Savršeni leptir

Hladnoća kamenih blokova lepila se za belinu njene kože. Svaki milimetar njenog bledog, položenog tela upijao je studen iz vonjavog, starog kamena. Glava joj je bila pomalo uzdignuta a lice mrtvački belo, ali nije bila mrtva. Nažalost… Sećala se šta je bilo juče, plašila se onoga što će doći, ali nije proživljavala danas. Naravno, ne svojom krivicom… Crna šminka ispod očiju joj se razmazala kao da je plakala. Bodlje oko vrata, i gomila crnog nakita oko zglobova su je možda učinili hladnom i odbojnom, pa je zato njen vlasnik nije hteo… Možda je i htela da umre. Međutim nije dila dovoljno hrabra, ili dovoljno kukavica. Možda je i htela da zaplače, ali istrošila je odavno sve suze. Jer sve što je ona ikada posedovala bila su sećanja i vreme. Sada nije više želela da se seća, a delovalo joj je kao da samo traći vreme u tom hladnom kutu među ostalim ostavljenim i napuštenim figurama… U ruci je stezala tek izniklu ružu. Kao da će sve nestati ako je ispusti. Latice su bile prislonjene na njene usne. U sobu u kojoj je ležala uleteo je plavi leptir. Spazio je cvet i poleteo ka njemu. Ubrzo je nestao u tami krupnih latica ruže. Nju su kao malu učili da je leptir “krhko” stvorenje, simbol lepote, kreativnosti i nezaustavljivog duha. Ali ona je polako počela da shvata da je leptir takođe simbol okrutnosti. Ne verujete? Pogledajte samo ovog plavog leptira, došao je tu odjednom i nepozvan počeo da uzima ono najbolje iz cveta. A kada se bude zasitio odleteće i potražiti novi cvet. Ubrzo su poslednje kapi ružine sladi dotakle belinu devojčine kože. Leptir ih je na brzinu posrkao i zamahnuo svojim plavičastim, lepršavim krilima. Nastavio da leti dalje svojim putem. Leteo je… i leteo… Potpuno bezbrižno, kao da na svetu ne postoji niko osim njega. U njegovoj glavi ni ne postoji niko osim njega… Devojka je osetila kako je mala ruža u njenim rukama svenula a njene latice se razvejale po prašnjavom podu da bi se napokon pretvorile u nepostojani prah, kvaseći zemlju svojim rosnim suzama. Zemlja si, i u zemlju se vraćaš. No devojka se nije ni pomerila, samo je gledala u prazninu ispred sebe. Ruža je mrtva… Šta će sada tako ljubomorno čuvati? Šta će držati na svojim još uvek vrelim usnama, ova čudna nevesta za Malog Princa? Mesec je sijao kroz mrežaste avetinjske zavese. Zraci koji su se probijali u obliku traka bili su jedina svetlost u praznoj sobi. Baš zbog toga što u toj sobi nije bilo ničega, izgledala je veća nego što jeste. A malom biću u njenom ćošku ona je bila zastrasujuće ogromna. Na izlazu iz sobe nije bilo vrata, samo drveni okvir. Na rubu je ležao mali prašnjavi plišani meda. Iz njega su izvirili konci od ušivanja. Njegove glatke oči takođe su zurile u tamu, u susednoj sobi. Po koja zgažena uspomena i delovi polomljenog srca ležali su po ćoškovima skupljajući prašinu. Čudo je kako mala deca udahnu život gomili krpa. Dele najlepše trnutke sa igračkom. Dane i noći. Onda jednostavno odrastu, postanu idioti, počnu da oblikuju svoje živote. Zaborave svoje nekadašnje, stare i verne igračke. Još uvek je ležala nepomično u uglu sobe i posmatrala ispred sebe. Sav sjaj iz njenih očiju nestao je još onog dana kada ju je vlasnik odložio u ugao i dobio novu, sićusnu, roze lutkicu, sa valovitom zlatastom kosom, i plavim očima koje su se uvek smejale. Nije bilo važno što je ta igračka bila nepotrebna, čak suvišna, i što nije bila originalna ni upola kao sto je bila stara igračka… Ipak gazda nije znao da igračke mogu da se svete, i da hodaju, čak i kada su ostavljene i odbačene u najdalji ćošak sobe. U svoj toj tami ipak su se pod mesečevom svetlošću razaznavali obrisi crne zvonaste haljine i brzih, oštrih poteza lutkine ruke. Par svežih kapljica krvi pokvasilo je hladan pod i ukaljalo belinu lutkinog lica. Vrhovi konca čijem je bilo zašiveno njeno malo slomljeno srce, otkad ju je gazda zapostavio, sada su poprimili crvenu boju natopljeni nečijom svežom krvlju. Odsjaj oštrog nožića ocrtavao se u lutkinim staklastim, zelenim očima. Jedna muška prilika ležala je u lokvi krvi na kamenom, prašnjavom podu i nije se pomerala. Jedan plavi leptir izenada dolete do nje, oklevajući da joj sleti na usne. Ona, kao da se upravo probudila iz svog stoletnog sna, hitro zabaci glavu unazad, primamljivo otvori usta i proguta leptira. Jedan snažan uragan ponese srebrnast, bled, mesec dalje od ovog tužnog ali neizbežnog prizora. Sve se utopilo u crnilo. Lutka je idalje stajala na starom mestu dok su joj se bosa stopala kvasila u vreloj lokvici krvi. Nije je bilo briga što ceo ovaj prizor posmatra, i nova, uplašena lutkica zlataste kose. Ona će uvek moći da nađe novog vlasnika... Konačno, crne krajeve kose nakvasila je jedna tužna, i iskrena, slana suzica.
"Zašto me je ostavio?", zapitala se zelenooka lutka, "Zašto si me ostavio?!"

Možda samo spava...

(Napisala OMI, redigovala ja)