-ODLUKA-

9.

Odluka

-Gospodaru, šta se dešava? Niste ništa okusili već nekoliko dana. Ne izlazite iz odaja...- Najhrabriji od posluge se usudio pokunjeno da upita.

-Odlazi! Ne smetajte mi! Želim da budem sam! Odlazi!- promuklim glasom rekoh, dok sam svojim dugim rukama nervozno okretao žezlo, pogleda zamagljenog i izgubljenog u nekim drugim sferama. Odjednom poskočih sa prestola i slugu prostrelih ljubopitljivim pogledom,- Jesu li se vratili glasnici?

-Da, gospodaru.- Tiho reče žilavi sluga, koji kao da je od tog pitanja najviše strahovao.- Vratili su se.

-I? Pričaj brže! Gde je ona?- poskočih, a u dogorelim, usahnulim očima mi na trenutak zatitra plamen.

-Bojim se da je nisu pronašli, moj gospodaru.- tiho izusti sluga pognuvši glavu. I dalje je osećao onaj bespomoćan, umrli, pogled na sebi. Mogao je da čuje nečujni vapaj koji se ocrtavao na mojim usnama, usnama mladog cara. - Glasnici sa severa, juga, istoka i zapada su se juče vratili... Nažalost ne donose dobre vesti. Nigde nema vesti o vašoj verenici.

-Žene!- kriknu Aramil ljutito,- Nikada ne znaš šta im je u glavi!

Prošavši rukama kroz zlatastu kosu, počeh da se šetkam gore-dole po centralnoj dvorani i taman htedoh da naredim da se glasnici obese na glavnom gradskom trgu, a onda se trgoh iz tamnih i mračnih okova sujete. Šta bi ona rekla kada bi znala kako svojevoljno carujem? Kako samo upijam vlast... Ne, ja nisam imao vlast. Vlast je imala mene. Konačno se osmehnuh. Bio je to slabašan, nesiguran i iscrpljen osmeh.

-Vrlo dobro.- od mog pustog pogleda slugu prožime jeza,- Opremi mog konja. Sam ću je naći.

-A šta sa prestolom, gospodaru?- sluga strašljivo upita.

-Presto može samo da se brine o sebi neko vreme. Održavajte granice mirnim, odbranite zemlju ali nemojte ići u dalja osvajanja. Vojvode će znati kako da postupaju na ratištu.- uzdahnuh setno i malko zastadoh pre nego što tiho nastavih,- Misliš li da su legende istinite?

-Ne znam, nisam još uvek video ni jednu.- odgovori sluga slegnuvši ramenima lagano.

-E, pa ja jesam!- odlučno rekoh.- I bila je lepša i stvarnija od bilo čega drugog na ovom svetu. Neću dozvoliti da nestane. Čuješ li čoveče?

-Ja sam samo priprosti rob. Ne znam ništa o legendama i moćnim bogovima.- sluga se poče odmicati ne sigurno.

-Ti si čovek! Počni da razmišljaš kao čovek.- osmehnuh se kako bi ohrabrio slugu.- Nema potrebe da bežiš. Neću ti nauditi. Treba otići Eolu i upitati ga za usmerenje.

-Eolu, gospodaru Aramile?- zbunjeno ponovi sluga.

-Eol je slavni bog vetra, otac svih vetrova.- odgovorih opasujući svoj mač. - Ajde, požuri dečko! Šta si tu stao? Gladan sam. Neka mi spreme obrok i nešto za put, a ti mi osedlaj konja. Dug je put preda mnom...

Sluga izgleda nije verovao u mitove, legende i bogove kojima se stanovništvo od vajkada klanjalo i prinosilo žrtve. Ipak, on sav srećan zbog gospodarevog boljeg raspoloženja poletno odjuri do kuhinje a potom i do carskih štala. Nije prošlo mnogo vremena a već mi je popodnevni povetarac mrsio kosu dok sam galopirao istočno, ka Centru Sveta. Po legendama, tamo je u jednoj od pećina koje su se obrušavale nad, suncem sprženu, pustinju, živeo moćni bog vetra čiji su sinovi poznavali sve strane sveta i uvek sve znali. Pod kopitima se smenjivala trava, plodne grude Jargona, osušene, glinovite udoline, i močvarno, rastresito tlo. Nisam imao ni jednu noć odmora dok nisam na horizontu ugledao zrake blistavog bronzanog sunca. Velike peščane dine su se pružale u širokim, ispresecanim radijanima svuda oko mene, a pustinjsko ništavilo je narušavao jedino moj crni at, njegovi znojavi sapi, zadihana glava i vlažne nozdrve. Nosio me je sve dalje u pustinju, a svaka peščana dina izgledala je istovetno kao i prethodna. Upozoren sam da se klonim peščanih oluja, i pustinjskog nevremena. Jer pustinje su poput mora, pod naletima vetra koji im udahne dušu i ulije život, dine se preklapaju i stapaju, talasajući se u strahovitu, smrtonosnu masu koja preklapa i guta ljude, ponekada čak i čitave karavane. Sve nestaje u krvničkom zagrljaju zemljine utrobe. Toliko je ljudi koji više nikada nisu viđeni niti su ugledali su svetlost dana... Na ovu zastrašujuću pomisao poterah svog znojavog pastuva u još brži galop kroz peščano nepregledno prostranstvo. U daljini, na istoku sam mogao da nazrem špicaste, iskežene, vrhove crnih stena. To je bilo jedino što se nije uklapalo u monotoni, utopijski krajolik. Počeo sam da mislim o banalnim stvarima. Koliko zrna peska sačinjava pustinju? Da li zrno peska ima neki svoj smisao, život i značaj postojanja? Galopirali smo dalje na istok a zlokobni stenoviti visovi su se činili još većim i opasnijim nego pre. Stene su bile visoke, duboko usečene, crno-purpurne mase od granita i olova. Bile su stamene i jake, a njihova mat površina kao da je upijala u sebe svu sunčevu energiju. Zastadoh pred stenom i sjahah sa konja, skoro ne mareći za njegovu dalju sudbinu, a zaintrigiran i nestrpljiv da dobijem odgovor na pitanje koje me je slamalo, počeh da se uspinjem po odronjenom kamenju na dnu. Sa mukom sam se znojavim, ogrubelim šakama hvatao za ispupčenja na steni, i slepo, mahnito stopalima tražio udubljenja za čvrst oslonac. Vrelina sunca mi je žarila leđa, a Heliosova zlatna kočija je titrajući prevalila već više od pola nebeskog plavetnila. Ni jednog trena se nisam usuđivao da zastanem, ili makar na čas oborim pogled ka zemlji. Pesak ispod mene sada se činio dalekim, predalekim. Peo sam se dugo i naporno, nekoliko puta posrćući, ali srećan svaki put kada bi se moja ruka čvrsto zgrčila oko grube stene. Koprcao sam se da dođem do vrha... Kada bi sada pao verovatno ne bi ostalo ništa od mene... Možda bi nahranio ata? Zadrhtah, a ledene kapljice znoja mi orosiše vrelo, zajapureno čelo. Nastavih da se penjem uz strmu stenovitu ravan... Cilj je izgledao tako dalek, malopre u podnožiju, ali sada sam, evo, skoro mogao da dohvatim kraj svoga lutanja. Osmeh mi ozari lice kada sam se rukom mašio ruba stene. Uspeh se i ispred sebe ugledah veliki, ovalni, ulaz u pećinu. Oprezno potrčah unutra, a onda me je snaga vazduha skoro bacila na leđa.

-Ko se to usudio da ometa moj mir?!- gromko je prolamalo vazduhom. Škiljeći klekoh na tvrd kamen ali nisam mogao ništa da vidim ispred sebe osim mračne i vonjave pećine.

-J-ja sam- nesigurno promucah,- Aramil od Jargona, krunisani i priznati car istoka, zapada, severa i juga.

-Šta tražiš ovde?- gromko, ali manje zastrašujuće upita moćni vetar.- Moji sinovi će se uskoro vratiti i neće biti srećni što te vide, ljudska dušo. Govori šta želiš.

-Molim Vas, gospodaru svih vetrova, recite mi gde je moja verenica, Fortuna.- spustih zamagljeni pogled pod novim naletom vetra koji mi je mrsio zlatne vlasi kose.

-Hm, hm, hm... Nas, vetrove to ne zanima, ali ako je ljubav u pitanju, pomoćiću ti, mladi careviću.- vetar prošišta,- Čekaj, za čas ću pitati sinove da li ju je neko od njih video.

Uspravih se u stojeći položaj, i u trenutku osetih snažnu promaju koja samo prohuja pored mene i nestala iz pećine. Za samo nekoliko momenata, poput furije, ledeni, prodorni, vetar ponovo ispuni prostoriju. Pokušavao sam da nazrem nešto kroz tminu, makar i najmanji obris života, crte lica u kovitlacu vazduha, ali mogao sam da čujem samo duboko brujanje glasa svuda oko sebe. Reči nošene vetrom su se uskoro protkale u rečenicu a rečenica se nizala za rečenicom, misao se prišivala za onu prethodnu i nadovezivala dobijajući smisao.

-Burni severni vetar Borej nije znao ništa, niti istočni Eur, pa čak ni zapadni, nežni Zafir... Ali vlažni južni vetar Not, koji nosi paperjasto lake oblake, znao je da mi kaže gde se sada nalazi tvoja draga.

-Gde? Gde?- nestrpljivo ga prekidoh, a vetar gnevno prošišta.

-STRPLJENJA! Ti neuki, golobradi dečače! Bolje bi ti bilo da ceniš moj trud! Ne prekidaj više jer onda nikada nećeš saznati gde se nalazi ona koja ti nije suđena!- Eol gromko nastavi svoju priču a ja sa očajanjem i nestrpljenjem koje mi je caklelo u suznim očima, padoh na kameno tlo osluškujući šumovite reči gospodara svih vetrova- U početku beše večni, bezgranični, tamni Haos. On beše izvor života. Sve je poniklo iz bezgraničnog Haosa: ceo svet i besmrtni bogovi. Moćna, blagodetna Zemlja rodi plavo Nebo. Prema Nebu se gordo podigoše visoke Planine, koje je rodila Zemlja i široko se razli More, koje večno šumi. Svetom zavlada Nebo a sa Zemljom izrodi šest sinova i šest kćeri. Jedan od njih je i Okean, koji teče kao beskrajna reka oko čitave Zemlje. Njegovi sinovi su velike reke koje valjaju svoje talase prema moru a kćeri su mu morske boginje Okeanide. One su sada družbenice tvoje drage, od njih ćeš morati da je ukradeš...

Pridigoh pogled. Umorne oči peckale su i dražile sluzokožu kapka, a usne su mi bile suve i poluotvorene. Neme... Zar ću morati da se suprotstavim boginjama?

-Ali kako? Okeanide su svevideće!- najzad izustih hrapavo i zaledah se što dublje u uvrtloženi vazduh ispred sebe.

-Evo kako ćeš ih pronaći. Duboko u moru nalazi se divan dvorac velikog gospodara morskih dubina, Posejdona. On vlada morem i morski talasi slušaju i najmanji pokret njegove ruke, naoružane strašnim trozupcem. Tamo, u morskoj dubini živi i njegova prekrasna žena Amfitra. Visoko nad dvorcem šume morski talasi... skup morskih božanstava okružuje Posejdona, pokoravajući se njegovoj volji. Pazi se, careviću! Nemoj da razgneviš Posejdona! Jer kada on zamahne svojim strašnim trozupcem, morski talasi se dižu visoko kao planine, pokriveni belim krestama pene, a na moru besni strašna bura. Pazi se dobro Posejdona: utopitelja. Oko njega svuda teče sedi Okean. On živi daleko na granici sveta i njegovo srce ne uzbuđuju zemaljske stvari. Okean ima tri hiljade sinova: rečnih bogova, i tri hiljade kćeri: Okeanida, boginja potoka i izvora. Sinovi i kćeri Okeana pružaju blagostanje i radost smrtnima svojom večno pokretnom, živom, vodom, oni napajaju svu Zemlju i sve što živi na njoj.

Ako budeš pažljiv moćićeš da smekšaš srce plemenitih Okeanida.

-Ali zašto su je otele?- otegoh pitanje koje me je zbunjivalo, u večnost.

Reči sa mojih usana kao da je vetar razvejavao budzašto, a tonove mekano upijao u svoju bit.

-Otele?- Eol ponovi sa nevericom a potom se pećinom razlegao grohotan smeh. Konačno kada je i poslednji ton podsmeha utihnuo, odbrujao svoju veselu melodiju i razbio se o tamne kamene zidove, gospodar vetra pomalo sažaljivo nastavi.- Poslednju Amazonku, potomak hrabre Hipolite, Aele, Antiope i Melanipe, nisu oteli. Ona je sama tako želela, drago dete. Onaj ko se žrtvuje nežnim Okeanidama, biva odveden u podvodno carstvo, u kome nema brige, tuge ni suza.

-Znači srećna je?- razrogačih oči u čudu.

-Srećna? Bojim se da nije tako... Jednostavno, ona ništa ne oseća.

-Mrtva je?- skočih razjareno i kriknuh.

-Ne prekidaj me! Ovo ti je poslednje upozorenje, smrtniče! Nije mrtva, ne... Njena duša nije u odlutla u carstvo smrti, ne, nikako. Okeanide to ne bi dozvolile. Ona je samo malo... van života. Spava dubokim snom, a pokrov od beskonačnih morskih dubina joj prekriva glavu. Mirna je i hladna, njena krv više nije vrela, sada je gusta i crna poput morskog mulja. Njeni obrazi više nisu rumeni, bledi su i glatki, poput oltara od slonovače na kome će večno počivati. Uprkos tome njena mladost i lepota nikada neće iščIeti, ne živi, ali neće ni umreti. Možda čeka...

-Čeka? Šta?- zbunjeno se zagrcnuh. Jezik je preleteo preko nepca pre nego što sam stigao da razmislim.

-Kakva drskost! Neverniče! Ponovo si me prekinuo! Ono ti je bilo poslednje upozorenje! Sada se sam snalazi!- odjeknulo je kroz pećinu poput groma, silina koju sam osetio ponovo me prikova za kamen, i nevoljno kleknuh. Vrištao sam dok se vetar iznad mene kovitlao i pretvarao u gusto zavrtloženi tornado. Rastao je sve više i više, šireći se goropadno da bi u jednom jakom naletu uragana protutnjao kroz otvor pećine i izgubio se u peščanoj oluji.

-Čekaj! Čekaj!- usudio sam se da povičem drsko za njim. Ali nije bilo odgovara. Ništa... čak ni dašak vetra, vreli, zagasiti povetarac... Ništa što bi mi dalo nadu ili nagovestilo povratag srditog gospodara svih vetrova. Znao sam nešto, ali ne dovoljno da bi osetio sigurnost i odušak u grudima. Sve dok je postojao i poslednji tračak nade, koja se poput stare kurve povlači po mračnim uglovim misli, zagasito šapućući, morao sam da je pronađem. Nije bilo dovoljno dobro: pokušati, morao sam da je pronađem, da je povratim. Počeh polako i odlučno da se spuštam niz stenu, kada, kao grom iz vedra neba, do mene dolete čudno biće. Po liku je bio isti kao i ostala ljudska bića sa kojim sam se do sada sretao, osim što su mu iz lopatica, na leđima izbijala, velika, snažna, srebrno bela krila. Umalo nisam ispustio deo stene za koji sam se grčevito, sa nelagodom, pridržavao, kada ugledah kako mi se krilati mladić približio.

-Izgleda da si u nevolji.- progovori on. Pogledah malo bolje, nesigurno odmičući pogled sa stene na njega. Izgledao je kao krilati ratnik. Preko čvrstih, muških grudi bila mu je prebačena mrežnjača. Krljušt se caklela i presijavala u bezbroj smaragdno-zlatnih prstenova. Za pojas su mu bile zadenute pozlaćene kanije ukrašene svetlucavim kamenčićima raznih boja, a balčak se zlokobno presijavao. Imao je ratnički šlem, koji kao da je bio izliven baš za njegovu glavu. Poput maske, antički šlem mu je zaklanjao samo pola lica, štitio mu je čvrste jagodice i pratio kos nagib, pravog, junačkog nosa. Profil kakve sam kao mali viđao na slikama i tapiserijama gde su predstavljene velike, mitološke bitke, još sa početka Vremena, i prelepi, besmrtni junaci koji su u njima padali. Da nisam bio čvrsto stisnut uz stenu, i da ne znam da su takvi junaci odavno napustili ovaj svet, verovatno bih pomislio da je ovo jedan od Drevnih. Njegove dražesne usne se iskriviše u osmeh i zacakleše dva reda biserno belih zuba.

-Kakve te muke more?- upita on zvonkim glasom. Pokušao sam da proučim njegovo lice. Bilo je tu raznih izmešanih crta. Kao da mu je izraz lica bio živ i da se menjao svakim trenutkom. Veseli, nestašni, odvažni, lukavi, hrabri a ponekad i surovi mladić? Zaključih naposletku da mi se ništa loše neće desiti ako jednostavno odgovorim na postavljeno pitanje.

-Treba da siđem, a potom i da nađem Okeanide. Ne znam kako ću ih naći i kako ću ući u podvodno carstvo.- beznadežno klimnuh glavom a moj zbunjeni pogled mladić je prihvatio oštro i odlučno svojim prodornim zelenim očima. ''Otrovno zelene'', pomislih.

-Oh, pa to nisu tako male muke, ali i za to ima rešenja.- mladić me ozari još jednim osmehom.- A kako misliš da stigneš bilo kuda bez konja?

Hitro spustih pogled na dole, a drhtavica mi prođe kičmom. Ispod mene nije bilo crne tačke, samo beskrajno sivilo pustinjskog peska. Ata je progutao Eolov gnev, pustinja ga je polako usisavala u svoju utrobu. Suzdržavao sam se da na zaplačem pred ovako bezizlaznom situacijom.

-Ne brini! Nije sve tako beznadežno! Mogu te preneti preko pustinje, čak do carstva plemenitih ali priglupih Okeanida, ako želiš. Ali...

-Ali... - ponovih zbunjeno.

-Ali šta ja time dobijam?- mladić se prepredeno osmehnu i odalji se par metara od mene. Sporim klepetima svojih srebrnastih krila se održavao u vazduhu.

-Ja sam car. I sve ovo što vidiš oko nas, pripada meni! Daću ti šta god zatražiš ako mi pomogneš.- zaurlah pošto osetih vrelinu stene koja mi je pržila i strugala kožu šake.

-Šta god zatražim?- ponovi mladić zadovoljno i skoro mi pruživši ruke.

-Šta god zatražiš dobićeš! Dajem ti reč! Samo me odvedi Okeanidama.- prostenjah bolno, kada me je čvrsto stegnuo za zglobove i odvojio od stene.

-Dobro onda... Za čas ćemo doći do carstva Okeanida jer ja sam brz kao misao.- gordo reče mladić.- Ali bilo bi ti bolje, da dobijem svoju nagradu kada izađeš iz podvodnog carstva.

Prećutao sam. Skoro da sam osećao kajanje što sam tako lakomisleno pristao na pomoć, ali to je bilo jedino sagledivo rešenje u tom trenutku. Ipak crne sumnje su me mučile. Srebrnokrili mladić je jurio kroz vazduh brz i lak, kao lahor. Pošto smo prešli pustinju oči mu zasvetleše od radosti, a svoju kovrdžavu zlatokosu glavu je zabacio visoko kao pobednik. Skoro da sam mogao da čujem kako se glasno smeje.

-Šta je smešno?- upitah pomalo zastrašen.

-Oh, ništa.- odbrusi mladić.

-Ko si ti?- upitah i pogledah iznad sebe, gde su se u senci prekrasnog vizira svetlucala dva smaragdno zelena oka.

-Zar je važno ko sam?- upita gordo mladić.- Ja sam umešan, večno mlad, spretan i prelep. Onaj koji juri po svetu brz kao misao, koji je još na početku Vremena pokrenuo točak Sudbine i time dokazao svoju lukavost i okretnost. Svuda po velikim dvorovima Jargonskog carstva, sada rasparčanog u četiri zavađena kraljevstva, stoje moji kipovi. Poštuju me svi: i putnici, i govornici, i trgovci, i ratnici, pa čak i lopovi. Ali bojim se da smo stigli do kraja našeg puta. Vreme je da i ti naučiš da me poštuješ...

Pogledah ispod sebe uplašeno. Dole je zjapio mračni klanac. Naokolo su se uzdizale stene penjući se visoko u nebo. U klancu je bio mrak. Njegovim dnom brzo je proticao planinski potok, beo od pene, a nad potokom su se zloslutno kovitlali oblaci. Od penušavih talasa su drhtale stene i planine, a bujica je pustošila naokolo. Svuda je širila smrt. Sve živo izgleda da je još odavno pobeglo odavde. Utom načuh oštre osmehe krilatog moćnika koji me je nosio, a onda osetih kako mi njegove šake ne stežu više zglobove, i počeh sa užasom da ponirem kroz tamni vazduh. U tom trenutku talasi se podižu, gromki i jarosni, otvoriše svoju zastrašujuću čeljust i samo što me nisu progutali. Mogao sam da osetim bele, šumeće, talase kako udaraju o obalske stene i tresu zemlju, ali u trenutu kada sam očekivao da se rasprsnem po njima, oni se otvoriše i ja polako utonuh u neku meku, paperjastu materiju. Pod prstima mi je pucketala energija, poput malih iskrica. Izgleda da su se valovi smirili, sve se stišavalo, i postajalo mirno. Voda je bila glatka kao ogledalo i jedva čujno pljuskala kraj obale - plavo, beskrajno.

Mogao sam da vidim odraz kroz vodu, i jasno kao dan, ali zaplavljeno nebo iznad sebe. Kao da je sve to sada bilo deo nekog drugog sveta. Nesvestan prisustva ruku koje su me grlile oko pasa i ramena i povlačila me za ruke i noge, trgoh se najednom i pogledah oko sebe. Kroz plavetnu masu, gušću od vazduha, ali paperjastu primetih da sam okružen čudnim bićima. Dosta su podsećale na devojke koje je otac držao u dvoru, ali su bile obavijene trakama i lepršavim materijalima koji su ih poput vijorećih zastava zaklanjale od veštog posmatračevog pogleda. Njihove duge kose bile kretale su se poput morske struje i lelujale po vodi, bile su indigo-purpurne, poneke čak i zelenkasto-crvene. Jedna od njih, sive kose i purpurnih, kosih očiju dopliva bliže meni ispustivši nešto što je podsećalo, ali samo podsećalo na glas. Bilo je to bizarna mešavina grgotanja, krkljanja i skičanja. Na to su se ostala stvorenja brže-bolje odmakla od mene, sklonivši se u stranu.

-Šta te nanosi na naš put, smrtniče?- neobična devojka purpurnih očiju progovori.- Naš otac, Okean je nedodirljiv na ljudske patnje.

-Ali vi niste, krasne Okeanide.- trudio sam se da upotrebim sav svoj šarm. Tek kada je sivokosa Okeanida krenula rukom prema meni, primetih da ona, kao i sve ostale, imaju plovnu kožicu između prstiju na rukama. Bila je to skoro istovetna plovna kožica kakvu sam često viđao na žabama koje sam lovio kao mali sa drugovima u ribniku, pored palate. Samo što se kožica između njihovih prstiju presijavala čarobno, sedefasto, i nije bila zelena poput žablje.

-Istina.- kosooka klimnu glavom blago i razvuče usne u ono što je ličilo na blag osmeh.- Ali to nije odgovor na moje pitanje, dečače!

Nisam voleo kad mi se neko obraćao sa ''dečače'', pogotovo onda kada je taj neko izgledao manje i mlađe od mene. Ali samo izgledao. Okeanide su bile stare koliko i samo Vreme i isto tako smerne.

-Pokoran sam sluga.- naklonih se polako, lebdeli smo u plavičastom, vodenom, etru.- Ja sam Aramil, zakoniti ljudski car svega što hoda i diše po zemlji, sin velikog Cara, unuk Altruina Mudrog. Dolazim u miru, poštovane boginje, jer znam da se kod vas krije za mene najlepša od smrtnica. Pustite me da je odvedem natrag na površinu. Vodeni san nije za nju.

Blag izraz lica Okeanide ispred mene se pretvori u negodovanje i izraz neodoravanja a u škiljastim purpurnim prorezima očIju joj zatitra sujeta.

-Shvatam, careviću. Shvatam... Ali i ti moraš da shvatiš pravila i zakone koji ovde vladaju. Sama se položila na oltar, sama je svesno krenula sa nama. Sama će morati i da ispašta. Osim toga ovde joj je lepo. Pođi za mnom.- Okeanida odpliva malo isped njega a za njom krenuše i njene sestre, morske princeze. Na pročelju je hitro plivala sivokosa okeanida, a iza mene, začeljem, jedna do druge, plivale su ostale Okeanide. Deo Posejdonove velike, dvorske, pratnje. Nisam siguran da li mi se pričinilo ili sam u njihovim očima mogao da nazrem zrna mržnje i gnev.

-Odavno nismo imali posetioce...- promrmlja Okeanida sa pročelja ne okrenuvši se pritom da me pogleda.- Naravno, kada su meropsi doneli tu devojku, imali smo malu proslavu. Niko se odavno nije žrtvovao vodama. Izgleda da je bila lepa...

-Ona JE lepa.- pomalo nervozno odbrusih.- Nema potrebe koristiti prošlo vreme.

-Nema svrhe koristiti sadašnje!- uskliknu Okeanida.- Neću dozvoliti da je odvedeš. Ali ipak, možeš je videti. Uostalom ko je ta devojka? Poznaješ je?

-Poznajem? Ja je volim!- razgaljeno uzviknuh, planuvši.- Ona mi je obećana. Poslednja amazonka. Ona je...

Hteo sam da počnem da objašnjavam njeno poreklo i sve što je dosada učinila, ali Okeanida se odjednom okrete i izmače u stranu, pred očima mi zaigra tužan prizor. Fortuna je ležala na belom oltaru od slonovače. Prozirno skarletne tkanine prošarane zlatnim i srebrnim vlasima oskudno su prikrivali mali deo njenog obamrlog, bledog tela i lelujali vijoreći se kroz vodu poput mekanih latica crvenog maka na prolećnom povetarcu. Njena biserno bela koža isijavala je hladnoću a usne, umesto da preblede titrale su i dalje približno istom vatrom. Bleda koža na rukama odavala je tanane vene. Pogledah malo bolje: više nisu bile plavičaste i gipke. Sada je izgledalo kao da se crna smola valjala kroz njih. Oči su joj bile spokojno sklopljene a oreol od kose je svetlucao prateći pokrete morskih struja. Gležnjevi i zglobovi bili su zarobljeni posmrtnim stiskom otrovno-zelenim morskih trava i indigo-mastiljavih algi. Tada primetih njene malkice rastavljene usne koje kao da su svakim trenom iščekivale poljubac života i zrnce vazduha. Nisam mogao da odvojim pogled od tog strašnog prizora, žmarci su mi prolazili niz telo, a misli su ukočeno zastale u glavi. Bio sam nem od frustrirajućeg pokrova svoje drage.

-Vidiš, zovemo je ruža okeana. Odgovara zar ne?- sa podsmehom upita Okeanida sive kose.

-Ona nije vaš glupi cvet!- bio sam van sebe od besa, te su reči same nalazile svoj put duž ždrela, preko zuba i drhtavih usana, rastavljenih u neverici do Okeanidinih ušiju.- Smesta je pustite!

-Bojim se da nisi u stanju da zapovedaš, dečače.- Okeanida se zakikota.- Ruža ostaje u ružičnjaku. Nemožeš je iščupati, niti ukrasti, svojeglavče! Straža!

Dva meropsa zaplivaše ka njoj. Bili su to pola muškarci- pola ribe, iako su bili mladi, možda nešto stariji od mene, njihova široka ramena i oštra koplja su odavala da nisu raspoloženi za šalu.

-Čuvajte ružu...- Okeanida započe blago, ali u tom trenutku videvši da je jedan od stražara dodirnuo Fortunin kuk, zaurla- I NE DIRAJTE JE! Ona pripada ovim vodama. I samo njima... Ubijte svakoga ko pokuša da je oslobodi njene sudbine.

-Ja sam njena sudbina!- podviknuh, ali Okeanida se gluva i nema za moju bol okrete i odpliva dalje sa svojim sestrama, boginjama morama.

Primetih meropse kako se smeju proveravajući grubim prstima oštre vrhove koplja. Pričali su izgleda, između sebe, na onom nerazumljivom jeziku, grgoćući i klokotajući.

Što sam je duže posmatrao usnulu, sve me je više podsećala na ružu. Cvet koji je slep za moje muke, gluv za moje jauke i neosetljiv za ljubav koju osećam prema njemu. Ko zna gde je ona sada... Njena duša nošena morskom penom i nestašnim talasima koji se kupaju na zalazećem suncu. Mogao sam da krenem goloruk na dvojicu stražara, ali umesto toga skupih se na tlu, pored oltara, očekujući čudo, kušajući sreću, goneći nadu. Stražari su uskoro zadremali, te se usudih da joj dotaknem ruku. Bila je hladna, tako hladna, kao da je cela isklesana iz prozirno-kristalnog leda. Stisnuh joj ruku u nadi da ću je zagrejati. Pokušao sam da iščupam stegu od neprijatnih, bockavih algi koje su joj stezale zglobove i gležnjeve ali nisam uspeo. Sa umorom padoh tik pored usnulog stražara. Dečko je iz ruku ispustio svetlucavo koplje. Ja ga pridigoh zahvalno i srebrnkastom oštricom presekoh stege koje su je vezivale za oltar. I dalje u dubokom snu, ona skliznu niz gladak, vertikalno postavljeni, oltar i beživotno se skupi na peščanom tlu.

Uzeh je za ruke i prebacih preko ramena. Okeanide su bile svemoguće, svevideće. Ako već ne znaju, uskoro će saznati da sam im ''ubrao'' ružu, a onda će se poput furija stuštiti na mene. Pridržavajući Fortunu na ramenu zaplivah što sam brže mogao, ka površini. Put do površine izgledao je kao večnost, skoro da sam mogao da čujem krkljanje i skičanje kosooke boginje kada je otkrila moju malu pakost. Kada sam nazreo svetlo na površini i video obrise čempresa nad vodom, kao kroz ogledalo, zaplivah brže sa žarom u srcu. U sekundi izronih duboko udišući pravi, pravcati, vazduh. Bio je to dobar osećaj. Dograbih se slobodnom rukom za korenje na muljevitoj obali i i isplivah iz vode, položivši Fortunu na sivkasti mulj. Još uvek je bila bleda, nije disala. Srce- čini mi se da nije kucalo. Njeno telo raskalašno je ležalo u zgužvanoj hrpi skarletne, providne, svile i navodilo na greh. Ruke su joj i dalje bile hladne, čelo bledo i bezizražajno.

U tom trenutku začuh poznat glas iza sebe:

-Saspi joj tri kapi krvi niz usne...

Okrenuh se da se zahvalim srebrnokrilom mladiću koji me je preneo preko pustinje ali on je već iščezao. Užurbano probrah po belucima u mulju, i uzeh jedan oštar, špicast, kamen. Jednim hitrim pokretom desne ruke isekoh levu nadlakticu i odbrojah tačno tri kapi krvi na Fortuninim usnama. Kapljice skliznuše niz usnu i dodirnuše jezik. U tom trenutku primetih kako polako njena koža počinje da dobija zdraviju boju a ruke su joj bivale sve toplije i toplije. I poslednji trnci hladnoće iščIiše kada otvori oči i ustade rastežući ruke i noge. Posmatrao sam je nemo, ali sa otvorenim osmehom zadovoljstva na licu.

Ona je baš umela da hoda! Dok su drugi tek nizali korake, ona je - lebdela. Išla je ne dotičući tlo, kao da klizi po nekoj nevidljivoj traci, koja treperi tik iznad zemlje. Bokovi bi joj se, pri tom, lagano gibali, upredajući ritam gusto sinkopiranih koraka u melodiju, običnim smrtnicima nedostupnu, a retkim povlašćenicima čujnu i razbludno zamamnu. Ostali delovi tela: struk, torzo, ramena i glava, sledili bi njena filigranska bedra uspravljeni i mirni, ali nikako uštogljeni ili kruti. Ta zanosna sen od pokreta, taj puteni leluj, to nešto! To nije moglo da se nauči. S tim se jednostavno rađa.

Nju je malo ko zaista poznavao. Bila je nerazlučna mešavina suprotnosti: buntovna i nagla, a skrušena i trpeljiva, uzburkana i preka, a plaha i strpljiva, smela i preduzetna a plašljiva i krotka. S tim što su njena prva lica bila sasvim dostupna, te su mogla da zavaraju slaboslutne i navedu ih na sasvim pogrešan zaključak. Ona druga prikrivena lica - možda čak i jača, uspeo bi da razotkrije samo onaj vešti odgonetač koji istraje u nameri da pronađe put do zakutka njene duše. A ja sam odlučio da istrajem! Konačno, kada cela zažive, uputi mi jedan dug pogled iskosa, preko ramena.

-Mogao bi sad da je podigneš.- ona se nasmeja.

-Šta?- zbunjeno progovorih.

-Vilicu.- ona se iskezi došavši do mene. Položila mi je nežno šake na potiljak i tada sa nelagodom shvatih da još sedim u mulju, poput kakvog šestogodišnjaka.

-Aha! I to mi je hvala?- obrazi mi se zažariše dok sam se osećao poniženo. Da li se to ona sve vreme šalila sa mnom? Pomerala granicu izdržljivosti i iskušavala moju ljubav i strpljenje? Ako je tako, onda sigurno nije zaključila da zbog nje sav kaljav, mokar i premoren klečim u mulju.

-Hvala... - ona tiho reče. Pre nego što sam uspeo buntovno da se pobunim ona mi pažljivo uhvati levu ruku i namršti se zabrinuto.- Povređen si... Ništa strašno doduše, zarašće za dan, dva, ali mislim da bi trebalo da dezinfikujemo ranu. Možda da ti ovo previjem, a? Dođi sad ćemo da očistimo ovo.

Nevoljno me pridiže sa kaljuge i povuče za ruku ka vodi.

Pogleda sumnjivo uprtog u ne baš tako čistu vodu, umočih nadlakticu. Ona je uzela da ispira mulj i sitne čestice peska koje su se zavukle u sitan procep posekotine. Brzo uvukoh vazduh kroz stisnute zube. Rana je u dodiru sa slankastom vodom pekla.

-De, de, nije to tako strašno.- Fortuna se nasmeja.- Evo, gotovo je, junačino.- sa osmehom na licu mi podiže ruku van dohvata morske vode.- Još samo da je zavijemo, znajući tebe, opet će se zaprljati za nekoliko minuta, ako je ne previjemo.

Bez daljeg razmišljanja otcepi parče skarleta koji ju je obavijao i znalački mi previ ruku:

-Uskoro će ti krvarenje prestati.

-Šta god.- promumlah promuklo.

-Šta god? I to mi je hvala?- pogleda me prekorno, iskosa.

Coknuh par puta a onda se okretoh ka šumi čempresa koja nas je okruživala.

-Dakle kuda ćemo sada?

-Mi?- upita ona.- Zar mi postojimo?

-Zar nisam dokazao svoju ljubav!? Tebi baš ništa nije dovoljno dobro, je li?! Rizikovao sam svoj život bez ramišljanja, i bezuslovno pristao na sve kako bih te pronašao, a ti se sad praviš luda? Bogovi! Bilo bi mi toplije i ugodnije da grlim santu leda!- ugrizoh se za usnu i prestadoh sa gunđanjem.

-A-ha.- sporo reče ona.- Pa dobro. U pravu si, žao mi je. I šta ćemo sad?

Šta? To je bilo sve? Nije bilo besa, ljutnje, negodovanja, svađe, neodobravanja, pa čak ni najmanjeg prigovora? Bio sam iznenađen njenim blagim odgovorom, bez kontriranja, besa, tvrdoglavosti. Pogled joj je bio blag i zagubljen u sivom, muljevitom tlu. Ipak nisam to žudeo da čujem. Samo kada bi rekla dve reči koje sam želeo da čujem, kada bi sve bilo kao pre: bio bih presrećan. Ali ona nije govorila, ćutala je, sa krotkim osmehom koji se vešto skrivao na usnama, pogleda poslušno pognutog. Kada sam se sabrao uspeo sam smerno da odgovorim.

-Poćićemo na severozapad, mislim da su ovo šume Pelezije. Kada ih prođemo, a smatram da nam za to neće trebati duže od dva dana, stićićemo na reku Nod. Sve što treba jeste da sledimo reku uzvodno i za nekoliko dana ćemo biti u mom zamku.- rekoh zadovoljno, pogleda zamagljenog daljinama ispred sebe.

-Tvom?- ona pomalo kritički upita.

-Našem.- ispravih se iz mesta, a lice mi obli blago rumenilo na samu pomisao da će carstvo konačno dobiti zakonitu caricu, a ja ženu koju obožavam.

-Onda bolje da smesta krenemo.- Zaključi ona i sklonivši svoju gustu i dugu, nalik na grivu, kestenjastu kosu sa očiju zakorači ka šumi koja se pružala u nedogled ispred nas. Sledio sam je u stopu, i to nimalo lagodno, pošto se kretala brzo i spretno kroz gustiš i polu-tamu, pronalazeći prolaz i tamo gde je za moje oči bio nevidljiv. Kretala se vešto i izdržljivo, poput divlje mačke, dok su mene noge već počele da zatežu. Osećao sam bolove u stopalima, ali nisam želeo da stanemo, niti da pokažem svoje slabosti. Bledi, mlad, mesečev srp bludeo je nebom, visoko nad nama. Zvezde su se caklele i svetlucale na beskrajnom tamno plavom ogrtaču nebeskog svoda. Poput satena, sveži, noćni vazduh milovao je kožu i mazio se uz telo poput baršuna. Najednom Fortuna zastade. Pod bledom mesečinom i u senci širokih krošnji koje su nas zaklanjale, mogao sam da primetim jedino njene oči, koje su se, baš kao mačije, caklele u mraku poput dragog kamenja. Smaragd u njenim očima i med u glasu ulio mi je prividno osećanje odmora i nežnosti, pa na trenutak zaboravih na bol u stopalima i ranu na ruci koja je već skoro bila zarasla.

-Mislim da je dosta za danas. Odmorićemo se do jutra. U zoru nastavljamo dalje.- ona sede u turski sed na mekani travnati prekrivač. Radujući se noćnom odmoru, tiho se smestih pored nje. Činilo mi se kako je sama njena koža poprimila miris žutih, prolećnih ruža i nežnih zlatastih narcisa. Razbuktala noć je probudila mirisno cveće u travi oko nas da pomamno zamiriše i zamuti um osećanjima. Besprekornu ponoćnu tišinu nije remetilo ništa drugo do povremeni huk sova i klepet krila noćnih grabljivica. Nekoliko svitaca su svetleli u tami obasjavajući rasklopljene latice noćnog, mirisnog cveća. Cvrčanje cvrčaka u daljini nagonilo me je na razgovor.

-Dakle je l’ te bolelo?- upitah je najzad.

-Šta?- ona se okrete prema meni prodorno me pogledavši u oči. Taj pogled bio je nezaustavljiv, direktan i uvlačio se u dubinu duše.

-Pa kada su te okeanide kidnapovale.- rekoh zagledan u obrise njenog lica i plamičke u zenicama koje su sevale kroz tminu.

-Nisu me kidnapovale.- nasmeja se ona.- Sama sam pristala da živim polu-životom. Tako sam smatrala da je najbolje. Znaš, moj cilj jeste da preokrenem točak sudbine. Ako pronađem Izvor Magije možda ću moći to i da uradim. Nažalost, osećanja se svuda umešaju, zar ne? Umeju da pokopaju čoveka i navuku ga na pogrešan put. Ali što je učinjeno ne može više biti ispravljeno... Naivno sam se nadala da me ljubav neće otrovati.

Uzdahnuh. Bio je to uzdah olakšanja, ujedno i znak razumevanja i saglasnosti. Ljubav je prodrmala sve, i okrenula pione sudbine za sto osamdeset stepeni. Pitao sam se samo da li je to trebalo da donese spasenje ili potpunu propast.

-A tebi, kako se tebi sviđa život na prestolu?- osetih njene duge prste kako miluju moju šaku.

-Nije loše.- osmehnuh se.- Mislim da bismo trebali da krenemo. Eno već vidim svetlost na obzorju.

Ona nakrivi glavu i osmehnu se, a onda ustade sa tla i otrese svoje gipko telo od zalutalih travki i šuškavih listova.