Zima je... Ali ne samo ‘zima’ kao zima od koje zebu prsti i cvokoću zubi. Zima je u duši. Po prvi put, gledam ovaj predeo okupan ledenom Decembarskom vejavicom. Gledam ovu tihu, tako mrtvu noć. Ti spavaš. Lagano udišem tvoje snove i ispuštam ih uz težak uzdah potopljenih nadanja. Da li vatra u tebi još uvek tinja ili si pogasio sva moja drvca? Ja nemam više šibica, isparili su svi pokusaji da te povratim... Nemam više ni jednu želju. Polako poput devojčice sa šibicama osećam da led stvara stegu oko mog srca. Još jednom udišem misli i probuđene uspomene, i izdišem ih u vidu vrele pare koja odlazi u ovu mračnu noć, odlazi bešumno u zaborav. Sada konačno shvatam da sećanje na sreću nije sreća, ali da je sećanje na patnju još uvek patnja… Iako više nisi jedini predmet mog obožavanja, patnja je još uvek moj podstanar. Virus koji skrovito čuvam u sebi, očekujući izlečenje u novoj zori, očekujući vedro sutra. Beli sneg je prekrio tragove leta. I shvatam da me je baš briga za nekog tamo Onjegina i njegovu Tatjanu, i za jednog Romea ili Juliju , ili Otela… Ne osećam tuđu patnju u trenutku kada i sama patim. I tek tada postajem ljudsko biće, ili nešto još plemenitije, i shvatam kakva sam bila životinja, ili nešto još okrutnije, prema drugim ljudima. Koliko sam srca sasekla mačem, shvatam tek sada, kada sam i sama sasečena. U nirvani. Nemam želje, nemam osećanja… Samo uspomene. Prokleti beli sneg još uvek pada i prekriva tragove leta…
Prošlo je rano doba, kada sam prvi put naučila da volim, kada sam dala celo svoje biće, i izgubila sposobnost da preživim sama. Posle jutra, posle dana, došlo je veče. Prokleto, sporo veče kada sam saznala da nikada nisam pripadala tvom srcu. Bar da si mi jedan osmeh udelio… Ubico! Samoubico! Sa uživanjem si, polako, ubio sve tragove osećanja u meni, sve snove jednim pokretom ruke rastrgao, sve moje želje pokopao i učinio moje usne nemima…
Tada je prestao da postoji trešnjin cvet, sunčan dan, nova zora i cvrkut ptica. Ostala je samo voda. Voda bistra i duboka, voda slana od mojih suza… Prokleti, prokleti beli sneg još uvek pada i nosi te u zaborav…
Nosi te tamo gde nema proleća, nosi te tamo gde nema topline. Naleti snega i vetra brišu tvoj izbledeli lik sa mog dlana. Mislim da te polako zaboravljam… Ipak sećam se tvojih ledenih očiju. Očiju studenijih i bistrijih od ove kristalne zime. Ti si mene zaboravio. Ja sam tebe zaboravila. I ti i ja smo izgubili mnogo, ipak više si izgubio ti, jer će mene mnogi voleti kao što si me ti ''voleo'', ali tebe neće niko voleti kao što sam te ja volela, obožavala! Pokopavaš sve pred sobom. Čupaš cveće i kidaš krila leptira. Svi leptiri su mrtvi. Svo cveće je uvenulo. Nemaš više šta da uništiš. Nemaš više koga da ubiješ. Nema više nikoga ko će da te voli… Ponoć je. Mrak je. Ali ne običan mrak, koji svake večeri prekriva zemlju. Ne, ovo je onaj mrak koji se često podvuče ispod bakinog kredenca. Onaj strašni i užasni mrak koji malu decu nagoni na plač. To je pravi mrak u kome možemo da osećamo beščulno, da čujemo bešumno i vidimo žmureći. Mrak u kome se sve stapa u crnilo noći, u kome i najmanji dašak vetra zvuči kao jauk siročića, kao neka tužna naricaljka i uzdasi. Prokleti beli sneg još uvek pada…
Prošlo je rano doba, kada sam prvi put naučila da volim, kada sam dala celo svoje biće, i izgubila sposobnost da preživim sama. Posle jutra, posle dana, došlo je veče. Prokleto, sporo veče kada sam saznala da nikada nisam pripadala tvom srcu. Bar da si mi jedan osmeh udelio… Ubico! Samoubico! Sa uživanjem si, polako, ubio sve tragove osećanja u meni, sve snove jednim pokretom ruke rastrgao, sve moje želje pokopao i učinio moje usne nemima…
Tada je prestao da postoji trešnjin cvet, sunčan dan, nova zora i cvrkut ptica. Ostala je samo voda. Voda bistra i duboka, voda slana od mojih suza… Prokleti, prokleti beli sneg još uvek pada i nosi te u zaborav…
Nosi te tamo gde nema proleća, nosi te tamo gde nema topline. Naleti snega i vetra brišu tvoj izbledeli lik sa mog dlana. Mislim da te polako zaboravljam… Ipak sećam se tvojih ledenih očiju. Očiju studenijih i bistrijih od ove kristalne zime. Ti si mene zaboravio. Ja sam tebe zaboravila. I ti i ja smo izgubili mnogo, ipak više si izgubio ti, jer će mene mnogi voleti kao što si me ti ''voleo'', ali tebe neće niko voleti kao što sam te ja volela, obožavala! Pokopavaš sve pred sobom. Čupaš cveće i kidaš krila leptira. Svi leptiri su mrtvi. Svo cveće je uvenulo. Nemaš više šta da uništiš. Nemaš više koga da ubiješ. Nema više nikoga ko će da te voli… Ponoć je. Mrak je. Ali ne običan mrak, koji svake večeri prekriva zemlju. Ne, ovo je onaj mrak koji se često podvuče ispod bakinog kredenca. Onaj strašni i užasni mrak koji malu decu nagoni na plač. To je pravi mrak u kome možemo da osećamo beščulno, da čujemo bešumno i vidimo žmureći. Mrak u kome se sve stapa u crnilo noći, u kome i najmanji dašak vetra zvuči kao jauk siročića, kao neka tužna naricaljka i uzdasi. Prokleti beli sneg još uvek pada…
Srebrni srp meseca na nebu ne podseća me više na tvoj osmeh. Nema Danice. Nema oblaka. Samo praznina. Praznina, mećava i ja. Dunav je tu ispod brda. Vidim poslednje deliće svoje nade kako se polako gube u njegovim muljevitim, krvavim, ledenim vodama. Velike sante leda plove po Dunavu, ili su to moje reči koje nisu stigle do tvog srca, sledivši se od tvog dubokog pogleda? Sada te reči idu nekim drugim ljudima, sada te reči više nisu moje, sada će te reči tonuti u nečijim tuđim hladnim očima, i možda će nekim nepoznatim licima značiti nešto više - sve ono što tebi nisu. U daljini se čuje tužna pesma Rusalki i zavijanje gladnih vukova. Jedno će jagnje stradati ove noći. Jedna će zvezda gasnuti na nebu. Jedno će se srce potpuno slediti. Tebe više neće biti. Prokleti beli sneg još uvek pada…
Postaje mi svejedno. Svejedno što više nikada neću okusiti tvoje usne, ni udahnuti čari novog proleća. Ko si uopšte bio ti? Koje su boje bile tvoje oči? Ne sećam se više. Promrzla sam. Umorna od lutanja po svim svojim promašajima, uporno srećući tvoj lik u svakom novom danu, sa očima koje sve hladnije sjaje. Dosta je.
Promrzla sam i čekam novu zoru u kojoj ću se roditi nova ja. Ja bez osvrtaja u prošlost i bolnih ponavljanja… Ja bez sećanja na tebe. Čekam nekog novog, nekog boljeg ko će pobuditi lepa osećanja, ko će poslati nove leptire i probuditi proleće. Nekog ko će umeti da voli. A ja, ja ću nauciti da bar jednom u životu dozvolim da budem voljena. Nebo je splaslo u ružičastu nebesku vatru tinjajuće nove zore na pomolu. Prokleti, beli sneg pada sve slabije…
Nestaješ. Nema te više. Osećam kako led kopni oko moga srca, i sliva se u vidu jutarnje rose… Beli sneg, konačno, prestao je da pada!
Нема коментара:
Постави коментар