уторак, 09. децембар 2008.

Legenda o spomenku

Šetam Beogradom u ovo sumorno, jesenje popodne, zadubljena u razmišljanja o izgubljenoj ljubavi, strasti, i vremenu. Vremenu, koje odnosi sve, i zatire reči, emocije, i uspomene pod veliki ogrtač zaborava. A zaborav briše sve. Posle toga ostaje čistoća, praznina, koja je spremna za nova osećanja, nove reči, nova lica... Dok krupnim, ali laganim koracima ostavljam mokre tragove po sivilu dorćolskog asfalta, shvatam da isto ovo nebo, postoji tu vekovima. Shvatam da je kaldrma, po kojoj ostavljam nestalne tragove, pregurala mnoge decenije, vekove... i da su mnogi ljudi sa svojim srećnim i nesrećnim sudbinama gazili po njoj. Tu su živeli, voleli, plakali, i umirali... Hodam Dušanovom ulicom, prolazim pored cvećare. Volim cveće. Ono je oduvek bilo tako jednostavno i lepo, ali i kratkotrajno. Tok misli mi je poremetio buket crvenih ruža. Primakla sam glavu prozorčetu cvećare, zamaglivši prašnjavo staklo svojim toplim dahom. Kao jako mala, šetala sam sa roditeljima pored reke, obilazila Kalemegdansku Tvrđavu i redovno brala sitno plavo cveće, koje je u svetu veoma retko, a kod nas ga ima u izobilju. Spomenak. Najviše je voleo da raste oko Kule Nebojša, bezbrižno izničući iz svakog slobodnog santimetra travnate površine. Spomenak je bio tako sitan, neugledan, i na prvi pogled: ništavan cvetić. Ljudi su ga u prolazu gazili, zatrpavali ga zemljom, čupali kao korov, ali taj mali cvetić ima veliku moć u sebi. Priča o spomenku seže u daleku prošlost, začeta je u osmanlijskom Beogradu, kada se u ratnim vremenima, u vremenima mržnje, rodila ljubav koja je nadjačala strašnu tursku vojsku, pa čak i pobedila smrt. Ta ljubav nikla je baš kao spomenak – ni iščega.
Dorćol je, pored Kalemegdanske Tvrđave, bio najstariji i najživlji deo Beograda. Bilo je to veliko, gusto naseljeno raskršće, kroz koje je prolazio Vidinski sokak, a današnja Dušanova ulica. Dortjol – mesto koje je na turskom označavalo četiri puta, četiri sokaka, sa jedne strane bio je ograničen Skadarlijom, a sa druge Malim Kalemegdanom. Od četiri sokaka, najnaseljeniji i najčuveniji bili su Jevrejska i Turska mala. Osmanlije, i strašne dahije su svoje kuće, ograđene visokim bedemima i baštama, skrivale u raskošnom zelenilu. Osim njih, bilo je tu i srpskog stanovništva, nešto bogatijih trgovaca i zanatlija, sa svojim skromnim kućercima i okućnicama. U tim lepim baštama i drvoredima dudova, stasale su i lepe, srpske devojke. Najlepša u kraju bila je svetlooka Spomenka. U to strašno vreme, kada su turci zauzeli celu Srbiju, pa i Beograd, pod pritiskom tamnih muslimana, i viševekovnog ropstva, rađala su se tamna deca, očiju zažarenih kao ugalj, i kose crne kao gar. U naš mentalitet i genetsku strukturu podvukla se vrela, turska krv, ali slovensko poreklo, obličije i crte su još tinjale na mnogim srpskim dečacima i devojčicama. U vrtlogu garave, crnpuraste, dece, rodila se Spomenka – čista i bela kao sneg. Bila je rumena, vesela beba, kasnije nestašna devojčica, kose večito svezane u pletenice. Njen osmeh, poput niske bisera, ulepšavao je ceo Dorćol. Jednog jutra, u ogledalu je osvanuo novi lik. Nestalo je traga onom veselom, rumenom, detetu buckastih obraza. Pred ogledalom je stajala visoka, stasita devojka, vitka i vižljasta poput srne. Imala je kožu boje kajsijinog cveta, dugu i svilenkastu, kestenjastu kosu, koja joj je u urednim pletenicama padala sve do pojasa, i krupne oči boje Dunava i neba koje se meškoljilo iznad grada. Svaki od imućnih turskih trgovaca, hteo je Spomenku za svoga sina, a naj uporniji bio je mladi turski muselin. Mnogi su dolazili kod njenog oca, neki na kolenima, sa poklonima, a neki sa pretnjama – ipak gospodin Kolović se nije obazirao ni na šta. Nije bilo tog blaga koje bi moglo da zameni njegovu jedinicu, niti te pretnje koja bi ga odvojila od nje. Tako je Spomenka živela bezbrižno, srca slobodnog za sve ljubavi što će tek doći. Bila je skromna, ali ponosita i odvažna. Često se smejala i pričala kako se nikada neće zaljubiti. Ipak, jednog opojnog prolećnog podneva, u hladovini starog hrasta, kraj reke, ugledala je dva oka – plavlja od neba, i dublja od reke, koju je toliko volela. U tim velikim, iskrenim, srpskim očima ogledao se slovenski duh, čistota, pravoslavlje. Spomenka je zastala i u tom trenutku su se srušili njeni bezbrižni, detinjasti dani. Od tog trenutka mislila je samo o prelepim plavim očima, a svake noći, kad bi srebrnkasta Luna zabrazdila nebom, sastajala se s Markom Veselinovićem, sinom poznatog, dorćolskog furundžije. Dok su sedeli na mekanoj travi, pored reke, i šaputali jedno drugom reči slađe od meda, i mekše od oblaka, samo nebo im je bilo granica. A zvezde su im bile tu, na dohvat ruke. Nije dugo vremena prošlo, a svadba je već bila zakazana. Bila je to svadba o kojoj je, ne samo Dorćol, već ceo Beograd, pričao. Najlepši srpski mladić i najlepša devojka, oboje iz imućnih porodica, srećni i ludo zaljubljeni... Izgledalo je kao da ništa ne može pokvariti njihovu sreću. No, jedne tamne julske noći, noći bez meseca i bez ijedne zvezde na nebu, desio se strašan zločin. Na vrata porodične kuće Kolovića, zakucale su bezobzirne turske zaptije, da izvrše muselinovu naredbu, i uhapse nesrećnu Spomenku. Zbog navodne krađe šljiva iz muselinnove bašte Spomenka je bila osuđena, nepravedno i bez suđenja, a zaptije su te tmurne noći došli da je odvedu u strašnu kulu Nebojša. Nisu vredele molbe njenog oca, bogatstvo koje je nudio, niti suze njene majke, ni njeni jecaji, krici, vapaji... Zaptije su imale svoju dužnost. Na silu su istrgli Spomenku iz porodičnog doma, i odveli je podno Tvrđave, gde je te noći zloslutno šumela reka, a hladnoća se prevukla preko ugažene trave. Vodena Kula, kako su je turci zvali, služila je kao zatvor. Pored nje su okomito stajala vešala, i škripala i krckala pod težinom hrišćanskih telesa koja su beživotno visila sa njih. Tišinu noći paralo je vrištanje, umirući krici osuđenika na smrt, koji su bili zakačeni vilicama i rebrima za kuke i čengele, po desetinu dana, uterujući strah u kosti buntovnoj Srbiji. Spomenka je bila hrabra, i kroz pomračinu, gustu i crnu kao katran, mogla je da oseti miris već polu istrulelih leševa, skoro da je mogla da nazre obrise novih mučenika, ostavljenih da u najgorim mukama skapaju od gladi i žeđi. Bila je nemoćna da išta promeni, i isuviše ponosna i gorda da moli da je puste. Koračala je hrabro, mada su joj noge klecale u kolenima. Kada je ugledala muselina i dželata, nije progovorila, nije pokazala strah. Videla je zloslutni odblesak oštrog sečiva, ali nije pustila ni glasa. Oči su joj se zamaglile za trenutak, da li od suza ili od hladnog vetra koji je te noći šibao Dunavom, ali nije se plašila. Znala je da je ljubav jača od smrti, i da je čast ponekad važnija od života. Muselin se oholo smejao, nije prihvatila njegovu bračnu ponudu, te je on svojevoljno odlučio da je pogubi. U daljini se začuo tapat konjskih kopita. Spomenka se okrenula i kroz guste grane i crnilo noći videla je zlatasti odsjaj kovrdžave kose, i stamena Markova pleća. Galopirao je u smrt, ne bi li je spasao. Muselin se uznemirio, dželat je oklevao. Spomenkina kolena dotakla su blatnjavo tlo, uz tup tresak, muselin joj je nasilno pritisao ramena na dole, držeći je tako da ne može da se pomeri. Hladno sečivo turske sablje zlokobno je blistalo na slabašnom, bledom, svetlu zaklonjenog meseca. Markovo lice postajalo je sve bliže i bliže i teško disanje njegovog ata je skoro zapahnulo zaptije i muselina.
Spomenka je poslednji put okrenula glavu, i pogledala svojim tužnim i vlažnim, dubokim, očima, u njegove - nespokojne i gnevne.
-Ne zaboravi me.- njene poslednje, tihe, reči jasno su se razbrale kroz gluvu ponoćnu tišinu, koje je remetilo samo rzanje ata i šum Dunava.
Već u sledećem trenutku, njena glava se bezvučno skotrljala niz utabanu travu, i zaustavila par metara dalje. Sečivo sablje bilo je skarletno i caklelo se od vrele, lepljive i guste krvi. Marko je zavrištao u divljem besu. Zaptije su ga nekako savladale i bacile u Nebojša kulu, da trune. Bio je osuđen da do samoga kraja posmatra zlokobno mesto gde su obezglavili Spomenku. Sledeći dan, kada su sklonili devojčino telo i odneli ga sa trave, na svakom mestu koje je dotakla kapljica njene krvi iznikao je mali plavi cvetak. Spomenak. Od tada spomenak raste svuda gde ima velikih ljubavi, a najviše u Beogradu, u samom srcu starog grada – oko kule Nebojše. Da večno podseća ljude na prave životne vrednosti, i budi uspomenu na davno zaboravljenu priču. Priču koja se nije završila te neobično hladne, julske noći, kada je Spomenka pogubljena. Jer Marko nju zaista nikada nije zaboravio, a sitan cvet, čudesne ljubavne moći i dalje živi. Predanje o njemu i dalje diše, jer se veruje da svako ko ubere Spomenak neće nikada biti zaboravljen, da će imati sreće u ljubavi, i da će živeti večno u srcu svog partnera. Beograd je veliki grad, i jedna od njegovih dobro čuvanih tajni je spomenak. Čini mi se da neku od tajni treba ponekad i otkriti, a davno zaboravljeni običaj nanovo oživeti kako ga ne bi progutao zaborav.
Ne znam koliko dugo sam stajala ispred cvećare u Dušanovoj dok se nisam naposletku odlučila da uđem. Ispred mene je desela dobroćudna starica, okupirana svojim heklanjem.
-Imate li spomenak?- pitala sam, i sama začuđena svojim pitanjem.
Bakica se nasmejala, i podigla pogled. Bio je to pogled zagubljen u daljini, prostornoj i vremenskoj, možda u nekim davno minulim godinama.
-Ne. Spomenak se ne prodaje u cvećari, dušo.
Porumenela sam, shvativši besmislenost svog pitanja.
Pružila sam bakici zgužvanu, papirnu novčanicu, uzevši tri ruže, u nadi da će mi večeras one, umesto spomenka, doneti sreću.

недеља, 05. октобар 2008.

Faktor "Drolja"

Ovih dana po myspace-u kruzi bulletin o myspace, i drugim cyber droljama. Posebno me nervira shto je sada taj bulletin nashao da kopira i Kurta i Murta. Napadanje ‘’cyber drolja’’ od strane nekih ljudi koji su repostovali taj bulletin je paradoksalno i apsurdno, i da nije tako tuzno bilo bi komichno! Iako znam da ljudi chitaju bulletin, uglavnom samo ako je vulgarizovan, prostih rechenica, i ‘’priblizen narodu’’ da ne kazem prost, nadam se da ce barem neki koji su re-postovali onaj ‘’priruchnik za cyber drolje’’ ovo prochitati…

Jevandjelje po Jovanu, 8. :
“3.А књижевници и фарисеји доведоше жену ухваћену у прељуби, и поставише је на средину.4. И рекоше му: Учитељу, ова жена је ухваћена у прељуби на дјелу;5. А Мојсеј нам у Закону заповједи да такве каменујемо. Ти дакле, шта велиш?6. Ово пак рекоше искушавајући га да би га имали за што окривити. А Исус сагнувши се доље, писаше прстом по земљи.7. А кад га упорно питаху, исправи се и рече им: Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу.8. Па се опет саже доље и писаше по земљи.9. А они чувши то, и покарани од своје савјести, излажаху један по један, почевши од старјешина до посљедњих; и остаде Исус сам и жена стојећи на средини.’’

Poshto su ljudi skloni predrasudama i licemerju, u ovih dvadesetak godina svog malog zivota, nauchila sam da neke rechi imaju sasvim suprotno znachenje u srpskom jeziku i u narodnom jeziku:

Metalka = Sektashica, Narkomanka

Iako ne mora da bude narkomanka, josh manje: sektashica, ako nosi crno, crno, crno, ima starke ili izlizane martinke, gomilu krecha po faci –ne-daj-boze-, i kreon oko ochiju ona je odmah instinktivno satanizovana od svoje okoline. Smrt! Kuga! Lepra! To shto je po mom mishljenju mozda ruzno izgledati ko hodajuci lesh, nekome je to bash lepo, a svako ima pravo na svoje mishljenje i razvijanje sopstvenog stila. Osim toga, lepota je u ochima posmatracha, zar ne?Takodje, medju metal populacijom (da se ne lazemo, bila sam ortodoksna metalka 2 godine i svako veche visila na trgu, norveshkom groblju, KST-u, akademiji, SKC-u, Bridge-u, kasnije po Marshallu i Dangubi, Underworldu itd.) ima ako ne vishe, onda barem ISTO onoliko DROLJI koliko i medju fenserkama. Odem do WC-a u akademiji kad tamo: orgije, bato! A da ne prichamo kako mnoge groupie cice pushe svojim idolima posle svirki! Tako da – to shto ne nose suknjice, ili ne furaju dekolte ne znachi da i medju njima ima isto onoliko drolja (josh bolesnijih) nego medju fenserkama i splavarushama. Isto tako nisu zasluzile da ih krase nadimci kao shto su ‘’groblje’’, ‘’lopata’’, ‘’leshina’’, ‘’sektashica’’, ‘’narkomanka’’ itd. Medju njima ima sjajnih devojaka, brilijantnih umova i neverovatnih sposobnosti, talentovanih, skrivenih ili ne-tako-skrivenih lepotica.

Urbana = cool, elektro cica, tomboy, slatkica

Super je to. Svidja mi se njihova zivahnost. Svidja mi se njihova kreativnost. Svidjaju mi se njihove frizure. Ali pazite kad odete na elektro zurku mozete vrlo lako da zaglavite ujutru sa hlamidijom, sifilisom, sidom, zaraznom mononukleozom, ili hepatitisom… Chesto su neshvacene, nipodashtavane, zeljne paznje,… Znaju da se zabavljaju. Uzivaju u zivotu. U principu nemam nishta protiv – chak shta vishe: slatke su. A onda prerastu izgled urbanih skejterki i Sare Kej i postanu ozbiljne zene (: - najcheshce inteligentne i ozbiljne zene. U njihovim redovima ima i svetica i drolji, nishta vishe nego kao i medju metal i fensi populacijom. Chesto se sve pravdaju shljampavom odetjom i izgledom nevinashceta da bi sakrile svoju ‘’droljastu’’ stranu (ako postoji). A ove druge se ne prepoznaju na prvi pogled, ali na drugi vec odaju da im propishnjacha curi iz gacica…

Fenserke = kurve, drolje, fuxe, sponzorushe

a) To shto je devojka lepa NE ZNACHI da je kurva.
b) To shto neka fensi devojka izgleda PROVOKATIVNO ili chak vulgarno, po nechijem mishljenju (jer tanka je linija izmedju provokativnog, sexy i vulgarnog) NE ZNACHI da je drolja.
c) To shto je plava isto tako NE ZNACHI da misli da je ‘’velika riba’’ i svakako ne znachi da je drolja.
Jeste, medju fensi populacijom ima dosta drolja, ali isto toliko promiskuiteta ima i medju metalkama (ako ne i vishe, da ne kazem da su ‘’vishe zelje’’) i medju urbanim cicama. To shto kad udjete u Stefan Braun sa pozamashnom svotom novca i pozamashnom svotom novca i pokazete prstom nadole – dobijete felatio od neke prepeglane shlajm-plave fenserke ne znachi da su sve “fenserke” takve! Chak shta vishe, vecina njih su samo devojke koje se trude da budu zenstvene, provokativne, sexy, zeljene, lepe – ili shtagod, motivi su mnogobrojni. One (kao i ja) misle da bi zensko (ne dete, nego mlada zena) trebalo tako da izgleda – uredno, sredjeno, mirishljavo jednom rechju LEPO. To nose cirkone, duboki deholte, minitje, chizme i skupe stvari ne znachi da su sponzorushe i kurve, vec da su lepe, koliko-toliko zgodne (da mogu da dozvole sebi da to obuku), i da im roditelji zaradjuju dovoljno da mogu taj luksuz da im priushte. Fenserke najcheshce nisu zelje ku*ca jer znaju da mogu da ga dobiju na svakom koraku, poshto najcheshce izgledaju kao milion dolara (chast izuzecima) vec samo paznje i divljenja, kao svojevrsnog drushtvenog priznanja da su ‘’dobre ribe’’. Zele da budu zadovoljne sobom svaki put kada stanu pred ogledalo. Ja sam protiv svake kategorizacije, odvajanja ljudi po slojevima prema tome koju muziku slushaju i kako se oblache, ali moderno drushtvo i bez saglasnosti i odobravanja pojedinaca stvara stereotipe i gaji predrasude, iluzije, krivu sliku o stvarnosti o devojkama sudeci prevashodno po njihovom izgledu / nachinu oblachenja / muzici koju slushaju / materijalnoj situaciji. Rano sam nauchila da je ono shto ti ljudi NIKADA nece oprostiti – USPEH, i samo uspeh, u bilo kojoj sferi zivota: lepoti, drushtvenom statusu, obrazovanju, socijalnoj inteligenciji, polozaju u drushtvu, materijalnom bogatstvu, talentu… To se vidja u svakodnevnim situacijama pochevshi od ranih dana (od onog ‘’tvoje barbike su ruznije nego moje’’, ‘’bash ti je bezveze taj novi ranac’’, ‘’shtreberu!’’ itd.), preko toga ‘’loshe su ti noge u toj suknji’’, ‘’pogledaj kako je nabudzila sise!’’ i ‘’ma drolja!’’ (naravno, ovde treba razlikovati pravu pozitivnu kritiku –u 10% sluchajeva- od zlonamernog komentara koji je plod ljubomore i sujete -90%- samo zato shto su te noge bolje od njenih, zato shto su te sise sve shto je ona oduvek zelela a umesto toga mora da nosi push-upove ili da krije svoje ‘’loptice za golf’’ i da zazire od bazena, plaze i bikinija ko djavo od krsta – jadno! Kompleksi, bato. Ali shta da se radi, iskompleksirane osobe je ne moguce izlechiti, same su sebi najteze kad stanu pred ogledalo i mrze tu gaborku koja bulji u njih sa druge strane ogledala.), sujeta i ljubomora se pojavljuju i u sferi posla: ‘’shtreberko’’, ‘’nema lichni zivot nego samo bulji u tu knjigu’’, ‘’taj posao sigurno nije dobila preko diplome nego preko kreveta!’’, ‘’sve pevachice su kurve’’, ‘’upisala je fakultet za glupe, pa normalno da joj ide!’’, ‘’svi znamo kako je dobila povishicu’’, ‘’ta se nakrala’’ itd. Sve takve priche plasiraju ljudi koji su duboko iskompleksirani, podsvesno ili svesno – nezadovoljni sobom, mrze sve oko sebe a sebe ne mogu da podnesu u stvari, ljudi koji su jadnici, koji zive tudje zivote jer nemaju svoj, oni koji moraju svima da nadju neku falinku pa makar bila i izmishljena i nevidljiva, oni koje niko ne voli, oni koji hoce da povecaju svoj ugled tako shto potkopavaju druge da bi ispali bolji, koji ne mogu da priznaju tudj uspeh, koji misle da su objektivni, kul i omiljeni a u stvari su ogorcheni, napushteni, i dokoni. Takve ljude ne treba mrzeti, treba ih – sazaljevati, jer im nema pomoci, ne mozete ih izlechiti, ne mozete ih voleti. Jedino shto moze da ih izlechi jeste realno sagledavanje stvari i sveta u kome zive. Treba da shvate da kritika i nezadovoljstvo ne treba da ih zatvaraju dublje u sebe i u njihov ‘’hejt’’, mali zabradjeni svet ludila u kojem je sve naopachne a istina potpuno iskrivljena, vec da nauche da kritika i nezadovoljstvo mogu biti vrlo motivishuci i inspirativni. S tim u vezi – takvi ljudi treba da gledaju kako sebe da poprave i uchine boljim, a ne da mrze sve ono shto je bolje i lepshe od njih. Svako moze da se usavrshava i da popravlja ono shto mu se ne svidja na sebi samom, a ne da odmah dize ruke i pljuje po boljima od sebe. Na kraju: SRAM VAS BILO (onoga ko se pronashao, a sigurna sam da ce takvih biti) LICEMERI SMRDLJIVI I LAZLJIVI, POSKIDAJTE MASKE MAKAR KAD STE SAMI SA SOBOM I PREKINITE DA PLJUJETE PO SVEMU ONOME SHTO VAM JE NEDOSTIZNO, NEUHVATLJIVO I SUPERIORNIJE OD VAS! Ko ima komplekse nek ih lechi, a do tad: “U SE’ I U SVOJE KLJUSE!”

недеља, 07. септембар 2008.

Nevesta Malog Princa


Ovu priču neću početi sa “Bilo jednom davno iza sedam šuma, iza sedam gora,…”. Neću – jer to što se dešava nije ni prostorno ni vremenski ograničeno. Ova priča nikada neće biti deo prošlosti ili budućnosti, ona je zauvek sadašnjost, ona je od pamtiveka SADA i OVDE! Neki su je zvali «Alisa» a neki «Mesečevo dete», u stvari, znala je da je baš ona nevesta Malog Princa... I tako je u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu polako nicao nežan pupoljak. Na vrhu kule od slonovače, zašuškana duboko u dolini Jorgovana sniva nevesta Malog Princa. Nagnuta nad prekrasni pendžer najviše kule ona često gleda u zvezde, i vreme provodi u razgovoru sa njima. U leto miriše pupoljke procvalih ruža i mekoću nežnih jorgovana. Sa čežnjom udiše miris noći i posmatra sumrake. Mala Princeza više nije toliko mala... Sedamnaest dugih godina isplele su trnovitu živicu oko njenog tornja. A ona,... Ona je konačno ugledala svoj odraz u ogledalu. Ugledala je devojku, sa kojom bi u časovima tuge i samoće često pričala. «Uteha...» šaputala bi princeza dodirujući glatku površinu ogledala. «Uteha... uteha... uteha...», ponavljao bi eho devojke iz ogledala. Seme nesigurnosti nehajno je klijalo u srcu Male Princeze. U pustim noćima ona bi stajala naslonjena na svoj prozor i posmatrala zvezde, često bi razgovarala sa njima, a one bi joj se smejale. Baš kao što je Mali Princ rekao, ona je sada imala zvezde koje se smeju, beskrajno mnogo malih praporaca koji se kikoću sa tamnog nebeskog svoda. U tim noćima Princeza bi mahnula svom Malom Princu i povukla se u dubinu svoje sobe. Dugo bi ležala na krevetu od latica ruza... Dugo bi se uspavljivala pesmicama iz detinjstva... Polako je shvatila da živi pod staklenim zvonom, baš kao i ruža Malog Princa. «Napolje... Napolje!», vrištala je njena duša dok bi u tihim časima sanjala tuđe snove, prolivala suze za tuđim bolom, plašeći se sopstvenog. «Život. Šta je to?», često bi se zamislila princeza. Strah u njenom srcu bio je preveliki, to je bila strepnja od velikog sveta gde bi ona postala jedan sićušni milijarditi delić svega. Nevidljiva mrvica koja, priznajmo, nikom i nije potrebna. Ipak, u svojoj kuli, gde jorgovani mirišu i tišina miluje, dok mesec bludi nad usnulim devojačkim telom, ona je spokojna. Jer zna da ima svog Malog Princa, svoje ogledalo i knjige, svoje ruže i baldahin od crvenih latica. Jednog dana, kada su prestale da liju kiše iz njenih očiju, ustala je i prislonila se uz ogledalo. Bila je tako sigurna u sebe, tako sigurna... Glatka površina rastopljenih kristala i kvarca se rastvorila i ona je prošla kroz ogledalo. Pa, nije ni čudo što su svi govorili da je ona «zlatno dete... ali je malo... čudna.» uvek se zakašljavši kod te poslednje reči «Čudna». Šta je toliko loše u tome biti čudan?! Princeza je volela što je posebna, i što može da vidi stvari koje drugi ne mogu. «Suština je očima nevidljiva», ponavljala je Mala Princeza. Ona je obožavala da bude čudna. Divila se svakom sumraku, klanjala se mesecu i pričala sa sjajnim zvezdama. Verovala je mala princeza, znajući da je VERA osnova svega na svetu, i samog ljudskog postojanja. Bi li odista ovaj svet postojao da mi ne verujemo u njega? Ne - bila je ubeđena mala princeza. Zato se ona borila, bezuslovnom ljubavlju primala je svaku novu zoru u srce, i više od svega VEROVALA JE. Verovala je u visoke, prelepe prinčeve, duge plave kose i krupnih zeleno-plavih očiju, verovala je u dobrotu, u pravdu, u prirodu, u bajke i Petra Pana,...i naravno u svog Malog Princa koji će je jednog dana potražiti i odvesti sa sobom na svoju udaljenu planetu gde će na miru moći da posmatraju zalaske sunca ushićeni što su konačno zajedno. Tako je jednoga dana zelenooka princeza prošla kroz začarani svet ogledala, upoznala i drugu stranu sveta, upoznala život u svoj svojoj raznolikosti, prepoznala je šareniulo boja i sopstvenu patnju, smeh drugih ljudi, upoznala je druge dečake. Za nju nije više postojao «samo njen Mali Princ», sada su tu bili i drugi... Oni dripci kojima bi osetila usne i blagi dodir kože, ipak nije bilo treptaja u srcu. Ona je i dalje snevala o svom Malom Princu ne gubivši nadu da će Mali Princ ipak doći po svoju nevestu i odvesti je daleko... Daleko od gradske buke, od smoga, bola, patnje i suza, šarenila i gužve, daleko od mangupa koji bi da je imaju. Što dalje... Mala Princeza bi onda u zagonetnim noćima, u kojima su zvezde rasute po nebu kao njeni snovi, pobegla natrag kroz ogledalo. I ponovo bi udisala miris Jorgovana i ružinih pupoljaka, opet bi osetila mesečevo milovanje po svojoj glatkoj koži i uživala u čistoti života. U tim noćima bila je sigurna da će njen Mali Princ doći... Baš te noći. Onda bi je on pripitomio a svakog jutra bi mogla da se ogleda u dubini njegovih svetlih i prozračnih očiju u kojima se kupala sva lepota etra. «Mali Prinče... Mali Prinče...» ona i dalje doziva, još uvek se nada. I sneva na postelji od krvavo-crvenih latica. Zamišlja onu noć kada će svaki kut vazduha biti ispunjen mirisom napokon ucvalih ruža. Kada će mesec skriti svoje zrake iza oblaka stidljivo, krišom, obasjavajući prelepo lice Malog Princa. Slavuj će usnulo pevati nežnu melodiju sa grane obližnjeg jorgovana... U toj noći neće biti više mesta za strah, za nesigurnost. Reči Malog Princa, prošaputane u vihoru njegovog čistog srca će polako oblagati uši princeze, a njegovi pogledi će nečujno i bezdodirno milovati njeno umorno lice, svijeni vrat,... Neće biti više sumlje a ogledalo će biti razbijeno. Postojaće samo jedna princeza, sigurna u sebe, bez strepnji... Koja se neće plašiti smrti, a još manje života. Koja će disati za svog Malog Princa, i on će disati samo za nju, Svet sa druge strane ogledala neće postojati.
Gde si? Gde si, Moj Mali Prinče?

субота, 23. август 2008.

Moj muškarac - Tužna Ofelija

Pantalone

Danas oblačim pantalone,
Po prvi put, za tebe mili,
I uzimam sablju, i osmeh,
I hrabrost.
Da ispijem tvoju tugu,
Prezir i nemoć što su se slili.
Gorčinu praznog bola
Crni katran sa tvojih snova,
Povez sa očiju da ti skinem,
Nejakim rukama da te iznesem
Iz ništavila samrtnog rova.
Ular sa usana da ti pokidam,
U težnjama slepim iznova padam.
Nenaviknuta na ulogu viteza
Strahujem od tvoje dubine,
Od tvog bezdana nesigurnosti,
Kao kod tužne Ofelije.
Strepim od tvoje krhkosti,
Dečače moj od porcelana,
Hoće li te ovi Dani Mrmota slomiti?
Ili te slama neizvesnost dana?
Želim da te zaštitim od
Svih bodlji ovog sivog sveta
Da umrem za tebe i vaskrsnem
Kako bih opet mogla da te spasem,
Da posečem prašume u kojima truneš...

Samo u nekom drugom životu,
Mogu li ja Ofelija,
a ti Hamlet da budeš?

субота, 05. јул 2008.

Glazgovski jazavac


Ne želim da zvučim patetično na samom početku. Ali ja zaista volim Glazgov. Rođen sam u njemu, živim u njemu, dišem za njega. Za Glazgov i ove sumorne kiše. Cheers! Nikada nisam video gospodina Walkera kao svog najboljeg prijatelja, ali sada uviđam da najviše istine ima u dnu prazne flaše ispijenog viskija. Pa makar sedeli u nekom smrdljivom, prljavom pabu u zabačenom delu grada. Nije da ne volim Merihil, ali sve što sam ikada voleo izgubio sam - ironijom sudbine. Čudno je to kako se ljudi brzo vežu za neke stvari. I dok trepnete nećete moći da se rešite svojih starih leviski ili izlizanih starki. Sve stvari se tako gomilaju poput duhova prošlosti koji ponekad blesnu da bi pokvarili budućnost. I ona je imala svoje duhove... Duhove u sećanju, u glavi. U toj lepoj, čupavoj glavici koju sam toliko puta raščupao. Sada, dok ispijam još jednu flašu Walkera, tešim se kako je možda tako i bolje. Ionako nikada nije volela jazavce. To je bila jedna od stvari oko kojih se nismo slagali, odmah posle mleka u paketima, mišljenju o Americi, i šlagu za kapućino.Pored toga volela je Savage Garden -FUJ! Možda je ipak trebalo da pođem za njom umesto što sada uz mamutsko ispijanje alkohola smaram pijanog mornara pored sebe. Potapšem se po zglobu. Kazaljke srebrnkaste Omege mi se mute pred očima. Da li je 11 i 5 ili 4 i 35? Koje je uopšte doba dana? Noć? Zora? Možda je svanulo. Sudeći po 'muškarčinama' popadalim ispod šanka mora biti da je ponoć odavno prošla. Imam osećaj kako mi se utroba izvrće od onog Walkera. Viski je dobar, ali ja nemam mere. I ne mogu uvek na sve da mislim. Prokleta drolja je to od mene i očekivala! Ne, ne... nije bila drolja... nikad nije bila d... Muka mi je. Užasno mi je muka i jedino što me sprečava da se ne ispovraćam po šanku ispred sebe jeste stari, uveli fikus odmah pored šanka. Bljuc. Zalio sam fikus dobro prerađenim Walkerom i uhvatio se za glavu. Znam šta će uslediti: psovke vlasnika lokala, bol u glavi, tupost, koma, mamurluk. Bacam još jednu peglu dok se trudim da dostojanstveno istrčim iz paba kome nisam čak ni ime upamtio. Treba nekako stići do Merihila. Prvi put posle dugo, dugo godina začujem u sebi onaj glasić preplašenog, malog Skota koji viče '' 'Oću svoju mamu! 'Oću kući!''. Ne, neću svoju mamu. Iskreno rečeno 'oću Meri. 'Oću svoju Meri. Prokleta kučka bi verovatno volela da me vidi sada - ovakvog. Pijan kao guzica koja se sporo i teturavo kreće zamračenim ulicama. Tumaram besciljno.
''Oću kući!'' -opet taj prokleti glas u glavi! Okej, priznajem, ne lutam baš besciljno, ŽELIM da stignem kući. Ali ne mogu. Ko je uopšte pravio glupi urbanistički plan Glazgova? Pitam se da li se i taj ''družio'' malo sa Walkerom pre nego što je prionuo na posao. Hvatam se za banderu. Odjednom vidim ispred sebe devojku. Lepa je. Mada, manje-više sve su mi lepe posle jedne ipo flaše viskija. Devojka nije bila sama. Bila je u paru. Lep par u nekoj romantičnoj šetnji, po svemu sudeći, vraćaju se sa žurke.Izgleda da će nekome da se posreći večeras. Devojka je još uvek namontirana i samouverena, izgleda začuđujuće sveže za ovo doba noći - jutra, štagod. Pokušavam da se ne uhvatim za banderu i priznajem kako je devojka prelepa samo po načinu na koji hoda, opuštena, sigurna u svojoj šetnji. Momak je visok, viši od mene, čvrste građe i obučen u crnu rolku. Zašto žene misle da su crne rolke seksi? Šepuri se dok korača. Približavam im se u nadi da ne piljim isuviše ''providno''. Bože, pa ta devojka je Meri!
Srce mi puca.
Da nisam bio toliko pijan možda bih i mogao to da čujem, kao slowmotion, čujete ga dok krcka i cepa se kao parče hartije. Oduvek sam zamišljao izraz ''iščupati srce'' kao otkinuti nasilno dvolist iz sredine sveske, ili prelomiti hrskavi keks na dva dela. Zato me je užasno iritiralo mljackanje i krckanje drugih ljudi dok jedu.
Prilazim paru, posrćući.
-Jao sranje!- stropoštavam se na zemlju, tik pored devojčinih čizama. Njen arogantini dečko me zapanjeno gleda:
-Je l’ sve u redu?
Dižem pogled pokušavajući da se pretvaram da nisam pijan ko zemlja i da nisam upravo glavom naleteo na prljavi pločnik. Sada već jasnije vidim da devojka nije Meri, samo malo liči na nju, zbog očiju. Ne, nije Meri. Ova je lepša od nje. Uh, mislim da mi je alkohol baš udario u glavu. Pored mene je stajala samo još jedna prelepa plavuša iz zapadnog Glazgova.
-Da pozovem hitnu pomoć?- ljubazno pita mladić koga sam prerano označio kao ''arogantnog''. Britanski akcenat: znao sam da je Engleščić i pre nego što je progovorio! Odmahujem glavom u pokušaju da se energično podignem na noge, podupirući se za mokri asfalt ispod sebe. Ovo neće ići baš tako lako kao što sam zamišljao. Odjednom osetih kako su mi kosti omekšale i kako je sve nekako talasato i čudno.
-Gde živiš? Pozvaćemo ti taksi.- devojka me sažaljivo posmatra a onda seva očima na svog dečka. On odmah vadi mobilni iz džepa. Ima se, može se,... ribice lože se: bar koliko sam mogao da zaključim po zgodnoj plavuši koja se nadvijala nadamnom.
-Merihil roud 213a.- promrmljao sam. O ne. Utroba mi se ponovo tresla i ja sklopih oči zastrašen od same pomisli na to da bi mogla da usledi još jedna erupcija ''škotskog jakog''. Ha, ha, ha ''Keep Walking'' sada bih se slatko u sebi nasmejao, da mogu. Pitam se na šta je Johnny mislio kada je za slogan uzeo ovu glupu rečenicu. Ne samo da nisam mogao da hodam, nisam mogao ni da stojim na svojim nogama. Kako ponižavajuće! Da nisam toliko pijan verovatno bi me bilo sramota pred ovom devojkom.
-Ne brini. Sad će da dođe taksi. Još malo pa ćeš stići kući...- devojka mi se ponovo obratila tim tonom. Bilo je to nalik na cvrkutanje. Nešto između ''ćiju-ći'' i ''lalalala'', u ovakvom stanju zaista nisam mogao da procenim. Ali ono što nisam mogao a da ne primetim bio je taj akcenat. Taj čudni, stranački akcenat. Devojka očigledno nije bila iz Glazgova, i teško da je pored tako dobrih nogu mogla biti Škotlanđanka. Možda britanka? Ne, ne, ne... nije imala 'brittish accent', nije upotrebljavala kokni. I nije bila krava. Dakle, definitivno ćemo precrtati britanke. Čak i u tom mamurnom, polusvesnom stanju sam se zapitao ko je ona i odakle je. Bila je visoka za ženu, skoro iste visine kao ja, uh... što je bilo malo ponižavajuće za moju ''mačo pojavu'' ali dobrih metar i tries' su zauzimale njene lepe, glatke nožice. Nožurde, kako ih je ona kasnije nazvala. Pa dobro, bile su tu i ubilačko špicaste duboke čizme od crne kože, sa visokom i tankom štiklom. Baš kao bakine igle za štrikanje. Zar ne zna da se štikle ne preporučuju visokim devojkama? Mislim da imam gadne komplekse. Njen dečko je oko metar devedeset i za glavu je viši od nje (u štiklama!!!) - već počinnjem da ga mrzim! Pošto sedim na podu, poluonesvešćen od pokušaja da ustanem više mi ništa nije bitno. Pa čak ni činjenica da je njen dečko duplo viši i (dođavola moram da priznam!) zgodniji od mene. Tupo razvučem usne u ono što bi trebalo da predstavlja osmeh. Ona mi uzvraća osmeh. Gospode! Njene usne! Njene proklete usne! Da nema uši mogla bi da se nasmeje preko cele glave.
-Anđelina Džoli.- promumlah.
-Molim?- zatreptala je divna devjka pored mene.
-Endži. Krvavog mi pakla, ti si prokleta Endži, zar ne?! Video sam te. Kako si samo odrala one dripce, i vratila peščanik na mesto, a onda... ona fora sa onom... kako se zvaše Pardorinom kutijom... da...ne.. Pandorinom... ma ko je jebe, ta stvar je bila fantastična!
Pijan sam. Do sada nisam to potpuno shvatao, ali mi se nekako to potkralo, prišunjalo poput lopova. Od uzbuđenja i blama izdišem i udišem brzo. Dok pokušavam da potisnem pljuvačku tamo gde joj je mesto - niz grlo, shvatam da mi lice gori. Uh mogu da osetim leptire u stomaku... Ne, ne... Čekaj, to nisu leptiri. Viski definitivno, pomešan sa nečim. Uh... Špageti karbonara - prejaka večera. Jaja, slanina, rezanci... Gotovo mogu da vidim kako se masnoća cedi sa tanira prepunog 'A la Karbonara' specijaliteta koji mi je tetka sinoć napravila. Osećam se užasno. Tresem se. Kad će više taj prokleti taksi? Devojka se ljubazno smeška, više iz sažaljenja nego zato što sam joj simpatičan. Koja naiva! Odmah se vidi da je strankinja. Niko od nas se ne bi zaista zaustavio na sred ulice i pozvao taksi da bi pomogao nekoj pijanoj budali - meni. Odjednom vidim kako se devojka smeje. Bilo je to jedno vlažno, slatko ''He, he, he''. Devojka je počela da mi objašnjava kako sam samo malo ''pod uticajem toksina'' i kako ona nema nikakve veze sa poznatom holivudskom glumicom, a onda, na moj užas shvatam da primećuje kako mi se creva prevrću. Sranje.
-Ne brini.- kaže, -Samo polako, evo ga taksi.
Čuje se prodorna i kratka truba, koju stiska nadrkani taksista u svom nadrkanom fordu i požuruje nas. Njen dečko me sa lakoćom i mačo izrazom lica podiže sa trotoara i ponižavajuće uguruje u taksi. U ovom slučaju pre bih upotrebio reč 'utovaruje u taksi', sprem da me noge nisu baš dobro držale. Žmurim i pokušavam da se koncentrišem na to da ne povratim još litar ipo viskija i kilo špageta po taksiju. Čujem devojku kako kaže vozaču ''Merihil roud 213a''. Kožna presvlaka sedišta škripuće u dodiru sa njenom lepom guzom. Dođavola! Ne samo da sam pijanica, nego se još i ponašam manijakalno! Da bih izbio sliku njene guze iz glave, počinjem polako da pevušim ''Itsy-bitsy spider crowling down the pipe''. Taksista je naglo ukočio i sočno opsovao ''morona koji ne zna za pravo prvenstva''. Osećam kako mi se stomak ponovo prevrće i mućka. Mučnina se podiže i pritiska mi dijafragmu. Ne mogu da dođem do vazduha i onaj težak miris prokislog mleka mi se podiže iz pluća ka grkljanu i ustima. O ne! Rukama pokušavam da sprečim bujicu polusvarene materije koja je navalila na moja usta. Stiskam zube ali ne vredi, rukama se hvatam za bradu i mogu da osetim kako povraćka šiklja iz usta i nosa. Delić sira je završio u levoj nozdrvi. Ja trijumfalno podižem glavu da pogledam štetu koju sam učinio. Crna rolka njenog dečka više nije crna. Sada je prošarana ogromnim žućkasto-belim dezenima koji su se još uvek cedili i slivali niz moju bradu. Ceo taksi je smrdeo na povraćku.
-Prokletstvo!- uzviknuo je njen dečko bespomoćno.- Zar baš uvek moraš da skupljaš po ulici nesrećne slučajeve?!
Otvorio sam oči na vreme da vidim kako devojka prkosno okreće glavu.
-Daniele! Kako možeš tako da kažeš! Jadničak, nije namerno!
-To neće prihvatati kao reklamaciju u Marks and Spenseru!- prekide je Daniel nešto jačim tonom.
-Samo na pare misliš, zar ne? Samo to ti je bitno? E pa fino... Molim vas, gospodin bi da izađe.- najljubaznije ona reče taksisti.
-Rebeka! Beks! Ne misliš ozbiljno!?- uzviknuo je ubljuvani Daniel preneraženo. Taksista je sa skrivenim podsmehom luzera zaustavio ford.
-'Ajde izlazi.- devojka je bila poprilično jasna.
-Isteruješ me iz taksija? Ne možeš to da uradiš!
-Je l’? Samo me gledaj!- Rebeka reče ledenim tonom dok je izlazila iz taksija.- Daniele Glamstone, izlazi iz ovih stopa.
Otvorila mu je vrata oštro a onda nepokolebljivim ubilačkim pogledom ciljala na njega. Glas joj je bio leden, mora da su sve pređašnje ptičice, ''ćiju-ći'' i tralalala pocrkale. Sa ovom devojkom nema šale. Mladić je ponižen izašao iz taksija i probao da objasni gestikulacijom. Pokušao je da je zagrli ali ga je devojka odgurnula.
-FUJ! Zar misliš da ću da se grlim s tobom kad si takav... izbljuvan.- Rebeka je napravila grimasu i ušla u taksi. -Osim toga, vikao si na mene. Zbogom!
TRAS! Zalupila je vrata. Siroti Daniel sa koga se slivala usirena, bež, povraćka je preneražen ostao na trotoaru, sada već daleko iza nas. Bio je van sebe. Taksista, likujući nad tuđom nesrećom dade gas ponovo. Po prizoru koji sam jedva razaznavao sa druge strane prašnjavog automobilskog stakla reklo bi se da smo stigli na Merihil. Preostao je možda još neki minut vožnje. Devojka je staloženo sedela do mene. Oči su joj bile vlažne i plačljive.
-Izvini.- rekoh smotano.
-Nisi ti kriv. On je budala.- reče ona krotko, šmrknuvši.
-Nemoj biti tužna.- promumlah. Lako je meni bilo to da kažem, ali pretpostavljam da nije bilo lako odreći se takve premije kakva je bio Daniel: Gospodin Savršeni, sav u Marks and Spenseru, Hugo Bossu i Audemarpiguequ.
-Nisam tužna. Besna sam.- procvrkutala je devojka.
-Skot Biggerstaff.- rekoh joj teatralno, obrisavši ruku o čist deo svojih farmerki kako bi se rukovao s njom.- Vrlo zahvalan za vašu nesebičnu pomoć.
-Rebecca Rastovska.- rekla je, srdačno stisnuvši moju pruženu ruku.- Nema potrebe za zahvaljivanjem, još manje persiranjem. Nisam baš toliko matora. Tek mi je devetnaesta.
Uhhh... Nekako, oduvek sam maštao o maloletnim ruskinjama. Pa dobro, ova više nije bila maloletna, ali bila je čista piletina. Mlađa od mene nekoliko godina, tek toliko da ume uvek da me razume. Osećao sam kako me mučnina polako napušta i kako mi se glava i telo pune nekom obarajućom toplotom. Mislim da sam dobio temperaturu. Taksista je zakočio i stao pored trotoara. Uskoro su se začulo lupkanje Rebekinih tankih štiklica po Merihilskom pločniku. Dala je taksisti povelili bakšiš - možda zbog moje 'bljuv-bljuv' nezgode na zadnjem sedištu, a možda zato što je bila širokogruda. Hm...dopadala mi se ideja o tome da proverim koliko je zaista ''širokogruda''. Odagnavam grešne misli na jedvite jade i polazim sa njom dok me ona podupire, gurka i vuče kako bismo ostali na pravom kursu. Da nije bilo nje verovatno bi završio u nekom žbunu pored puta, u cvetnoj leji gospođe McGavish (susetke iz čije kuće večito dopire smrad kiselog kupusa i olinjalih mačaka), ili na pločniku. Rebecca me je povukla ka kapiji kuće 213a.
-Sranje!- opipavši džepove mamurno skontao sam da je ključ od kapije ostao na mom radnom stolu.- Imaš telefon?
Devojka je ćutke kopala po svojoj minijaturnoj tašnici. Zaista biste se začudili koliko samo stvari može da stane u tu malu crnu kožnu tašnicu. Pošto je završila sa prekopavanjem tašne osmehnu se pobednički, pruživši mi malu srebrnkastu Nokiu. Ne znam kako mi je pošlo za rukom da onako mamuran ukucam brojeve preko tih malih dugmića. 3...8...6...6...9...2... nabadao sam svojim smotanim prstima, a potom sam prignječio ono malo dugme na kome je bila nacrtana zelena slušalica.
-Ma... Ja sam... Ne, ne... Ja, Skot. Ne, ne, ne nemoj da paničiš! Ništa mi se nije desilo...- Imao sam omanji problem kod izgovaranja trosložnih reči a mogu da se kladim da mi je zadah iz usta baš gadno zadudarao na alkohol.-Ništ... Evo me, evo me ovde ispred kuće. Ne'am ključ, dođi da otvoriš. Ne zanima me da li sam probudio Dženi, dovraga! Maaaa'! Dolazi ovamo.
Samo sam želeo da uđem u kuću i da se stuštim u krevet ma čiji i ma kakav on bio. Glavobolja je počela da me razbija i osetio sam se slomljeno, samleveno. Uskoro sam mogao da vidim ljuto i zabrinuto majčino lice na kapiji.
-Skote! O Bože gospode! Šta si sad opet zabrljao?!
Gurnuo sam je sa vrata i ušao unutra. Bez pozdrava, bez blagog naklona glavom. Samo sam ušao kuću. Ne znam da li sam očekivao da će Rebeka ući za mnom. Ali ona nije ušla. Na nju su se, kao letnji pljusak, stuštila zabrinuta (glupa) pitanja moje brižne mamice. I gde je bio njen mali Skoti, mali Skoti od metar osamdeset. Mamina beba od 23 godine. Njena briga ni posle toliko godina nije jenjavala. Uskoro je moja draga ruskinja saznala i šta Skoti najviše voli da jede, i čime se bavi i hvala joj što je pomogla ''tom budalastom dečku'', i kako se Skoti napija iako ga je mama sto puta upozorila na teška pića i lake ženske, i kako nam je ''o-moj-bože'' ključaonica od kupatila pokvarena, i kako moja baka puši, i kako se ona brine da i ja ne propušim... Rebeka se smorila, ili zaspala. Ne znam. Ali ja sam istog trenutka pošto sam dotakao meku postelju ispod sebe - zaspao. I zahrkao, verovatno...

***

Probudio me je telefon. Tema iz Ghost Bustersa je odzvanjala po dvadeseti put. Kako sam se pridigao osetio sam tup bol u glavi. Mamurluk. Mali sat na noćnom stočiću pored mog izgužvanog kreveta treperio je ''2:20 p.m.''. Zar je već prošlo podne? Pogledao sam na mali ekran telefona. Duboko u sebi nadao sam se da ću ugledati 'nepoznat broj' i da će se sa druge strane oglasiti moja ljupka ruskinja. Ali umesto nje, na ekranu je svetlelo ''Chris' home''. Dakle, Chris je bio vrlo uporan mladić. Podigao sam telefon i pospano razvukao jedno ''Yaaah?''.
-Ustaj lenštino.
Na moju veliku žalost morao sam da ustanem.
-Zar si zaboravio da je danas trebalo da idemo na ručak sa Sarom i njenim drugaricama?
Jedan od razloga zašto sam mrzeo Saru bio je taj što se družila sa Meri. Ipak, Meri kao da nije više imala tolikog uticaja na mene. Poput neke stare majice - izbledela je - preživela je isuviše pranja i sad je dotrajala krpetina. Bez boje, bez svežine,... Samo senka onoga što je nekad bila i što mi je značila. Da li je Rebecca bila ta ''mašina'' koja je isprala Meri iz mog srca, pa i iz uma, ne znam. Ali bio sam zahvalan što konačno mogu da pređem preko Meri bez suvišnih sećanja i bolnih ponavljanja.
-Izvini. Sinoć sam imao... malih problema.
-Opet si pio? Skote... mislim da bi trebalo da učiniš nešto povodom toga.- Chris je zvučao zabrinuto.
-Pa i učiniću nešto povodom toga... Umesto 3 flaše za veče, piću po 3 čaše.- nasmejah se.
-Ne, konkretno mislim da si zreo za terapiju.- Chris reče strogo.
-Svejedno. Znaš dobro da to ne dolazi u obzir. Osim toga, mislim da bi trebalo da se sprijateljiš sa mojom mamom, imate mnogo toga zajedničkog.- nasmejah se, za trenutak zaboravivši na bol u glavi.
-Propustio si ručak... Oprošteno ti je. Pretpostavljam da je to zbog Sare i Meri je li?
-Meri? O ne,... Zašto bi bilo? Znaš Chris, moraš da shvatiš da u moru ima i drugih riba. Mislim Meri je stara priča. I sve mi je jedno...
-Nemoj samo opet da počinješ! Mene ne moraš da lažeš. Znam da ti je teško.- zvučao je sažaljivo. Ni sam ne znajući zašto, počeo sam da se smejem i previjam.
-Zapravo više ne očajavam. Postoji neko drugi...
-O... Ko?
-Pa zapravo... Komplikovano je. Ne poznajem je.
-O ne! Opet maštamo... Je li Skoti?
-Ne. Ne. Nisam umislio. Rebeka je stvarna.
-Rebecca? Tako se zove?
-Da, valjda. Ruskinja je.
-Opa! Pa dobro ne sumnjam da ti je bilo fino ako je to sve istina. Nego Skot, srce, kad se gledamo?
-Ne znam... popodne?
-Da, treba da vidimo sa Alanom i agentima za onu audiciju sledeće nedelje. Ok?
-U redu, videćemo. Onda budi u 9 u Crambu. Vidimo se tamo na piću. I nemoj ponovo da kasniš.
-Neću. Ako ti ne budeš pio...- Chris se nasmejao. A odmah nakon toga se začulo ''Tuuut-tuuut-tuuut''. Mali manijak mi je spustio slušalicu!
Da mi nije bilo muka verovatno bih se naljutio na njega, ali ovako je i sam pokušaj delovao apsurdno. A onda sam uradio nešto što nisam radio od detinjstva. Sećam se tog poslednjeg dana kada sam se igrao sa gospođicom Levom i gospođom Desnom. Leva je bila smotana, pomalo neartikulisana, nedovoljno koordinisana, imao sam manju kontrolu nad njom te je ona uglavnom sledila onu Desnu uz povremeno veselo klimanje u stranu. Desna je bila stroža, ozbiljnija, čvršća, dobro uigrana, brbljiva, brza, odlučna i nemirna. Izvukao sam stopala ispod jorgana, oslobodivši ih one fine, ušuškane topline koja se skupila tokom sna. Promrdao sam prste na nogama, protegao se i počeo jedan od izmišljenih, blesavih, dijaloga između gopođe Desne i gospođice Leve.
-Još jedna velika bura našeg života je prebrođena. Divno je to što je Meri postala tako nebitna zar ne?- klatio sam levo-desno desnim stopalom polako se naginjući ka levom.
-O da!- levo stopalo se složilo i samo stidljivo klimnulo.-Misliš da će nas Rebeka pozvati?
Ovo nisam radio još od prvog osnovne, kada su me deca maltretirala u školi samo zato što sam bio najsitnije i najmirnije dete u razredu. Sa završetkom šestog osnovne i početkom mog adolescentskog rasta, konverzacije slične ovoj, koju su vodila moja stopala bile su apsolutno prekinute. Mislio sam 'jednom za svagda' ali Desna je nastavila:
-Šta mari? Baš nas briga i ako ne pozove. Važno je da ne moramo više da nosimo glupe patike koje se Meri sviđaju, i glupe čarape koje je Meri kupila za Božić, i glupe papuče koje je Merina džukela izgrizla do pola. I ne moramo više da sečemo nokte redovno. Jeeeeej! To je strava, zar ne?!
-Ali... volela bih kada bi Rebeka pozvala.- zacvile gospođica Leva.
-Hej to ne misliš ti, nego gospodin Miško Srednji! Budi iskrena...- gospođa Desna je prozrela moje prave namere.
-Ne, ne, ne...- počela je da se pravda Leva, nevešto, i zamalo što nije pala s kreveta.- Nisu to nikakve zadnje namere, samo bih želela bolje da je upoznam. Deluje kao fina devojka.
-Ma zaboravi! Ta plavušica ima savršenog dečka. Ne možemo MI da se takmičimo s njim... Visok, zgodan, plav,...
-I isti Jevgenije Pušenko, samo još mnogo lepši, dođavola!- dopuni je leva tužno.
-Osim toga nemamo njen broj...- reče Desna, poznata po tome što je uvek bila 'glas razuma'.
-Ali možda...- bila je uporna dlakava Leva- Možda ćemo je videti u gradu večeras, možda i ona voli propale, male, slatke, neodoljive garaž bendove, možda voli da sluša rok, možda ćemo se baš sresti...
-Začepi! Oduvek si bila optimista. Zato se još uvek nisi udala!- gospođa Desna je bila danas pomalo namćorasta i isto toliko dlakava koliko i gospođica Leva.
Pošto mi je Desna zvučala sasvim uverljivo, a i pošto sam nesumnjivo osetio zov isprevrtanog stomaka, odlučih da krenem u prvu jutarnju šetnju - do kuhinje. Polako sam spustio prvo gospođu Desnu a onda i smotanu Levu (kažu da ne valja ustajati na levu nogu) podigao sam se polako i tromo, poput Drakule koji ustaje iz svog mrtvačkog kovčega, a onda produžio da se vučem prema kuhinji kao zombi. Kao i obično, mrzelo me je da se oblačim pa sam bazao po kući u svojim starim, kariranim, boksericama. Iz kuhinje je dopirao neki miris - miris prženih jaja, mladog luka, šunke koja se prži na ulju, i vrelog crnog čaja. Miris, na koji bi se obično moji čulni receptori iz nosa neverovatno obradovali, sada me je terao na povraćanje i budio u meni sećanje na dugu, burnu noć, i moje poslednje druženje s viskijem.
Zažmurio sam na trenutak, da bih se sabrao, i kako sam trepnuo tako su mi se pojavile titrajuće crne tačkice pred očima koje su pulsirale. Standardna reakcija na preterano konzumiranje alkohola i 'jutro posle'. Osećao sam se sažvakano kao moje raspale patofne. Baš kao da me je Merin pas dobro provuko kroz čeljusti, a onda ispljunuo. ''Meri'', sada to ime više nije imalo nikakvog značaja za mene: nikakvi leptirići, strepnja, neizvesnost, nežnost, pa čak ni tuga - više ništa.
Otupeo sam, a u glavu mi je non-stop navirala slika moje spasiteljke, moje male Ruskinje, mog anđela. Barem je tako izgledala sa onim oreolom zlatne kose oko sebe. Za nekoliko momenata zatekao sam sebe kako sedim na trosedu, sa tetrapakom jogurta u ruci, i zatupasto blenem u jednu određenu, a praktično nevidljivu, zamišljenu, tačku na žutom zidu. Znači istina je ono što kažu: kad neko ode, odlazi samo da bi nekome drugom ustupio mesto. Tako i ljubav odlazi jer treba da napravi mesta za novu: još bolju, svežiju, sjajniju, lepšu. I tako bih ja bio fin prvih nekoliko dana, i oboje bismo bili nežni, i blagi, i dobri i pažljivi jedan prema drugom, i mislili bismo da je naš ceo svet, i da smo jedini ljudi na svetu. Pravio bih joj čokoladne pudinge (možda zato što ih i sam volim), i onda bismo ponekad sedeli kod kuće, uz flašu piva, i ponašali se kao da smo najbolji drugari na celom svetu, i kao da mi je ona najbolji ortak- a naravno da nikad ne bi mogla da zameni Krisa. I ja bih tako pričao, i pričao, o sportu, o besmislenosti američkog fudbala, o politici, o šou biznisu, a ona bi klimala glavom, kao da me razume i podržava, i kao da sam joj ja najvažnija stvar u vasioni. I onda bi se kao smejali i probali da budemo u isto vreme i ljubavnici, i prijatelji, i odani partneri - i onda bi ona otkrila neku moju manu, ili nešto što joj smeta, i što joj se ne dopada, nešto preko čega ''ne može da pređe'', ja bih ispao nezreli kreten, neodgovorni majmun, neko ko samo želi da je iskoristi, prevarant, preljubnik, lažov, dosadnjaković ili već nešto trideset i treće što žene umeju da smisle. I veza bi nam se - kao i svaka do sad- raspala. Tako je glupo što mislim na nju... A opet uprkos tome, njena slika mi se iz sekunda u sekund nanovo i nanovo pojavljivala u mislima. Uh, kad bih samo mogao da je izbacim jednom za svagda, i nju i sve druge žene, i da konačno skapiram da se muškarci najbolje smiruju ’’punim brusom i praznom glavom’’, pa da na miru otvorim pivo, sednem pored Krisa na kauč, i odgledam sa njim ligu UEFA. Život bi, čini mi se, bio mnogo lepši i lakši.
Ali ne vredi, Meri me je demolirala. A sada je Ruskinja bila tu, i shvatih da sam počeo da prolazim kroz one prve stadijume zaljubljenosti; sviđanja, zapravo, i maksimalne popaljenosti, koja sinoć (hvala Bogu!) nije mogla da dođe do izražaja, zbog abnormalnog broja promila alkohola u krvi. Ako počnem da se zaljubljujem u Ruskinju, patiću zato što je verovatno nikada više neću ni videti, a i ako je budem ponovo negde video - kada će to biti? I gde bi to uopšte moglo da bude? Na koja mesta izlaze devojke kao što je ona? I šta uopšte da očekujem od našeg sledećeg susreta? Da li će tada biti slobodna? Da li će ikada biti slobodna i zainteresovana za mene? Ako bi i htela da pokuša sa mnom uopšte, mnogo ljudi smatra da sam beznadežan slučaj. Sve što tražim je jedna jebena vruća karamel moka! Trenutak kada ću da sedim preko puta, ili pored nje, i da je gledam u oči - i tada, možda, kada je pogledam, i kada se između naših zenica sastavi most, možda ću u tom trenutku znati da moja duša nije sama, i da sva uzaludnost mojih lutanja i opijanja - u stvari nije bila uzaludna, jer sam našao nju. Sve što tražim je jedna prokleta kafa! Da li je to mnogo?! Od silnog uzbuđenja sam prolio jogurt po sebi, zadrhtale su mi ruke, trunčica nepažnje i - hladan jogurt se prosuo po meni. Mislio sam da danas, kao i juče, preskočim tuširanje, ali sada sam definitivno morao da se istuširam. Možda mi trud neće biti uzaludan - ako sretnem Rebeku.
***

-Čoveče kasniš!- napao sam Krisa još sa vrata. Bio je zatečen što vidi da sam došao na vreme, i pre njega.
-Ne mogu da verujem. Šta se to toliko korenito desilo u tvom životu, Skoti? Nemoj molim te da dođeš još neki put na vreme: pašće kiša!- nasmejao se dok je skidao kaput. Njegova poluduga smeđa kosa padala je ponovo na ramena u neukroćenim bičevima, ponovo je nije privezao. Pravdao se kako je vezivanje kose zapravo jedna vrsta uskraćivanja i suzdržavanja od slobode, i da se sa svezanom kosom osećao ’’fegetski’’ i sputano. Smeškao se, pantalone su mu, kao i uvek, neuredno visile, majica nije bila namenski za izlazak, već je jednostavno zaboravio da se presvuče. Na prvi pogled niko ne bi rekao da je Kris pun ko brod - a bio je - samo što je to uspešno krio od drugih. Stideo se svog porekla, stideo se što su mu roditelji bili buržuji, nije voleo što pripada visokom sloju elite, možda čak i aristokratije. Nije gajio tendencije prema skupim kolima, markiranim stvarima, napumpanim, plastičnim ribama, vrednim satovima,... Možda zato što je oduvek želeo da se uklopi u društvo 'običnih' kao što sam ja, a možda zato što se u dubini duše plašio da će biti udaljen, odstranjen i izdvojen iz društva, da će biti iskorišćen, odbačen, neshvaćen, izolovan, da će ga možda mrzeti zbog njegovih privilegija, da će ga neko jednog dana iznenaditi nožem pod grkljanom - kada više neće biti važno da li u džepu ima dvadeset, dvesta, ili dve hiljade funti. Zato je isti taj Chris, taj dragi momak, celog svog života grabio i rukama i nogama za sebe, nikad ne tražeći pomoć od svojih moćnih roditelja, pokušao je jednim delom da se izoluje od njih, praveći nevidljivu barijeru - tako što se izborio da završi državnu školu, sa decom iz kraja, da sam upiše na budžet filozofski fakultet. Samo, nije bio siguran šta želi da radi posle toga. Nije morao da radi ništa - a mogao je da živi na visokoj nozi celoga života, ali on je bio neispunjen, bilo mu je dosadno, nije znao šta će sa sobom i šta će da radi u životu, i šta bi uopšte želeo... Jer šta da želi čovek koji može da ima sve? Želeo je, očajnički je želeo, da pripada nama, običnoj glazgovskoj deci, bez tate diplomate, i mame arhitekte, ali poreklo se ne može kupiti, prodati niti pokloniti. Skinuo je svoj crni kaput i odložio ga na čiviluk u pabu. Pa dobro, nije ovo baš pab - pre bi se reklo rupa. Sve je bilo srednje ofucano, puno nekih čudnih ljudi, ali je atmosfera bila skoro domaća. Sviđao mi se dekor - opuštao me je, zidovi - sveže ofarbani, onako psihodelično, veselo, istripovano, po zidovima jarkih boja zakačene kurble i delovi automobila i motora, metalne mreže. Sve u svemu to je bilo jedno opako mesto za opaka druženja, gde se puštala opaka muzika. Baš sam razjapio usta da kažem Krisu kako mu je kosa očajno masna, i time ga malo žacnem, kada su se u isto vreme desile dve neverovatne stvari.
Sa zvučnika, visoko zakačenih po ćoškovima Cramba dopirali su prvi taktovi jedne od mojih omiljenih pesama, a onda se prolomio grleni glas:
''Wild thing, you make my heart sing,
You make everything, wild thing!''

A onda, baš u tom presudnom momentu, spazio sam je kako ulazi. Savršeno uvijanje kukova, sledio je savršeni pokret duge noge, i savršeno je usledio i torzo, i savršena dignuta glava, i sva mi se činila u tom trenutku savršena. I kao da ništa nije moglo, u tom trenutku, da pokvari njenu nesavršenu savršenost svakog pokreta i gesta, njenu nemarnu gracioznost, toliko nemarnu i divlju da je delovala prirodno i urođeno. Ušla je dignute glave, visoko podignutog nosa - pomislih da je sigurno prepotentna i uobražena, ono juče je bio samo pogrešno steknut utisak ''dobrice''. Ta nesavršeno-savršena, nadobudna riba je smakla velike, pomalo smešne naočore za sunce (Sada je devet uveče! Šta će joj?!) koje nisu ničemu koristile, osim vizuelnom efektu, ukrasu na njenom nežnom licu. Iza tih velikih, ovalnih, Channel, zatamljenih naočara, skrivala je svoje velike, bademaste, zelene oči.
''Wild thing, you make my heart sing,
You make everything, wild thing!''
Smaknula je one velike naočare sa očiju malo niže na nos, i sada je pogledom šarala preko mase. U tom trenutku, ali samo u tom trenutku izgledala je kao neka tek stasala, uplašena košuta, sa onim veeeelikim okicama, dugim, crnim, trepavicama koje su slatko treptale na okolinu, i tek tad primetih - dve zlataste, ’'klempeće'’ kike koje su joj padale niz grudi, do struka. Njena kompletna pojava nije se stapala sa prizorom oko mene. Kao da je bila jedina svetla tačka, tu na samom ulazu u Crambo, i kako je prigušeno, obojeno svetlo padalo na njenu plavu kosu, tako je, čini mi se, isijavala, i grejala, poput nekog lično mog Sunca koje je Bog poslao na zemlju, u hladnu, večito promrzlu Škotsku, da greje narod u nestašicama viskija. Izgledala je svetlo kao Sunce, i iako je očajnički pokušavala da se uklopi u opasno društvo - to joj nikako nije pošlo za rukom. Nije izgledala opasno - izgledala je slatko, tako kao ''vamp-riba-u-pokušaju''. Ostatak njene garderobe ostavio me je skamenjenog: crne čizme, čudne mrežaste čarape što na crnu čipku liče, i njene noge, noge, noge, noge... njene savršene noge koje su se naizgled protezale u večnost, a tek na samom vrhu, skoro na samoj granici provokacije i vulgarnosti, počinjao je mali, majušni, teksas minić sa velikih metalnim rajsfešlusom koji se pružao po sredini i to celom dužinom suknje. Sa svake strane još po dva rajsfešlusa za koje sam bio siguran da prestavljaju umetnute džepove. Iznad te suknje koja je prikovala i zarobila moj kompletan vidik, svest, i razmišljanja u tom trenutku, bio je sasvim pristojan, i simpatičan, ženski sako od tamno plavog teksasa, sužen baš na pravom mestu, tako da sam njen struk, čini mi se, mogao da obuhvatim prstima jedne ruke. O nebesa! Činila se tako krhko i imao sam utisak da kada bih je malko jače stisnuo da bi se taj tanak struk, taj prelepi struk, prelomio i da bi se ona jednostavno - pokidala na pola. Šta bih onda radio sa gornjom i donjom polovinom? Ne smem ni da pomislim... Jer kada pomislim da se na kraju onih dugih, vižljastih nogu kriju dve savršeno oble loptice, koje kao trešnja čine tako slatku, sočnu i čvrsto dignutu celinu, upakovanu u kratki teksas minić i mrežaste čarape. Opasno. Delovala mi je u tom trenutku opasno, ali onda, kada bih pogled vratio na njene anđeoski nevine oči, tako čiste i otvorene, osetio bih se pogano kao neki matori ljigavac. Ispod sakoa je, koliko sam mogao da nazrem odatle, imala crnu majicu sa nekoliko šarenih bedževa čiji mi je sadržaj bio nepoznat, i kao finiš, mali detalj koji ju je tako razlikovao od ostalih - nosila je kravatu. Crvenu, kariranu kravatu! Da, shvatam foru - kao pankerke, emancipovane žene, jake žene, poslovne žene, uspešne žene, žene koje se ne plaše svoje seksualnosti,... Ali zašto ju je ona nosila? Da li je ona spadala u neku od tih grupa? Prokletstvo! Nije valjda bila prikriveni lezbos? Oh svejedno, obožavao bih je i da je lezbejka. Pored nje su bile tri devojke, i moram priznati - nije da nisu bile lepe. Čak štaviše - bile su prelepe. A šta ako joj to nisu bile *samo* drugarice? Šta ako je postojalo nešto više između njih? U isto vreme to mi je pravilo neverovatnu frku u gaćama i zgražavalo me, osetio sam se ugroženo, ljubomorno. Kako mogu tako prelepe a nedostupne da šetaju gradom? Kako smeju tako drsko da izazivaju a onda budu toliko gorde i zaljubljene u svoje, žensko, telo? Kako smeju tako da se pojavljuju i šetaju kao najlepši i najslađi komad čokolade, ali sa nalepnicom ''OTROVNO'' ili ''ZABRANJENO'' na sebi? To je bila čista tiranija, oholost i iživljavanje, nad nama, ''nedostojnim jadnicima koji su molili za trunku njihove pažnje''. A one to kao da nisu videle. Smejale su se, bile su vesele, opasno su šarale pogledima po gomili. A ona, ona me je i dalje grejala samim svojim prisustvom.
Isuviše sam odlutao. Kris je izvalio moj odsutni pogled, i mahom otvorena usta, pa se i sam okrenuo da vidi šta je to zaokupiralo moju pažnju i odagnalo me od njegovih pametnih dilema oko kolokvijuma. Kada se okrenuo samo se osmehnuo, i kao da ništa posebno nije video, ponovo se okrenuo ka meni, sa onim blaženo-znalačkim izrazom lica.
-Znači to ti je, a?- smejao se, kao da ništa nije video! Zar je moguće da nije video moje Sunce koje me je upravo ugrejalo, zar je moguće da nije video zvezde u njenim očima? Kao da su četiri fatalno privlačne devojke, sa kravatama, čudnim stilom oblačenja, i napucanim frizurama svakodnevica? To je prokleto najbolja stvar koja se desila ovom oronulom mestu u poslednjih deset godina, sigurno! Ćutao sam. Nisam ga udostojio odgovora, pošto mi je mozak radio pomalo usporeno, zaokupiran stvarima koje bih mogao da joj kažem ako me slučajno primeti u ovoj gomili ljudi, ako mi se možda nasmeši. Bio sam usredsređen da pratim svaki njen pokret i mig i pogled. Uh... Gledala je i druge momke - oni su, razume se, u neverici zurili u nju. To je bogami predstavljalo potencijalnu opasnost za mene, opasnost tako prizemnu da mi je priličilo na onaj ubilački instink koji imaju mužjaci, suparnici koji se bore za ženku. Zaključio sam: ova ženka je bila vredna borbe.
-Dakle Romeo, toliko o tvojoj novoj ljubavi i Ruskinji! Ma tebi je, rođače, svaka lepa žena ista...
-Ti baš ne shvataš, a?- skotrljao sam to, onako, kroz grlo.
-Da shvatim šta? Juče si mi pričao o Meri, i maltene bio spreman da pucaš sebi u glavu zbog nje, čoveče, skoro da si se otrovao alkoholom zbog te tvoje 'velike ljubavi' pa onda jutros, kao zaboravio si je, našao si neku cicu-pocucu, strankinju, Ruskinju, a? I kao zaludela te je? Eto, vidim koliko si ti zaljubljen. Pa ti si zaljubljen u svaku ženu koja prođe pored tebe. I misliš da je baš ona prava, i jedina prava za tebe - sve dok ne dođe neka treća.
-Ne razumeš... Ovo jeste ona. Ona prava. Rebeka.- rekao sam tu poslednju reč onako tiho, stidljivo, povučeno kao miš, plašeći se da bi ona mogla da me čuje i da u trenutku pročita sve iz velikih bazena mojih očiju. Umro bih od srama kad bi me tako lako prozrela. Poslednje što sam želeo je da budem samo jedan od hiljadu njih koje je mogla da pridoda svojoj kolekciji obožavaoca, koje je mogla da ima kad god je i kako je htela. Verovatno im je uzimala duše, čupala im srca i kidala na komadiće, dizala ih u nebesa samo da bi ih što bolje razbila, spuštala ih, verbalno ponižavala, igrala se... - sada mi je više delovala kao neko strašno čudovište. Aždaja. Žena zmaj. Ali kako bi u tako nežnom, tako slatkom biću, mogla da čuči aždaja? ’’Nežna plavuša’’... gipko, poput mačke, se spuštala niz slabo osvetljeno stepenište na samom ulazu u Krambo. Do tada nisam primetio da se za obe ruke, ovlaš držala sa svojim 'drugaricama'. Ispršeno se probijala napred, pošto su sišle niz stepenice. One su bile opake. Uh... Izgledale su savršeno prekrasno, savršeno poželjno, i savršeno oholo u onom polu-mraku. Rebeka je dobro pogledala oko sebe, ali nisam bio siguran šta traži. Da li traži nekog određenog? Možda nekog momka koji joj se sviđao? Ili još gore: devojku?
Kada je našla ono što je tražila - prazan sto - prišla mu je i ostavila svoju tašnicu tamo, graciozno podigavši malko jednu nogu, kako bi se propela i sela na visoku, barsku stolicu. Njene drugarice su već sele, nisu se toliko trudile da zavedu, samo su - mehanički sele - ili je to možda samo meni tako izgledalo jer sam se fokusirao samo na jednu, samo na nju - na Rebeku, i njenu neverovatnu guzu koja se propinjala i trljala uz sedište stolice dok se nameštala. Suknja je sad izgledala još kraće, još opasnije je bilo gledati je. Svaki njen pokret činio mi se kao melodija, kao nešto što je smišljeno urađeno kako bi zavelo, kako bi opčinilo i zamađijalo. Ne, nisu one to primećivale. Sve četiri su sedele, gledale se međusobno, skinule zatamljene naočare (za koje možda nikada neću saznati čemu služe), veselo gestikulirale, smejale se (možda baš nama! Ha! ''Običnim smrtnicima''), ogovarale, sve u svemu izgledalo je kao da su same sebi sasvim dovoljne, i sasvim srećne i zaokupirane svojim razgovorom. Ne, nije me primetila - tešio sam se. Kris mi je olakšao time što je zaćutao, počelo je ''I was made for loving you baby, you were made for loving me...''. Srce mi je zaigralo i kao da je htelo da se otrgne iz grudi i uskoči u Rebekin ''Tequila Sunrise''. I tada sam primetio još nešto: bokca mu, ala je ta devojka imala cug! Pila ga je sa velikim uživanjem, i to se videlo na njenom licu, u svakom potezu od prislanjanja crne slamke na njene velike, pune, sjajem optočene usne, preko povlačenja okrepljujućeg alkohola, pa sve do trenutka kada bi zabacivši pramen zlatne kose u stranu odvojila usne od one (TAKO SREĆNE) slamčice, pokazujući mali malecni delić svog vlažnog, crvenog jezika. Oči su joj sjajile, i to su sjajile mnogo više nego sinoć kada sam je video sa dečkom. Sada je to bila neka druga Rebeka, činilo mi se, neka slobodnija, nezavisna, neosvojiva, ponosna Rebeka koja je bila srećna u tom trenutku. Bože, izgledalo je kao da joj baš ništa na ovom svetu ne nedostaje. Ali očigledno sam se prevario, jer upravo u tom trenutku uhvatila je slučajno delić mog pogleda, i okrenula glavu.
To! Uspelo mi je da je otrgnem od uzbudljive priče njenih ’’nadam-se-samo-drugarica’’, i ona velika usta su se iskrivila u savršeno ljubak osmeh upućen samo meni.
-O batice! Imaš sreće večeras. Primetila te je!- Kris se očigledno silno zabavljao posmatrajući scenu.
-Vidiš taj osmeh? To je upućeno samo meni. O da, imam sva prava na taj osmeh. On je moj, samo moj, Kris, vidiš. Smeška mi se. I to samo za mene! Zar to nije lepo, Kris? Zar nije?
-Jeste. Al' šta čeka? Što neće da dođe da se pozdravi?
Baš kada mi je najbolji ortak natukao tu neoborivu a tužnu činjenicu na nos i poljuljao moje samopouzdanje, video sam kako se naginje ka drugaricama, nešto im priča sa ozbiljno-srećnim izrazom lica, a onda se jedna od njih, ona dugokosa crnka, okrenula ka meni i odmerila me od glave do pete. Sve su se za trenutak zakikotale, a ja sam se osetio kao zaljubljeni osnovac. Kao da je ceo svet mogao da otkrije kakvu klicu, klicu ljubavi, nosim u sebi. Kao da mi je na čelu pisalo da se ložim na nju. Da li su to ljudi mogli da pročitaju? Da li mi je zaista nešto tako blinkovalo na čelu? Mislim da sam pocrveneo. I baš kada me je sumnja i nipodaštavanje tresnulo u glavu ogromnim natpisom 'nesigurnost', Ona je spustila jednu nogu (tačnije -štiklu) na pod, drugom se podupirući na stolicu, pridigla svoju neodoljivu guzu od džinsa, i... Počela je da me hvata trema - šta će sad da uradi? Gde će? Možda ide do toaleta. Ali, zar devojke to ne rade u parovima? Mislim, kada smo bili u srednjoj školi sve devojke su išle u parovima ili grupama u wc - nikada same! To mi je vremenom postalo jasno: osim što piške, one tamo i popravljaju šminku, razgovaraju o bitnim stvarima, poveravaju tajne, ogovaraju, razmenjuju uloške, pozajmljuju tampone, dezodoranse, maskare, drže jedna drugoj vrata, pomažu se u zakopčavanju, i kuju opake planove. Ali nisam primetio da je i jedna njena drugarica mrdnula sa svog mesta, umesto toga, one su za čas gledale u Rebeku a zatim nastavile razgovor kao da se baš ništa nije desilo, pošto je ona ustala od stola, i zakoračila ka meni. Mahnula mi je.
Ostao sam skamenjen, pribran jedva toliko da podignem ruku i stidljivo da mahnem. Nije da sam pre imao ovakvih problema. Ona je porumenela malo, mora da je to od vrućine, ili od svetla, ili od alkohola...
Prišla je meni i Krisu, i na moje zaprepašćenje - zagrlila me. Krisu je samo pružila ruku. Nja-nja! Eto mu ga na, kad tako voli da me bedači!
U trenutku kada me je zagrlila osetio sam blaženstvo - i sada sam bio siguran da želim nešto više. Zagrljaj mi nikako nije bio dovoljan. Jedan mali poljubac, zar mnogo tražim? Naravno, ona to nije znala, ili se pravila da ne zna. Njena kosa je tako lepo mirisala, jako i lepo, na neko prolećno cveće koje nisam mogao da definišem. Njen vrat i njena koža, sada sam primetio, mada jedva od ogromne količine dima koja je kružila prostorijom, mirisala je na cvetove divlje trešnje i na vanilice. Bila je topla, i njena koža je bila glatka i mekana, i mirisala je. Hej, da li je moglo da me zadesi išta bolje? Osetio sam se kao da grlim nestvarno biće, porcelansku lutku koja je, nekim čudom, bila živa. Samo vatra i oganj koji je goreo u njenim očima, sjajeći strastveno, bio je pokazatelj da je ona sasvim živa i toplokrvna.
-Ej, ćao!- rekla je. Nije to bilo baš originalno, al' ruku na srce: nije mi uopšte smetalo.
-E, ćao! Pa gde si ti?- ni sam nisam bio baš najproduktivniji.
-Pa tu sam. Morala sam sinoć da odem, ali važno je da si čitav, živ i zdrav... Nadam se da si se dobro naspavao i odmorio. Juče si užasno izgledao, ne uzmi mi za zlo.
Da joj ne uzmem za zlo? A kako je ona smatrala da treba da izgleda čovek koji popije flašu ipo viskija? Da sam imao malo manje sreće izgledao bih - mrtvo, verovatno.
-Pa baš ti hvala! Ali ti, ako smem da primetim, ti izgledaš bolje nego ikad.- osmehnuo sam se i procedio kroz zube, pokušavajući da sakrijem neprijatnost.
-Hmpf... A šta će ti ta kravata?- Kris je, po mom mišljenju, bio sasvim drzak što je to tako pitao. Njen izraz lica se promenio, ne, ne: definitivno nije više izgledala kao dobro anđelče. Podigla je jednu obrvu u pronicljivi, probadajući pogled i prostrelila Krisa.
-Ovo ti je drug, zar ne? Izvini dečko, ali ne pričam sa nepoznatima. Ja sam Rebeka.- pružila mu je ruku. On ju je prihvatio svojom. Zatresla ju je stegnuvši mu ruku tako jako i krvnički da sam stekao utisak da bi želela da mu je iščupa i otkine od tela. On je junački to podneo, sa stisnutim, rezervisanim osmehom na faci.
-Kris. Drago mi je- procedio je kroz stisnute usne.
-E pa, Kris, moja kravata je moja stvar, zar ne? Ali ipak ću ti reći.- lukavo se nasmejala. Kao da zna neku veliku svetsku misteriju koju niko drugi ne zna.- Kravata je naš zaštitni znak. Shvataš?
-Misliš: vi ste lezbejke?- eto ga! On je samo to tako izbrbljao, lagodno, bez ustezanja, blama i stida pred tako savršenim bićem. I kako on ne vidi da je ona tako savršena?
-Lezbejke?!- rekla je toliko glasno da su se mnogi ljudi okrenuli i pogledali nas radoznalo. Ona je počela da se smeje. Zaboga miloga, šta je tu smešno? Pa to je, tužno, užasno, a ne smešno. To samo pokazuje kakvo je čudovište ona bila. Ali: o, kakvo neodoljivo čudovište!
-Ne, nismo lezbejke.- nastavila je kad je prestala da se smeje.- Mislila sam 'znak raspoznavanja' kao što je kod vas u Škotskoj fazon nositi kilt, po nacionalnoj osnovi. Nije da su kravate naše kulturno-etničke ili tradicionalne znamenitosti, niti imaju ikakve veze sa nacionalnošću, ali jednostavno, ja... Mi smo oduvek težile da se razlikujemo od drugih, da budemo primećene, da budemo svoje, razumeš me, zar ne? Ponekad želim da izgledam drugačije od svih, a imam dovoljno samopouzdanja i hrabrosti, nazovi to ludost, ili kako već želiš, da se pojavim pred celim svetom obučena kako god želim i da ću biti isto lepa ili ružna u svakoj stvari koju obučem, jer poznajem svoje telo, i takođe znam da odelo ne čini čoveka - ne čini mene. Što se mene tiče, smatram da je svaka žena najlepša gola, čista i ogoljena, kad nema šta da sakrije i može da vidi samu sebe baš onakvu kakva je u stvari, i da nauči da voli sebe. Ova kravata, dragi moji, nije ništa drugo nego predmet zaslužen za skretanje pažnje, i komentara. Lepo je kad si primećen od strane svih, najgore je biti običan i isti. A ovako: neki su zgranuti i užasnuti, nekima se baš sviđa, ali niko, ama baš niko u ovoj prostoriji, nije ravnodušan, zar ne? I svi su primetili nas i naše kravate, zar ne? Kako si i sam rekao. Lepo je pobuditi radoznalost u ljudima.
Kris je bio iznenađen. Očekivao je neki glup, manje-više jednostavan, ili klasičan odgovor. Ali ovo je bilo nešto novo za njega. Obično su mi se sviđale glupe i lepe devojke ili pametne i ružnjikave. Nikad nisu i brus i glava bili puni u isto vreme. Sada je stajao na stand by-u i premotavao razgovor malo unazad, analizirajući njen odgovor. Niko nije voleo da se kači sa filozofima. Upravo zvbog toga što su voleli da filozofiraju, i zato što su (možda delimično zbog ranije utvrđenih predrasuda) smatrani za pametne, inteligentne ljude oštrog jezika i uma,... Imao sam neki osećaj da bi Kris sada mogao lagano da raspetlja jezik i da počne da truća i blebeće i povede raspravu o kravatama i o 'biti-u-centru-pažnje' željama, onda bi to sve prepisao kompleksima, egoizmu,... Znao sam - samo sam se nadao da neće da počne sa raspravom. Ko zna šta bi devojka mogla da pomisli o meni, ipak je važila ona stara: ''S kim si onakav si''
-Pa sad, znaš kako- O, ne! Kris je definitivno počeo. Primio se i sad će da proba da je ubedi u sasvim suprotno mišljenje.- Mislim da je pitanje pažnje više stvar kompleksa koji se vuku još iz ranog detinjstva. Imala si neku traumu u detinjstvu? Deca su te odbacivala iz društva? Bila si mala? Ružna? Debela? Čepulja? Štreberka? Maltretirali su te? Nisu te zarezivali? Mislim da samo čovek sa kompleksima i egoistični narcis može sebi da dozvoli tu stalnu želju za opažanjem.
-Ha! Pa to bi ti trebao da znaš bolje od mene, pošto studiraš filozofiju, zar ne?- ponovo se zagonetno nasmejala. I kako je dođavola znala da on studira filozofiju? Ne sećam se da sam joj ga uopšte spominjao a kamoli spominjao naš faks.- Nije li _________ rekao ''Esse est fuerit percipi'' ''Biti znači biti opažen'', percepcija pre svega, ljudi, svi ljudi čistog duha i uma, neiskvarenog nekakvim traumama, ličnim strahovima, i nesigurnostima u sebe, svoje mogućnosti, i svoj duh i telo, vole da budu predmet percepcije i opažanja. Jer, stvari i postoje samo dok su predmeti nečije percepcije, zar ne?
Namignula je. Namignula mi je. Upravo pošto je izgovorila poslednju reč te rečenice uputila mi je mali osmeh i namignula mi je.
-Tako da je sasvim sigurno da neki od nas ovde, sigurno neće nikada nestati.- ponovo me je pogledala u oči, osmehnula se kao da čeka Krisov odgovor ali on je ćutao. Pokopala ga je. Ne može on protiv učenja renesanse. Iz toga je dobio devetku, i ne bi mu palo na pamet da pokuša da je opovrgne. Samo se nasmejao onim tupim telećim osmehom, a ja sam bio opijen od prizora.
-Uh, što je vruće.- namrštila se i dve jedva primetne trakice naborale su njeno savršeno čelo. Sada su joj obrazi bili skroz crveni, što je naravno još više raspaljivalo moju maštu, jer tok mojih zaključaka deduktivno je sledio iz prljavih misli: sad joj je mnogo vruće, zato je tako porumenela. Za vreme seksa sigurno će biti vruće, a kad joj bude vruće ona porumeni, što znači da bi možda tako izgledala i kad bismo vodili ljubav. Vau... Nisam mogao da istrgnem misli iz njihovog prljavog toka. A još teže mi je bilo kada je, čisto vrućini iz inata, uzela i zbacila sa sebe sako. Dobro, dobro, nije ga zbacila - skinula ga je. Ali to je izgledalo tako moćno, i tako strastveno i tako posvećeno meni da je izgledalo kao zbacivanje. Ispod je ostala u crnoj majci protkanoj lepim šarenim bedževima, u veselim bojama, sa vrlo zanimljivim natpisima - na ruskom. Nisam mogao da pročitam ni reči, ma koliko se trudio.
-Ćirilica. Džabe pokušavaš.- uhvatila me je kako blenem u njene grudi. O nebesa kakve su to grudi bile. Čvrste i kompaktne, dignute baš kako treba, i kako mi se činilo, napadno uperene u mene, kao da me namerno izazivaju. Mislila je da sam gledao u bedževe. Ma da! Gledao sam u nju i divio joj se - imala je velike usne, i velike oči, i veliku kosu i velike grudi. I divio sam joj se, iskreno, šenio bih pred njom da mi zatraži, al nikad to nisam hteo nikome, pa ni samom sebi, da priznam. Pošto je videla da mi je pogled ostao, kao klinom prikovan za njene grudi uhvatila me je nežno sa dva prsta za bradu i podigla mi glavu.
-Pa dobro. Pošto vidim da je sada s tobom sve u redu, a i ima ko da te čuva,- pogledala je u Krisa i nasmešila mu se,-mogu da idem mirne duše.
Okrenula se u trenutku i krenula ka svom stolu. Zamislio sam to privlačno telo, tu figuru, to pokretanje kose levo-desno dok ide, nemarno njihanje bedrima (pažljivo, i umereno kao da u njima nosi najveće blago ovoga sveta), uspravno držanje i glavu koja se držala više od ostalih. Uhvatio bih je za ruku, zaustavio bih je, želeo sam da pobegnemo zajedno, da imamo jedan trenutak, makar jedan jedini trenutak, nasamo. Trenutak samo za nas dvoje, kad svet oko nas neće postojati i onda će ona u tom trenutku pripadati samo meni jer će biti predmet samo moje percepcije i mog opažanja. Tako bih se izgubio u zelenilu njenih očiju, u sjajnim zvezdama što tamo krije. Tako bih želeo da ispipam šta to krije u bedrima, da ljubim njenu kožu, njene usne, njenu kosu, i celu nju - i pokušam da zauvek uhvatim tu lepotu, a da mi ne isklizne kroz prste, i ne ostavi mi samo telo na rukama. Jer, kako je rekao Tagora: ''Ko može ukrasti nebu plavetnilo?''
Ko može, do samog Boga, ukrasti njoj lepotu? Ili taj divni miris trešnjinog cveta? Hteo sam da joj zažarim obraze pa da joj rumenilo sune i isprlja to njeno tako čisto, porcelansko lice, još više, pa da mora da skine, ne samo sako, nego i majicu, i veš i sve. Želeo sam, između ostalog samo da je držim uz sebe, da je držim za ruku i ćutke stojim pored nje, da me zagrli i da ponovo osetim obrise njenog tela priljubljene uz moje - makar na trenutak - i da ćutke držim njenu ruku u svojoj. Ali nisam smeo - jer bi mi ’’srce na usta iskočilo od neprekidnih strelica iz njenih očiju’’, od njenog pogleda, i od njene tišine ispunjene rečima i mislima. I tišina nije tišina kada ona ćuti, jer kada ona ćuti onda je to tišina pretrpana emocijama i tenzijom. Hteo sam, makar da je onako obično, k'o sav normalan svet, pitam za neki podatak: ulicu, broj telefona, univerzitet na koji ide,... Ali samo sam ćutao i stajao, i pratio je pogledom dok je odlazila. Izgubio sam se u lepljivim maštarijama i bilo je kasno. Da li zbog toga što mi ponos i gordost nisu dali da je zaustavim i tražim joj broj, ili zbog toga što sam bio uveren da ona ima moj, ili naposletku zbog mog skrivenog kukavičluka - ipak ona je otišla, vratila se za svoj sto. Ovoga puta, činilo mi se, nije senzualno sedala, već je samo mehanički sela. Čarolija je bila razbijena, nastavila je da priča sa drugaricama i ubrzo su otišle. Da mi je dala samo jedan više pogled, jedan više osmeh, dodir, zagrljaj, ja bih joj, siguran sam u to, prišao i obnovio taj fluid, tu čudnu čaroliju koja se polako obavijala oko nas i stezala nas u zbunjujuću mrežu spleta okolnosti, želja, i skrivenihi nadanja. Kris joj je mahnuo za 'zbogom' i gledao u mene kao da se ništa nije dogodilo. Znam, bilo ga je sramota što ga je onako pokopala u raspravi. Znam, nikad nije mogao da se pomiri sa mišljenjem da su žene isto pametne kao i muškarci. Znam, sada ga je dodatno bilo sramota što je ispao kreten u mom prisustvu. Zato je ćutao i češkao se po bradi, i onda kao da želi da skrene sa teme započeo razgovor o vremenskim prilikama za sutra, i Bušovoj odvratnoj tiraniji. Nasmejao sam se - ali taj osmeh je bio gorak. Ona je bila tu: tako blizu a tako daleko. Više nije obraćala ni trunku pažnje na mene, i ubrzo su otišle... Možda u neki drugi pab? Možda u neki noćni klub? Ko bi ga znao. Ja sam samo stajao skamenjeno, zatečeno kao statua, i kasnije zbog toga mrzeći sebe, dok sam išao ka kući, nisam ni sumnjao da će mi se baš te večeri desiti stvar koja će biti još potresnija od pojave moje nesuđene drage u Krambu. Nekako, imao sam predosećaj da će nam se sudbine uplesti u nerastavljivo klupko.


*******

To je bila jedna od retkih večeri koje sam provodio trezan, vraćajući se kući kroz male, zavučene i mračne ulice Glazgova. Slaba svetlost koja je obasjavala ulicu bila je bolesno bleda i bela, i zagušeno je padala na asfalt lepljiv od smoga i izlizanih koraka sa cipela. U početku nisam video ništa ispred sebe - osim zamračenog prolaza, prepunog senki i nerazazljivih obrisa. Buka. Čuo sam buku. Prljavi škotski. Zastrašujuće je kuljala iz one pomračine. U tom trenutku - počela je kiša, ne, to nije bila kiša: bio je to pravi letnji pljusak. Kao da se nebo izlilo, kao neko veliko, nepresušno vedro vode, nama na glave. Usporio sam korak, pomalo oklevao, da ne bih postao, ni prvi, ni poslednji koga je progutala ulična tama. Odjednom, iz senke je izašla grupica ljudi. Ljudi? Pa, svi su bili obučeni po modi svog plemena, a mene su sada, kada sam ostao sam naspram mraka, plašili svi ti znaci bunta - pakleno jebozovne visoke potpetice i odvratno iscepane čarape na devojkama, pripijene pantalone što gnječe jaja i glomazne crne martinke na momcima, kožne jakne i kratka kosa u šiljcima - pričvršćena vazelinom, gelom i voskom. Izgledali su drogirano i repulsivno ispod svih tih napadnih pirsinga, i šminke nalik na rane i modrice- oči pande, usne crvene kao krvave rane. Dok nisam dolazio s njima u sukobe mislio sam da su oni apsolutno nevini, i nedužni za predrasude koje kruže o njima, bez obzira na razjarene i razjapljene naslove u novinama. Iako su se svi oblačili kao da se spremaju za tuču ili za divlji kres - ili oboje - smatrao sam da je to samo njihova maska. Ali sada su iz prolaza zjapila neka zla lica, gledajući otvoreno neprijateljski u svaku stvar oko sebe. Smejali su se, kao i obično, kao kad se smeju dok se sudaraju na svirkama, ispred pozornice - bila je to šutka, kao nasilna evolucija skakutanja gore-dole. Viđao sam ih ponekad kako se tuku jedni s drugima, kako se tuku sa svakim, kako urlaju na mesec, prekriveni usirenom krvlju, spremni na sve jer zapravo nemaju šta da izgube. I što me je zabrinjavalo - pojavljivalo se sve više takvih klinaca. S užasom shvatih kako se ova grupa kretala pravo na mene. Još uvek me nisu spazili, bar sam se nadao, oblio me je hladan znoj, zaklon potražih iza jednog od velikih, tamnih, reciklažnih kontejnera. Sada sam onako, krišom, čkiljio iz mraka, čekajući da prođu. Predvodio ih je jedan momak obrijane glave - sjajne, odvratne, gole, ćelave lobanje, kao ekstremni skinhed. Bio je pravi prasac što loče pivo, kako je izgledalo sudeći po njegovoj mešini koja se prelivala iz dva broja manjih farmerki. Bio je građen kao zamrzivač, kao velika, mišićava, naduta kocka. Mrtvim, turobnim očima su ga posmatrali sledbenici: kurve, narkomani, pijanice,.. Štagod. Oni su na ulicu izlazili radi svoje zabave i radi nereda. Dolazili su da se smeju, da se urade do bola, i da razbiju čitav grad i sve što im se nađe na putu, ako ih raspoloženje ponese.Taj čelavac, predvodnik divljeg pogleda, je u trenutku prošao pored mog kontejnera. Na sebi je imao i vetrovku, i primetio sam da mu nedostaju dva zuba, lice mu je bilo krvavo, pa je izgledao kao ljudožder u vreme ručka. Neka divljakuša mu je izgleda odgrizla komadić nosa. Besno se kezio sada, pokazujući rupu među zubima, kao da je gubljenje delova tela deo zabave. Znoj i kiša curili su mu niz preneraženo i unakaženo lice.
-Baš smo ga dobro izradili- šuškao je- sada će biti za svakog ponešto.
Od pozadi mu je prišla jedna od devojaka i zgrabila ga grubo oko širokog struka.
-Želim nešto sada, odmah,...- njen raspukli glas parao je noćni vazduh i dobovanje teških, kišnih, kapi po ponoćnoj tišini ulice.
-Kasnije.- odvrati ćelavac, odgurnuvši njene ruke. Znao je da ona ne govori o seksu, nego o amfetamin-sulfatu, spidu, LSD-u, hemiji: nešto što bi moglo dobro da je uradi te noći, nešto što bi joj razvalilo um i rasturilo je.
Konačno su prošli pored mene, i osetih olakšanje. U trenutku sam pomislio kako je kukavički od mene bilo to neslavno skrivanje iza kontejnera - ali bolje živ nego mrtav. Kroz letnji pljusak začuo sam glasno stenjanje, i bolesni kašalj, dolazio je iz prolaza koji su ''veseli narkomani'' ostavili za sobom. Potrčah do prolaza, bio sam siguran da je tu ležao neko kome je podhitno bila potrebana pomoć - moja - i medicinska naj verovatnije. Bio sam u pravu. Koliko sam kroz onaj gust ponoćni mrak, ispresecan slapovima kiše, mogao da vidim: na zemlji, naslonjen glavom na zid prolaza, ležao je jedan sredovečan muškarac, od svojih tri'es, tri'es dve, koliko sam odokativno mogao da procenim. Za divno čudo - nije ležao u lokvi krvi, i bio je pri svesti. Tek, kada sam prišao bliže primetih kako mu se krv sliva niz pulsirajuću slepoočnicu i kako mu se polako stvara veliki, purpurno-skarletni, otok na čelu. Grcao je u pokušaju da progovori, kao da grabi željno vazduh i guta ga ne uspevajući da izgovori ni jednu čitavu reč. Trudio sam se da razumem to mrmljanje, krkljanje i mrmutanje, videvši da je čovek nemoćan da sklopi smislenu rečenicu. Tek tada, kada sam se malo sabrao, prihvatih se džepa jakne i izvukoh mobilni. Brzo sam stiskao male dugmiće, u nedoumici da li prvo treba pozvati hitnu pomoć ili policiju. Kako policiji ovo da objasnim? Pozvao sam urgentni centar, hitna pomoć je trebala da stigne brzo. Primetih kako čovek grčevito stiska rub moje kožne jakne, razrogačenih očiju i glave dignute, uprte pravo u moje lice, nerazgovetno se bečio, i širio usta. Nisam ni osetio da mi je mali metalni predmet, ne veći od kutije šibica, skliznuo u džep, kada su se začule sirene hitne pomoći. Osetih se kao da je prošla čitava večnost, kao da sam tu, nad tim unesrećenim čovekom, bdeo satima, cele noći, a prošlo je svega nekoliko minuta. Kiša je utihnula. Čovek se sada previjao po zemlji, pena mu je izlazila mahnito iz usta, oči su mu bile zakrvavljene i krmeljive, a rana na slepoočnici sada već sasvim vidljiva. Nije prestajala da krvari. Bolničari su istrčali iz vozila hitne pomoći i potrčali ka nama, instanto su se pobrinuli za ranjenika. Meni je prišao jedan visoki, i bolesno mršav:
-Šta mu se desilo? Ko je on?
-Ne znam.- bio sam zbunjen i iskren.
-Kako ste ga našli?- bio je uporan bolničar dok su ostali pokušavali da stabilizuju čoveka.
-Ležao je tu. Malo pre je prošla jedna ulična banda, nekoliko pankera, čini mi se... Ne znam šta su. Onda sam slučajno naleteo na njega.- Objašnjavao sam grubo gestikulirajući rukama.
-Želite li da krenete sa nama u bolnicu ili ćete mi ostaviti podatke, možda će policija kasnije morati da vas kontaktira.- dugonja reče namršteno odmerivši ranjenog čoveka,- Ovo je izgleda delikatan slučaj. Razumete da je ovo neophodno, zar ne?
Klimnuo sam glavom, a zapravo je počela da me hvata panika. Jeza se polako uvlačila u kosti, i strah. Strah od policije. Nikad nisam voleo pubove. Isuviše jaki za moj ukus, isuviše grubi za moje društvo... Šta ako me okrive za stanje ovog čoveka? Za trenutak sam kleo i sudbinu, i Boga, i sve što sam baš ja taj nesrećnik koji je pronašao ovog polu-živog, unezverenog čoveka. Kako je grozno što sam to pomislio! Šta da su mene napali oni namazani kreteni u crnom? Šta da sam ja završio razbijene glave i ko zna čega još sve? I ona - Rebeka - koja je isto tako unezverenom neznancu, apsolutnom strancu, pružila nesebičnu pomoć prošle noći. Dok sam davao mršavom svoje podatke, pomislih kako je život ponekad kao konopac za sušenje veša. Razapet između dva drveta, tanka i zategnuta linije koja mirno stoji, naznačena na kraju i na početku sa dva čvora - rođenjem i smrću - i nekoliko onih blesavih, manje-potrebnih stvari i događaja - štipaljki koje tako labavo vise prikačene na konopac, i koje su šarene, kao jedine svetle i promenjive tačke konopca - one svetle tačke naših života kada se smejemo, kada volimo, kada stvaramo i koje pamtimo. Samo, problem je što štipaljki često ima premalo, i onda je tu opet samo goli, iskrzani konopac, koji tako lebdi kroz vreme, mirno stoji svezan, i kome su početak i kraj stabilni i neminovni. Ovaj događaj je malo prodrmao moj konopac, ali u kojoj meri će ga zapetljati i prodrmati - to nisam mogao ni da naslutim...

(Work in progress)

среда, 25. јун 2008.

Deca Bogataša

Mali pab pored peščane obale vrveo je od glasova i smeha pijanih učenika i okolnih meštana koji su bili redovni posetioci Zlatnog Lava u Katerini. Ovo naizgled mirno mestašce, smešteno na dugim peščanim plažama severozapadne Grčke, odisalo je harmonijom i veseljem kroz koje su studenti Sent Endru, privatnog univerziteta provodili svoju školsku godinu. Naravno, nisu svi učenici imali privilegiju da prisustvuju nedeljnim okupljanjima 'Lavova' u malom pabu na samoj plaži.
-Bonasera!- crnokosi mladić provukao se kroz masu zajapurenih ljudi stavivši veliku kriglu dopola ispijenog Nosto Azzura na uglačani drveni sto u zatamljenom i zadimljenom ćošku. Njegove krupne i čvrste crne lokne dodirivale su mu nemarno, razvijena ramena.
-Opa Don Žuan je stigao na vreme... kako neobično iznenađenje!- sujetno, nepogrešivim britanskim akcentom primeti visoki, mršavi mladić, pomerivši pritom kosu sa ožiljka na svom belom i visokom čelu i povukavši još jedan dim iz kubanskog tompusa koji je nonšalantno držao u desnoj ruci. Pre nego što je Italijan mogao bilo šta da odgovori devojka koja je sedela pored britanca se zakašlja.
-Lari! Pobogu nisam li ti rekla da ugasiš tu prokletu cigaru?- Devojka blago udari britanca laktom. Od dima tih nepodnošljivih tompusa je uvek osećala čudno stezanje u grlu. Lari sa kojim je do pre par minuta pričala u šali drsko je odmeri poput nekog nervoznog i agresivnog uljeza a potom nevoljno ustade od stola.
-U redu dovršiću svoje uživanje napolju.- promumla nevoljno mladić dok je ustajao od stola pućkajući najskuplji i najpoznatiji kubanski tompus 'Romeo and Juliet'.- Samo da znaš, Estelle, da je ovo 'sranje' kako ga ti nazivaš pušio i Vinston Čerčil.
Devojka srknu gutljaj crnog vina iz svoje visoke čaše i drsko odgovori.
-Oh oduvek sam mrzela političare, pogotovo britanske!- uskliknu ona a oči joj se vatreno zaplamtaše. Lari koji im već beše okrenuo leđa se okrete i zaškilje očima. Kao da se zagrcnuo pre no što je odgovorio.
-Jel? Ni ja nikada nisam voleo francuske brinete!- uz smeh mladić se izgubi u gomili ljudi.
-Marko! Baš dobro što i stigao, mislili smo da nećeš doći. Sedi, nema potrebe da stojiš.- devojka koja je po svoj prilici bila francuskinja se ljupko nasmeši i otpi još jedan gutljaj vina. Odista Estelle Jolie bila je podpredsednica 'Lavova' i vrlo uspešna u socijalnim krugovima privatne buržujske škole. Marko Petriči se nasmeja i sede klimnuvši glavom i otpivši malo piva.
-Estelle Jolie!
-Da, da to je ona. Dolazi ovde svake subote.- reče gospodin Dimitros, sredovečni i oniži grk, gazda 'Zlatnog Lava'. Gospodin Dimitros je nemarno brisao čaše i krigle zabrinuto posmtrajući svog mladog i nešto višeg rodjaka Artioma. Artiomu se oči zaokružiše a usta lako otvoriše dok je posmatrao sedamnaestogodišnju francuskinju, očigledno zanetu u razgovor sa svojim kovrdžavim tamnoputim prijateljem. Bila je to koketna i samouverena (na prvi pogled) devojka, u suknji koja je zbog svoje oskudne dužine izgledala (ali samo izgledala) prosto. Bila je to devojka ravne, duge i guste koste boje čokolade koja je isijavala bakarnim sjajem, i pravilnih, ali ne oštrih, gospodskih crta lica, bila je visoka i privlačna, zgodna devojka, devojka kakva je retko mogla da se vidi u Grčkoj među lokalnim stanovništvom.
-Da, da... to je ona.- nastavi gospodin Dimitros tihim glasom punim strahopoštovanja.- Čuo sam da je njen otac izgubio milione....Hiljade i hiljade je potrošio na imanja, na velelepne kuće, čuo sam da je za svoju ćerku mezimicu kupio i renovirao zamak u Škotskoj, balsku dvoranu, hiljade i hiljde su otišle na univerzitet, skupa kola, motore, markiranu odeću, privatne lekare, terpeute, trenere i profesore...
Artiom ga prekide prekorno.
-Bah! Gopoda i gospođice! Ona može da ima sve što poželi! I ona i njeni mali drugovi! Nisu one takve dame!- Artiom, visok i vitak mladić, neispavanog i ispijenog izgleda zavisnim glasom odbrusi, pljunu zgađeno i prostački, a potom nastavi kao protiv svoje volje.- Treba ih pobiti, Kostas! Mali buržuji! Mrzim ih! Mrzim ih!
Kostas Dimitros ražalošćeno pogleda svog nećaka saže se napred i prošaputa tiho.
-Ljubomora je rđav prijatelj sine moj. A studenti Sent Endrua su nam pomogli da stanemo na noge.- uzdahnu Kostas.- Biznis bi propao da nema ove dece. Vidiš li sto za kojim ona sedi?- gazda pokaza svojim debelim crnpurastim prstom ka stolu za kojim su francuskinja i italijan veselo čavrljali i nastavi.- Tu sedi elita. Vrh. Krem de la krem medju studentima. Svi koji sede tamo su rado viđeni gosti a njihove porodice su imućni svetski veleposednici i biznismeni. Život nije uvek fer...
-Meni sve ovo ne izgleda kako treba. I kako samo ona izgleda! Novac i lepota: to je previše! Kad je devojka tako bogata i popularna nema pravo da bude i lepotica. A ona svakako jeste lepotica... Sve je dobila ta devojka, sve! Posle se pitam zašto moja sestra svako veče plače! Sirota mala...
-Lidia? Zašto?- Dimitros se štrecnu ali nastavi marljivo da briše čaše.
-Izgleda da se zaljubila!- nevoljno promumla Artiom.- Ljubav! Kakva budalaština! Sirota mala nema nikakvih šansi pored ovakvih vrtirepki.- on podiže čašu uza ka Estelle i kao da nazdravlja nečemu navrnu je ispivši sve do poslednje kapi pa posle male pauze nastavi pomalo mamurno.- Izgleda da je u pitanju neki od studenata! Nije htela da kaže ništa više. Verovtno ju je neki tatin sin odbio. Proklet bio!
Kostas slegnu ramenima i poče da briše šank dok je nestrpljivo gledao na sat. Kazaljke su pokazivale pola sata po ponoći. Uskoro bi trebalo da se završi nedeljno okupljanje lavova. Baš u tom trenutku u pab ušeta krupna i zgodna plavuša odsečnih, oštrih i odlučnih crta lica i pomalo vodnjikavih plavih očiju. Njen teatralni ulaz propratilo je bučno treskanje vratila i ritmički usklađeno lupkanje visokih štikli nje i njenih drugarica koje su je poput služavki okruživale i pratile sa strahopoštovanjem. Trejsi Džejkobs: večito u centru pažnje. Predsednica popularnog udruženja 'Lavovi' i sadašnja 'kraljica Sent Endrua', osim toga što je bila privlačna i zvanično najbogatija osoba na univerzitetu odavala je utisak izuetno plitke i priglupe osobe. Trejsi elegantno odšeta do stola za kojim su sedeli Marko i Estelle i pomalo zvanično se pozdravi sa njima poljubivši Estelle u obraz.
-O draga! Nemaš pojma koliko mi je milo što si ovde! Tvoja podrška bi mi veoma značila na predstojećim izborima za predsednika kluba i ovogodišnju univerzitetsku kraljicu!-. mis Džejkobs se pomalo zacrvene bilo joj je neprijatno što je bila tako direktna, ali ona jednostavno nije mogla da smisli bolji način da istakne da bi Estelle Jolie ''morala'' da glasa za nju ove godine. Estelle se ironično osmehnu i nasloni na prozorsku dasku. Lice joj je bilo čežnjivo, živahno, puno unutrašnje snage, i pomalo misteriozno tajantveno, kao i uvek. Pored nje Trejsi Džejkobs je izgledala tako plastično i veštački, nekako pomalo bledunjava od višeslojnog pudera koje je redovno nanosila na svoje lice.
-Bien sur, ma cherie! Bien sur!- slatkastim glasom reče Estelle a onda se uhvati za glavu.- Oh mon dieu! Mislim da mi nije dobro... Prilično je kasno. Možda bih trebala da prilegnem.
-Ispratiću te do sobe...- Marko ustade od stola i kavaljerski joj pruživši ruku.
-Tsk, tsk, tsk.... Ne tako brzo dragi moj Mark!- Trejsi ga potpuno neumesno povuče za rukav a onda izmenjenim maznim glasom nastavi.- Naravno ti ćeš i ove godine glasati za mene?
-Da. Svakako to će biti neophodno! Zar ne?- oštro i podrugljivo odgovori Marko dok je požurivao Estelle ka vratima ne sačekavši da Trejsi shvati njegov drzak komentar.
Njih dvoje prođoše pored grupe studenata koja je veselo plesala, pored visokog mladića poluduge plave kose koji je sedeo malo dalje za šankom i koji im uputi otvoren pogled dok su prolazili i pored gazde i njegovog već pijanog nećaka koji ih otpozdraviše sa 'Kalinihta' dok su izlazili.
-Konačno svež vazduh! Mamma mia! Mislio sam da ću se ugušiti od onog njenog parfema!- zavapi Marko dok je udisao svež, morski vazduh.
-Hm... Da miriše kao neka jeftina kopija, ali veruj mi: nije! To je novi MaxMara i košta mnogo!.- Estelle procedi kroz zube skinuvši sa sebe masku umorne devojke, vatra joj ponovo zatitra u očima.- Naravno moj Dolce8Gabanna, Poison, je najbolji!
Na nekoliko koraka od sebe Estelle ugleda svoju najbolju rođaku Alienor, ona se zatrča i zagrli je temperamentno.
-Alienor! Je ne crois pas! Gde si bila?
Lari je stajao sa strane i sa simpatijama posmatrao kako se Estelle baca među raširene ruke zgodne, crnokose devojke. Alienor Desinnocent. Sitna, vatrena, lepa i izuzetno pametna.
-O vidim da si ugasio svoju smrdljivu cigaru, Lari!- drsko primeti Estelle. Alienor se nasmeja, oduvek je volela neposrednost svoje prijateljice. Lari se pomalo zbuni i blago pocrvene.On je VOLEO svoje tompuse. Estelle nastavi drsko i odsečno. –Ha! Ne voliš francuske brinete ali uživaš društvo francuskih crnki. Vrlo dobro!
Alienor pomalo porumene.
-Samo kad smo pobegli odande!- Marko Petriči se ubaci u razgovor a Larija obli uobičajeno bledilo.- Ona guska mi zaista ide na živce!
Marko stisnu pesnice i mrsko procedi kroz zube.
-Mrzim glupe žene. One bi trebale da postoje samo na jednom mestu!
-U tvom krevetu?- našali se Alienor.
-Ne!- Marko zgađeno odmahnu glavom.- Na vešalima.
Lari pretrnu ali Estelle i Alienor se nasmejaše.
-Pa milo mi je da smo večeras svi u dobrom raspoloženju.- Estelle uzdahnu pogledavši u zvezdano nebo iznad sebe.- Uostalom noć je tek počela.
-Dobila si pismo od oca...- Reče Alienor izvdivši belu kovertu iz džepa svoje teksas jakne i pruživši je Estelle.
-Bon! Taj čovek nikada neće naučiti da koristi računar zar ne?- Estelle se smejala zgrčivši pismo u šaci. Noćas je bila posebno vesela ili je to bio samo uticaj spektakularnog grčkog crnog vina...
Marko i Alienor su se takođe smejali dok se Lari zatuljeno smeškao pronicljivo gledajući sve oko sebe. Ne čekajući odgovor Estelle se izula i potrčala ka samom rubu peščane obale šljapkajući bosim negovanim stopalima po slanoj morskoj vodi i pozivajući Alienor da joj se pridruži.
-Vas Alienor!- Estelle je mahala ali nije morala dva puta da ponovi Alienor je sa izrazom oduševljenja bosa dotrčala i priključila se šljapkanju po bistroj i penušvoj morskoj vodi uživajući u blagom dodiru sa peščanim tlom. Marko slegnu ramenima kada su im se on i Lari priključili.
-I je si li ga videla? Jel bio tamo?- upita Alienor provokativno.
-Koga?- Estelle je znala o kome je reč ali je htela da se igra.
-Tu sais! Ton pettit ami!- zakikota se Alienor.
-Ah bien sur ma cherie! Ali znaš šta? On mi nije dečko... Teško da bismo se uklopili po temperamentu i nacionalnosti....- Estelle sanjivo reče opijena mirisom mora, srebrnkastim mesecom koji se smešio na prozračnom nebeskom svodu..
Lari se trudio da upotrebi svoje oskudno znanje francuskog kako bi otkrio o kome je reč dok je Petriči zamišljeno gledao u plahovitu morsku vodu. U daljini su se čuli koraci.
-Kasno je. Mislim da bi bilo bolje da se vratim u sobu.- Marko reče namrštivši se.- Ciao.
-Aurevoir!- Alienor veselo mahnu a Estelle otpozdravi klimnuvši glavom.
-Gde smo ono stali?- Alienor se zamisli.- A da, kod tvog ljubavnika, slatkišu! Efikasnost je ono što se sada zahteva od tebe!
-Alienor! Prekini! On mi nije nikakav ljubavnik! Pa ja tog momka uopšte ne poznajem! Ne znam apsolutno ništa o njemu. Osim da zajedno idemo na uni.
-Ali znaš sasvim dovoljno!- Alienor se zagonetno osmehnu.- I kakav je?
Lari je hteo da sazna o kome se radi ali je ipak odlučio da ćuti.
-Il est ideal! Il est beau, haut, blond, avec les yeux verd, peut etre les yeux bleu. Je ne sais pas!- Estelle odgovori i poče da peva sanjalački i veselo kao da nije svesna Larijevog i Alienorinog prisustva.- Tu m'avais dit ce garçon est volage. Fais attention il va te faire souffrir! Pourtant près de lui je vis sur un nuage….Et le bonheur danse sur mon sourire! Et moi la fille libérée….Confondant le jour et la nuit, pratiquant l'amour buissonier, comme un défi... A quoi sert de vivre libre quand on vit sans amour? A quoi sert de vivre libre quand on vit sans amour?
-O ne opet ta pesma!- uzviknu Alienor.
-Ćut, ćut da čuješ nastavak.- Estelle je prekori i nastavi.- Toi mon amour, mon ami quand je rêve c'est de toi mon amour, mon ami quand je chante c'est pour toi mon amour, mon ami! Je ne peux vivre sans toi, mon amour, mon ami, et je ne sais pas pourquoi ah ah ah ah ah ah ah ah ah….
Lari nije hteo ni u kom slučaju da je prekida jer ispod ledenog brega fasade tipičnog britanca bila je i sentimentalna strana, a njemu se zapravo svidela pesma i način na koji ju je Estelle pevala.
-Je n'ai pas connu d'autres garçons que toi. Si j'en ai connu, je ne m'en souviens pas. A quoi bon chercher, faire des comparaisons! J'ai un cœur qui sait quand il a raison et puisqu'il a pris ton nom… On ne sait jamais jusqu'où ira l'amour et moi qui croyais pouvoir t'aimer toujoursQui je t'ai quitté et j'ai beau résister. Je chante parfois à d'autres que toi un peu moins bien chaque fois…- Baš u trenutku kada je Estelle Jolie ponovo želela da otpeva refren neprijatno zakašljavanje je prekide. Levo od nje stajala je bleda devojka svetlosmedje, gotovo plave kose i upadljivo tamnih očiju. Visoka i vitka devojka je očigledno bila nepoželjna pošto Alienor poprimi zabrinut izraz a Estelle se namršti. Martina je bila poput utvare večito nepoželjna, bleda i upadljiva. Lari mahnu svima i bez reči polako krenu ka domu.
-Kuja!- svetlokosa devojka uskliknu nešto na svom maternjem jeziku a potom coknuvši nekoliko puta nastavi na engleskom.- Lepo... vrlo lepo...
Estelle zausti nešto da kaže ali je Alienor nagazi kako bi je opomenula.
-Da. Šteta što je ovde odjednom postalo tako zagušljivo. Bože Martina, kakvo čudo! Do malo pre je moglo sasvim normalno da se diše ali sada...- Estelle trepćući odbrusi a potom se osmehnuvši se okrete ka mladiću koji je stajao pored nje.
-Dobrij v'ećer Nikolaj.
-Bal'šoje spasiba, Ja saglasen krasivice.- visoki plavokosi mladić paperjaste loknaste kose odgovori.
-Prekinite! Ništa ne razumem!- Uzviknu Martina uvredjeno.
-Ne pominjaješ? Ah plahoj glupa!- Estelle reče te ona i Nikolaj razmeniše poglede pune podsmeha i on se zakikota dok je Alienor bila uzdržana. Kao da nisu primeđivali Martininu ljutnju, i njen bes kada su i posle upozorenja nastavili da pričaju na ruskom.
-Dobro Martina, možemo i na engleskom mada ja volim ruski...- Estelle se koketno i pobedonosno osmehnu. Nikolaj pomalo pocrvene.
-Magul'i ja minutku pagavarit' s vami?- Nikolaj reče nervozno. Estelle klimnu glavom i prošaputa Alienor
-Želi da priča sa mnom. Tu sais... pouvre garcon. Il n y a pas de chance! Odmah se vraćam.- Estelle prošaputa a Alienor slegnu ramenima. Dosađivala se dok je posmatrala Martinu kako kipti od besa. Nikolaja i Estelle koji su pričali na ruskom na nekoliko koraka od njih.
-Vi gavarite pa' Ruski?-Nikolaj uzbuđeno primeti.
-Da. Kanešna. Pa' ruski, pa' francuski, pa'anglijski, pa'niemecki, pa' serbskij.- Estelle zadovoljno klimnu glavom.
-Ne mogli bi vi praviesti s nami etat većer?
-Njet.- Estelle omahnu glavom i oštro pogleda u Martinu.- Spasiba za priglašenije.
-Ah, padaždite jiešćo niemnoga...- Nikolaj je zamoli da ostane još malo ali Estelle odlučno odmahnu glavom. Nije trpela tu glupu Martinu.
-Skolka vam ljet?- Nikolaj upita prošavši rukom kroz svoju kovrdžavu grivu pre nego što je Estelle uspela da odgovori na prethodno pitanje.
-Siemnacat.- Estelle reče da ima sedamnaest godina i okrete se da pođe ka Alienor.
-Harošij krasivice. Razrešite pravadit-vas damoj?- Nikolaj se ponovo zacrvene.
-Oćen sažaleju... nevazmožna. Moram da se vratim sa svojom rođakom.- Estelle se kretala ka Alienor koja je izgleda bila u žučnoj raspravi sa bogatom hrvaticom Martinom.
-Maguli ja zaftra priglasit.-vas v-kupaca?- Nikolaj ju je sustizao i ponudio se da sutra prošetaju do plaže.
-K sažaleniju zaftra ja zanata. Mne oćen žal!- Estelle zastade kod zajapurene Alienor koja se drala na iskeženu Martinu.
-Izinite što bespakoju vas....- Nikolaj tužno promrmlja.
-Pažalasta ne za šta! Spakojnaj noći, Nikolaj...- Estelle namignu dok je vukla Alienor dalje od razbesnele Martine.
-Do svidanija krasivijcje!- Nikolaj se ozari u trenutku ne primećujući Martinin besan i pomalo poređen pogled.
-Idiote!- Martini se ote sa usana dok je posmatrala Nikolaja koji je sanjivo gledao kako Estelle i Alienor odlaze ka univerzitetu odnosno domu za studente.
-Kak?- Nikolaj se trže a potom se prebaci na engleski jezik a potom promrmlja.-Prelepa je....
-Neki ljudi imaju sve.- gorko primeti Martina.
Na njenom licu javi se čudan kivan izraz dok je posmatrala dve devojke koje su se udaljavale. Obe su bile savršeno doterane a Estelle se pobednički smeškala i hodala samouvereno kao da šeta po modnoj pisti na nekoj reviji. Martina ih je mrzela sve, i Estelle i Alienor i onu praznoglavu lepoticu Trejsi, čak je mrzela i suvonjavu i frigidnu britanku: Emili. Ali sada dok je gledala Estelle i Alienor prisećala se svega i Trejsi je tako hodala. U njenom držanju bilo je nešto od one sigurnosti koja je svojstvena slavnim glumicama. Ona je bila navikla da je gledaju, da je obožavaju, da bude u centru pažnje ma gde se nalazila. Bila je i te kako svesna požudnih pogleda koje je izazivala i, istovremeno, gotovo nesvesna da postoje; takva pažnja bila je sastavni deo njenog života.
-Nije fer...- Martina tiho dodade da je Nikolaj ne čuje. Nikolaj je, međutim, ču. Namrštio se.
-Znači to nije fer?- upita on blago. Martina ljutito pocrvene.
-Molim, nisam ja ništa rekla!
-Pa da, to je stvarno previše za jednu osobu. Novac, lepota, prekrasno telo i...
On zasta ali ga Martina dopuni:
-i LJUBAV.
Nikolaj se trgnu.
-Molim? Šta?
-Ljubav. Nije zlato sve što sija. A ona ume da voli... doduše ne tebe.- sa podrugljivim podsmehom primeti Martina dok je gledala grč očajanja na Nikolajevom licu.
-Kako znaš?
-Oh, pa ja vidim i stvari koje tebi promaknu, znaš videla sam sve što je imalo da se vidi.- iznenada promeni boju glasa i nastavi sa izuzetnom žestinom.- Baš sam odvratna! Zaista jesam! Ružna sam zar ne? Isuviše ravna možda?! Ali ne samo to... nego sam i životinja skroz na skroz! Poželela sam da mogu da joj strgnem onu skupu odeću sa tela i zgazim joj ono ljupko, nadmeno lice. Ljubomorna sam i mrzim je! Mrzim ih sve!- Martina prsnu u histerični plač- Ali to je ono što osećam! Sve one su tako stravično uspešne i dobrostojeće i obezbeđene!
Nikolaj je bio malo zbunjen zbog te iznenadne provale osećanja. Uhvati je za ruku i blago je prijateljski prodrma.
-Smiri se. Biće ti lakše sada kada si sve to izgovorila.
-Prosto ih mrzim! Nikada nikoga na prvi pogled nisam toliko zamrzela.
-De de.... nije sve tako crno mala moja Martina.- Nikolaj se nasmeja.
-Ti...ti...ne znaš!- Martina je grcala.- Slep si za tuđa osećanja! Da, možda je i voliš! Ali ja... ja tebe volim!
Nikolaj se trznu pogledao je devojku koja je stajala pored njega. Ona je bila uljez. Njeno bledo izduženo i ispijeno gradsko lice i dugi tamni nokti, kratka svetlosmeđa kosa i sitne pomalo razmaknute oči koje su ga molećivo kroz suze gledale i upijale.
-Ja... ja moram da idem. Kasno je. Laku noć, Martina.- Nikolaj se zbunio, osećao je izvesnu dozu kajanja. Kako je samo mogao da bude tako slep! Da ne vidi šta se sprema! Ali ne može da prihvati Martininu ljubav... Ona je tako.... ona nije devojka... više je nekako...Martina. Da. Ona je za njega oduvek bila samo Martina. Nije nikada bila moguća opcija. Nikada je nije posmatrao kao žensko, i to je bila donekle njegova krivica. Ali taj bledi fantomski lik, ispijeni i suvi obrazi naglašenih jagodica, tanke povijene usne i sitne razmaknute oči, kao i večito neuredna kosa koju je raščupano nosila. Neprivlačna Ofelija. Ježio se pri samoj pomisli da bi mogao da... Okrenuo se i potrčao ka domu.
-Da trči! Trči! Bolje bi ti bilo!.- Martina je neurotično lupkala nogom o pesak dok se trudila da rukavima obriše bujicu suza koje su neprekidno navirale.- Jer sam u stanju da nekog ubijem! Uf!
Nikolaj se okrete i ode bez pozdrava. Noćas ništa nije moglo da mu pokvari raspoloženje.
'Zlatni lav' je konačno ostao prazan. Umorni vlasnik je verovatno hrkao u svom udobnom krevetu, Artiom se pokupio pijan i izašo nevoljno iz paba, a studenti su se razbežali na sve strane. Većina je naravno otišla u svoje luksuzne apartmane u domu za studente, nekolicina je svakako otišla na kupanje. Bledo-srebrnkasti mesec je polako bledeo nebom dok se krvavo-crvena zora obrušavala na mirnu i glatku površinu vode. Mlado tek izašlo sunce promolilo je voje bledoružičaste zrake nad nepreglednom morskom pučinom a prvi ptičiji poj se promolio Katerinom i Pieriom.

Druga glava

Vlažan morski povetarac nanosio je beličaste penušave talase na peščani žal. Zubato oktobarsko sunce je usahlo na vedrom plavetnilu neba. Kazaljke na velikom zidnom časovniku u holu univerziteta prevalile su dug put i pokazivale kasne podnevne sate. Žamor usplahirenih studenata širio se školskim hodnicima dok su gospodin Eksitopulou, direktor škole, i dva tamno odevena muškarca razgovarala i gestikulirala. Direktor škole je očigledno bio vrlo uzrujan oko nečega i dok je objašnjavao šta se dogodilo tog kobnog jutra neprestalno je grickao svoju tanku donju usnu i mahnito pokazivao rukama.
-Malaka! To je nemoguće kad vam kažem! Svim studentima je najstrože zabranjeno kretanje van univerzitetskog zemljišta posle osam uveče! Imamo stražare koji čuvaju ulaze u školu. Posle osam je nemoguće ući ili izaći iz internata.- Dekan se preznojavao i grčio pušući i uzdišući. Njegovo okruglasto, mlohavo lice bilo je zajapureno i znojavo dok se trudio da razuveri dvojicu muškaraca u njihovu teoriju zavere.
-Što onda znači da je neko od vaših učenika izvršio ubistvo...- prekide ga oniži debeli grk. Bio je to čovek izrazito povijenog, kukastog nosa i pametnih okruglastih sivih očiju. Njegovo proćelavo teme i izražena gornja usta odavale su utisak samosvesne osobe pune životnog isklustva. Inspektor Krimzakis je svakako bio blaga osoba od poverenja, što nije moglo da se kaže za njegovog mladog visprenog kolegu. Mlađi visoki muškarac, tridesetih godina, u tamnom odelu i ofucanim tenis patikama je pridržavao vrata sobe broj 29 u studentskom domu bio je to inspektor Arvantiki na svom prvom zadatku.
-Grešite!- uskliknu dekan Eksitopulou.- Ovde se školuju samo deca sa pedigreom. Niko od njih ne može biti ubica.
-Oh u to ne sumnjam!- Arvantiki uzdahnu sarkastično prevrnuvši očima.- Videćemo ko je od te fine dece naš zagonetni ubica!
-Ohi! Arvantiki nisam li te učio da ne donosiš preuranjene zaključke!- stariji inspektor prekori svog mladog kolegu a zatim otvori vrata sobe. Sve je naizgled bilo u redu i na svom mestu samo što je beživotno telo mis Trejsi Džejkobs besomučno ležalo na francuskom krevetu. Bila je bleda, vrlo bleda. Njena razmazana maskara stvarala je sablasne crne kolutove oko očiju, podbuli podočnjaci i izražena vena sa desne strane čela je svedoćila o patnji sirote devojke u poslednjim trenucima svog života. Kovrdžave plave loknice su bile rasute po izgužvanoj posteljini a sa njenih karminom umazanih usana slivala se čudna bela pena.
-Besnilo.- promrlja stariji inspektor zabrinuto.
-Trovanje.- Arvantiki se izjasni..
Trejsi Džejkobs koja je izgledala poput nepomične marionete ili nekakve lutkice, do juče kraljica univerziteta, tog jutra mlad leš, izgledala je tako nestvarno, tako lepo. Njene krupne i vodnjikave plave oči su se sada caklele stakleno poput beživotnih plavih dugmića, belo oklembešeno telo u ružičastoj flanelskoj spavaćici bilo je raskalašno rašireno po krevetu. Čaša sa vodom bila je slomljena u param parčad na podu. U kanti za đubre u kutu sobe stajala je ljupka ambalaža čokoladne bombonjere, izlomljeni buket cveća i izgužvanih papira. Mlađi inspektor navuče rukavice pažljivo započevši detaljni pretres sobe.
-Trebaju nam dokazi...dokazi!- progunđa inspektor Krimzakis.
Artiki je spretno pretraživao noćni stočić mlade Amerikanke. Časopisi, Elle, Cosmopolitan, J17, Vogue, puno beskorisnih spisa i papira, nekoliko fotografija sa kojih su se smeškala privlačna lica studentkinja, mali plišani meda, poluprazna kutija antibebi pilula, špil karata,... ništa što bi moglo da bude korisno u istrazi. Artiki dođe do velikog ormara u uglu sobe i iz gomile odeće i donjeg veša izvuče malu ukoričenu kožnu svesku. Na koricama je bilo urezano 'My Diary T.J.'
-Evo. Dnevnik Trejsi Džejkobs.- uskliknu mladić zadovoljno.
-Dobro. Možda će nam to biti od koristi.- stariji inspektor klimnu glavom pospano i nastavi da proučava leš.
Artiki se saže podigavši razbijene komadiće stakla kada se začulo neprijatno pištanje na melodiju ''Shake It''. On zavuče ruku u levi džep svog tamnog sakoa i izvuče mobilni.
-Ne? Pote?...Fisika! Alit'ja. Herete.- Artiki završi razgovor preklopivši svoj jeftini siemens, i pažljivo ga vrativši u džep sakoa.- Dobili smo prve analize forenzičara. Baš kao što sam i pretpostavio devojka je bila otrovana.
Dekan preblede. Neko je ubio najuticajniju i najbogatiju učenicu Sent Endrua.
-To svakako mora biti neko od lokalnih meštana.- zausti dekan Eksitopulou glasom koji je podrhtavao od strepnje.
-Sumnjam. Sami ste rekli da je posle osam časova nemoguće ući i izaći sa univerzitetskog zemljišta. Forenzičar kaže da je vreme smrti neodređeno ali da je smrt nastupila u periodu između dva i pola četiri ujutru, svakako to nije bila bezbolna i trenutna smrt, devojka je provela najmanje nekoliko minuta u najgorim bolovima.- Artiki izloži činjenice. -Oh! Ali neko je morao da čuje njeno vrištanje... Zar nije mogla da dozove pomoć?- dekan se nervozno počeša po svojoj sedoj proređenoj kosi.
-Teško. U ovom slučaju ubica je bio pametan. Da li je gospođica bila alkoholičarka?
-Ne! Kako vam samo tako nešto pada na pamet!- dekan pocrvene.
-Pa u krvi ove mlade devojke pronađeno je 1,8 promila alkohola. Pre smrti u organizam je uneta znatna količina tetidisa razmućenog u vodi. Sada molim vas bez ustezanja želim iskren odgovor. Ko je još znao da Trejsi Džejkobs pije?
-Pa..pa... pretpostavljam njeni prijatelji sa univerziteta. Uh, imala ih je mnogo. Znate popularnost nije laka stvar...
-U vodi je bio razmućen tetidis. Što nas dovodi do zaključka da je osoba koja je otrovala mis Džejkobs ZNALA da je ona te večeri unela znatnu količinu alkohola u sebe.- reče mladi inspektor ledenim glasom.- Znate li šta je Tetidis?
Dekan uplašeno odmahnu glavom.
-Izuzetno opasan lek koji se daje alkoholičarima koji idu na odvikavanje. U slučaju gospođice Trejsi Džejkobs uzrok smrti nije lako utvrditi. Ubica je, koliko mogu da primetim, razmutio nepoznatu količinu tetidisa u vodi kako bi se osigurao da Trejsi neće moći da pozove pomoć. Ponekad ovaj lek, u ovom slučaju otrov, ima željeno dejstvo, žrtvi pođe pena na usta posle koje nastupi gušenje, pa je samim tim vrištanje i zapomaganje nemoguće.. Ubrzo posle unošenja u organizam, skoro trenutno počinju da se gase životne funkcije. Paraliza je prvi stupanj.- detektiv Artiki je govorio brzo i postojano duboko ubeđen u svoje tvrdnje.- Dakle pretpostavimo da je devojka neznajući unela smrtonosnu materiju u organizam i šta se dalje dešava?
Dekan zatečeno trepnu i preblede, dok je inspektor Krimzakis prezrivo gledao u svog hvalisavog partnera strpljivo čekajući da on završi sa izlaganjem svojih pretpostavki. Artiki se zakašlkja i nastavi:
-Dakle, odmah pošto su supstance dospele do sluzokože unutrašpnjih organa počelo je razlaganje materija. Drugim rečima devojka je osetila neverovatnu bol u želudcu i duž ždrela. Htela je naravno da vrisne, ali kako je otvorila usta jezik joj se zapleo. Usledila je potpuna paraliza tela i svih mišića, kao i onesposobljavanje krvnih sudova i arterija, bubrezi potpuno otkazuju što naravno uslovljava onesposobljavanje sagorevanja alkohola u krvi. Srce je ubrzo potom prestalo sa radom zbog ogromne razlike u pritisku, a krvni sudovi u mozgu su bez sumlje eksplodirali, pukli! Usledila je aneurizma odnosno razlivanje krvi u mozak, od čega je, naravno BUM! Usledila smrt. Možda je neki sekund pre smrti pala u ''alkoholnu'' komu.
U sobi nastade tajac. Svi trojica pogledaše na opruženu devojku. Njene još uvek otvorene, staklaste oči bile su tako nežive i tako nespokojne. Na njenom licu bio je primetan užasan grč sa kojim se borila dok se trudila da dođe do daha. Najpoznatija devojka u školi bila je mrtva. Osumnjičenih je bilo mnogo, možda čak i previše, ali bio je to izazov koji su inspektori morali da prihvate.
-Pa dobro. Šta je tu je.- Stariji inspektor sleže ramenima.- Počinjeno ne može biti ispravljeno. Na nama je da nađemo ubicu u najbržem mogućem roku.
-Da. Ipak...šteta za takvu lepotu. Potpuno protraćena mladost...- promumla Artiki tužno.- Bar da je poživela još koju godinu. Stariji inspektor se podsmehnu:
-Ćuti stari moj! Ti ionako ne bi imao šanse kod ove gospođice.- inspektor Krimzakis se okrete dekanu i nastavi.- Prvo i prvo želim da znam ko je sve sinoć bio u bilo kakvom verbalnom i fizičkom kontaktu sa Trejsi Džejkobs. Drugo i drugo želim da znam ko ima najveći motiv da ubije ovu sirotu devojku i treće, ali i najvažnije želim da znam kako je ubica uspeo da uđe u sobu. Rekli ste da je soba bila zaključana sa unutrašnje strane? Pretpostavljam da je gospođica Džejkobs imala cimerku, svakako ovaj drugi krevet nepogrešivo implicira na to!
-Da. Da.- dekan poslušno klimnu glavom.- Soba je bila zaključana 'code' karticom. Postoje dve kartice za otvaranje, jedna je pripadala gospođici Džejkobs- dekan uperi prstom ka vratima malo razvaljenim iz šarki, u čijoj je ključaonici idalje stajala dopola gurnuta kartica- a druga je i dalje u vlasništvu gospođice Britni MacKanzie, njene cimerke.
-MacKanzieva je otkrila leš?
-Mhm...da. Tako je. Ona i gospođica Jollie iz susedne sobe su prijavile ubistvo.- dekanu je očigledno bilo izuzetno neprijatno ovo unakrsno ispitivanje.
-Pretpostavljam da bi najbolje bilo da čujemo celu priču iz prve ruke. A gde su sada te dve devojke? Molim vas, dovedite ih. Želim da čujem šta se tašno dogodilo.
Dekan pokorno klimnu glavom i žurno izađe iz sobe. Posle samo nekoliko minuta u sobu su ušle dve sasvim različite devojke. Dežmekasta devojka kratke riđe kovrdžave kose i izrazito pegava, glasno je ridala pridržavajući se za rukav svoje smirene i staložene pratilje.
-To...to je užasno! Sirota Trejsi...- grcajući promrmlja Britni kroz suze. Estelle uzdahnu i slegnu ramenima. Ispravila je svoja lepa izvajana ledja i skrstila ruke nezainteresovano.
Inspektori su se začudili. Dve tako različite devojke su stajale pred njima. Jedna usplahirena i plačljiva, koja nije mogla da se pomiri sa činjenicom da je njena cimerka mrtva, i druga potpuno hladnokrvna i staložena koja je u tom trenutku izgledala ravnodušno. ''Prelepo okrutna'', pomisli inspektor Artiki. I zaista, to lepo, srcoliko i belo lice koje nije odavalo ni trunkicu sažaljenja, mačkaste zelene oči bademastog oblika, i duge izuvijane trepavice pod kojima je devojka uspešno skrivala svoj oštar pogled. Na njenim svetlucavim punim usnama večito je treperila strast, poput nekog nezagasitog plamena i požude koja je izbijala iz nje.
Estelle nabra obrve:
-Donc, hteli ste da nas vidite?
Artiki je idalje blago otvorenih usta gledao u nju duboko zaintrigiran njenom hladnokrvnošću. U njenom glasu nije bilo ni malo straha ni tuge. Stariji inspektor otpozdravi.
-Dobar dan gospođice...
Ali Estelle ga preseče:
-Pa i nije tako dobar za pojedine...- reče bacivši prezriv pogled na Trejsi. Čak ni mrtvu nije mogla da je podnese.- Pretpostavljam da ste nas doveli ovde kako bi odgovorile na neka pitanja.
-Da... Dakle...- inspektor nije znao kako da otpočne.- Verovatno vam je poznato da je vaša drugarica mrtva.
Estelle prevrnu očima.
-Bien sur. Ali... – ona htede da kaže još nešto ali se zaustavi na vreme.
-Ali...?- upita inspektor Artiki.
-Oh ništa, danas nisam pri sebi. Znate vrlo sam umorna.- Estelle reče neuverljivo zevnuši.
-Ja...moram da vam kažem. To je bilo grozno.- Britni reče trudeći se da priguši plač.- Užasno. Kad sam je videla da leži na krevetu tako bleda i hladna... Oh bože! Bilo je užasno.
Britni prekri svoje isuviše pegavo lice šakama i ponovo zaječa.
-Bili ste bliski sa gospožicom Džejkobs?- Krimzakis upita.
-O pa da... pretpostavljam da se može tako reći. Znate bile smo najbolje drugarice, ona iz L.A.-a a ja sa Menhetna dobro smo se uklopile, zaista važno je imati nekog svog u stranoj zemlji...- Britni zamuca.- Jutros kada sam htela da uđem u sobu, nisam mogla...bilo je zaključano. Znala sam da je Trejsi unutra, čula sam je kada je sinoć došla, ali...oh pa znate...- devojka blago pocrvene- bilo je takvih situacija i ranije... Mislim... mislila sam da je sa nekim, i nisam želela da ih uznemiravam. Ali onda... nije se pojavila jutros na doručku, ni kasnije u biblioteci a obećala je da ćemo zajedno raditi esej za sredu. Zabrinula sam se i odlučila da proverim šta se dešava. Estelle mi je, kao i ranije, dala da pređem preko njenog balkona... i onda...onda sam videla... ja...
Britnin glas se ponovo izgubi u bujici suza koje su navirale.
-Oh molim vas nastavite...- Artiki reče pruživši joj papirnu maramicu.
-Hbala...Brlo jubazno od bas...- zaslinavljena Britni obrisa nos i suze, i nastavi- Onda sam videla taj grozan prizor. Trejsi je o-moj-bože, o-moj-bože, ležala na krevetu, videla sam njene oči! Bile su otvorene! Oh te strašne fantomske oči! Prvo sam pomislila da me zeza ali onda sam videla da ne diše, kada sam opipala puls shvatila sam da je... mrtva.
Estelle preuze priču:
-Tri sekunde pošto sam Britni pustila da pređe preko balkona u mojoj sobi začula sam užasno vrištanje i plač, preskočila sam preko balkona i videla Britni koja se previjala od šoka po podu i Trejsin leš na krevetu. Onda smo pozvali dekana i to je to.
Bilo je nečega u oštrom i hladnom izgovaranju ''leš na krevetu'' što se nije dopalo Artikiju. Estelle je očigledno bila prilično zadovoljna razvojem događaja.
-Molim vas recite mi nešto više o vašoj vezi sa Trejsi Džejkobs.- Artiki reče.
-Vezi? Pa veze skoro da nije ni bilo, jedina povezanost između mene i te devojke bio je zajednički balkon i ništa više.- Estelle ponovo skrsti ruke. Nevoljno je odgovarala na pitanja.
-Hm... u redu. Britni, molim te reci nam kada je gospođica Džejkobs sinoć izašla iz sobe.
-Svakako...da vidimo...- MacKenzieva je prevrtala podatke po glavi.- Da... ja sam sedela ovde na krevetu dok se Trejsi sređivala za izlazak bilo je to negde oko ponoći... Ja bih kao i svake večeri sačekala da Trejsi izađe iz sobe,...sinoć sam bila pozvana na pidžama parti Meri En, tako da sam bila vrlo srećna. Znate ja obično ne volim da izlazim tako da sam i ovog puta ljubazno odbila Trejsi....
-Zašto?- neumesno primeti mlađi inspektor.
-Oh...pa...- Britni pocrvene.- Vidite sve one su tako... tako glamurozne. Ja nikada ne bih mogla da izgledam tako dobro. Ne, odista ne bih. Nije da nisam pokušala, jednostavno ja nisam tip za izlaske i nemam šta da tražim u tako visokom društvu. Neprijatno bi mi bilo da izlazim sa tako lepim devojkama...- Britni je sa čežnjom i divljenjem govorila.- Mene momci ionako ne primećuju zar ne?
U uglu Estellinih usnica pojavi se zločesti osmeh dok je slušala MacKenzievu. Inspektor se osetio neprijatno zbog Britninog pitanja. Da li je to uopšte bilo pitanje? On se zakašlja:
-Mhkhm... Siguran sam da nije tako. Molim vas nemojte skretati sa teme.
-Oh zbilja?- na Britninom licu se pojavi bora ljutine. Bila je uvređena.- Skretanje sa teme? Ne bih rekla! Vidite ja sam za ceo ovaj svet nevidljiva! Apsolutno moje postojanje je nedefinisano, dragi moj inspektore, ja sam sablast, bajka za malu decu, ja sam vazduh! Naposletku i ako bih imala šta da kažem, kao što imam, niko me nikada ne bi saslušao. A onda, onda kada se očekuje od mene da pričam, da trtljam, da kažem ono od čega nečija sušta egzistencija zavisi, onda me požuruju i govore da skrećem sa teme! Nemojte molim vas! Vi ne znate kako je meni bilo! Od trenutka kada sam kročila u ovu školu! Od prvog trenutka kada sam ugledala svoju cimerku i ostale devojke znala sam da ću večno biti u senci! Ona je bila tako prokleto lepa, bila je plava zar ne... imala je dobre sise i lepo lice i.... Recite mi inspektore kako-se-već-zovete da li vi volite sise? Morate priznati da su Trejsine baš lepe. Prava premija, a?!
MacKenzieva se drala, vrištala je od besa. Estelle se kikotala u sebi dok joj je otvoreni osmeh sijao na licu. Inspektor je počeo da se preznojava i da crveni. Kakva pitanja! Ova devojka mora da je poludela! A opet, sve što je rekla bila je suva istina, i svi su to dobro znali, samo što prag učtivosti nije smeo biti ukaljan. Apsolutno je drsko reći nekome da je neprimetan i nevažan, čak i ako je to istina.
-Ja...ja... Molim vas smirite se!- Artiki je podviknuo ne znajući šta će od nelagode.
-O da, samo vi vrludajte, ali to je istina! Ja sam u pravu! Ponekad ćutim, ali ne zato što sam glupa nego zato što govorim isključivo onda kada sam u pravu! A vi gospodine kako-već-da-se-zovete, vi niste u stanju da odgovorite na par običnih, najobičnijih pitanja a kamoli da rešite ovaj slučaj. Ipak, pošto je moja dužnost da kažem sve što se dogodilo, dozvolite mi da nastavim. Da ne bismo više dužili oko više no očiglednih stvari pređimo na Trejsi. Spremila se za izlazak. Bilo je nekoliko minuta po ponoći, kao i uvek kada bi išla negde bez mene poljubila bi me i veselo istrčala kroz ova vrata. Pošto je izašla iz sobe, te noći bila je nešto zabrinuta zbog predstojećih izbora ali...
-IZBORA?! Kakvih izbora?- Artiki je prekide začuđeno a Estelle je ošinu pogledom neprimetno je uštinuvši za ruku kao opomenu. 'Lavovi' je bio školski klub zatvorenog tipa za koji se znalo samo među studentima.
-Oh... ma ništa ništa. To je neka glupost učenici glasaju za ekstra osobu u školi i onda je ona faca i tako to...- Britni se spetljala.- Ovaj...to vam je u stvari glasanje za kraljicu univerziteta. Pitajte direktora za pojedinosti, a sad, ako bih mogla da nastavim?
Oba inspektora klimnuše glavom.
-Dakle, ona je izašla iz sobe, u recimo negde oko dvanaest i petnaest, a odmah posle toga sam se i ja presvukla u svoju novu pidžamu (oh znate onu slatku, žutu, somotsku sa pčelicama), i otišla do susedne sobe kod Meri En. Igrale smo karte i tračarile, kao što mi ženske obično to radimo, do kasno u noć, a onda, zaista ne znam koliko je sati bilo, zaspale smo. Meri En je zahrkala još pre mene, a odmah posle nje sam i ja, spavala sam bez ikakvih problema sve do jutra, znate imam zaista čvrst san, i probudila sam se negde oko 9 da bih sišla na doručak. Dalje znate.
-A u kojoj je sobi Meri En?- upita Artiki.
-Pa rekoh vam u susednoj! Broj 30 tačnije rečeno, Estelle je u dvadesetosmici.
-Vrlo dobro. Ali zašto niste išli preko balkona vaše prijateljice Meri En?
-Pa Meri je bila u biblioteci sa još nekim devojkama radile su esej za sredu, profesorka Džonson je jako stroga, a osim toga Meri ne voli kad je uznemiravaju dok uči.- Britni užurbano izbrblja.
-C'est tout? Rekle smo vam sve što smo imale možemo li sada da idemo?- upita Estelle dosađujući se.- Zaista neke ljude ne volim ni kao žive još manje kao mrtve.
-Još jedno malo pitanje. Gde ste vi bili mademoiselle Jolie? I kako to da se Džejkobsova spremala za izlazak tako kasno? Čuo sam da su izlasci posle osam uveče najstrože zabranjeni...
-Da. Ovo sam i očekivala. Nije da ne umete da mislite.-. dražesno se osmehnu Estelle.- Gde sam bila sinoć to je isključivo moja stvar! Ali ipak ću vam reći: izašla sam oko deset... Da, da dobro sam upoznata sa pravilnikom škole ali pravila i postoje zato da bi se kršila, zar ne? Pošto vidim da ne vredi da vas lažem, uostalom meštani bi vam rekli istinu, bila sam u pabu sinoć. ''Zlatni Lav'', pretpostavljam da znate gde se to nalazi. Simpatičan kafić na samoj plaži. Vrlo lepa atmosfera a i pića su dobra, uvozna.
Artiki i Krimzis se namrštiše na ovu uvredu suvereniteta ali Estelle nastavi.
-Kao i obično, naručila sam vino, sedela sam tu sa prijateljem. Lari Redklif, većina ljudi u ovoj školi ga poznaje...
-Prijateljem ili prisnim prijateljem?- sumnjičavo reče Artiki.
-Hahaha...Bien...- Estelle se nonšalantno nasmeja.- Lari...pa recimo samo da on nije moj nivo. Nije da imam nešto protiv sirotog Larija, ali on ne ispunjava sve moje uslove,...ovaj shvatate šta hoću da kažem? Nekako je sav usporen i hladan, mislim dobar je on prijatelj, ali u njemu apsolument nema vatre, vi gospodo to verovatno shvatate.
Inspektori se ponovo namrštiše.
-Kao prvo Lari nije strastven, ali nećemo sada o tome zašto mi se ne sviđa gospodin Redklif. Želite da nastavim sa sinoćnim događajima? Da, pretpostavila sam. Dakle, Lari i ja sedimo i on puši. Mrzim kad zadimi, jer vidite gospodo, ja ne volim dim, svakako ne volim dim iz njegovih nesnosnih tompusa. Zamolila sam ga da ugasi cigaru ali on je rekao da bi je radije dovršio napolju. Lari je zakleti pušač! Nikotin mu je u krvi! Utom je došao i moj dragi prijatelj Petriči, Marko Petriči. Popio je pivo a ja sam popila čašu crnog vina dok smo razgovarali o pojedinim osobama iz škole. Očekivala sam da će se uskoro pojaviti moja rođaka, dražesna Alienor, ali se pojavio neko drugi, Trejsi Džejkobs. Došla je u bar sa nekim drugaricama oko pola jedan. Prišla mi je da se pozdravi ali ubrzo posle toga me je zabolela glava te sam morala da napustim pab. Napolju sam zatekla Alienor kako razgovara sa Larijem, koji je po svemu sudeći već zapalio drugu cigaretu, i baš smo bili krenuli ka domu kada smo naleteli na Martinu i Nikolaja. Malo smo popričali a potom smo se vratili u dom. Ostatak večeri sam provela u sobi sa Alienor, spavale smo pošto smo bile iznurene. Zadovoljni?
-Pa, dobro bar je bilo detaljno. Da li je gospođica Trejsi nešto pila?- stariji inspektor progunđa.
-Mais non1. Mislim da nije.- Estelle odmahnu glavom podiigavši obrve.
-U redu. Za sada ste slobodne.
Estelle i MacKenzie se okrenuše ka vratima ali inspektor Artiki ih zaustavi:
-Estelle! Tu es tres belle!2
-Je sais!3- Estelle se obrecnu pre nego što je izašla iz sobe. [22]
Stariji inspektor je gledao svog mladjeg kolegu u čudu:
-Ti ine afto?4
-Pa šta?! Samo sam hteo da vidim njenu reakciju!- uskliknu Artiki- Uobičajna reakcija bi bila 'Merci beaucoup!'5, kažem ti matori, ta devojka je đavo! Ne sluti mi ovo na dobro!
-Da ali ipak je telktiki6!
-Telktiki, omorfi, nostimi, peripiimeni, simpatitiki, termi,... 7
-Dosta! Dosta! Šta misliš da li lažu?
-Da, vrlo moguće. Francuskinji skromnost nije jača strana, ali ne verujem da laže, što se tiče ove druge male... lako plane, a i onolike suze su malo neprirodne. U redu, shvatam, bile su cimerke ali ništa više, a devojka je plakala ko da joj je umro neko iz porodice.
-Slažem se. Ali videćemo. Mislim da bi bilo bolje da pregledamo balkon.- reče inspektor tiho.- A onda treba da saslušamo dvojicu studenata koji su sinoć bili na straži, kao i Meri En, i «dražesnu rođaku» ove drske francuskinje, možda budemo saznali nešto više.
Artiki je već bio na balkonu, pažljivo je osmatrao uglačani beli mermer, svi balkoni bili su međusobno spojeni te je bilo lako prelaziti iz jedne sobe u drugu. Sobe su se nalazile na prvom spratu, ne mnogo visoko...
-Našao sam vlas kose!- uskliknu Artiki zadovoljno.- I to ne plavu!
-Molim?!
-Kastani8!- uskliknu Artiki.- Bez sumnje ženska vlas, duga i smedja.
-Ah, vrlo dobro, vrlo dobro... čini mi se da imamo dokaz.- reče inspektor Krimzis veselo sklopivši ruke.

Treća glava

-Ne, Martina, on nije trenutno tu.- Plavokosa glava visokog mladića provirila je kroz vrata.-Želiš da mu ostaviš poruku?
Martina se pomalo zacrvenela i nesigurno nastavila:
-Ne...Zapravo da.- nije mogla da se odluči. Možda je ovako i bolje. Bar neće morati da priča sa Nikolajem licem u lice. Posle onog što se sinoć dogodilo ne bi ni mogla.- Reci mu samo da nisam mislila ono što sam sinoć rekla, u redu?
Njene male, isuviše razmaknute oči se zamagliše i skoro da je bila slatka. Klena Abrašija to svakako nije zanimalo, ipak zainteresovao se za sinoćne aktivnosti njegovog cimera.
-U redu. Reći ću mu.- njegova zlatasta poluduga ravna kosa padala je nestašno preko ramena i svetlucala se pod žutlim zracima svetiljke na hodniku.Trepnuo je svojim krupnim plavo-zelenkstim očima boje svilenkastog tirkiza i nasmejao se. - Još nešto?
-Ne. Samo reci da nisam mislila ono što sam sinoć rekla.- Martina progrca i okrenu se da ode.
-Ok. A ti? Kako si? Mislim jel sve u redu?- Upita Klen pomalo zabrinuto.
-Da. Sve je sasvim fino.- Martina se nasmeši zahvalna na Klenovom učtivom pitanju.- Kod tebe? Da te nisam prekinula u nečemu?
-Pa ne baš, osim ako oblačenje čarapa ne smatraš za posao.- Abraši se nasmeja. Bilo je nečeg ljupkog u Martininoj avetinjskoj pojavi i tom bledom, tužnom osmehu.
-Želiš da uđeš da sačekaš Aleksejeva da se vrati? Mislim da je otišao na večeru.
Martina se štrecnu na ovu rečenicu. Ako će Nikolaj ubrzo da se vrati bolje da je ne zatekne tu. Ona svakako nije imala snage da ga slaže i gleda u oči. Nije mogla, volela ga je. Kako je samo lakomislena bila kad je to rekla.
-Ne u redu je. Moram da završim domaći iz engleskog. Hvala u svakom slučaju.- Martina htede da krene ka sobi. Posmatrala je Klena. Bio je zaista lep. Prelepep. U glavi joj se odvijala misao koju nije mogla da sprovede u delo. Želela je da povredi Estelle, makar je to koštalo susreta sa Nikolajem. Iynenadno se okrete i nasmeja. - U stvari kad malo bolje razmislim, mislim da ću ostati malo i pričekati Nikolaja. Hvala ti Klene vrlo si ljubazan!
Martina hitro odgurnu Klena sa vrata broj dvadeset i jedan i uđe u sobu. Prostorija je bila prilično neuredna, pobacana muška garderoba bila je svuda: po krevetu, po podu, preko gomile časopisa, pa čak i na ulazu na balkon. Dva velika vodena kreveta bila su postavljeni jedan naspram drugog, sa desne strane krevet je bio donekle sređen a razbacane stvari nešto urednije. Na noćnom stočiću stajala je mala drvena ikona sa likom sveca, Sveti Nikola, zaštitnik mora. Njegovo blago lice uokvireno oreolom podsećalo je na Nikoloajevu blagu prirodu. Na levom delu sobe bio je drugi krevet prekriven svilenim, baršunastim jastučićima vatrenih i tamnih boja. Po prekrivaču, koji se jedva nazirao od gomile nesložene odeće, bile su izvezene prelepe šare u arabesknom stilu, dok su sa ruba prekrivača nehajno visile zlatne i tamnoplave rese. Martina sede povrh gomile stvari na levi krevet. Pored nje na noćnom stočiću stajala je mala crvena knjiga, budilnik, srebrnkasto-plavi mobilni telefon marke Nokia, nešto sitnih para, češalj za kosu upleten u zamršene zlatne vlasi i bočica polupraznog muškog parfema.
Martina sevnu očima. Izrodila je sjajnu i pakosnu ideju kako bi njena osveta bila potpuna.
-Klene...jako sam žedna....jel bi mogao da skokneš i uzmeš mi čašu vode.... mislim da počinjem da se...Khm..khm...guš...gušim...- Martina je glumila bolest što je bolje mogla, Klen se uzneveri i uplaši. Nije želeo da devojka umre u njegovoj sobi, i to baš na njegovom krevetu. Ne posle sinoćnjeg ubistva. Bez razmišljanja je, u farmerkama i čarapama, bez majice istrčao iz sobe da donese čašu sveže vode. Martina nije gubila ni časa, čim je Abraši izašao iz sobe grozničavo je otvorila fioku noćnog stočića. Donji veš, magazin eksplicitnog sadržaja (tipično idiotski!, pomislila je Martina), pištolj automatik srebrnkastog materijala i vrlo fine izrade na čijoj je dršci pisalo BERETA 22LR, kolonjska voda i dugački zakrivljeni bodež. Bio je to skupocen bodež zadenut za široki kožni opasač. Futrola u kojoj je ovaj falkion stajao bila je ukrašena krvavo-crvenim i zelenim dragim kamenjem. Pohlepa ju je iskušavala. Da li da uzme bodež? Ne... Neko bi pre ili kasnije otkrio. Odlučila je da se ipak drži svog prvobitnog plana. Uzela je pažljivo češalj i skinula vlasi sa njega da bi ih potom stavila u džep svoje košulje. Hitro je vratila češalj na mesto i uzela polupraznu bočicu parfema. Sa kreveta je dograbila majicu i par stvari a potom istrčala iz sobe. Samo koji trenutak kasnije u sobu je ušao zadihani Abraši sa čašom sveže vode ali Martina više nije bila tu. On sleže ramenima i sede na krevet nastavivši da ukršta reči. Nije primetio da nekoliko stvari nedostaju iz sobe.
Na drugom kraju hodnika odvijala se svakodnevna drama.
-Merde! Kažem ti Alienor, mnogo su široki! Bah! Nije fer! Imam preširoke bokove!- Estelle se oglasi maznim glasom. Alienor prevrnu očima:
-Daj ne seri Estelle! Prelepa si i to dobro znaš!
-Da ali imam veliko dupe, zar ne?- Estelle nastavi zagledajući sopstveni odraz u ogledalu.
-Slušaj srce, prekini da lupaš gluposti! Nisi normalna, majke mi!- Alienor ustade naglo sa kreveta i uze četku za kosu.- Šta su hteli oni grozni policajci danas? Nije valjda da misle da si ti ubila kravu?
-Oh znaš već standardnu proceduru, ona dosadna ispitivanja. Britni je plakala kao kiša. Prosto da se čovek zapita otkud onoliko suza. Jel su tebe ispitivali?
-Ne, nisu još.- Alienor je počela da nanosi sjaj na usne.
-Magnifique! Slušaj slatkišu bila bih ti vrlo zahvalna ako ne pomeneš činjenicu da sam se svađala sa Trejsi te večeri.- Estelle reče pomalo zabrinuto.
-Ako tako želiš. Boze kako sam lepo sinoć spavala. Kad si ti zaspala?
-Nisam baš nešto dobro spavala, nesanica... Malo sam zadremala pred jutro.- Estelle stade da provera podočnjake pred ogledalom. Bili su neprimetni tako da nije bilo razloga za paniku.
-Nisi sinoć stigla da mi ispričaš gde si videla Klena? Jel te pozdravio?- Alienor promeni temu.
-Pa ni nema šta mnogo da se kaže.- Estelle reče pomalo se zarumenevši. Na toj njenoj nežnoj koži svaka promena raspoloženja i svaka emocija bila je lako uočljivo i samo da Alienor nije gledala svoj odraz u ogledalu prozrela bi njenu laž.- Nema šta da se kaže zaista. Samo sam ga ovlaš videla.
-Treba da razmisliš Estelle. Zar ne znaš ko je on?
-Znam.- Odlučno reče Estelle- ali on ne zna ko sam ja.
Alienor se nasmeja:
-Saznaće kad tad, i to će mu možda zasmetati.
-Nek ide dođavola ako mu smeta! Ima toliko drugih koji bi ubili da budu na njegovom mestu.- Estelle skoči sa kreveta. Bila je primetno iznervirana na pomen Klenove nacionalnosti.
-Ubili? Kakva ironija koristiti tu reč u ovom trenutku!- Alienor se zakikota.- U pravu si. A šta ako je on ubica? Mislim to može biti bilo ko od nas, zar ne?
-O daj! A šta ako sam ja ubica?!- Estell reče namćorasto i skrsti ruke.
Alienor coknu jezikom:
-Siroti Nikolaj...
-Davež.- primeti Estelle.
-Dobri siroti davež.- Alienor se smejala.- Oni su cimeri a on još uvek nije provalio da ti trzaš na....
-I nisam jedina zar ne?- prekide je Estelle samouvereno. Alienor se malo zagrcnu.
-Nećemo o tome. Dala sam tvoj i svoj esej maloj Meri da nam prepravi greške ako ih ne daj bože ima. Treba da odem po to.
-U redu je, mogu i ja. Ti se slobodno istuširaj, al nemoj da potrošiš svu toplu vodu.- u šali reče Estelle i povuče kvaku.
-O da! Da ne zaboravim! Stiglo ti je još jedno pismo od oca... Prosto ne shvatam kako im toliko nedostaješ. Meni moji retko pišu.
-Sentimentalne budalice...- ljupko reče Estelle i hitro zgrabi pismo stavivši ga u zadnji džep farmerki pre nego što je izašla iz sobe i pokucala na vrata sobe broj 30.
-Meri... Meri En, otvori ja sam!- Estelle je bila nestrpljiva da uzme svoj esej ali ju je kopkalo pismo koje je dobilo. Naravno da to nije bilo pismo od njenog oca, niti majke.
-Evo odmah!- začulo se sa druge strane vrata. Estelle nežno iscepa kovertu i izvuče mali crveni papirić, kitnjastim slovima pisalo je
'Ime poli eftihis pu se gnorisa. Se agapo poli! Ise poli kali ke lepti... Perasa t'avmasja me sena htes nikta. Ta se agapo pandote! Pote t'a sinandit'ume pali? Iposhesu oti grigora t'a ksanart'is! Sas perimeno apopse stis okto tu paralia.
S' agapo, kataktitikja!

Agapitikos' ©

Estelle je nesvesno skakutala od sreće. Mogla je da oseti svu toplotu ovog sveta kako joj se uliva u obraze. Imala je to čudno osećanje nelagode i nepremostivog zadovoljstva, poput hiljade malih leptira koji su mahali svojim krilima unutar nje. Baš kada je bila ubeđena da ništa ne može narušiti njenu apsolutnu sreću prizor na vratima je iznenadio. Martina zagrnuta u peškir nije bila lepa slika. Kosa joj je bila mokra i padala po rošavim, koščatim ramenima.
-Prekidam te? Mogu doći i kasnije. Jel tu Meri En?- Estelle začuđeno promrmlja. Imala je osećaj teskobe u želudcu. Taj muški parfem, na koji je Martina mirisala, bio joj je poznat. Dobro poznat. Estelle u neverici zatvori oči, stisnuvši kapke i opustivši šake. Nabrala je nozdrve dopustivši mirisu da prodre do njenih pluća. U pozadini se čuo tuš.
-Meri nije tu. Ispituju je inspektori. Doći će kasnije. Ne... ne prekidaš me.- Martina se zlobno nasmeja a potom se okrete ka kupatilu.-Klene, dušo, sad ću ja! Nemoj da pereš tu divnu kosicu bez mene!
Estelle oseti blagu vrtoglavicu. I poslednji trag učtivosti ispario je sa njenog lica. Namršti se bolno dok je sklanjala Martinu sa vrata i potpuno van sebe izgovarala reči.
-U redu. Samo da uzmem esej.
U trenutku kada je ušla u sobu imala je osećaj da joj hiljadu kopalja zabadaju u grudi. Srce joj je bilo rastrgnuto i tuklo je ludački, kao da želi da pukne. Martinin krevet bio je razmešten i prepun izgužvane posteljine. Nije želela da poveruje da je Klen zaista u kupatilu ali onda je ugledala njegovu plavo-sivu majicu na postelji i zlataste, jake, vlasi kose svuda po Martininom koščatom telu i oskudnom peškiru. Više nije mogla da izdrži, zgrabila je eseje i ispustivši mali krik očaja istrčala iz sobe. Rukama je prekrivala lice. Ne sme niko da vidi njene suze. Niko...
Nije stigla da se smiri pre nego što je ušla u dvadesetosmicu. Tresak vrata prenuo je Alienor iz razmišljanja. Ona isključi fen kojim je sušila kosu i pogleda Estelle koja je neutešno plakala bacivši se svom dužinom preko kreveta.
-Estelle? Cherie2? Šta nije u redu.- Alienor je zanemela. U sobi je nastala tišina. Ništa osim vrludavog toka Alienorinih misli i Estellinih uzdaha, jecaja i grcanja nije narušavalo savršenu tišinu. Alienor nikada nije videla svoju rođaku takvu. Nije bilo lako razbesneti mademoiselle Jolie. Krupne suze nakvasile su krevet dok je Estelle grcala:
-Mol..im...te... iza..đ...- grcala je dok se borila da dođe do vazduha a reči su se gubile u jecajima.
Alienor sažaljivo klimnu glavom i saglasno, tiho, napusti sobu. Odlučila je da siđe do dnevnog boravka i pogleda šta se dole dešava. Spustila se dugim i širokim stepeništem od mahagonija. U holu je grupica studenata puštala glasine o ubistvu, Alienor klimnu u otpozdrav i produži dalje do boravka. Dnevni boravak Sent Endrua bila je izuzetno lepa i prijatna prostorija kružnog oblika. Sa strane su postavljene velike polukružne garniture za sedenje, dvosedi, trosedi, fotelje i separei gde su se učenici odmarali. U sredini prostorije nalazili su se plišani, kašmirski i kožni jastučići za sedenje, pola zida bilo je obojeno u živahne, jarke boje a na sredini se nalazio veliki plazma-ekran, kako bi mali bogataši mogli da provode vreme uz kućni bioskop. Sa suprotne strane zid je bio od neprobojnog zatamljenog stakla odakle se pružao prelep pogled na more i peskovitu obalu. Na masivni stakleni zid bili su prikačeni ogromni crno-srebrnkasti zvučnici, a pored je bila i kompletna DJ oprema dok su se sa plafona smeškale raznobojne lampe i disko kugle. Te večeri dnevni boravak nije bio krcat studentima, bio je skoro prazan mada su pažnju zaokupljale dve stroge figure u odelima i šest povijenih, pomalo snuždenih figura. Alienor priže malo bliže i sede pored Marka koji je prolazio prstima kroz kosu i zverao oko sebe.
-Zaista! Po stoti put vam kažem oko pola jedan sam otišao u hotel. Nekoliko minuta posle mene je stigao i Marko. Raspremili smo se i legli da spavamo. Znate kada ste student na ozbiljnom i strogom univerzitetu kao što je ovaj neostaje vam baš mnogo vremena za lumpovanje!- Lari je bio nervozan. Očajnički mu je trebalo nekoliko dimova, ali on tužno odmeri pozlaćenu tablicu na vratima dnevnog boravka na kojoj je pisalo 'UAU'e+a+IU3 T? KAANIEMA' i ispod malo čitkije 'No Smoking' pa on zlovoljno nastavi.-To je sve. Nemam šta više da vam kažem.
-U redu. Možeš ići.- Lari se tromo podiže sa troseda na kome je sedeo a i Marko ustade.
-Znači možemo da idemo!- reče Marko veselim glasom i tonom koji je više ličio na zaključak nego na pitanje.
-Ne vi, gospodine Petriči. Evans, slobodni ste.- inspektor Krimzis reče sumnjičavim glasom. -U svetlu novih informacija, zamoliću ostale da ostanu. Gospođice Dezinnocent, vidim uspeli ste da se uklopite u naš raspored. Baš fino, želeli bismo da čujemo i vaše svedočenje.
Alienor se natmuri i klimnu glavom.
-Rekli ste da imate nove informacije?- pomalo zabrinuto primeti Marko dok se vraćao na svoje mesto i neugodno seo na vrh troseda.
-O da... Analizama krvi i detaljnom obdukcijom... otkrili smo nešto što bi moglo biti od velike važnosti. Sa kim je Trejsi Džejkobs bila u polnim odnosima?- upita stariji inspektor dok je u rukama stezao malu, kožnu, ukoričenu svesku. Usledila je neprijatna tišina. Meri En je zaplakala.- ...Dakle?
Inspektor je očekivao odgovor:
-Dobro dakle moraću da pronađem sam odgovor...- reče on otvorivši svesku i hitro prelistavši strane kao da je ono što traži od životne važnosti.- Aha! Evo ga!- on uperi prstom u jednu od stranica i poče naglas čitati kitnjaste redove ispisane roze hemijskom.-Dragi dnevniče, juče smo ja i Lidia zadirkivale onu idiotkinju Meri En. Jadnica... nije ni primetila da smo joj sakrile naočare iznad vodokotlića! Oh bilo je zabavno posmatrati je kako naslepo pipka i tetura se... Mark. Mark je moj jedini problem! I dalje odbija da prizna da je spavao sa mnom prošlog meseca. Ali ja znam. Ja se sećam. Nisam dobila mecu već mesec ipo dana.... Bojim se da sam trudna...Mark – MRZIM TE!'
-Drago mi je što su osećanja obostrana!- Marko oštrim glasom prekide inspektora. Bio je pomalo crven u licu a tamne oči su mu se zažarile na licu. Izgleda da je bio izuzetno besan. Inspektor se malo nakašlja pa nastavi:
-Oktobar, 16-ti. Dragi dnevniče. Imam jednu lošu vest. Kupila sam test i pozitivna sam. Baš kao što sam se i plašila: trudna sam. Marko i dalje odbija da prizna da je uopšte dolazio u bilo kakav kontakt sa mnom, a za bebu neće ni da čuje. Prokleti žabar! Ipak iz ovoga je usledilo i nešto dobro: sada bar mogu da ga ucenjujem. Pare mi nisu neophodne ali ih svakako tražim od njega. Sve što ima. Pare, slobodno vreme i naravno zahtevala sam da glasa za mene. Ne samo to! On je u komisiji za ovogodišnju predsednicu kluba a ja ću se postarati da pobedim. Na bilo koji način! Ne mogu da se uzdam u pošteno glasanje ove godine. Nije da me ne vole... Ali ona glupača što voli da valja 'R' je izgleda popularna... E pa Mark će morati da se postara da pobedim inače će LAVOVI propasti, a zajedno sa njima i Mark. Glasanje je za tačno tri nedelje u Zlatnom Lavu, kao i obično. Naravno nije mu lako. Pretim mu svaki dan.... I počinjem da uživam u tome. Ali to je i zaslužio, zar ne?
P.S. Počinjem da mislim da je Britni lezbejka. Uvek me tako čudno gleda! I ostaje sama sa Meri En kad svi ostali odu u provod. Bljaaaaak!
P.P.S. Lidia mi je rekla da je i ona zatrudnela sa pogađaj-kim. Naravno on za to neće ni da čuje. Možda je i on neki peder... Weeeee! Možda zajedno budemo otišle na abortus!'
-Okrutno...- promrmlja Klen.
-O Klene, srce, ispalo ti je nešto.- Martina isfolirano reče mahnuvši crvenim papirićem ispred nosa. Kada je Klen pogledao nagore već je bilo kasno inspektor Artiki se dočepao papira.
-'Ime poli eftihis pu se gnorisa. Se agapo poli! Ise poli kali ke lepti... Perasa t'avmasja me sena htes nikta. Ta se agapo pandote! Pote t'a sinandit'ume pali? Iposhesu oti grigora t'a ksanart'is! Sas perimeno apopse stis okto tu paralia. S' agapo, kataktitikja! Agapitikos' ©- pročita Artiki naglas na tečnom grčkom i dodade.- Zanimljivo!
-Šta, dođavola, to znači?- upita Alienor zbunjeno. Britni klimnu glavom.
-Erotiko grama! Privatne stvari gospodina Abrašija.- primeti inspektor sa podsmehom.- Može li se znati kome je namenjeno?
Nikolajev izraz lica se promenio od nezainteresovanog do otužnog.
-Ne!- odbrusi Klen zlovoljno i postiđeno istrgnuvši papirić iz ruku znatiželjnog inspektora i tutnuvši ga u džep farmerki.- To su moje privatne stvari!
-Dobro. Vratimo se na temu.- progunđa stariji inspektor.- Gospodine Petriči šta imate da kažete u svoju odbranu? Svesni ste da vas ovi dokazi terete za ubistvo sa predumišljajem?
-Pa prvo moram da primetim da je svrha grčke policije da maltretira strane studente i remeti njihovu intimu kao i da tura svoje, ako mogu da primetim, velike i pogrbljene nosine u stvari koje su apsolutno privatne.
Inspektori pocrveneše od besa ali Marko nastavi:
-Što se tiče dotične, nemam šta da izjvim. Da li sam spavao sa Trejsi Džejkobs? Iskreno: ne sećam se. Da je bilo vredno pamćenja sigurno bih se setio. Da li je dete, koje kažete da je nosila bilo moje ili tuđe to je vrlo relevantna stvar, koju može svako, ko iole poznaje gospođicu Džejkobs da potvrdi. Kada budete imali neki čvršći dokaz koji se ne tiče mene i mog socijalnog života, pozovite me. Prijatan dan, gospodo!
Marko uvređeno ustade i demonstrativno napusti boravak krupnim koracima.
Inspektori se pogledaše, ali su bili isuviše nevoljni i lenji da ga zaustave.
-Želim da znam šta su to LAVOVI, gde i kada se okupljaju?
-Lavovi?- Alienor se nasmeja.- Pa to su divlje životinje. Zveri, kako bih vam rekla. Žive u džungli i osnovni cilj im je borba za opstanak u svom čoporu. Okupljaju se koliko ja znam, kao i ostale životinje na pojilu.
-Haha...- inspektor se sarkastično osmehnu.- Vrlo pametno. Pametnice mala! Pazi ispalo ti je slovo!
-Zaista? A da.... Sad vidim...tu je kod vaše noge. Možete li molim vas da se sagnete da mi ga dohvatite?- Alienor reče hladnim tonom.
-Eksipni!- uzviknu inspektor.- Dosta podsmejavanja. Lepo sam pitao! I očekujem lep odgovor!
-Bio lep ili ružan odgovor je veoma istinit. To valjda znate i sami. Ako upotrebite skromni broj svojih neurona možda ćete biti u stanju da shvatite smisao. Ja zaista imam pametnija posla nego da provodim vreme sa zaludnim kvazi-inspektorima. Quel horreu!
Alienor se podiže sa troseda i lakim hodom izađe iz prostorije. Tenzija je rasla a strpljenje je bivalo sve tanje. Inspektori su bili poprilično nervozni što im se neuspela svedočenja pretvaraju u uvrede, a Nikolaj, Meri En, Martina, Britni i Klen koji su još uvek poslušno sedeli za separeom, su izgledali prilično beživotno.
-Jel ima neko od vas nešto da mi kaže o lavovima? Još neka pametna ideja možda?- inspektor Krimzakis koji je već navikao na netrpeljivost mladih pošašori svoju bradicu.
Svi su ćutali. Aleksejev je izgledao sumorno. Bio je beo poput kreča, a oči su mu bile isuviše vlažne, usne drhtavo stisnute, a šake čvrsto sklopljene u pesnicu. U njemu su se borili bes i nemoć da taj bes promeni, ljubomora, bezvoljnost, zavist, i tup emotivni bol. Osetio se izigrano. Meri En ponovo zaplaka.
-Čemu suze?- upita inspektor.- Čuo sam da večeras imate malu igranku?
Meri klimnu glavom tužno i obrisa suze.
-Istina. Imamo igranku. I to je tako ne fer! Jadna devojka je ubijena a oni slave? To je tako....životinjski!
-Vi ste plemenita duša! Zar ne osećate ni malo ljutnje posle onoga što je Trejsi Džejkobs napisala o vama u svom dnevniku?- stariji inspektor se ražalostio pogledavši u Merino potuljeno lice. Bila je to sitna devojka riđe-smeđe, blago kovrdžave, duge kose i okruglastih smeđih očiju, imala je male, bledonarandžaste usne i kožu boje trule kajsije. Njene neiščupane obrve davale su utisak zapuštenosti. Brisala je svoj kratki, prćasti nos o papirnu maramicu i podizala velike, kockaste naočore sa njegovog vrha.
-Ne. Oh tako me grize savest!- jecala je En.- Jednom u kafeteriji sam joj dala bananu koja je bila kvarna... i nikad se nisam izvinula. A sada...sada je kasno. Nije ona bila tako loša, znate... Ponekad je bila malo priglupa ali, ali, pretpostavljam da niko nije savršen. Nije zaslužila kaznu koju je dobila! O ne! A ja...ja sam bila u sobi pored... da sam samo znala da mogu da je spasem!
-Sa kim ste bili u sobi?- upita Artiki blago.
-Sa Britni McKanzie, gospodine. Ona mi obično pravi društvo kada ostali odu negde van doma. Ja ne volim da se mešam sa lokalnim stanovništvom. O ne! Nemojte me shvatiti pogrešno gospodo! Volim meštane ali nisam baš tip devojke koja voli da izlazi. A i nemam vremena. U svakom slučaju, Britni i ja smo igrale remi a onda smo zaspale. Brit me je probudila ujutru pa sam sišla na doručak.- šmrcala je Meri En Votson.
-Vi ni malo ne mrzite Trejsi Džejkobs?
-Ne. Ne, nikako! Jadna Trejsi...- Meri klimnu glavom i ućuta.
-Horvat Martina, gde ste bili sinoć između ponoći i četiri sata izjutra?- mlađi inspektor nastavi ispitivanje.
-Pa bila sam u sobi, Meri En je htela da pravi žurku, ali kada sam čula da će doći samo McKezieva, odlučila sam da odem u šetnju plažom. Volim da posmatram talase... Tamo sam naletela na Nikolaja koji je sedeo na samoj obali i pisao nešto u neku svesku, on je hteo da prošeta pa smo zajedno krenuli ka pabu. Tamo smo naleteli na Estelle, Alienor i Evansa koji je odmah otišao. Estelle je pevala, očigledno da je bila pijana! Počela je da priča neke gluposti,...
-Nisu bile gluposti!- umeša se Aleksejev.- Estelle je jednostavno pričala sa mnom na ruskom.
Klen mu uputi začuđujuć pogled. Martina je razjareno grizla donju usnu.
-Bila je pijana! Neka to uđe u zapisnik! Ko zna kakva je sve dela u stanju da učini pijana ženturača!- Martina podvrisnu reči su joj bez dozvole i kontrole izletale iz usta.
-Ljubomorna kučko!- Nikolaj je bio crven u licu.- Znaš da ona nije ubica! Ali činiš sve što možeš da bi joj smestila jel da?
-TIŠINA!- uzviknu inspektor.- Mislim da ovde imamo neke ozbiljne optužbe protiv mademoiselle Jolie...
-Ne.- odlučno reče Klen.- Nije bila pijana. Ja sam bio u pabu to veče. Gospođica je popila samo jednu čašu vina i bila je sasvim pri sebi. Bio sam na straži te noći. Svake noći se smenjuju dva učenika. Na mene je bio red da dežuram od jedan do šest ujutru. Gospođica Estelle mora da je otišla u Dom pre jedan jer se do šest ujutru sigurno nije mogla vratiti u sobu neprimećena.
Nikolaj huknu, a Martina prezrivo pogleda u Abrašija.
-Gospođice Horvat vratimo se opet na vas. Rekli ste nam gde ste bili do jedan, pola dva, ali gde ste bili posle?
-Nikolaj i ja smo se...posvađali....- Martina je teško i usporeno govorila.- Pa sam se vratila u sobu. Zatekla sam Britni koja je spavala na jastucima, na podu i Meri koja je spavala u svom krevetu. Uzela sam čašu soka koji je bio na stolu i zaspala.
-Niko nije izlazio iz sobe?
-Ne... nije...Mislim ne znam, spavala sam.
-Kako ste spavali?- inspektor nastavi monotonim tonom.
-Da, to je pomalo čudno. Vidite obično imam vrlo lak san, ovog puta su se ujutru dosta pomučili dok me nisu probudili, i spavala sam do kasno.
-Vi gospođice Britni?
-I ja...mada ja i obično imam dubok san, a i nisam baš neki ranoranioc.- pegava, riđokosa devojka potvrdi.
-miss Votson?
-Ja sam neobično lepo spavala, probudila sam se samo jednom, bilo je zagušljivo pa sam otvorila vrata balkona, posle toga sam se vratila u sobu i zaspala. Ne podnosim vrućinu.
-Bilo bi jednostavnije da ste se samo otkrili.- inspektor pogleda na sat.
-O ne, ja se nikad ne pokrivam! Ali opet mi je vrućina.- Meri En pogleda u pod.
-Dobro. Lepo se provedite na igranci večeras. Za danas ste slobodni... – inspektor Krimzis reče hrapavim glasom.- I recite svojoj drugarici Estelle da se pripazi i bolje da nam kaže celu istinu.
-Kako to mislite?- Klen se zabrinu.
-Da. Rekla vam je sve što zna.- Nikolaj nastavi.
-Ona nije ubica!- Klen podviknu.
-Doviđenja i prijatno gospodo, za danas smo završili.- inspektor Artiom je odgurivao studente i terao ih ka vratima. Pet zabrinutih osoba polako su se pela stepeništem. Martina se smejala na glas.
-Šta je smešno?- upita razljućeno Klen.
-Lepo si joj pismo napisao, LJUBAVNIČE!- ona progovori kroz smeh.
-Kome?!- upita znatiželjno Nikolaj. Strepeo je jer mu je njegova slutnja govorila kome je to pismo bili napisano.
-Otkud ti to pismo?- Klen ljutito odgovori.
-Ona mi ga je dala... Da znaš samo kako te je ismevala pred svima! Čekaj citiram, citiram «Mala zaljubljena budalica! Nikada ne bih bila s njim!», ha! Da baš je tako rekla! Htela je da pocepa pismo ali ja sam insistirala da ga zadržim, znaš, svideo mi se tvoj smisao za humor!- Martina zlobno primeti.
-Lažeš! LAŽEŠ!- Klen je zastao i povređeno vikao na štrkljastu hrvaticu.
-Uuuu....ko je to meni povređen? A šta si očekivao? Ti ti...ti si druge vere i za nju si niža rasa a ona...
-U svakom slučaju ona NIJE ubica!- Nikolaj ustreptalo reče. Klenu izbiše suze na oči i otrča u sobu.
-Da znam!- tajanstveno reče Martina.- Sada ZNAM ko je ubica! Inspektor me je podsetio na nešto vrlo, vrlo važno...Ali pustiću ih još malo da se muče... i da muče Estelle! Verovatno ću im sutra reći šta im je promaklo! Pa-pa!
Martina zadovoljno odšeta do sobe i nestade iza lakovanih, hrastovih vrata sobe broj 30.
Nikolaj je znao kome je pismo bilo namenjeno. Svi se raziđoše u tišini. Šta je Martina Horvat saznala? Možda samo blefira...

Četvrta glava

Žurka je bila u punom jeku kada je Klen Asnatis Abraši, vidno iznerviran upao u dnevni boravak. Atmosfera koja je vladala tog popodnevna bila je znatno izmenjena. Sa velikih zvučnika na staklenom zidu dopirala je glasna i trenutno aktuelna muzika. Osim stranih i svetski poznatih izvođača, mogli su se čuti i grčki, domaći izvođači. Ceo zatamljeni boravak koji su osvetljavala igrajuća, šarena disko-svetla i treperavi laseri, vrveo je od opuštenih i raspoloženih studenata. Svi su bili tu... Skoro svi. Ali osoba koja je zaokupljala Astanisovu pažnju bila je zavodljiva francuskinja smeđe kose koja je na sredini podijuma plesala sa Nikolajem. Smejala se... Da li je bila srećna? Veliki sat u holu pokazivao je devet i petnaest. On ju je čekao sat ipo vremena... ali ona se nije pojavila. Nije došla. Izgleda da se lepo zabavljala sa Nikolajem. Pesma se završila a odmenila ju je pesma malo bržeg ritma, Estelle se sa ljubaznim osmehom odmakla od Nikolaja, a on se saže i poljubi joj ruku. Klen se gurao kroz gomilu učenika, uopšte ne primećujući ništa oko sebe do jedne osobe. Grubo povlačenje ruke nateralo je Estelle da se okrene oko sebe. Iza nje je stajao on. On koga je ona toliko volela...sada ga je mrzela. Još uvek joj nije bilo jasno kako je samo mogao da bude sa Martinom. Ona hladno pogleda mesto gde joj je svojom snažnom i širokom, muškom šakom stezao zglob.
-Pusti me.- njene oči postaše hladnije a osmeh iščeznu sa lica.
-Nikada.- reče on povređeno.- Moramo da razgovaramo.
-Nemamo o šemu da razgovaramo. Pretpostavljam da si imao dovoljno vremena danas za «RAZGOVOR» sa Martinom?- Estelle ljutito trgnu ruku iz njegovog čvrstog, strasnog stiska ali uzalud.
-Šta? O čemu ti pričaš?
-Ne budi licemer! Videla sam danas njenu sobu! Jesi li se lepo oprao? Znaš od nje neće moći da te opere ni sva voda ovog sveta.
-Ti si luda! Dođi napolje moramo da razgovaramo.- Klen ju je stezao jače sve dok joj suze nisu krenule na oči.
-Ima nekih problema?- Pored njih se pojavi Nikolaj.
-Ne mešaj se u tuđa posla!- odgovori Klen besno.
-Ako dama ima nekih problema sa tobom, stojim na usluzi da ih ja rešim umesto nje.- reče Nikolaj odlučno dok je grčevito stiskao pesnice.
-Spasiba. Nikolaj pozvaću te kad mi budeš bio potreban.- Estelle obori pogled zamolivši ga da se skloni. Vatra i razjarenost u njegovim očima splasnuvše i on se pomeri nekoliko koraka.
-Pusti mi ruku.
-Neću.
-Pusti!
-Neću!
-Odmah!
-Ne dok mi ne odgovoriš na neka pitanja.
Estelle se sa bolom u srcu koji je prevazilazio fizički bol nagnječenog zgloba, nagnu napred i ugrize ga krvnički za vrat. On ciknu pustivši joj ruku refleksno. Na vratu mu se pojaviše male krvave flekice. On predje prstima preko kože i razmaza krv po šaci.
-Razgrebala si mi kožu...- bolno reče Klen dok je trljao vrat.
-Pa šta?! Ti si meni ugnječio zglob!- Estelle frknu gledajući u suprotnom smeru.
-Budi razumna, kataktitikja! Moramo da razgovaramo.- molećivo je pogleda Klen. Ona se prevari i u trenutku slabosti pogleda u njega. U to lice koje je toliko volela, za kojim je žudela toliko vremena, i skrivala to u sebi. Niko nije znao da ga ona voli, pa čak ni on sam. Njegove krupne, prelepe, tirkizne oči gledale su vlažne od suza kojima su se ispunile, usne koje su blagorastavljeno čekale na njegov odgovor u strepnji. Osetila je tu neoborivu želju da ga čvrsto zagrli i nikad ne pušta a onda se prisetila Martine i njegovog oštrog mirisa na njoj, njegovih razbacanih stvari po krevetu... Iz levog oka joj se izli mala, slana suza i odvoji se sa njene glatke brade nakvasivši ljubičasto-crveni tepih u boravku.
-Napolje.- ona progovi drhtavim glasom dok je pokazivala ka vratima. Preko Asnatisovog lica kao da je proleteo tračak olakšanja. On poslušno klimnu glavom i nežno je uze za ruku dok je krčio put ka vratima boravka. Kada su izašli na svež noćni vazduh Klen huknu zabrinuto.
-Molim te reci mi zašto danas nisi došla u osam na plažu? Znaš li koliko sam te čekao? I otkud Martini ono pismo? Zašto si svašta pričala o meni?- nesklopljene i nesređene misli su se stapale u zbrzane reči i zbunjujuće rečenice dok se pitao odakle da počne. Estelle se primaknu bliže. Sada je jasno mogla da vidi, na svetlu mladog meseca, kako su mu oči zakrvavljene i pomalo otečene. Možda mu je upala sapunica u oči dok se kupao sa Martinom. Poslednja trunka sažaljenja utopi se u Estellinoj ljubomori.
-Zašto nisam došla?- nasmeja se ona sarkastično.- Pa to je bar lako. Znaš, nisam znala da li ćeč stići da osušiš kosu na vreme!
-O čemu ti pričaš?! Pa ja danas nisam ni prao kosu!- preneraženo primeti Klen koji je mislio da se Estelle šali sa njim.- Šta pokušavaš da me totalno oteraš u ludilo? Već si me dovoljno zaludela, opčinila, a potom i izludela. Zašto si dala ono pismo Martini?
-Martina ovo, Martina ono... Martina je sve što ti je važno zar ne? Pa puno je pozdravi sledeći put kada se budete kupali zajedno i...- Estelle se razmahala rukama.- ...čekaj malo...koje pismo?
-Crveno pismo koje sam ti danas ostavio zakačeno na tablu u boravku....- Klen je bio vidno zbunjen. –Zašto kažeš to za Martinu?! Dobro znaš da nikada ne bih bio ni sa jednom drugom osim sa tobom, a pogotovo ne sa tom rugobom!
-Crveno pismo...ah...mora da mi je ispalo dok sam plakala. Svejedno, to ne opravdava činjenicu da si se danas tuširao sa Martinom! Lažovčino! Kako možeš da poričeš nešto tako kada sam lepo videla nju svu mokru i namirisanu... Mirisala je na TVOJ parfem, preljubniče! I ne samo to! Tvoje stvari su bile tu a ti...ti si bio pod tušem!- Estell se svojski trudila da ne zaplače.
-Molim...plakala si? Zašto?! Kažem ti... To su gluposti...- Klen je zbunjeno vrludao dok je pogledom pokušao da je razuveri.- Tuširao sam se sam! U svojoj sobi!
Estelle mu se približi prošavši mu rukama kroz kosu. Jedno je bilo sigurno: nije bila sveže oprana i mogla je iz njegovih zlatnih uvojaka da oseti blag miris duvana i njegove kolonjske vode. Koža mu je mirisala na pomorandžinu koru.
-Digni ruku!
-Molim?- zapanjeno upita Asnatis ali Estelle nehtede da čeka na njegovu reakciju sama je uzela i podigla mu desnu ruku a potom šmrknula par puta. Nije mirisao uobičajeno. Nije bilo ni traga parfemu. Estelle zaklopi oči, polako su delovi slagalice počeli da se sklapaju. U glavi joj je odjednom postalo bistrije.
-Ljubavi, nisi valjda puštao Martinu u sobu?
-Paaa.... zapravo jesam. Htela je da sačeka Nikolaja, i dobila je napad gušenja i...
-Ali kada si ti došao sa čašom vode nje nije više bilo tu?- dopuni ga Estelle a potom mu prisloni kažiprst nežno na vrh nosa.- Sve mi je jasno. Izvini....
-Den birazi! [23] Ali ne shvatam o čemu je reč? Molim te objasni mi...
-Martina je smutila sve to da bi me povredila... Izvini što sam sumnjala, ali bilo je sve tako očigledno. Ušla sam kod nje u sobu. Ona je bila zamotana u peškir i mirisala na tvoj parfem, i posteljina je mirisala na tebe, i cela soba, a tvoja sivo-plava majica je bila bačena preko kreveta i svuda po sobi su bile vlasi tvoje kose....ja... smetnula sam s' uma od bola i ljubomore! Izvini što sam sumnjala. Mora da je uzela neke tvoje stvari dok si bio van sobe i iscenirala sve da bi mi napakostila. Znaš ona me mrzi, a ni ja nisam baš ravnodušna prema njoj. Pismo mi je ispalo...mora da mi je slučajno ispalo ispred njenih vrata dok sam plakala. Ona ga se dočepala i onda... Šta ti je rekla?- Estelle položi glavu na njegovo rame i spokojno uzdahnu.
-Rekla je da si me ismevala i pričala svašta loše o meni. Da si na kraju krajeva želela da pocepaš to pismo ali da ga je ona «plemenito sačuvala». To sigurno nije istina?- Klen je zadrhtao kada je Estelle spustila glavu na njegovo rame i privila se celim svojim toplim telom uz njega.
-Ne! Pokazaću ja njoj plemenitost kad je dohvatim! Uh kunem ti se! Kad mi samo dopadne šaka ta razroka mala avet... zažaliće što se rodila! Mislim da ću je izazvati na dvoboj!
-Haha...Zbog mene?- Asnatis se smejao.- Ludice mala! Znaš da sam samo tvoj!
Estelle se nasmeja položivši svoje usne na njegove.
-Mislim da bismo trebali da se vratimo. Ne želim da neko sazna...
-Zašto im ne kažemo? -Ne, ne sada dok se inspektori motaju ovuda. Bolje da još neko vreme sve držimo u tajnosti...- Estelle se ruku pod ruku sa Abrašijem vrati u boravak.
-Gde je Martina?- Estelle upita unezvereno. U tom trenutku preglasan tehno nadglasa sve, svetla se za trenutak pogasiše a laseri zatitraše kroz oblake gustog, belog dima koji je šikljao na sve strane. Muzika se prekide i začu se tup udar. Nekoliko devojaka počelo je da vrišti dok su studenti masovno počeli da istrčavaju iz boravka. Posle nekoliko minuta u boravku je osim treperenja šarenih svetlucavih lampica ostalo da leži beživotno telo sedamnaestogodišnje devojke izuzetno bledog tena i razmaknutih, polu-otvorenih, praznih, sivih očiju. Njeno dugo i tanano, koščato telo ležalo je nepomično, potrbuške, u svetlucavoj i lepljivoj lokvi sveže krvi.

***

-BEZ PANIKE!- vikao je inspektor Krimzakis dok se probijao niz uzbuđenu i uplašenu masu studenata. Dekan Dimitros je očajan i neispavan stajao na mestu zločina ne dozvolivši ikome da se približi telu.
-Smrt je usledila usled kontakta sa dugim, tankim i oštrim predmetom.- konstatovao je inspektor Artiki dok je posmatrao beživotno telo Martine Horvat. Leđni deo tela bio je natopljen crvenom, lepljivom masom koja je počinjala da se ugrušava. Neprijatan, kiselkasti miris zgrušane krvi širio se svuda po prostoriji.
-Mač?- stariji inspektor podiže obrve.
-Vrlo moguće.- Artiki klimnu glavom dok je pažljivo, sa rukavicama pregledao telo.
-Kako je iko mogao da uradi tako nešto pred svima?- dekan je upitao vidno uznemiren.- Kako je moguće da niko ništa nije video?
-Ko je sve bio na žurci?- upita Krimzakis.
-Svi učenici, koliko je to meni poznato.
-Meštani?
-Ne. Definitivno ne. Univerzitetske žurke su žurke zatvorenog tipa.
-Vrlo dobro. Naredite odmah svim učenicima da se u roku od šezdeset sekundi spuste u prizemlje.- Krimzakis odlučno reče.- Imaćemo mali pretres...
Za manje od minute gomila učenika uzvrpoljeno je čekala u holu univerziteta. Neki su plakali a drugi su nezadovoljno i uplašeno šaputali. Dvojica inspektora se popeše na sprat sa dekanom.
-Da li neko od učenika drži oružje?
-Ne verujem. Mada punoletni učenici, po zakonu, smeju da drže vatrena i hladna oružja, ako naravno, imaju dozvolu za to.- Dimitris se trudio da svojim kratkim, zdepastim koracima prestigne inspektore koji su već hitali ka prvim vratima. Vreme je prolazilo a inspektori su detaljno pretraživali svaku sobu. Posle nekoliko minuta iz sobe broj dvadeset i jedan začu se usklik oduševljenja.
-Nema potrebe za daljim pretresom! Pronašao sam!- Artiki je čučao pored kreveta šarenih arabesknih vezova. U desnoj ruci, rukavicom pridržavao dug i tanak, lagani, kolekcionarski mač čija je oštrica poprimila boju rđe. Na srebroj, ukrašenoj dršci bilo je ugravirano 'E.J.' .
-Došla maca na vratanca!- likovao je inspektor Artiki dok se spuštao niz dugačko, drveno stepenište sa okrvavljenim mačem u ruci.
Estelle je u neverici posmatrala taj prizor neprimetno, blago rastavljenih usana. Klen se namrštio a među ostalim studentima žamor utihnu.
-Dakle. Pronašli smo oružije a izgleda i počinioca...- pred inspektorima su se sklanjali studenti napravivši im slobodan put.- Ko ovde zna da mačuje?
Par ruku se pojaviše iznad mase. Estelle nesigurno podiže svoju.
-Pa gospođice Jolie, čini mi se da je ovo vaše...- sumnjičavo reče inspektor Artiki dok mu je pogled prelazio sa jedne zagrljene figure na drugu. Asnatis ju je zaštitnički obgrlio.
-Ništa ne možete da tvrdite!- reče on u očajanju.- Ona nije kriva, nije!
-Nije? Možda vi možete da nam date zadovoljavajuće objašnjenje, gospodine Abraši, ipak smo ovaj mač pronašli ispod vašeg kreveta!
Nekoliko uzdaha preseče vazduh. Komešanje među ostalim studentima odmah otpoče.
-Nisam kriva! Nisam!- Estelli se pojaviše suze u očima.- Neko pokušava da mi smesti!
-Vrlo dobro. Verujem.- progunđa inspektor Krimzakis dok je pod lupom posmatrao dršku mača.- Otisci su razmrljani. Svakako da su to otisci gospođice Jolie! Pretpostavljam da je ubica nosio rukavice, pa je pritom ne znajući razmrljao otiske. Nepažljivi ubica...
Estelle obrisa suze sa lica i odahnu. Nekoliko njih je pričalo sa inspektorom Artikijem.
-Želim da svi koji znaju da drže mač ili su imali ikakvih kontakata sa oružjem podignu ruke.- Artiki je bio ljut.- Da li ste sigurni kolega? Možda je ova devojka namerno razmrljala otiske kako bi nas razuverila? Petriči... Aleksejev...Abraši.... to je sve? Dobro.
-Sumnjam.- stariji inspektor odmahnu glavom.- Ovo mi više liči na nepažnju. Dođite prijatelju, moramo da popričamo. Moram priznati da sam u priličnoj konfuziji. Ako neko od vas želi nešto da kaže ili zna nešto što bi nam bilo od koristi, kolega i ja ćemo biti u trpezariji.

Sa stilski urađenog, staklenog stola u trpezariji pušila se šolja vruće turske kafe.
Krimzakis je svoju dopola otpijenu šoljicu premeštao iz ruke u ruku.
-Ne shvatam!- on tužno uzdahnu.
-Mislim da grešite. Smatram da je francuskinja ubica. Uostalom ko bi još znao gde se nalazi njen mač? Možda njena cimerka, ali ona ispada iz igre pošto je u kobnom trenutku bila na sasvim drugom kraju prostorije i dosipala sebi sok od pomorandže. Ipak onaj plavušan i francuskinja nemaju alibi zar ne? Bar ne postojan! Kažu da su ih videli da izlaze zajedno, i kako se vraćaju ali niko ne zna šta se dogodilo između. Imali su taman toliko vremena da odu po oružije, vrate se i ubiju sirotu devojku zar ne? A on je posle u panici sakrio mač ispod svog kreveta!
-Čak i da se to desilo, moje pitanje je: Zašto? Sve to nema logike! Zašto bi hteli da je ubiju?
-O pa očigledno! Ona ga je juče ponizila pred nama, zar ne? Pokazavši javnosti njegova najiskrenija osećanja (pretpostavljam prema onoj vrckastoj francuskinji!) a ako je on impulsivan... i dobili su priliku da je...likvidiraju...- čak ni inspektor Artiki nije bio ubeđen u istinitost svoje teorije. Baš u tom trenutku, kao spas, u sobu je zajapureno uletela Britni Mek Kenzi.
-Mislim da znam nešto što bi vas moglo zanimati....- Britni reče zbrzano bila je vido uzbuđena.- Juče dok smo se peli uz stepenice, Martina je rekla da zna ko je ubica! Ali da neće da kaže glupim pajkanima, pardon oprostite, govorim samo ono što je ona rekla, i kako će vam verovatno reći sutra ko je ubica. Odnosno to sutra je danas. Mislim danas je sutra. Odnosno trebalo je da bude ali... Uf!
-ZNALA JE KO JE UBICA?! I NIJE REKLA?- inspektor Krimzakis poskoči sa stolice. Njegovo lice bilo je crveno i drhtalo je poput neke velike, zajapurene pihtije.
-Pa, ovaj, planirala je danas da vam kaže ali je... uh... bila sprečena.- Martina ustuknu videvši razbesnela lica obojice inspektora.
-I rekla je to tek tako...pred svima?
-O da.
-Hrabrost...- zaključi Artiki.
-...pre bih rekao LUDOST!- ispravi ga stariji kolega.- ovo je bilo i za očekivati!
-Da...i...i spomenula je još kako ste je vi podsetili na nešto što ranije nije zapazila. Valjda je mislila na svoje svedočenje.
-U redu hvala ti dete, možeš izaći.- Krimzakis sede i poče da trlja svoju čekinjastu, crnu bradicu.
-Jutro je pametnije od večeri.- Artiki zevnu.- Mislim da bismo trebali da ostavimo ovo ubistvo da odstoji. Ne valja donositi preuranjene zaključke.
-Možda si u pravu. Sačekaćemo jutro a onda ćemo videti da li su moje sumnje tačne.- Krimzakis ustade sa stolice i umorno se odgega do vrata.

***
-Ne plaši se.
-Kako? Svi dokazi ukazuju da sam je ja ubila.
-Ali nisi! Bili smo sve vreme zajedno. Ono veče dok smo šetali po plaži, video nas je čak i stari ribar,... ne mogu da opovrgnu taj alibi!
-Tako se bojim, Klene...
Zlatokosi mladič je čvršće prigrli. Upijala je miris limuna sa njegove kože i odmarala glavu na uvojcima njegove duge svilenkaste kose.
-Ipak nisam bila sasvim iskrena sa tobom! Ima nešto što moram da ti kažem...- ozbiljnim glasom reče ona, posle čega mu na uho nežno prošaputa par reči. On se nasmeja i zagrli je jače:
-Znao sam.- tiho reče on uz zagonetni osmeh, na njeno veliko iznenađenje.
Uz tresak vrata u sobu upade loknasti, plavooki mladić.
-Kako si samo mogao?- Nikolaj je bio van sebe od besa.- Znao si da je volim! Prvo ona... onda Petriči a sad i ti! Saznao sam mnoge strašne stvari danas!
-Estelle, dušo, mislim da bi bilo bolje da izađeš... Doćiću posle.- Klen reče oštro dok je prezrivo posmatrao Nikolaja.
-Ne! NEMOJ DA IDEŠ! Možeš mnogo toga da čuješ, Estelle! Prvo lekcija o prijateljstvu! Pa o preskakanju balkona! O nevinosti! Znaš li priču o vuku u jarećoj koži? Da, mogla bi svakako da čuješ priču o devojci koja je ubila kako bi dobila naklonost jednog običnog žabara! Molim te ostani Estelle!
Ali devojka se hitro podiže sa kreveta, namesti svoju izgužvanu majicu i poljubivši Klena u obraz izađe iz sobe. Zaista bilo joj je dosta problema za jedan dan.
-Kako možeš? Pa on je siledžija!- rus je vikao gnevno ali bilo je prekasno.- Ti...ti... kakav si mi ti to prijatelj?!
-Izvini ali i ja...ja...
-Kak? Šta?
-I ja sam čovek od krvi i mesa... i ja imam osećanja! Nikolaj! Pobogu! Urazumi se!- Abraši je uzmicao pod Aleksejevljeviim napadima besa.- VOLIM JE!
-Ti! Kako samo imaš morala da mi tako nešto kažeš u lice!?- Nikolaj pljunu ispred sebe i sočno opsova.- I ne samo ti! Znam ko je ubica! Kunem ti se da znam! Ali neću reći! Treba svi da crknete! Svi! Svi! Čuješ li me Klene? SVI STE VI ĐUBRAD!
Abraši, umoran od rasprave izađe iz sobe zalupivši vrata za sobom. Tiho je pokucao na vrata dvadesetosmice.
Nikola pade ničice na zemlju. Suze su mu nagrnule na oči. Toliko zlodela, toliko zločina. Niko ne bi sumnjao u tako nevino biće. Ne, ne bi... Odjednom Nikolaju pade mrak na oči. Sve mu je delovalo kao san, košmar. Noćna mora iz koje ne može da pobegne. Pokušavao je da se viče i vrišti kako bi se probudio... Ipak nije sanjao. Bila je to surova realnost. Ta neuredna istumbana soba, monotona, univerzitetska zgrada puna korumpiranih bogataša iz najviših svetskih krugova, Marko Petriči koji je po svemu sudeći uživao dvostruki život, i malo ludo stvorenje. Ludo od besa... On je to mogao da razume, mogao je da razume taj strašni poriv, tu neutešnu strast koja je terala na ubistvo, i još jedno, i još jedno, i još jedno...kada će magični krug da se prekine? Umoran od suza Nikolaj ubrzo zaspa. Želja mu se u snu ispunila.

Peta glava

-Bereta 22LR. Ispaljena su dva metka iz neposredne blizine.- inspektor Artiki je konstatovao namrgođeno.- Naravno BUM BUM se nije čulo pošto je ubica pucao kroy jastuk. Trenutna i bezbolna smrt. Nije stigao ni da se trzne, ako mene pitate.
-Dakle ubica je ušao dok je ovaj momak spavao, prislonio mu jastuk uz glavu, hitro naslonio pištolj na jastuk i hladnokrvno mu ispalio dva metka u glavu.- inspektor Krimzakis poče da razgleda jastuk izbušen sa dve rupe, nagoreo od baruta.
-Da. Jedan metak bi bio sasvim dovoljan, ali ubica je hteo da se osigura pa ga je overio još jednim povlačenjem oroza.- Artiki podiže pištolj štapićem i poče pažljivo da ga zagleda.
-Šta si još uspeo da prokopaš.- Krimzakis pomalo sujetno primeti.
-Pištolj marke Bereta 22LR, iz koga je sinoć pucano pripada njegovom cimeru, Klenu Asnatisu Abrašiju, ima dozvolu za to, proverio sam. Otisaka na pištolju uopšte nema. Što se tiče drugih, sitnih detalja, pronađeno je više vrsta vlasi u sobi. Ono što je posebno zanimljivo jesu neki predmeti koji su pronađeni u drugim sobama. U sobi broj trideset je pronađena čaša pilula, među kojima je pronađen tetidis i nekoliko tableta za spavanje. - Artiki je delovao vrlo zadovoljno.- Nekoliko srednje dužine i zlataste, par dugih kestenjastih, nekoliko plavih kovrdžavih (verovatno pripadaju ubijenom) i jedna talasasta riđe-smeđa.
-Šta je ovo?- Krimzakisa trznu krckanje i on pogleda nadole. Na podu pored kreveta bilo je malih rasutih komadića stakla.-Staklo. Vrlo zanimljivo. Da li ima staklenih čaša u sobama?
-Ne, nisam primetio ni jednu.- Artiki odmahnu glavom.
-A Nikolaj Aleksejev nije nosio naočare, koliko znam. Znači staklo mora da pripada ubici.- Krimzakis coknu jezikom i pokupi pincetom rasute komadiće stakla.- Mislim da ćemo malo porazgovarati sa decom.
Inspektori izađoše iz sobe. U hodniku ih je čekala gomila sveta. Bio je tu zabrinuti dekan, i grupa učenika koja je nestrpljivo očekivala da čuje šta se desilo sinoć. Iz mase okupljenih studenata inspektori izdvojiše Klena, Marka i Larija.
-Znaš li čime je tvoj cimer ubijen?- Krimzakis uputi Klenu strog pogled. Klen odmahnu glavom zbunjeno. Estelle i Alienor pretrnuše dok su sa zebnjom upijale svaku inspektorovu reč.
-Tvojom beretom. Srećom, po tebe, što imaš dozvolu za taj pištolj.- Krimzakis nastavi.- Želim da znam gde ste bili sinoć, to važi za svu trojicu. Da li ste razgovarali sa žrtvom?
-Mislim da sam čuo nešto.- Marko istupi.- Nikolaj je ranije otišao sa žurke zato što je bio neraspoložen, ne znam gde je bio za to vreme, ali kasnije oko ponoći me je probudila strahovita buka koja je dopirala iz njegove sobe. Svađao se sa Klenom. Onda se čuo tresak vratima. Nikolaj se drao, čini mi se da je bilo reči o Estelle, pošto sam tu reč jasno čuo. Ponovo sam čuo treskanje vratima i posle toga je nastupila tišina. Zaspao sam, naravno.
-Kasnije niste ništa čuli?- upita Artiki ispitivački.
-Ne, nisam.- potvrdi italijan.
-Što nas dovodi do Estelle. Gospođice Jolie, istupite, molim vas.- Krimzakis ljubazno naredi i Estelle iskorači iz gomile.- Gde ste bili sinoć?
-Na žurci, razume se, onda se desilo ono strašno ubistvo, žurka je prekinuta pa smo se svi razbežali po sobama. Klen me je pozvao kod njega u sobu, i ja...- Estelle porumene.- sam prihvatila poziv. Pričala sam sa Klenom sve dok Nikolaj, vidno potresen nije ušao u sobu i počeo da bunca.
-Šta je tačno rekao?- zainteresovano upita Artiki.
-Pa čini mi se da je prvo počeo da napada Klena i da bunca kako je mnoge strašne stvari saznao u poslednje vreme. Sasvim sam sigurna da je spomenuo Marka Petričija... Klen me je odmah posle toga predložio da izađem, ali Nikolaj je počeo da me moli da ostanem u sobi i čujem ono što on ima da mi kaže. Iskreno govoreći bilo mi je dosta raznih svađa i problema pa sam izašla. Aleksejeva priča delovala je prilično nepovezano, počeo je da spominje nekog vuka u jarećoj koži, preskakanje balkona i lekciju o prijateljstvu. Posle je rekao nešto zanimljivo, ali isuviše nemoguće, ako mene pitate. Spomenuo je ''devojku koja je spremna da ubije kako bi pridobila naklonost jednog žabara''. Zapravo nisam sigurna da li je rekao baš ''naklonost'' ali u tom kontekstu. Izašla sam iz sobe i otišla u svoju sobu, tamo je bila Alienor, spavala je. Samo minut posle toga pridružio mi se i Klen. Pitao je da li može da prespava kod nas u sobi jer su se on i Rus posvađali. Pošto nismo mogli da zaspimo, pričali smo do sve do jutra. Niko nije izlazio iz sobe.- Estelle dovrši svoju priču pocrvenevši ko bulka dok je osećala sve nasmešene, zaintrigirane poglede okolnih studenata koji nisu znali za nju i Abrašija.
-Dobro. Detaljno. Ako je verovati vam na reč, gospođice, tri osumnjičena manje.- Krimzakis se ljubazno osmehnu a potom se isceri Klenu u lice.- A sada vi, mladiću. Izgleda da ste vi poslednji pričali sa ubijenim. Zbog čega je Nikolaj ranije otišao sa žurke? Zašto je bio nervozan i besan, i u vezi čega ste se svađali?
Zlatokosi mladić uzdahnu duboko i pogleda u estelle, a ona blago klimnu glavom.
-Pa dobro inspektore, reći ću vam zašto je Nikolaj ranije otišao sa žurke. On je bio...pa malo razočaran i svakako ljut na mene. Zašto? Pa, bili smo zaljubljeni u istu devojku. Mislim, još uvek smo. Odnosno ja sam...- Klen se zbunio i počeo da zamuckuje. Kada se staložio on nastavi svoju priču.- Na svu sreću ja sam taj koji je dobio naklonost te devojke. Aleksejev je bio ljut zato što sam ja trebao da je smuvam sa njim, kao što sam i mislio da ću da uradim, da pomognem drugu i tako to, sve dok je nisam video i upoznao. Onda sam shvatio da je volim, i da ne mogu da pomognem svom prijatelju. Naravno, on je bio ljut zbog toga. Otkrio je da smo ja i dotična devojka u vezi i totalno je prs'o. Juče kada je došao u sobu bio je van sebe, počeo je da lupa nešto nepovezano i da nas sve kune. Ipak, rekao je da zna ko je ubica, i da neće da kaže jer, citiram, ''mi smo svi đubrad, i treba svi da crknemo''. Pošto mi je bilo dosta rasprave, i nisam želeo da planem i da svađa preraste u fizički obračun izašao sam iz sobe i otišao kod Estelle. Dalje znate.
-Zanimljivo!- zaključi inspektor Krimzakis i pogled mu se zaustavi na masi učenika koji su okupljeni tu stajali.- Vrlo zanimljivo! Zločin iz strasti!
-Molim? Nisam ga ja ubio!- Klen prohukta.
-Ne govorim o vama, već o jednoj maloj devojci koja je ''spremna da ubije kako bi pridobila naklonost jednog žabara'', u slobodnom prevodu Italijana.- Krimzakisov pogled je nastavio dalje nemarno da luta i zaustavio se na Petričiju.
-Ne shvatam.- Marko je složio kiselo lice i zakolutao očima.
-Možda još uvek ne shvatate, ali shvatićete.- inspektor Krimzakis uputi pogled jednom malom ženskom stvorenju bez naočara.- Hoću da kažem, sasvim je sigurno da imate tajnu obožavateljku, gospodine Petriči. Imate li ideju ko bi to mogao da bude?
-Pa ja imam mnogo obožavateljki inspektore.- laskavo reče lepuškasti Italijan.- Ne znam na koju od njih mislite?
-Mora da se mrze međusobno.- Zaključi inspektor Krimzakis pogleda prikovanog za malo stvorenje riđe-smeđe talasaste kose i prćastog nosa koje je uzalud čkiljila kako bi videla Markov izraz lica.- Dovoljno da bi ubile?
-Hahahaha nemojte mi reći inspektore da sam toliko fatalan!- uskliknu Petriči kao da ismeva Krimzakisovu teoriju.
-Puno mi je pomoglo svedočenje Martine Horvat, kada sam malo razmislio o njemu, a zatim razbijeno staklo, greška koja ovoj gospođici nije smela da se desi. Moram priznati da sam bio malo zavaran u početku. Sumnjao sam u Estelle Jolie, ubica se svakako trudio da svi tragovi ukazuju na nju, na sreću po ubicu Estelle je imala jake motive da ubije sve tri žrtve. Ipak mademoiselle Jolie je imala čvrst alibi, svaki put. Ubica na to nije računao. Estelle, Estelle... Uvalila si se u gadne probleme. Poslednja si videla Trejsi živu, dlaka tvoje kose pronađena je na njenom balkonu. Ali pođimo od početka...
Estelle proguta knedlu i privi se čvršće uz Klena, inspektor nastavi.
-Draga mala Alienor, bila je od velike pomoći. Rekla je, mada simbolično kako su lavovi divlje zveri, da se bore za opstanak i sastaju na pojilu. Savršena metafora. Svaka čast gospođice Dezinosant, ovim ste nam dali do znanja da su ''lavovi'' studenti koji se bore za opstanak odnosno za što više mesto na društvenoj lestvici i da se sastaju na ''pojilu'' u slobodnom prevodu u pabu ''Zlatni Lav''. Ako bi Trejsi Džejkobs bila mrtva, Estelle Jolie bi postala najpopularnije devojka na univerzitetu, i više nego sigurno predsednica ''lavova'', sigurno i kraljica univerziteta, a i osim toga mrzela je Trejsi iz ličnih razloga. Ubica je ovde bio jako pažljiv i nije nam ostavio ni jedan jedini pravi trag. Bar ne na prvi pogled... Martina je ubijena baš onda kada je rekla da zna ko je ubica i zapretila da će to da nam kaže. Pretpostavimo da je Estelle mogla da sazna da je Martina to rekla, ali to je malo verovatno. Veća je verovatnoća da je ubica bio tu u trenutku kada je Martina to rekla. Naravno i ovog puta Martina je bila ubijena oružijem koje pripada gospođici Jolie. Obe su se mrzele međusobno. Eto još jednog motiva! Osim toga, saznao sam da gospođica Jolie nije čistokrvna francuskinja. Majka joj je bila...
-...srpkinja.- dopuni ga Estelle odlučno.- Da, mrzela sam Matinu, ali to nije bilo zato što je hrvatica, već zato što je odvratna kučka!- Estelle planu.- Ali nisam je ubila! Nisam!
-Tišina. Pusti me da nastavim.- Krimzakis je prekori i nastavi.- Dakle, tu je i nacionalna mržnja. Za ovaj mali podatak, ubica verovatno nije ni znao. Ipak tu je i treća žrtva, Niklolaj. Rekao je da bi devojka mogla da ubije ne bi li dobila naklonost jednog Italijana. E tu se već nešto ne poklapa. Naravno da ubica nije znao da će Nikolaj u besu reći nešto, mogao je samo da pretpostavi. Nikolaj je spominjao preskakanje balkona. Vrlo interesantno! Primetio sam kako su balkoni međusobno spojeni, i da nije potrebno izlaziti iz sobe kako bi se prešlo u susednu sobu. Međutim, nije tu samo preskakanje, ovo je gospodo prvi sprat. Prilično je jednostavno uspeti se, i uskočiti u nečiju sobu. Soba Nikolaja Aleksejeva bila je zaključana iznutra. Stoga zaključujemo da ubica nije mogao da uđe kroz vrata, isto tako i u slučaju Trejsi Džejkobs. Ubica se služio balkonom i kod podmetanja oružija, pošto je ubio Martinu. Jer ključ sobe broj dvadesetosam je bio sve vreme u Alienorinom džepu, a soba je bila zaključana, sve vreme. U sobi gospođice Džejkobs, međutim nije bilo nikog jer je Britni bila na žurci. A možda i ne... U svakom slučaju ubica se već izveštio u preskakanju balkona. Sledeći osumnjičeni Marko Petriči.
Petriči prođe nervozno prstima kroz svoju bujnu kovrdžavu kosu, tamnu kao dubine crne Afrike, inspektor se nasmeja i nastavi:
-Pa može se reći da Marko Petriči nije želeo da se sazna za to da je spavao sa Trejsi Džejkobs, mada se to ne uklapa u njegov profil velikog latinskog ljubavnika. Ipak, ona ga je ucenjivala, mučila i emotivno satirala od prohteva. Tražila je od njega da namesti izbore za univerzitetski klub, da joj redovno daje novac,... Nezgodno. Martinu je mogao da ubije zato da bi uklonio svedoka, a Nikolaja je ubio zato što je saznao za Trejsi i osuđivao ga? Obratite pažnju: Marko Petriči zna da mačuje, ima vremena i mogućnosti da preskoči balkon i dokopa se pištolja, poznaje dobro hemijska jedinjenja i zna da bi razmućeni tetidis mogao da usmrti Trejsi. Gospodine Petriči nema razloga da se preznojavate, ne mislim da ste vi ubica. Mogao je to biti i Klen, zar ne? Samo da nema tako jak alibi...- Krimzakis se nasmeja.- Trejsi je ubio zato da bi udovoljio svojoj najdražoj Estelle. Martinu je ubio zbog čiste nacionalne mržnje a i da bi uklonio svedoka, možda zato što je zbog nje usledila svađa između dvoje ljubavnika. Da, nemojte misliti da ne znam i da nisam primetio tvoj izraz lica pošto je gospođica Horvat pročitala ljubavno pismo pred svima. Ponizila te je zar ne? Nikolaj je ubijen zbog ljubomore, on se nabacivao gospođici Estelle a ona pripada tebi, zar ne?
Klen se namrštio- Nisam ga ubio.
Inspektor se nasmeja:
-Nemoraš da me nišaniš tim pogledom, dečko, znam da ga nisi ubio, mada imaš dobre motive, a i bereta je tvoja. Dakle da nastavim, Brtini MacKenzie i Alienor Dezinosant sam odmah precrtao, ne uklapaju se u profil ubice, niti imaju motiva za tako nešto. Morao sam dobro da mućnem glavom. Lari nije imao nikakve veze sa ubistvom. Nije imao ni motiv, a i imao je jak alibi. Što nas dovodi do jedne osobe...- Krimzakis poče pogledom da švrlja po napetoj grupici studenata koji su ostali.- Meri En, možete li da dođete ovde?
Bleda devojka talasaste smeđe-riđe kose i žućkaste kože istupi. Ovoga puta, sa vrha njenog prćastog, malog nosa, nisu se klatile velike, kockaste naočare.
-Mogu li da pogledam vaše naočare, gospođice Votson?- uljudno upita inspektor.
Meri En drhtavom rukom izvuče slomijene naočare iz džepa i pruži ih starijem inspektoru.
-Aha! Baš kao što sam i pretpostavio. Fali vam jedno staklo, gospođice. Kad ste ga izgubili?- upita inspektor smeškajući se.
-Ne znam.- odgovori Meri En nervozno se počešavši po vratu.
-Aha...da pa pretpostavljam da se ne sećate. Dopustite da vam osvežim pamćenje.- Krimzakis odbrusi ozbiljnim glasom.- Gospodin Džejkobs, otac ubijene Trejsi Džejkobs sarađivao je sa vašim ocem. Tačnije ugnjetavao ga je. Molim vas recite nam šta se desilo sa vašim ocem.
-Umro je od infarkta.- Meri En se ugrize za tanku, ispucalu, donju usnu.
-Na poslu!-.dodade inspektor.- Eto više nego dovoljnog motiva, a tu su još i ljubomora i zavist. Ipak na svedočenju proračunata miss Votson napravila je mali lapsus. Nije očekivala da će Martina reći sve do tančina. Ipak pažljivom slušaocu odmah je bilo jasno o čemu je reč. Zamislite samo ovaj prizor. Dve devojke igraju karte, Meri En donosi sok i one nazdravljaju. Samo što je Britni ispila sok do dna, ona pada na zemlju i tone u dubok i čvrst san koji je trajao skoro do podne. Isto se dešava i sa Martinom koja je nehotice uzela čašu soka te je možda neplanirano i ona bila ošamućena do podneva. Martina inače ima lagan san, rekla je kako je i najtiši zvuci mogu probuditi. A što se tiče Britni... Pa nije uobičajan prizor da vidimo da neko ''zaspi ko klada'' na podu, da je mogla da kontroliše svest verovatno bi legla na krevet ili bar fotelju. Što se tiče vas, gospođice Votson, vi ste naravno iscenirali da ste otpili svoju čašu soka, a zapravo ste je sasuli u fikus koji vam stoji pored kreveta. Legli ste na krevet i pravili se da spavate sve dok niste bili sigurni da je Britni u carstvu snova, onda ste ustali, uzeli tetidis iz vaše čašice sa lekovima iz koje ste se prethodno poslužili pilulama za spavanje kojima ste začinili sok. Naime sa tetidisom ste preskočili balkon i prešli u drugu sobu, znali ste da je Trejsi još uvek u pabu pa ste, pretpostavljam podmetnuli čokoladnu bombonjeru na krevet, a u čašu vode, koju ste stavili pored kreveta razmutili ste tetidis. Kako pametno! Šta čovek uradi pošto pojede nekoliko dražeja od čokolade punjene rumom i vodkom? Od žeđi posrne za čašom vode! Ovog puta to je imalo koban ishod za sirotu Trejsi...- inspektor Krimzakis zavrte glavom.- Vratili ste se u sobu kao da se ništa nije desilo i legli u krevet. Ipak, u žurbi ste zaboravili da zatvorite vrata balkona, gospođice Votson. Nepažljiva pogreška, Meri En. Skupo te je koštala. Martina je došla u sobu, ispila sok, ošamućena zaspala i probudila se kasno sledećeg dana. Naravno posle mog ispitivanja, i tvog neuverljivog svedočenja, pametna Martina je sklopila kockice u glavi i shvatila kako si ubila Trejsi, i zašto. Verovatno je saznala da si ludo zaljubljena u Marka Petričija sa kojim je Trejsi čekala bebu. Nisi mogla da podneseš činjenicu da momak koga toliko obožavaš ima dete sa drugom i to baš sa omraženom Trejsi! Naravno kada je Martina skontala ko je ubica morala si da je odstraniš. Najbolje bi bilo van sobe da sumnja ne bi pala na tebe, i tuđim oružijem. Estelle jue bila savršena žrtva. Prešla si preko svog i Britninog balkona i došla do Estelline sobe. Pošto si znala da su sobe prazne, nesmetano si ušla i uzela njen mač. Sišla si u dnevni boravak, na žurku. Naravno, niko nije ni primetio šta nosiš, bio je mrak, gužva i scenski dim. Iskoristila si priliku kada je muzika bila najglasnija da probodeš Martinu ne primetno. U opštoj panici i gunguli uspela si neprimećeno da se uspneš do soba i ponovo preko svog balkona dođeš do Estelline i Alienorine sobe, da vratiš oružije. Baš kada si mislila da si prošla ne primećeno, neko te je video kako preskačeš balkon. Nikolaj te je video, prvo je posumnjao, ali kada su pronašli okrvavljen mač ispod Estellinog kreveta znao je da si ti ubica. Nameravao je to da kaže odmah ali se pokolebao jer je zatekao devojku koju voli u zagrljaju svog dotadašnjeg najboljeg prijatelja i cimera. Bio je jako besan na sve oko sebe, i to je bilo isuviše tragedija za tako kratko vreme. Pošto Estelle nije htela da ga sasluša, bilo mu je sve jedno, želeo da ih kazni time što neće odati ubicin identitet, sva sreća po vas, gospođice Votson! Naravno ti si morala da deluješ brzo, nisi smela da dozvoliš da se Nikolaj pokoleba, predomisli i kaže svima ko je ubica. Čula si Klena i Estelle kako razgovaraju u susednoj sobi i shvatila si da ti sve ide u korist, pa si odlučila da ga ubiješ te iste noći. Nisi mogla neopaženo da pređeš preko svih tih balkona pa si odlučila da se spustiš preko terase na zemlju i dođeš do Nikolajevog balkona a onda se uspneš natrag. Tako te niko ne bi primetio, zar ne? Uspešno si se popela na balkon, pretpostavljam kako si saznala da Klen drži pištolj. Tiho si se ušunjala u sobu, uzela pištolj. Nikolaj je spavao na stomaku. Iskoristila si to, preklopila mu glavu jastukom, nežno, prislonila pištolj na jastuk i ispalila dva metka. Naravno, nosila si rukavice te otisaka nije bilo ali ovoga puta izgleda nisi privezala kosu. Pretpostavljam da nikada do tada nisi pucala pištoljem pa nisi znala da kada pištolj opali da se ruka dosta trzne. Pošto te je pucanj dobro protresao, naočare su pale na parket i jedno okno se razbilo, što ćemo svakako dokazati laboratorijskim putem. Uplašila si se, i u panici se istim putem vratila u sobu. Naravno, rukavice su sastavni i obavezni činilac studentskog kofera, ali pilule za spavanje i tetidis nisu. Miss Votson želite li da vam pročitamo vaša prava?
Meri En se trgla. Nastala je mrtva tišina, svi studenti su poluotvorenih usta u neverici zurili u nju. Shvatila je da ne vredi da poriče. Ruke su joj bile hladne i znojave, a među svim tim pogledima koji su je osuđivali tražila je Markovo lice. Kada je videla zgroženost na njegovom iznenađenom licu ona kriknu i otrgnu se od inspektorove ruke. Probila je sebi put kroz gomilu okupljenih studenata i potrčala niz stepenice, ipak noga je prevari i ona iskrenu stopalo tresnuvši na mermerno stepenište sa jaukom. Dva inspektora je prestigoše i podigoše za ruke. Ovog puta čvrsto su je držali dok se ona nevoljno, u suzama otimala. Nije poricala da je ona ubica, ali nije ni priznala svoje zločine.
-Ne mogu da verujem!- uskliknu Klen iznenađeno. Estelle je držala ruku preko usta u čudu.
Alienor je šokirano, razrogačenih očiju posmatrala kako inspektori odvode Meri En Votson u dekanovu kancelariju.
-Marko! Marko!- vrištala je dok je pokušavala da se otrgne iz snažnih okova.- Oprosti mi! Volim te! Ne ostavljaj me samu Marko! Petriči! Moj si! Moj si zauvek! Čuješ kada izađem iz zatvora...
Italijan je bio apsolutno zgrožen, hladne kapi znoja orosile su mu čelo i on protrese glavom.
-Ovo je neverovatno!
-De, de, nije baš tako strašno. Bar nisi mrtav.- Estelle se utešno nasmeši i potapša ga po ramenu.
-Pa takav ti je život vas žabara...- Klen ga obgrli.- Bar je gotovo.
-O bože mili, drago mi je što se sve ovo završilo!- uzdahnu Alienor. Estelle i ona se čvrsto zagrliše.-Nema više strepnje!
Ubrzo potom studenti su se rastrčali po sobama. Svako od njih imao je svoju verziju događaja. Žamor nije prestajao, ali sa zalazećim suncem je sve počelo da se stapa u normalu. Studentski život vraćao se u svoj stari tok. More se penušavo talasalo i prelamalo u bisernu i purpurnu dok je veliko krvavo-naranžasto sunce odlazilo na svoj počinak, negde iza egejskog mora. Negde daleko iza horizonta, u tamnim dubinama crne Afrike lavovi su nastavili svoju borbu za opstanak. Neko od njih je pao poput strvine dok su grabljivice kidale njegovo meso, neki od njih su se i dalje gostili na pojilu, a nekoliko njih je udisalo vruć, omamljiv tropski vazduh, promatralo zvezde i pogođeno erosovim strelicama, spojilo se u virovite brzake plamene ljubavi, strasti i zločina koji sledi.

1Mais non ---- Ali ne.
2 Estelle! Tu es tres belle!2 ----Estelle! Ti si vrlo lepa!
3 Je sais!3 – Znam!
4 Ti ine afto?4 - Šta to bi?
5'Merci beaucoup!'5 –Hvala lepo!
6 telktiki6 - Dražesna
7 Telktiki, omorfi, nostimi, peripiimeni, simpatitiki, termi,... 7 –Dražesna, lepa, zgodna, negovana, simpatična, strastvena...
8 Kastani8!- Brineta!


Cherie2 – (franc.) Draga
© ‘Vrlo sam srećan što sam te upoznao. Mnogo te volim! Tako si dobra i nežna... Bilo je divno sa tobom. Uvek ću te voleti. Kada ćemo se opet sastati? Obećaj mi da ćeš ubrzo opet doći! Čekaću te večeras u osam na plaži.
Volim te, zavodnice!

Ljubavnik' (prevod sa grčkog jezika)

Cherie2 – (franc.) Draga
[23] Ništa zato!