понедељак, 07. мај 2007.

Sjajna knjiga i Šunc kao inspiracija...



LOVAC

Tačno je. Ja sam lovina. Ponavljam sebi, ja sam lovina. Ali kako to onda lovina lovi?
Ne, dragi moj, ja sam kao mrtva srna koja progoni svog lovca. I neću ti dati mira. Neću ti dati mira. Ostavi me. Sve je bolje od ove neizvesnosti. Iznesi moje telo iz šume, neka kapljice krvi, ukaljaju zelenilo tek iznikle trave. Neka usireni, lepljivi, miris krvi i smrti uguši prolećni povetarac. Neka šuma zna – umrla sam. Ti si me ubio. Ti me i odnesi, podnesi teret lovine na svojim plećima. Sveži me i nosi. Ili se ovog trena okreni i odlazi, odlazi kao lovac koji lovi iz zabave, iz sporta. I ostavi da moje već mrtvo telo načne i pojede u celosti šumska tmina, i drugo zverinje. Možda neki medved bude hitriji od tebe. Možda me preotme. Da, tome se molim. Ili me nosi kući, oderi kožu s mene – da te ogreje u hladnim noćima, kada zvezde izgube sjaj i nebesa se zamrače. Da te ugreje i zaštiti od samoće kad ponoć zavrišti i tuga zakuca na hrastova vrata. Iseci moje meso, istranžiraj telo – zasiti svoju glad. Ili me prodaj. Ali ne ostavljaj me samu u mračnoj šumi da trulim... Želim da sam korisna. Želim da te moje meso zasiti, da mi na udovima i pod vratom krvari od kivnosti tvoga ugriza. I da ostavim svoj trag na tvojim zubima... Želim samo da te usrećim. Ulovio si me, i imaš potpuno pravo na mene. U tvojoj utrobi srneće meso biće korisno, a ja, ja ću biti srećna što umanjujem tvoj bol, što gasim tvoju žeđ, i utoljavam tu neprekidnu glad. I znaću svoju svrhu. Moja bit biće ispunjena i cela, Neka kaplje krv iz rane. Svaka prokleta crvena kap mog nekadašnjeg života je kap suze ili neizmerne sreće u nekom novom životu, jer pri svakom rastanku umre deo mene. Rastajemo se, zar ne? Okinuo si oroz nemarno, bezbrižno, ustrelio me. Nisi osetio bol kada je barut oprljio moju kožu, niti hladnoću čelika zarivenog u meso. Miris moje krvi nije te uzbudio, niti razbudio osećanja. Nisi osetio odgovornost. Jer, odgovornost ti ne treba, zar ne? Ne tebi, tako zauzetom i opterećenom svojim problemima. Sam ćeš sebi prokrčiti put kroz tminu šume, a srnu pustiti da zauvek trune u posmrtnoj tišini guste tame, tupe od mog prevelikog bola koji se iz dana u dan ponavlja. Sa svakim svitanjem očaj moje nemoći se taloži sve više i utapa u krvavo blato ispod onoga što sam NEKADA bila ja. Snažna ja. JA bez TEBE. Čuješ li moje nemo proklinjanje? Vidiš li moje slepe oči kako te zovu? Osećaš li nadu, ili je uzaludna krvca pala u neprolaznu i nedokučivu provaliju ćutnje koja stoji između lovca... I njegove žrtve?

TUUT-TUUT


Kako samo tupo odzvanja taj jednolični zvuk unutar moga uma, kroz ušne školjke, zadire u svaku moju poru, i čini suštinu svake moje misli. ’’Tuut-Tuut-Tuut-Tuut’’, uporno se čuje iz slušalice, i ja uporno ponovo zovem. A mogla bih sebe spasti bola. Sav bol moj za trenutak slabosti moje, tvoju reč – to želim, pa makar bila i psovka izvikana na pijaci banalnosti i prostote. Tvoju reč – jednu jedinu. Neka produži moje muke, neka prihvati moj bol i pohlepno se naždere njime, neka me iskida, ulivajući mi lažnu nadu da ću to isto čuti i sutra. Ili neka me pokopa, neka me sahrani zauvek, da više nikada moji prsti nemarno ne pređu preko brojčanika, da više nikada ne stavim slušalicu pored uha koje vapi da čuje tvoj glas, da više nikada, naposletku, ne čujem taj prokleti, prokleti zvuk koji toliko mrzim i to tupo ’’Tuut-Tuut-Tuut-Tuut’’. Znam da si zauzet, ali izdvoji bar jedan sekund za mene. Vučem te, kidam te, skačem, kopam, grabim i pritiskam te - toliko jako da ponekad pomislim da ćeš onako bled i krhk prsnuti u paramparčad od tolikog pritiska, da ću te nehotice mentalno smrskati kao bubu na belom zidu, i da ćeš dići ruke od mene... A zašto? Kada baš nikakvog odgovora od tebe nema. Ništa osim neizvesnosti i mog straha koji se klati i ostaje da visi iznad provalije nekog plačnog ’’sutra’’. Daj mi mrvu svog vremena da mi kažeš da te gušim, da mi kažeš ’’Zbogom.’’, tako ćeš me, dragi moj, poštedeti strepnje od neizvesnosti i proklete nade koju nikako ne mogu da ubijem. A pokušala sam... I poštedećeš me tog dosadnog ’’Tuut-Tuut’’ posle koga mi navru suze. Ne, to nisu suze tuge, to su suze sirovog besa i nemoći, koju mi pravi ovaj tupi, parališući bol i ovaj psihotični zvuk zauzeća, isto psihotičan i bezličan kao i ti. Kao i ti koga ja znam. Ti kao pauk. Ti kao zmija. Ti kao lovac. Ti kao stena. Samo se pitam, da li to lepljivo zamršeno klupko, tu zamamnu konfuznu mrežu bola i osećanja, si ispleo ti, dragi pauče? Ili sam je isplela ja, podsvesno se uplevši u nju? Nije li to samo iluzija koju sam radi svoje zabave stvorila, nadajući se sreći, kupajući se sopstvenim jadom. I nisam ni slutila, da ću se zaista zapetljati u nju. Zabavlja li te to? Paradoksalni apsurd – pile koje je samo sebi odseklo glavu, očerupalo se, uskočilo u rernu, pa čak i postavilo sto, pre nego što se bacilo na tanjir, onako reš pečeno... I mrtvo. Ja sam paradoksalni apsurd. Ja sam kukavica i gnjida, ja sam ništavna tačka univerzuma koja ne zaslužuje svoje postojanje, koje ne zavređuje svoj um, i svoju mladost. Zato što ih uzalud troši. Ja sam muva koja je tražila pauka ne bi li se upetljala u njegovu mrežu. Ja sam sama svoj tužilac, svoj sudija i svoj dželat. Ti, ti si samo moja sekira, oružije u rukama ubice i samoubice. Ujedno i objektivnog posmatrača, jer sam sasvim svesna šta mi se dešava, i sasvim svesna svoje krivice i svog udela, sasvim svesna svoje presude, sasvim svesna svoje požude i predviđam propast koja je tako neminovna i očigledna. Vidim budućnost – budućnost bez glave – a ujedno i želim, i ne želim da pobegnem od nje. ’’Pobegni. Odlazi.’’, viče objektivni posmatrač. ’’Sama si kriva.’’, viče sudija. ’’Gotovo je.’’, viče dželat i sekira para vazduh. Nema slike. Samo oštar zvuk dok oštrica para svežinu vazduha. Jeza, koja se penje niz kičmu. Glava – koja je toliko otekla i porasla, a ti si u njoj sklupčan u fetusnom položaju, i tražiš sigurnost, pupčanom vrpcom vezan za moje postojanje. I znaš, da pored mene: siguran si. Jedini si u njoj. Njeno čedo i njen produkt. Glava, otekla od problema i taj zvuk koji u njoj odzvanja u beskonačnost ’’Tuut-Tuut’’. Jebiga. Na licu mene dželata neverovatni gnev, i spoznah da ću onako kivna, zamahnuti da samu sebe, onako puna bola, trudne glave, tebe u njoj, i telefonske slušalice, ubijem. Želela sam ja, žrtva, da viknem ’’Stani! Nemoj! Preklinjem te! Pomoć!’’. Ali kasno je bilo, jer već sam bila zamahnula, jer već si mi bio u rukama i na usnama. Kasno je. Celom širinom si mi isekao vrat, odvojio um, objektivnost i razum od srca, i pobuda koje pobeđuju realnost. Odrubio si mi glavu mojim sopstvenim rukama. Da mi je glava odrubljena, shvatila sam po tome što je moje jadno ošamućeno telo, mene napustilo i postalo oruđe u tvojim rukama, jednostavan instrument za zadovoljenje poriva i gašenje želje; i po načinu na koji se tupavo, nespretno privije uz tebe svaki put kada mi priđeš, po načinu na koji neprikriveno zadrhti svaki put kada upije tvoje ime, oseti tvoj dah na sebi, ili tvoju putenost unutar svoje vlažnosti. Želi da zauvek ostaneš u njoj, da se zauvak zarivaš u to plodno tkivo željno tebe i tvog semena. I onako ranjivo, zna da pripada tebi. Shvatila sam to jer mi na sam prizvuk tvog glasa krv iz vrata šiklja kao vodoskok, sačinjena od slapova strasti i volje. Moje modre, umorne i trome noge same za sebe, i po svojoj volji, uz tebe koračaju. A kad im ne daš da uz tebe koračaju, one za tobom trče i puze, a u osami se uzalud ritaju kao kod žrtvenog jagnjeta kad se na samrti bacaka. Da sam si odrubila glavu tobom, shvatila sam onog trena kad mi je glava pala u blato. Pa nisam mogla da vidim ni svog ubicu, ni visine sa kojih sam nekada gordo gledala. I smejala se... I shvatih da dok god mi ti, ledeno plavokoso, sečivo, stojiš nad glavom, i ploviš mislima moje mrtve, odrubljene glave, da se ta ista, nekada ponosna i izdignuta, neće osvrnuti i nasmejati na sve one ljude što su nekada bili ispod nje. Niti će moći da bude sečivo, nekoj trećoj, petoj glavi... Sada čekam da se pomeriš, i shvatam da to čekanje jeste čekanje kojem nema kraja, i da ne želim da mu bude kraja, mada mi se čini tako bolnim i teskobnim, da poželim na trenutak da izađem iz ovog vremena, i iz blata, da se barem još jednom nasmejem!
No, sada su sva vremena postala to vreme – vreme koje provodim u blatu poniznosti, sa slušalicom pored uha. Vreme koje mi ispunjava jednolični ’’Tuut-Tuut’’ zvuk. Zaljubljenost. To je, dakle, ono što zovu smrt. Ali, dragi, samu sam sebe ubila tobom. Ljubavi, boli me vrat, i ništa se ne pomera više... Moje oči su uperene u jednu nepostojeću tačku na tvom licu. Na jednu nepostojeću tačku tvoje desne zenice. Crnu tačku.
Ali čudno... Umesto vratnih žila, iz vrata mi zlokobno vire telefonske žice.
Tuut-Tuut-Tuut-Tuut-Tuut-Tuut...