-RAZRUŠENA PORODICA-

6.

RAZRUŠENA PORODICA

Posle napornog dana jahanja i ja i Elvingot bili smo umorni. Iako je bio najbolji pastuv iz očevih štala iz njegovih nozdrva sada je kuljala topla, teška, para od umora, a kopitama je trzao o zemlju. Moj vranac. Bio je pravi prijatelj svih ovih godina, te ga umilno pomazih po gustoj grivi koju je vetar umrsio. Iako me me je Elspet sa strepnjom čekala, iako sam žudeo da ponovo vidim svoju buduću nevestu, iako sam želeo čašicu dobrog okrepljenja, bio sam primoran da zastanem i da se odmorim. Napravih sebi neugodnu postelju od šiblja, polomljenih grančica i trave i opružih se po njoj. Voleo sam miris šume i miris mlade, sasušene trave. Da li je ona već stigla? Nemoguće... Tek danas sam poslao poruku po sokolu. Ako ne bude problema uspeću da stignem do Rogatog Gospodara do sumraka, a onda... Pitam se da li je Elspet došla sa pratnjom? Šta se desilo na majčinom dvoru? Koliko sam mogao da načujem od meštana i kraljevih vojnika, otac je već krenuo sa svojom vojskom na istok. Rat je bilo poslednje što mi je u tom trenutku trebalo. Duboko udahnuh pre nego što padoh u čvrst san. Iz sna me je trglo šuškanje grmlja i puckanje zgaženih grančica. Širom otvorih oči i osluhnuh pažljivo. Da. Nekog je bilo tamo. Dvojica, možda trojica... Grčevito stisnuh sečivo svog mača i bešumno ga izvadih iz korica. Nisam se usuđivao da skočim na noge ili da se okrenem. Strpljivo sam čekao i škiljio praveći se da spavam sve dok se jedna velika glava nije nagla nad moju usnulu figuru.

-To je on.- taman obris promrmlja. Mogao sam da razaznam kraljev grb na šlemu koji je glava imala. Verovatno gardisti. Ali zašto me traže?

-Vrlo dobro.- promrmlja zadovoljno i uplašeno drugi glas.- Ubij ga pa da završimo s tim. Seti se kraljevih naređenja...

Glava kao da je oklevala pre nego što sam iznad sebe mogao da raspoznam još jednu senku zamahnute ruke koja je odlučno stiskala sablju. Odjednom mi uzbuđenje pohrli žilama i pod naletom divlje snage skočih na noge taman na vreme da blokiram stražarev udarac. Sevnu varnica kada nam se sečiva ukrstiše. Drugi glas kriknu i panično povika:

-Ubij ga! Ubij ga!

-EVO!- progunđa nervozno stražar sa kojim sam se borio. Nije imao šanse. Možda je to i znao. Ipak nije ustuknuo, hrabro se borio sve dok mu oštrica mog mača nije presekla vrat. Topla i lepljiva krv šiknu isprskavši pritom i mene i drugog stražara koji se dohvati mača i pomalo kukavički krenu na mene. Zastajao je i podrhtavao kao da je na smrt preplašen pa brzo završih s njim probovši ga kroz utrobu. Sa tupim krikom vojnik skliznu sa mog mača i ostade da leži na zemlji koja je veliku lokvu krvi upijala poput sunđera. Razmišljao sam brzo i grozničavo. Kraljevi gardisti nikada ne idu sami i u tako malom broju. Ako je iko bio u blizini čuo je krike... Brzo zauzdah vranca i naskočih u sedlo coknuvši jezikom i poteravši ga u galop. Kroz pluća mi je strujala mrka i gusta noć. Pred očima su se smenjivali obrisi, figure i drveće koje smo u galopu prolazili. Miris svežeg bilja i zove ispunjavao mi je nozdrve i komešao misli koje su se rojile u glavi poput jata velikih, crnih ptica. Visoko na nebu presijavao se veliki krvav mesec, crven od tajni i krvi nevinih. Rat na istoku je možda već počeo. Kralj želi da me ubije... To nisam predvideo. Zvede su obasjavale put Elvingotu koji je žurno grabio ka Meralu poput tamnog noćnog vela. Sitne i plavičaste zvezdice su obasjavale prašnjvi drum ispred njega. Iza sebe nisam mogao da čujem ništa osim huka sove i noćnih grabljivica koje su se hranile manjim životinjama. Žrtve. To sam bio i ja. Ipak, uživao sam u svojoj ulozi. Elvingot je to mogao da oseti, poznavao je mene- ko god ja bio. Osetih da nisam bio potpuna ličnost još od dvanaeste godine kada su se otac i majka razdvojili. Estel ne pamti. Bila je još uvek u kolevci... Ponoćni mir remetilo je samo teško disanje mog bojnog ata i zvuk stamenih kopita koje su dobovale po zemljanom putu raspršujući prašinu pred sobom. Hitro sam milovao njegove oznojene sapi dok smo sve brže i brže grabili ka gradu. Dug put je bio pred nama a vremena je bilo malo...

Pošto je svanula blaga obdanica ja poterah vranca kroz zakrčenu šumu i sklonih se sa puta. Dan je bio opasan za putovanje spremda sam bio nepoželjan i suvišan kralju. Elvingot je trzajući nastavio pošto su ga bagremovi i korov šibali po nogama. Ja sam se grčevito održavao u sedlu, a vreme je sporo proticalo. Ipak do sumraka nismo videli nijednu živu dušu. Kada je nebeski svod počeo da gori u plamenu razigranih boja, ugledah Meral ispred sebe. Bio je to predivan lučki gradić sa velikom lukom i živahnim stanovništvom. Seljaci su užurbano vrveli niz i uz kaljave ulice dok je razdragani žamor dopirao iz okolnih kućeraka. Sve je splaslo u umirujuć, usahli suton dok je Elvingot kaskao zakrčenim uličicama. Mirno se uputih ka dokovima udelivši nekoliko zlatnika ćopavom prosjaku koji je ćutljivo sedeo naslonjen na zid od kovačnice. Srce mi je ludački tuklo dok sam se približavao Rogatom Gospodaru. Konačno ću je ponovo videti... Čim sam sjahao sa ata primetio sam gomilu radoznalih meštana okupljenih oko ulaza u krčmu. Zabrinuto zavezah Elvingota kod ulaza i prokrčih sebi put kroz gužvu. U krčmi je bilo svega nekoliko ljudi, kao i dve očeve vojvode. Nečije opruženo telo je ležalo beživotno na tlu. Užurbano priđoh jednom od vojvada koji ustuknu kad me ugleda:

-Gospodaru.- visoki sedi čovek se nakloni.- Bojim se da vam ne donosim dobre vesti.

U tom trnutku nešto me prenu. Mala silueta sumnje zatrepta u grudima i ispustih uzdah strepnje i užasa:

-Šta se desilo?- gras mi je podrhtavao dok sam pokušavao da zvučim staloženo.

-Ovaj ovde čovek...- vojvoda bezvoljno pokaza na mrtvo telo debeljuškastog muškarca koje je bio opruženo po podu.- taj čovek je gospodar krčme. Pre sat ipo nas je alarmirala njegova gospođa koja ga je tako pronašla.

-Da li je bilo još nekog u krčmi?- užurbano upitah. Vojvodin glas se promenio, postao je tanji i tiši. Oklevajući vojvoda nastavi:

-Mislim da bi bilo bolje da pođete za mnom.- on klimnu glavom i ja se zaputih za njim kroz tamni hodnik iza šanka koji je vodio u malu polukružnu prostoriju. Pod slabim svetlom mogao sam samo da primetim obrise nečeg zgrčenog i svijenog na zemlji.

Kada su mi se oči navikle na tamu razaznah prljavo roze poderanu svilenu haljinu, umršenu plavu kosicu, oble obraščiće koji su izgubili nekadašnje rumenilo. Sada su bili tako beli, bledi, sablasni.

-ELSPET!- Kriknuh izbezumljen i padoh na kolena. Nisam smeo da pokažem slabost pred očevim vojvodama ali se ipak sagoh nad sestru. Moja svest nije želela da prihvati činjenicu da moje sestrice više nema. Bila je tako mala, dobra, bezazlena... Koji monstrum bi mogao da uradi ovako nešto?

-Veoma mi je žao, gospodine. Saosećam se sa vašim bolom.- promrmlja sedi vojvoda dok je uznemireno stajao iza mene.- Pronašli smo još nešto.

On iz svog ogrtača izvadi mali krivi bodež optočen sitnim smaragdima.

-Pogledajte dršku, gospodaru.- vojvoda prstom pokaza na mali znak beskonačnosti koji je bio urezan u srebrnu dršku.-Rekao bih da je ovo neka neslana šala, gospodine...

-Da li je moja sestra umrla od tog bodeža?- promuklim glasom upitah kada sam shvatio da mi je bodež odnekud bio poznat stoga uzeh bodež i zadenuh ga za unutrašnjost leve čizme.

-Ne.- vojvoda odmahnu glavom.- Nema tragova oružija. Mora da je sirotica ubijena magijom.

Sagoh glavu i prislonih je uz vlažan kamen. Duboko sam udisao mirise. Mogao sam da osetim arome nekih meni nepoznatih trava, hemikalija, buđi i vonji, vlage koja se lepila za kameni pod, upekle zemlje i krvi. Da, bilo je krvi. Zamočih prst u malu baricu jedva nešto veću od mog malog prsta i liznuh. Slan i neprijatan ukus gvožđa i opore krvi obli mi jezik.

-Krv!- uskliknuh.

-Možda se borila. Ipak je vaša sestra bila hrabra!- vojvoda se promeškolji.

-Možda...- slegnuh ramenima a oči mi se nakvasiše suzama.

Umazah prste krvlju i protrljah šake.- Onaj ko je ubio moju sestru platiće trostrukim mukama. Tako mi bogova, umivaću se u njegovoj krvi!

Podigoh sestru u naručije dok je vojvoda poslušno kaskao za mnom i izađoh iz krčme.

-Želim sahranu dostojnu jedne princeze! Pošaljite poruku mojoj majci.- namrgođeno promrmljah.- Do ponoći moja sestra mora da počiva u miru. Je li to jasno?

-Da gospodaru ali...- vojvoda poče da zamuckuje.- Vaša majka, gospodaru...

-ŠTA?!- progrmeh.

-Vaša majka je... nestala.- vojvoda se trudio da ublaži situciju.

-Pojasni to!- podviknuh ljutito.

-Izgleda da su u dvor vaše majke upali varvari, moguće pripadnici redova istočne alijanse, pobili svu poslugu i sav živalj u zamku, opustošili sve dragocenosti...

-Moja majka je... mrtva?- glas mi zastade u grlu gušeći me.

-Ne, ne... nisam tako rekao.- sedi vojvoda ponizno odmahnu glavom.- Njeno telo nije pronađeno. Nestala je, gospodaru.

Da sam pokleknuo ispustio bih ledenu Elspet iz ruku. Pognuh glavu poraženo i sakrih lice ispod pramenova guste zlatne kose. Nisam želeo da mi vide suze u očima.

-U redu... Galdore! Želim da sahranim sestru pre ponoći! Rano ujutru krećemo ka očevom zamku. Idemo u rat! Nema odmora!

Bes je kuljao iz mene. Živeti ili umreti? Sada mi je postalo sve jedno. Verovao sam u čistotu, plemenitost, ljubav, srećan kraj za onoga ko to zaslužuje... Prevaren sam. Sunce je odavno prestalo da sija, barem za mene. Pažljivo predadoh Elspet vojvodi Galdoru i razbesnelo skočih u sedlo. Kada ožežih Elvingotove sapi on se prope, zanjišta prodorno i dade se u strahovit galop. Pred očima mi se mutilo. Boje su se stapale i polagano curile u vrtlog mojih nadolazećih suza. Na usnama mi je ostao vlažan i slan trag. Pluća i grudi su mi se stezale dok ih je plač gušio. Želeo sam da vrištim, vičem, plačem, ubijem! Da sečem sabljom sve dok i sam ne budem posečen. Elvinogt je uznemireno galopirao dok mu se znoj cedio sa tela a uši usplahireno trzale. Njištao je divlje, naprezao se u bolu, kao da žali sa mnom. Do juče sam imao sve, nadu, oreol od snova koji mi je krasio glavu, želju za borbom, veru u ljubav, i ubeđenje da pravda uvek pobeđuje i dobro slavi pobedu nad zlim. Danas se sve to činilo izvrnuto i izobličeno. Sestra mi je bila mrtva, majka nestala, draga me nije dočekala, a otac, otac je bio izgubljen u pohlepi. Soko je kružio visoko iznad groblja. Trgoh uzde i okretoh ata zaputivši se ka malom, seoskom groblju.

Sahrana je bila veličanstvena; moj otac bi je iz duše prezirao. Ali njega nije bilo, bio je isuviše zauzet otimanjem poreza od raje i uništavanjem preostalog carstva, pa nije mogao da se buni. Vojvode su nosile otvoreni kovčeg od belog mermera. Delovali su snažno i stameno, iako su obojica bili u poodmaklim godinama. Ja sam jahao pored skrivajući pogled ispod kose kako niko ne bi mogao da primeti slabost i tugu u mojim očima. U otvorenom kovčegu, na baršunastoj, beloj postelji ležala je avetinjska prilika moje male sestrice. Elspet. Izgledala je skoro kao odrasla gospa. Bila je odevena u haljinu od belog somota, a latice belih ruža su joj krasile uzglavlje. Dok sam stajao na svom mestu pokraj otvorenog groba na padini brda naspram mora, pružao mi se dobar pogled na pogrebnu povorku. Većinom je povorka bila sačinjena od meštana dobre naravi koji su se peške vukli uz brdo. Pogledao sam lice svoje sestre. Ona je bila jedina koja je možda istinski žalila našeg oca, ali njeno lice, primetio sam, sada je bilo bezizražajno i blago. Malo odvojen od ostatka povorke, gledao sam dok su je pažljivo spuštali u crnu zemlju, bez suza (kao da su i suze presušile i izdale me) posmatrao sam kako Elspet poput uzvišene žrtve, Kore (večite device božanskog porekla), predaju večnom pokoju. Nesumnjivo da sam bio ispunjen mržnjom kada je mermerni sanduk dotakao dno. Pogled mi sa groba skliznu na vojvode koji su ćutku sklopljenih ruku posmatrali, ukočenih lica, sveštenika koji je odavao poslednju počast. Trgoh se na poslednje ''Amin''. Sjahavši, zgrabih šaku zemlje i bacih je na sanduk. Ogorčeni talasi neplodnog gneva pretili su da me skrše. Da je bilo drugačije, možda bi sada sestra i verenica stajale pored mene da mi pomognu u preteškom zadatku da carstvo održim u životu uprkos svojskim naporima mog oca da ga proćerda. Možda bih imao majku koja bi preuzela teret dnevnih poslova sa mojih pleća i tako mi dala slobodu da jurim razbojnike i ubiram žetvu. Ne bih ovako stajao, napola izludeo, sa suzama koje mi besramno klize niz lice dok prpadnici očeve garde zasipaju grob moje sestre zemljom. Na kraju, mislim da sam samo ja plakao. Možda sam jedino ja i žalio, i to ne samo Elspet koja je ležala u tom grobu.

Kada je i poslednji grumen zemlje prekrio belinu njenog posmrtnog konačišta okrenuh se ka vojvodama.

-Krenite sa svojim bataljonima ka očevom zamku. Ne verujem da smo tamo još uvek dobrodošli ali moramo da pokušamo da odbranimo carstvo. Neću dozvoliti da me slome!- zaurlah gordo što je bilo neprikladno za sahranu. Vojvode se pokloniše.

-Ali vas traži kraljeva vojska gospodaru.- reče Galdor odmereno podigavši pogled.

-To je moja briga. Gospodo, ja mogu sam da se brinem o sebi, a u Meralu imam neka nedovršena posla. Verujem da ćete moći sami da stignete do reke Jasu, tamo ćemo se naći. Ne bude li me bilo sedam dana, od današnjeg, javite mom ocu da sam pao u borbi i pridružite mu se. Da li sam bio jasan? Želim da krenete iz ovih stopa!- bio sam voljan da zapovedam i nestrpljiv da učinim sve ono što sam naumio.

-Da, gospodaru. Videćemo se za sedam dana, u to sam siguran.- pokorno reče sedi Galdor i osmehnuvši se nejako, a potom se on i drugi vojvoda uspeše na svoje sive konje i odjahaše u pravcu Merala. Ostao sam sam. Apsolutno prokleto sam i na svoju ruku. Valjalo je paziti se jer su mnogi lešinari i grabljivci želeli moju glavu. Baš kada sam krenuo ka gradu opazih čudnu prašinu koja se dizala na horizontu. Možda čopor vukova ili krdo stoke. Nisam želeo da gledam, samo produžih ka malim lučkim ulicama da pronađem konačište.