-RIVALI-

5.

RIVALI

Ono što se po mraku činilo razumnim i pustolovnim na svetlosti dana delovalo je znatno gluplje. Trebalo je projahati kroz jedan ceo odred očevih vojnika, ali nismo došli ni do kakve bolje zamisli. Dok smo se spuštali niz padine jednog brda posmatrali smo kako se Meral pruža pred nama. Raštrkane kuće i građevine obasjane ružičastom svetlošću zore i blistavo mirno more. Od mesta na kome smo se nalazili do Merala trebalo je četiri sata galopa. Nama je trebalo skoro pet sati da stignemo. Želela sam da stignem u krčmu bar sat vremena pre nego što Aramil stigne. Jahali smo ćutke, uspeli smo bez većih problema da prođemo očeve gardiste i baš kada smo bili nadomak Merala neprijatnu tišinu naruši Artiom:

-Mislim da mi duguješ objašnjenje Fortuna.- njegove čudesne oči presijavale su se na sunčevoj svetlosti i on mi se nasmeši.

-Kakvo objašnjenje?

-Zašto si odbila moju ponudu prethodne i prve noći?- njegov osmeh se izgubi kao da nikada i nije bilo.

-Da one noći nismo bili na straži prihvatila bih tvoju ponudu. I to bi bilo pogrešno.- sumorno rekoh.

-Ah- njegov blistavobeli at zabaci glavu kada mu on čvrsto steže uzde.- Druga sam rasa? Možda ti Aramil više odgovara?

Odmahnuh glavom.

-Ne zbog toga.- Nisam smela da ga pustim da misli kako ovo ima ikakve veze sa Aramilom.- Za tebe, vođenje ljubavi je samo igra: u kojoj si veoma dobar. Ali ja ne mislim tako.

-Zvučiš kao seoska mlada.- u glasu mu se čulo da je povređen.

Odmahnuh glavom.

-Naučila sam da ljubav može postojati samo između jednakih. Nas dvoje u ovome nismo jednaki: ti možeš da spavaš sa bilo kojom i da se zbog toga ne živciraš. Samim tim mnogo si umešniji od mene. Takođe znam da je odnos bez ljubavi nešto najgore: bar meni.- govorila sam polako i sigurno dok mi se pogled gubio u morskom plavetnilu.

-A, ne voliš me!- on coknu jezikom.

-Voliš li ti mene?- Da nisam već znala odgovor, ne bih ni pitala.

On ponosno diže glavu ali ništa ne reče.

-Sve ovo je trebalo još preksinoć da ti kažem. Između nas nema ljubavi. Poštovanja i požude, da, bar kod mene. Ali ne i ljubavi.- nastavih.

-Zažalićeš zbog ovoga.- reče on, proprativši reči jednim opreznim osmehom da sakrije bol u očima.

-Moje telo već žali.- rekoh- Ali to je ispravna stvar. Ne želim da se igram.

On je samo ćutao. Nakon nekoliko trenutaka shvatila sam da je bolje da mu dam malo vremena. Kada sam projahala pored njega trznula sam glavom i on me pusti da jašem ispred.

Pošto je Meral bio velika luka na obali, nisam se puno namučila da pronađem put do centra grada. Od dokova odjahala sam na južnu stranu grada. Ulice su tu bile malo neurednije, a zgrade malo manje. Prošla sam pored tri krčme sedam cvećarnica i jedne male kovačnice pre nego što sam naletela na neurednu krčmu na kojoj je pisalo Rogati Gospodar. Ime je bilo ili bogohulno ili nepristojno (rogati gospodar mogao je biti neki plemić čija žena spava sa drugima). Bilo kako bilo taj naziv je sigurno privlačio mornare i vojnike. Za trenukat se trznuh na pomisao da je Aramil saznao za moje malo iskušenje sa Artiomom. Kao što se u ovo doba dana i moglo očekivati, u krčmi nije bilo nikoga kada sam ušla, izuzev dronjavog krčmara toliko obuzetog čačkanjem nosa da me nije ni primetio. Pronađoh čist krčag na polici odmah iza kuhinjskih vrata i poslužih se vinom iz otvorenog bureta. U tom trenutku i Artiom uđe u krčmu. On stade u pola koraka, kao da su ga samo pokreti moje glave gonili da korača. Podiže prst ka krčmaru i ovaj u istom trenutku pade na zemlju ničice.

-Dođi...- tiho reče Artiom.- Osećaš li moć?

On uzdahnu tako da je to skoro ličilo na uzdah olakšanja. Zagleda se u mene i stade da govori, ali bilo je to kao da se obraća sam sebi:

-Dopire negde iz podruma...

Gledala sam kako Artiom stoji ispred zida koji je stajao iza šanka. Delovao je razumno, mada se obgrlio rukama i molećivo premeštao s noge na nogu. Odjednom poželeh da mogu da ga se oslobodim. Ponekad mogu da zaboravim šta je on zapravo, ali ne nakon onakvog prizora kakav se pre nekoliko sekundi odigrao sa krčmarem. Dočeka me još jedno iznenađenje. Iako ni prstom nije mrdnuo, zid se rastvori. On se okrete u mestu i prođe kroz prolaz. Ja pođoh za njim, a vrata u zidu se zatvoriše za mnom. Čim sam ušla u taj mračni tajni prolaz primetila sam dve stvari: jedna je bila neobično brujanje unutra, a druga da je prostorija bila ispunjena magijom kao činija gustim sirupom. Videla sam kako stenje slabašno svetluca a neki osećaj neprestano mi je govorio da me nešto posmatra iz senki. Kad stadoh Artiom se okrete i reče:

-Ovde je neko kome je potrebna tvoja pomoć.

Nismo baš bili tihi prilikom dolaska, ali ona nas izgleda nije ni primetila. Sedela je na sredini prostorije. Zamršena, prljava plava kosa padala joj je niz leđa. Brujanje koje sam ranije čula bila je njena pesma. Po mojoj proceni imala je negde oko osam godina. Bila je to devojčica niskog rasta i oblih obraščića odevena u prljavu i poderanu svilenu haljinu.

-Da li si dobro?- uputila sam joj zabrinut pogled i trgla je iz pesme. Mora da je bila potpuno obuzeta raspetljavanjem čvorova na svojoj kosi jer je na moje reči skočila na noge kao preplašeni zec i zagrcnula se. Pre nego što stigoh išta više da kažem, ona zabaci desnu ruku i plamteće, pucketavo nešto zaslepljujućom brzinom izlete iz njene šake. A onda, nekoliko koraka ispred nas stade i ugasi se.

-Polako.- umirujućim glasom kaza Artiom.

Ona diže glavu.

-Ko ste vi? Šta hoćete?- Glas joj je drhtao, prikrivajući naglasak ako ga je uopšte i imala.

-Kako si dospela ovde?- miroljubivo upitah.

-Brat mi je rekao da ga ovde čekam. Rekao je da je bezbedno. Ostali su mi se smejali... Ipak uspela sam da pobegnem... Moje sluge su poklane... svi do jednog... a majka, majka je...- devojčica se zaplaka i grcajući ućuta. Tako me je neopisivo podsećala na nekog. Te oči, mora da sam ih ranije videla negde. Međutim nešto mi je u celoj toj priči smetalo - nije mi dovoljno pokorno zvučala da bi bila žrtva, i isuviše gordo da bi bila rob. I kako je samo Artiom mogao da zna da se devojčica ovde nalazi?

-Sa nama si bezbedna.- iskreno joj rekoh.- Ako želiš možeš da pođeš sa nama ili da ostaneš ovde i sačekaš brata, na tebi je da odlučiš.

-A ko si ti da to kažeš? Obična devojka! Možda deset godina starija od mene... ali nisi ratnica!- prezrivo me upita pošto nas je tren ili dva streljala pogledom. Ali nije postigla željeni utisak pošto glas poče da joj drhti. Po borama oko usana i očiju videlo se da je iznurena. Bila je potpuno bosonoga što me rastuži.

-Artiome, vidiš li joj noge? Moramo joj pomoći.- rekoh zanemarujući njenu neuljudnost. Nimf spusti pogled:

-Doneću malo vode...- reče i nestade.

Devojčica razrogači oči i skljoka se na zemlju.

-Ko si ti?- ovog puta u glasu joj nije bilo optužbe.

-Fortuna.- kratko joj odgovorih.

-A on?- Otprilike pokaza ka mestu gde je Artiom malo čas stajao.

-Oh, Artiom?- razmislih šta bih mogla da joj kažem.- On je prijatelj.

-On je vilin rasa.- kaza ona, maltene sama sebi. Sedoh na stenovito tlo da pregledam devojčicina stopala. Bila je prilično povređena. Čitav taban bio je odran i pun zapečene zemlje. Znajući da ničim ne mogu da umanjim bol od ribanja počeh valjano da joj skidam parčiće sasušene zemlje sa živog mesa. Kada sam bila potpuno sigurna da sam sa tabana skinula svu zemlju i prljavštinu spustih ga pažljivo na rub svoje odore i digoh drugi. Devojčica je bila jako hrabra, a sav bol je zgrčeno i tiho podnosila, iako je bila potpuno iznurena kod nje nisam primetila onu tupu bespomoćnost kao kod drugih mučenica koje sam sretala.

-Kad će više ta voda?!- prodrah se. Odjednom iza sebe začuh Artiomov glas:

-Mislim da to neće biti potrebno.- on prošaputa zamagljenog pogleda koji se gubio negde u daljini. Kada sam se okrenula ugledah snop ponoćno crne svetlosti koja pogodi devojčicu u grudi i ona umrtvljeno pade na tlo.

-Šta?! Šta to radiš?- zbunjeno skočih na noge kad ugledah zlobni osmeh na nimfovom licu.

-Oh... ništa... Svet je za jednu budalu siromašniji.- reče on samouvereno.- Zar ne znaš ko je ona bila?

Govorio je sa mržnjom o jadnoj zlatokosoj devojčici koja je ležala kraj mojih nogu licem prema zemlji. Stiskala sam mali dagger u ruci iza leđa dok mi se Artiom približavao kao vuk srni.

-Ona... je bila princeza, PRINCEZO.- naglasi Artiom.- Careva ćerka... Pa, više nije.

Artiom se grohotom zlobno nasmeja ne odvajajući pogleda od mene. Ispustih krik očajanja kada sam konačno shvatila odakle mi je devojčica bila poznata. Aramilova sestra. Iste oči, ista kosa i isto ponosno, gordo i hrabro držanje. Zarežala sam od besa. Trgoh ruku sa malim bodežom ali nimf me zaustavi i pribi uza zid. Iz džepa izvadi malu bočicu i otvorivši je zubima pruži mi pod nos. Čvrsto zaklopih usta i oči dok sam pokušavala da se oslobodim njegovog snažnog stiska. Ruke su mi bridele. On me uhvati jednom rukom za vrat i podiže uza zid, batrgala sam se nogama pre nego što me udari pesnicom u stomak. Drugom rukom mi zapuši nos pokvareno se smejući. Tako zloban i tako očaravajuć... Mrzela sam ga. Na posletku otvorih usta da udahnem vazduh i on mi sasu sadržinu napitka niz grlo. Otpustio mi je vrat i ja skliznuh niz zid i padoh na pod. Ležala sam drhtavo dok sve nije počelo da mi se muti pred očima, crnilo mi je zamutilo mozak a neki unutrašnji glas počeo da dobija kontrolu nadamnom. Udarih glavom o tvrd kamen i opružih se ničice po zemlji. Poslednje što sam bila u stanju da osetim bio je vlažan snopić vrele krvi koji mi se slivao niz čelo i Artiomov zadovoljni smeh. Beskrajno crnilo.