U Americi trenutno živi oko 150 do 200 ''pravih'' vampira, dok je broj onih koji uobražavaju da to jesu, daleko veći. Smatra se da u svetu živi više od 100.000 ljudi koji veruju da su vampiriZa razliku od Vlada Cepeša, hrabrog vladara i nemilosrdnog ratnika, čije ime je satanizovano izdavanjem knjige Brema Stokera ''Grof Drakula'', njegova dalja rođaka, Eržebet Batori je zaista zaslužila titulu najkrvoločnijeg vampira koji je hodao zemljom. Nasleđe nečastive lepotice i danas odzvanja u ušima sve brojnijih poklonika okultizma. U SAD postoje razna udruženja i klubovi kao što su "The Count Dracula Fan Club", ili "Vampire Information Exchange", koji objavljuju i distribuiraju specijalizovane knjige i časopise, kao i brojne stvarčice vezane za svet vampira. Najpoznatija takva udruženja u Americi su u Kaliforniji, zatim u Sent Luisu, Njujorku, Čikagu i Nju Džersiju. Sekta koja je najuticajnija je ''New Jersey Association of Real Vampires'' u kojoj tvrde da je vampirizam stvarna pojava i da su njeni članovi sposobni da čitaju misli, pomeraju predmete pogledom, da imaju sposobnost telepatije i neverovatnu želju za krvlju. Članovi ovih vampirskih sekti tvrde da su rođeni kao vampiri, i da su ceo život imali super-moći, da nisu trpeli svetlo, da su bili asocijalni... Šta se krije iza ovakvog stava? Najčešće su to duboki psihički problemi i psihosomatske bolesti kao što su: podvojena ličnost, kompleks niže vrednosti, paranoja, i šizofrenija. Ipak, ti ljudi sa različitih meridijana udružuju se u društva, sekte, i kultove u kojima proširuju svoja iskustva, razmenjuju fantazije, vampirsku literaturu i muziku. Na skoro svim internet sajtovima ovakvih udruženja napominje se da su oni ''protiv nasilja'', te da je zabranjeno bez dozvole donora piti ljudsku krv. U cilju ispunjenja nastranih fantazija napravljena je i neka vrsta sado-mazo udruženja: Alijansa vampira i donora.U Njujorku su obožavatelji gospodara noći napravili Centar za istraživanje vampira. Tamo se kaže da moderni vampiri ne ujedaju žrtve, već ih poseku na pogodnom mestu. Prema njihovim tvrdnjama pogrešno je verovanje da se vampiri mogu zaustaviti raspećem ili belim lukom. U Centru za istraživanje vampira procenjuje se da u Americi trenutno živi oko 150 do 200 ''pravih'' vampira, dok je broj onih koji uobražavaju da to jesu, daleko veći. Smatra se da u svetu živi više od 100.000 ljudi koji zaista veruju da su vampiri.Neki od savremenih umišljenih krvopija su i Džon Hejg, koji je harao Londonom 1944., hanoverski vampir, Fric Harman, odgovoran za smrt nekoliko stotina dečaka, kao i dizeldorfski vampir - Peter Kurten, Džon Bredan Kručli - vampir sa Floride, po zanimanju kompijuterski inženjer, a po svom slobodnom opredeljenju: okultista i sadista.Istoričar Lo Duka zapisao je da kod vampira sisanje krvi zamenjuje poljubac, a ponekad i sam seksualni čin. Ako je verovati legendama, i žrtva, iako predodređena za sigurnu smrt zbog gubitka krvi, oseća isto seksualno zadovoljstvo kao i agresor.Pravi vampiriPorfirijaNisu svi slučajevi vampirizma samo beg od stvarnosti. Bolest vampirizma zaista postoji i stručni naziv za nju je Porfirija ( lat. Porphyria). To je poremećaj u organizmu pri kojem telo proizvodi previše hemikalije zvane porfirin. On služi za stvaranje hemoglobina, crvenih krvnih zrnaca, i vezuje kiseonik. Telo deluje na višak porfirina tako što ga izbacuje kroz mokraću i stolicu, a kada se to dogodi ostaje premalo hemoglobina za održavanje zdravlja.Ova neizlečiva bolest utiče na nervni sistem i kožu, prouzrokuje bol u grudima, grčenje mišića, slabost i nemoć, halucinacije, nervne napade, ljubičastu boju urina, i brojne mentalne poremećaje poput depresije, paranoje i šizofrenije. Na koži se pojavljuju čirevi, alergija na sunce, i jak svrab. Ovu bolest najčešće prouzrokuje uzimanje nekih medikamenata kao što su anti-bebi pilule i sedativi, ali i konzumiranje narkotika, dolazak u dodir sa različitim hemikalijama, određenom hranom, i preteranim boravkom na suncu.Congenital Erythropoietic Porphyria (CEP)Ovo je genetska bolest, koja je veoma retka. Do sada je zabeleženo samo 130 slučajeva širom sveta. Osobe koje pate od CEP-a imaju jaku alergiju prema suncu i zbog toga ne smeju da budu izložene dnevnom svetlu. Ova bolest utiče na kosti i zube, pa bolesnicima ne retko narastu i oštri očnjaci, opada im kosa, a na drugim delovima tela izrastaju dlake. CEP izaziva hroničnu anemiju kod bolesnika, a ona zahteva ili konzumiranje krvi ili transfuziju. Životni vek osoba koje boluju od ovog čudnog poremećaja se završava između 20. i 25. godine. Zbog malog broja obolelih, o ovoj bolesti se ne zna mnogo, nije izlečiva, iako postoje lekovi koji mogu da uspore razvitak simptoma.Kraljica vampira - Eržebet Batori Eržebet Batori bila je rođaka ozloglašenog princa, Vlada Cepeša Drakule, gospodara Vlaške. Nakon udaje za grofa Ferenca Našdija koga su zvali Crni Vitez, 1575. godine, Eržebet je sa njim živela u dvorcu Čejte, na severoistoku Mađarske. Muž joj je često učestvovao u borbama protiv Turaka, a to vreme Eržebet je provodila u orgijama sa svojom tetkom, lezbejkom, groficom Karlom Batori. Sluga Torko je groficu uveo u tajno udruženje, sektu Crna Ptica, ali prava prekretnica u njenom životu nastupa muževljevom smrću, 1602. godine. Jednog jutra, kada su kapljice krvi služavke koju je Eržebet udarila zbog neposlušnosti dotakle njenu ruku, učinilo joj se da je koža na tom mestu osvežena i lepa. Pod utiskom svoje bolesne fascinacije "podmlađivanjem krvlju" Eržebet je naredila slugama da sirotoj devojci iseku vene i iscede svu krv u kadu. Tokom narednih dvanaest godina okrutna grofica se kupala u krvlju novih žrtava koje su joj dovodili njeni saučesnici: upravnik zamka, sluga, i dve gatare. Eržebet Batori je izumela 'gvozdenu devicu' (Iron maiden), gvozdeni kovčeg koji je izunutra imao oštre šiljke. Takvi kovčezi visili su sa tavanice zamka u Čejti, kako bi grofica mogla da sedi ispod njih i uživa u tuširanju toplom krvlju. Volela je da muči svoje sluškinje gurajući im igle pod nokte, polivajući ih ledenom vodom po oštroj zimi, režući im delove tela makazama, i žigošući ih užarenim gvožđem. Najgora mučenja, međutim, odigravala su se za vreme grofičine bolesti. Smatrala je da joj je za ozdravljenje potrebno da pije krv devojaka i da im otkida i jede delove kože. 1609. godine Eržebet je otvorila akademiju u svom zamku u cilju dovođenja novih žrtava, a na ovu 'akademiju' su imućni roditelji slali decu da se uče 'plemićkim manirima'. Nakon više od jedne decenije krvavi pirovi lepe grofice izašli su na vidalo. Jedna od nesuđenih žrtava uspela je da pobegne i da obavesti kralja Matiasa II o užasnim ritualima koji su se odigravali u zamku. Guverner provincije i Eržebetin rođak, lično je komandovao odredom vojnika pri upadu u dvorac, u noći 30. decembra 1610. godine. U zamku je te noći pronađen jedan unakažen leš, mrtva devojka bez kapi krvi i izvestan broj živih devojaka kojima su tela bila maltene iskasapljena. U blizini dvorca iskopane su kosti nekoliko stotina devojaka, a nakon godinu dana slučaj Krvave Grofice našao se pred sudom. U Mađarskoj se čuva sudski zapisnik, a okrivljeni su, suočeni sa dokazima i svedocima, priznali svoje zločine.Glavni dokaz tužilaštva bio je spisak koji je napisala lično grofica Batori, a u kojem je vodila detaljnu evidenciju o svih svojih 650 žrtava.Nad svim Eržebetinim saučesnicima usledila je stravična odmazda: odsečene glave a tela spaljena, iščupani prsti, izvađeni jezici i oči dok su dve grofičine sledbenice nabijene na ražanj i ostavljene da se peku na tihoj vatri. Jedino je grofica ostala nekažnjena, nju je smrt sačekala decenijama kasnije, u zazidanoj spavaonici njenog dvorca.
Нема коментара:
Постави коментар