misao strašna

Njeno je dete.



Da me nema

Ponekad poželim da nisam.

Da nema dobrog i lošeg.

Da vazduh sam.

Poželim da nema suza.

Ni radosti, sreće i osećanja.

Da nema straha i bola,

ni mesta za nova nadanja.

Poželim da me nema,

Da me nikada bilo i nije.

Poželim da ne postoji svet,

Jer se u njemu beznađe krije.

Ova nemoć me boli,

A želim da bol ne postoji,

Da kao vazduh lebdim kroz etar,

Bezdušna nad plačem koji se roji.

Eh, da ne osećam ništa,

I nikakvih želja nemam,

Da udarac me ne peče,

I za htenja da ne znam.

Nemoćno se oseća plamičak

Kada mu preti buktinja.

Ne želim da budem zrno peska,

Naspram veličanstvenih pustinja.





Zašto?

Hoću li ikada saznati

Odgovor na pitanje koje me bocka.

Imaju li plan, Bog i sudbina,

Ili je život samo kocka?

Dobro se ne vraća uvek dobrim,

Niti se za zlo ispašta,

Taj biblijski motiv ’’žrtve’’

Zbog koga trpimo sve i svašta.

Možda je to samo uterus

Koji nas uči kako se voli,

U kome se niiščega rađa nada,

Psiho-sedativ da nam umanji boli.

Iznova slušam slatku laž

’’To je iskušenje, posle koga će sve biti bolje.’’

Te reči su spas za koji se grabim,

Za život nam daju volje.

Par reči, osmeh, i ’’Napred nastavi!’’ ,

Osećam toplu ruku koja me steže

LJUBAV, viša čak i od SVETOG

Za nju me neraskidivo veže.

Mama. Hvala ti...



Nebo nema miljenike

Nebo nema miljenike.

Svako svoje breme na plećima nosi.

Ona je imala snove,

I nešto sunca u kosi.

Porušeni mostovi u očima njenim

Odavno ne čekaju graditelja.

U srcu je uvek uzdizala

Nebo i Boga stvaratelja.

Zaboli je svaka suza,

Svaka nepravda sveta,

Rastuži svaki vapaj,

I patnja božjeg deteta.

Boji svet šarenilom,

Zatvara oči, odbija da vidi zlo,

Dok vuče se polako zaslepljena idealima,

Pevajući čeka da je proguta tlo...

Vrhovna vrlina

Ne želim da ikada ostave me samu

Ne želim da znam šta će da se desi

Ne želim da iščekujem konačnu tamu,

Niti da sa strepnjom gledam put lesi.

Pogodi me svaka misao u letu,

Zaboli me svaka nepravda na svetu.

Bezlično ne postoji, postoji samo ljubav

Neuništivi altruizam,

koji me uči da praštam,

I tuđ greh za svoj priznam.

Bešumno klize suze,

u svet realnosti vraćaju,

Nesrećni ljudi i njihova neumorna borba,

Pravo u srce pogađaju.

Na smrt ljudi bolesni,

Očajanju se ne odaju,

Sa nedaćama bore se osmehom,

Odbijaju da se predaju!

Priznajem: nisam hrabra,

Nemoć me olako slama,

Ti ljudi me čvrsto drže,

Ne daju da odvuče me tama.

Odjednom osetim gnev,

i osetim da sam živa,

I za vjek i vjekova biću –

i bez krivice kriva.

Na ovome svetu ne postoji pravda,

Niti za dobrotu nagrada,

Postoji samo borba, i nada,

Ljubav, i hiljadu zabluda.

A ljudi netragom nestaju,

Neplanirano, u jednome trenu,

u hodu da postoje prestanu.

Vrhovna mudrost je samokontrola,

Vera i krotkost je vrlina,

Ne dozvoliti nikada,

NIKADA, NIKADA,

Da te bez osmeha proguta tmina.