-Poglavlje 5-
Tanja se usplahirano šetala gore-dole po šatoru, Tamara se klela Fredu i Džordžu da će «kad-tad razbiti onog Melfoja!», Hari i Ron su se trudili da zapakuju sve stvari. Hermiona je još ranije izašla da proba da sazna nešto više informacija, makar morala da upotrebi vrlo koristan izum Freda i Džordža – 'produžne uši'. Becky je sedela na podu dok joj je glava mirno počivala u Oliverovom krilu. On ju je mazio po kosi, dok joj se Frodo umiljavao oko nogu zadovoljno predući i igrajući se šapom sa pertlama njenih tenis patika.
Lunu je iz one guzve izvukao njen otac, otišli su pravo u redakciju «Cepidlake» da napišu novi broj, jer je njen otac sada imao i «više-nego-dovoljno» informacija. Ono brbljivo stvorenje od nekadašnje Becky sada se uopšte nije moglo prepoznati u bledoj, mirnoj i ćutljivoj devojci koja je raširenih zenica pomno gledala u jednu tačku na zastoru šatora.
-Šta mislite šta se desilo sa sudijom?- upita Ron nakon dužeg ćutanja.
-...Ne znam. Možda je jednostavno otišao da bi izbegao gužvu. Znaš, imam neki osećaj da bi ga razbesneli navijači najverovatnije rastrgli kada bi ga ugledali.- reče Hari slegnuvši ramenima dok je skakao po koferu kako bi stali i svi suveniri sa meča.
Hermiona se probijala kroz gomilu koja je unezvereno bauljala svuda po kampu, svi su bili u strašnoj gužvi i panici. Ljudi sa malom decom su se trudili da izađu odatle što pre. Ođednom Hermionu neko povuče za rukav:
-AIDE-MOI! Il est mort! Il est mort! Quel tragedie!- uplašena devojčica tamne loknaste kose, kestenjastih očiju i okruglih uplakanih obraza je stajala iza nje.- Qu' est-ce que je doix fair?
-Tranquille!- reče Hermiona pokušavajući da je smiri- Qui est mort?
-MON PERE!- uzviknu devojčica- Mon pere: Florian Van Firer!
-Qu' est-ce que c'est que passe?- reče Hermiona pomalo uznemireno, ako je sudija bio Nemac, kako to da mu je ćerka bila Francuskinja.- Ou est ton mere?
-Ma mere aime Paris. C'est la seule ville ou elle pourrais vivre. Tout est a Paris. Ma mere est a Paris, et son meilleur amie est a Paris, et mes amis sont a Paris, et ma maison est a Paris, mon chat est a Paris... A Paris j'ai tout sous la main! C'est marveilleusement bien organise. Mais je suis nee en effet tres loin de Paris, a l' angle de la frontier et de l'ocean... Pardone moi, mademoiselle mais je ne pouvais pas vivre sans ma pere... Il est mort! Il est mort! De nationalite germanique, il est nee a Hamburg, a debute son carriere en France, est mort a l' Anglais! Et QU' EST QUE JE DOIX FAIR?!- mala francuskinja je pričala toliko brzo da Hermina nije mogla baš najbolje da je razume, ali je razumela da je sve što ona ima u Parizu, njena majka, njen dom, da je rođena nadomak Pariza, dok je njen otac, sudija, rođen u Nemačkoj, radio u Francuskoj, i sada nesrećnim slučajem preminuo u Engleskoj. Mala francuskinja očigledno nije znala šta da radi, pa je Hermiona pokušala da je smiri, i želela je da utvrdi 'misterioznu smrt' sudije.
-Ne pas se confier a n'importe qui! Le choix de confident est tres delicat...- reče Hermiona pokušavši da spreči da novost o pogibiji sudije procuri dalje.- J' examinerais. Ah... je pense que Madame Maxine est la ba! Elle va aider...
Francuskinja se na te Hermionine reči okrete oko sebe i ugleda glavu Madam Maxin par metara iza sebe. Svakako ona će moći više da joj pomogne od ove male engleskinje.
-Merci, mademoissel... D'abord, mon pere a ete le plus celebre etet aujurd' hui il est seulment un mythe, un destin absolument extraordinaires. Il est devenue un legende...- francuskinji su se suze slivale niz obraze dok je pričala o svom ocu- Je pense qu'il...il le dit il-meme... il ne sait pas tres bien s'expliqueravec les mots, et il dit a la fin «Si je vous ai semble dure, c'est parce que je suis dure avec moi-meme.» C'est une lecon de vie! Restez-vous?
-Est que tu vis qui naittant ton pere?- Hermiona je upitala francuskinju da li je mozda videla ko je ubica njenog oca.
-Oui...Je pense qu' j' ai le vu! Ecoute, mon ami, mon pere m'appelait et je venais. Et j' ai le vu! Le garcon... Il est grand, avec les yeux vert et blanc comme neige! Il est tres beau! Et il dit «Depeche-toi, Florian! Une reponse doit etre claire!» Il n'as plus de patience. Mais mauvaise herbe croit toujurs!- Francuskinja reče okrenuvši se ka Hermioni. Sada je bila samo na par stopa od madam Maksin.
-Quelle perte! Quel jour! Mais...Qui est cet garcone?- upita Hermiona.
-je ne sais par...Mais il est tres jeune et fort. Il a une montre d'or, une voix douce et il est une personne tres etrange...- reče francuskinja pre nego što ju je prekinuo strog glas Madam Maksin: «MADEMOISSELLE FIRERE OU ES TU?!»
Hermiona se okrete šatoru Kornelijusa Fadža. Izgleda da je neka zbrka bila unutra, a sada je znala i zbog čega. Sudija je bio mrtav. Ako je verovati rečima njegove uzrujane i rastrojene ćerke ubica je bio visok i lep mladić, bledog tena, tamne kose i krupnih zelenih očiju, koji je na desnoj ruci nosio zlatni sat. Hermiona je smatrala da je ubica francuz pošto se njenom ocu obratio na francuskom: «Depeche-toi, Florian! Une reponse doit etre claire!» («Požuri Floriane! Odgovori mi jasno i nemoj da okolišaš!»). Po njenim rečima ubica je izgledao pomalo čudno i bio je vrlo nestrpljiv.
Hermiona se nadala da će nešto više saznati od Fadža, ali pošto trenutno nije bilo nikog osim njega u šatoru odlučila je da se sakrije u obližnji žbun 'Anđeoske Trubice' i pažljivo osmatra cele noći. Nije prošlo ni petnestak minuta a već se na vidiku jasno mogla raspoznati fluorescentno zeleno-narandzasta kosa koja je odavala izgled nesređenog žbuna hortenzije. Ne - to nije bio žbun, bila je to nova frizura mladog Aurora - Nimfadore Tonks.
Tonks se kroz gužvu probijala ka Fadžovom šatoru. Još ispred ulaza u kampište bio je opšti krkljanac. Persi Vesli je bezuspešno pokušavao da zavede red. Neka mu je sa srećom! Košmar! Nimfadora je makar imala priliku da ne prisustvuje incidentu koji se dogodio na stadionu. Ulaz u kampište bio je zakrčen čarobnjacima i vešticama koji su protestovali, i svakog momenta su dolazile horde besnih roditelja koji su zahtevali da njihova 'nedužna dečica' budu puštena. Tonks je šmrknula. Ako je i postojao nedužni navijač, ona ga još nije srela. Laktovima se probijala kroz gužvu.
-PROLAZ!- gunđala je- PROLAZ ZA AURORA!
Lepili su se na nju ko muve na znate-već-šta.
«Moj sin je nevin!»
«Ministarstvo je brutalno!»
«Gospođice, mozete li mom dečkiću da odnesete njegovo ćebe? Bez njega ne moze da zaspi.»
Nimfadora se razmahala rukama kako bi ih odbila, pokušavala je da ignoriše njihova glupa pitanja. Pre samo nekoliko sati bedž sa grbom Aurora obezbeđivao ti je bar malo poštovanja. Više nije. Sada si bio meta. «Oprostite gospođice, negde sam zaturila svoj čarobni štapić. Mozete li da ga pronađete?». «Izvinite devojko, ali moja mačka se popela na drvo i neće da siđe.» Ili: «Ako imate par minuta, gospođice, mozete li mi objasniti kako da stignem do šatora broj 469c?». Tonks se najezila. Kvidič-zaluđenici! Turisti! Imala je svojih problema, i to mnogo više nego što je i sama znala, ali je bila na putu da sazna. Sada je prošla pored velikog grma 'Anđeoske Trubice' koji se nekim čudom tresao bez i jednog daška vetra, i šmugnula pored Fadžovog šatora, sada u nuždi – njegove kancelarije, nadajući se da će stići do svog kamp mesta pre nego što...
«TONKS! DOLAZI OVAMO!!!»
Tonks je uzdahnula. Pa dobro. Idemo iz početka. Namestila je frizuru (koju je inače bilo ne moguće namestiti!), poravnala nabore na svojoj dugoj svilenkastoj odori i ušla u «kancelariju» ministra magije.
Lice mu je bilo purpurno i naduveno od besa. To je manje-više bilo stalno stanje u njegovom zivotu, jer se u proteklih godinu dana mnogo nervirao. Oni iz odseka za magijske igre i sportove su se čak kladili koliko mu je još vremena ostalo pre nego što mu srce eksplodira. Pametan ulog je bio na najviše dve, tri godine. Kornelijus je nervozno lupkao prstom po staklenom okviru svog kožnog, ručnog sata.
-Pa?- pitao je -Šta ti kazeš koliko ima sati?
Nimfadora oseti kako joj lice menja boju, i to ne zato što je bila metamorfmagus... Zakasnila je jedva minut. Bar tuce aurora se još nije ni pojavilo, ali Fadž je uvek morao da proganja samo nju.
-Zastoj u saobraćaju. Obustavili su let svih metli na liniji London : Vresište.- promrmlja neuverljivo- A i ulaz u kampište je potpuno zakrčen!
-NE VREĐAJ ME SVOJIM GLUPIM OPRAVDANJIMA!- urlao je Fadž.- I samo da znaš da znam o čemu sad razmišljaš. Zašto se baš na tebe nameračim svaki put kada izbije neko sranje? Zašto se nikad ne izderem na nekog od onih lezilebovića: na Figsovu, na Lupina, na Amosa?
Nimfadora nije odgovorila ali joj je na čelu pisalo da se slaže sa njim.
-Reći ću ti zašto! Jel hoćeš?!- reče Fadž ustajući sa stolice.
Tonks se usudila da klimne glavom.
-Zato što si Blekova, zato što si žensko i zato što si mlada!
Nimfadora je osećala kako joj se prsti grče u pesnicu. Znala je da je Fadž mrzi zato što u njenim venama teče krv Sirijusa i Belatrix, zato što je ona jedna od Blekovih.
-Ali ne iz razloga na koje ti misliš!- nastavio je Fadž. –Ti si prva tako mlada devojka koja je stigla do ovako značajne funkcije u Odeljenju za Misterije. Takođe, dobro znaš da su Blekovi robijaši i otpadnici od pravde! A krv nije voda, Tonks! Shvati: ti si probni uzorak! Napolju je na stotine ljudi iz ministartva koji pomno prate svaki tvoj pokret, oni jedva čekaju da zabrljaš Nimfadora, kako bi ugrabili tvoje mesto! Mnoge se nade polažu u tebe...Ali je i mnogo predrasuda protiv...
Nimfadora je trepnula. Fadž nikada ranije nije rekao ovako nešto. Obično bi to bilo samo «Pazi na bezbednost.» «Ispravi se» «Promeni tu smešnu frizuru!» blablabla trućtrućtruć.
-Moraš biti najbolja što mozeš Tonks, a to mora biti bolje od bilo kog drugog Aurora!- Kornelijus je duboko uzdahnuo pre nego što se ponovo zavalio u svoju mekanu kožnu stolicu.-Ne znam Tonks, još od one afere u Edinburgu.
Tonks se zgrčila. Edinburški slučaj bio je potpuna katastrofa! Jedan od lopova goblina je pobegao i pokušao da se sa Normalcima nagodi za azil. Fadž je morao da zaustavi vreme, da pozove sve moguće odrede Aurora koje je ministarstvo imalo i da uradi preko pedeset brisanja pamćenja. Mnogo izgubljenog vremena za ministarstvo a sve to njenom krivicom. Fadž uze jedan od pergamenata sa stola:
-Nema svrhe. Odlučio sam. Tebe prebacujem u Odeljenje za proučavanje normalaca, a dovodim Meg Rajanovu.
-Meg?!- eksplodirala je Tonks- Ona je razmaženo derište! Šupljoglava guska! Ne možete nju uzeti da radi ozbiljan posao!
Fadžovo lice poprimi još tamniju nijansu purpurne.
-Mogu i hoću. Što ne bih? Nikada nisi pružala najbolje od sebe... Ili tvoje najbolje nije dovoljno dobro. Žao mi je Tonks, imala si šansu...
Fadž se vratio svojim pergamentima i velikoj gomili kreštavaca koje je dobijao od razno-raznih navijača. Nimfadora je samo stajala prestravljena. Uprskala je. Najbolja prilika koju će ikada dobiti u karijeri a ona ju je izgleda odbacila. Nije fer! Osećhala je kako je obuzima bes, ali je progutala ponos. Nije bio trenutak da izgubi prisebnost.
-Gospodine Fadž... Mislim da zaslužujem još jednu šansu.
Kornelijus nije ni podigao pogled sa pergamenata:
-Jel? A zašto?
Nimfadora duboko udahnu i izbroja u sebi do deset ne bi li se smirila.
-Zbog mog dosadašnjeg rada, gospodine. On govori sam za sve, osim gužve u Edinburgu. Deset uspešnih izviđanja, nijedno brisanje pamćenja osim...
-...gužve u Edinburgu!- dovršio je Kornelijus.
Nimfadora odluči da nastavi i okuša sreću.
-Da sam muško, jedan od vaših dragocenih aurora, i da mi majka nije bila pripadnica porodice Blek, mi sada ni ne bismo vodili ovaj razgovor.
Kornelijus ju je prostrelio pogledom.
-Slušaj ti Tonksova. Tvoja drskost prevazilazi granice...-reče Fadž ali onda nastavi- ...Ali drskost je jedna od osobina koja se zahteva od Aurora. Čuo sam da Skiterova nešto mnogo njuška oko kuće u ulici Grimvuld. Pokušava da iskopa neke informacije o 'Redu Feniksa' opet.... Ponavljam Tonks, ovo ti je poslednja šansa – bolje nemoj da uprskaš! Kingzli Okovgrom, Elfijas Vrdalo, Dedalus Digl, Emelina Vens, Stardzis Podmor i Hestija Dzons će te čekati tamo da ti pruži podršku ako bude bilo nekakvih problema. Jel to jasno?
-A Ćudljivko i Remus?- upita Tonks začuđeno.
-Da. I Ćudljivko će biti tamo, plašim se da je Remus trenutno isuviše zauzet jednim drugim 'poslićem' da bi mogao da vam pomogne... Idi sada Tonks! Idi i daj sve od sebe!
Po glasu bi se reklo da je Fadž nervozan, kao da je znao nešto više od Nimfadore. A Fadžova nervoza je ovoga puta bila i opravdana. Da je znao u šta će se pretvoriti ova misja, verovatno bi se na licu mesta penzionisao. Te noći se stvarala istorija. Ali ne njen lep deo, kao što su donošenje zakona protiv 'Zakucavanja' i otkrovenje kvidiča. Bila je to tamna strana istorije, kao španska inkvizicija i spaljivanje veštica na lomači. Tamna i za magijski svet i za normalce. Tamna za SVAKOGA. Tonks je posle kraćeg razmišljala klimnula glavom i odlučno se okrenula. Produžila je pravo, izašavši iz šatora bez pozdrava i velikim žustrim koracima se zaputila prema izlazu iz kampišta. Njena inače brbljiva usta su se pretvorila u odlučni, namrgođeni prorez. Drugu šansu neće dobiti. Nije htela da dopusti da joj išta naruši koncentraciju.
Malo pošto je prošla pored grma 'Anđeoske Trubice', Hermiona skliznu iz svog skrovišta i protresavši grnčice i listiće sa svoje odore okrete se da se uveri da je niko ne posmatra. Pošto je sakupila bujicu novih podataka potrčala je natrag prema šatorima u kojima su bili još uvek ulogoreni njeni prijatelji.
Već je svitala zora i plavetnilo noći je počelo da bledi dok se crvenkasto jutarnje sunce u vidu pramičaka magle i slabašnih zraka gegalo pospanim nebeskim svodom. Šator je bio potpuno tih, Tamara, Fred i Džordž su se prostrli jedni preko drugih i tako utonuli u dubok san, Hari i Ron su zadremali (a bogme i zahrkali) na šarenom ćilibarskom tepihu dok je Becky naslonivši glavu na Oliverovo rame spavala spokojnim, dubokim snom. Tamnokosi mladić, izrazito krupnih i dubokih zelenih očiju ju je milovao po ruci, pomno, u tišini posmatrajući kako spava na Oliverovom ramenu. Osetio je ljubomoru. Takvu strahovitu ljubomoru prema mladiću koji je spavao tu pored nje i na čijem je desnom ramenu počivala njena negovana mirisna glava. Mogao je da ga ubije jednim potezom! Tako je želeo to da učini... sada kada nema nikoga ko bi ga sprečio. Ali nije smeo, jer bi ga onda ona zamrzela. Kakva okrutna igra sudbine! Ona nikada ne sme saznati za njega i njegovu ljubav. Pomilovao je po kosi prislonivši svoje usne na njene tik pre nego što su se začuli Hermionini hitri koraci.
Čim je utrčala u šator odlučila je da razbudi uspavanu druzinu. Počela je da drmusa Ronova ramena dok je guirkala Harija u stranu. Digla je ujdurnu sve dok se svi nisu potpuno razbudili, a potom je smestivši se u turski sed na podu, ispričala potresnu priču koju je sinoć, sakrivena u grmu, čula. Morali su hitno da se pokupe i odu odatle, baš kao što su u narednih nekoliko sati i uradili.
Tanja se usplahirano šetala gore-dole po šatoru, Tamara se klela Fredu i Džordžu da će «kad-tad razbiti onog Melfoja!», Hari i Ron su se trudili da zapakuju sve stvari. Hermiona je još ranije izašla da proba da sazna nešto više informacija, makar morala da upotrebi vrlo koristan izum Freda i Džordža – 'produžne uši'. Becky je sedela na podu dok joj je glava mirno počivala u Oliverovom krilu. On ju je mazio po kosi, dok joj se Frodo umiljavao oko nogu zadovoljno predući i igrajući se šapom sa pertlama njenih tenis patika.
Lunu je iz one guzve izvukao njen otac, otišli su pravo u redakciju «Cepidlake» da napišu novi broj, jer je njen otac sada imao i «više-nego-dovoljno» informacija. Ono brbljivo stvorenje od nekadašnje Becky sada se uopšte nije moglo prepoznati u bledoj, mirnoj i ćutljivoj devojci koja je raširenih zenica pomno gledala u jednu tačku na zastoru šatora.
-Šta mislite šta se desilo sa sudijom?- upita Ron nakon dužeg ćutanja.
-...Ne znam. Možda je jednostavno otišao da bi izbegao gužvu. Znaš, imam neki osećaj da bi ga razbesneli navijači najverovatnije rastrgli kada bi ga ugledali.- reče Hari slegnuvši ramenima dok je skakao po koferu kako bi stali i svi suveniri sa meča.
Hermiona se probijala kroz gomilu koja je unezvereno bauljala svuda po kampu, svi su bili u strašnoj gužvi i panici. Ljudi sa malom decom su se trudili da izađu odatle što pre. Ođednom Hermionu neko povuče za rukav:
-AIDE-MOI! Il est mort! Il est mort! Quel tragedie!- uplašena devojčica tamne loknaste kose, kestenjastih očiju i okruglih uplakanih obraza je stajala iza nje.- Qu' est-ce que je doix fair?
-Tranquille!- reče Hermiona pokušavajući da je smiri- Qui est mort?
-MON PERE!- uzviknu devojčica- Mon pere: Florian Van Firer!
-Qu' est-ce que c'est que passe?- reče Hermiona pomalo uznemireno, ako je sudija bio Nemac, kako to da mu je ćerka bila Francuskinja.- Ou est ton mere?
-Ma mere aime Paris. C'est la seule ville ou elle pourrais vivre. Tout est a Paris. Ma mere est a Paris, et son meilleur amie est a Paris, et mes amis sont a Paris, et ma maison est a Paris, mon chat est a Paris... A Paris j'ai tout sous la main! C'est marveilleusement bien organise. Mais je suis nee en effet tres loin de Paris, a l' angle de la frontier et de l'ocean... Pardone moi, mademoiselle mais je ne pouvais pas vivre sans ma pere... Il est mort! Il est mort! De nationalite germanique, il est nee a Hamburg, a debute son carriere en France, est mort a l' Anglais! Et QU' EST QUE JE DOIX FAIR?!- mala francuskinja je pričala toliko brzo da Hermina nije mogla baš najbolje da je razume, ali je razumela da je sve što ona ima u Parizu, njena majka, njen dom, da je rođena nadomak Pariza, dok je njen otac, sudija, rođen u Nemačkoj, radio u Francuskoj, i sada nesrećnim slučajem preminuo u Engleskoj. Mala francuskinja očigledno nije znala šta da radi, pa je Hermiona pokušala da je smiri, i želela je da utvrdi 'misterioznu smrt' sudije.
-Ne pas se confier a n'importe qui! Le choix de confident est tres delicat...- reče Hermiona pokušavši da spreči da novost o pogibiji sudije procuri dalje.- J' examinerais. Ah... je pense que Madame Maxine est la ba! Elle va aider...
Francuskinja se na te Hermionine reči okrete oko sebe i ugleda glavu Madam Maxin par metara iza sebe. Svakako ona će moći više da joj pomogne od ove male engleskinje.
-Merci, mademoissel... D'abord, mon pere a ete le plus celebre etet aujurd' hui il est seulment un mythe, un destin absolument extraordinaires. Il est devenue un legende...- francuskinji su se suze slivale niz obraze dok je pričala o svom ocu- Je pense qu'il...il le dit il-meme... il ne sait pas tres bien s'expliqueravec les mots, et il dit a la fin «Si je vous ai semble dure, c'est parce que je suis dure avec moi-meme.» C'est une lecon de vie! Restez-vous?
-Est que tu vis qui naittant ton pere?- Hermiona je upitala francuskinju da li je mozda videla ko je ubica njenog oca.
-Oui...Je pense qu' j' ai le vu! Ecoute, mon ami, mon pere m'appelait et je venais. Et j' ai le vu! Le garcon... Il est grand, avec les yeux vert et blanc comme neige! Il est tres beau! Et il dit «Depeche-toi, Florian! Une reponse doit etre claire!» Il n'as plus de patience. Mais mauvaise herbe croit toujurs!- Francuskinja reče okrenuvši se ka Hermioni. Sada je bila samo na par stopa od madam Maksin.
-Quelle perte! Quel jour! Mais...Qui est cet garcone?- upita Hermiona.
-je ne sais par...Mais il est tres jeune et fort. Il a une montre d'or, une voix douce et il est une personne tres etrange...- reče francuskinja pre nego što ju je prekinuo strog glas Madam Maksin: «MADEMOISSELLE FIRERE OU ES TU?!»
Hermiona se okrete šatoru Kornelijusa Fadža. Izgleda da je neka zbrka bila unutra, a sada je znala i zbog čega. Sudija je bio mrtav. Ako je verovati rečima njegove uzrujane i rastrojene ćerke ubica je bio visok i lep mladić, bledog tena, tamne kose i krupnih zelenih očiju, koji je na desnoj ruci nosio zlatni sat. Hermiona je smatrala da je ubica francuz pošto se njenom ocu obratio na francuskom: «Depeche-toi, Florian! Une reponse doit etre claire!» («Požuri Floriane! Odgovori mi jasno i nemoj da okolišaš!»). Po njenim rečima ubica je izgledao pomalo čudno i bio je vrlo nestrpljiv.
Hermiona se nadala da će nešto više saznati od Fadža, ali pošto trenutno nije bilo nikog osim njega u šatoru odlučila je da se sakrije u obližnji žbun 'Anđeoske Trubice' i pažljivo osmatra cele noći. Nije prošlo ni petnestak minuta a već se na vidiku jasno mogla raspoznati fluorescentno zeleno-narandzasta kosa koja je odavala izgled nesređenog žbuna hortenzije. Ne - to nije bio žbun, bila je to nova frizura mladog Aurora - Nimfadore Tonks.
Tonks se kroz gužvu probijala ka Fadžovom šatoru. Još ispred ulaza u kampište bio je opšti krkljanac. Persi Vesli je bezuspešno pokušavao da zavede red. Neka mu je sa srećom! Košmar! Nimfadora je makar imala priliku da ne prisustvuje incidentu koji se dogodio na stadionu. Ulaz u kampište bio je zakrčen čarobnjacima i vešticama koji su protestovali, i svakog momenta su dolazile horde besnih roditelja koji su zahtevali da njihova 'nedužna dečica' budu puštena. Tonks je šmrknula. Ako je i postojao nedužni navijač, ona ga još nije srela. Laktovima se probijala kroz gužvu.
-PROLAZ!- gunđala je- PROLAZ ZA AURORA!
Lepili su se na nju ko muve na znate-već-šta.
«Moj sin je nevin!»
«Ministarstvo je brutalno!»
«Gospođice, mozete li mom dečkiću da odnesete njegovo ćebe? Bez njega ne moze da zaspi.»
Nimfadora se razmahala rukama kako bi ih odbila, pokušavala je da ignoriše njihova glupa pitanja. Pre samo nekoliko sati bedž sa grbom Aurora obezbeđivao ti je bar malo poštovanja. Više nije. Sada si bio meta. «Oprostite gospođice, negde sam zaturila svoj čarobni štapić. Mozete li da ga pronađete?». «Izvinite devojko, ali moja mačka se popela na drvo i neće da siđe.» Ili: «Ako imate par minuta, gospođice, mozete li mi objasniti kako da stignem do šatora broj 469c?». Tonks se najezila. Kvidič-zaluđenici! Turisti! Imala je svojih problema, i to mnogo više nego što je i sama znala, ali je bila na putu da sazna. Sada je prošla pored velikog grma 'Anđeoske Trubice' koji se nekim čudom tresao bez i jednog daška vetra, i šmugnula pored Fadžovog šatora, sada u nuždi – njegove kancelarije, nadajući se da će stići do svog kamp mesta pre nego što...
«TONKS! DOLAZI OVAMO!!!»
Tonks je uzdahnula. Pa dobro. Idemo iz početka. Namestila je frizuru (koju je inače bilo ne moguće namestiti!), poravnala nabore na svojoj dugoj svilenkastoj odori i ušla u «kancelariju» ministra magije.
Lice mu je bilo purpurno i naduveno od besa. To je manje-više bilo stalno stanje u njegovom zivotu, jer se u proteklih godinu dana mnogo nervirao. Oni iz odseka za magijske igre i sportove su se čak kladili koliko mu je još vremena ostalo pre nego što mu srce eksplodira. Pametan ulog je bio na najviše dve, tri godine. Kornelijus je nervozno lupkao prstom po staklenom okviru svog kožnog, ručnog sata.
-Pa?- pitao je -Šta ti kazeš koliko ima sati?
Nimfadora oseti kako joj lice menja boju, i to ne zato što je bila metamorfmagus... Zakasnila je jedva minut. Bar tuce aurora se još nije ni pojavilo, ali Fadž je uvek morao da proganja samo nju.
-Zastoj u saobraćaju. Obustavili su let svih metli na liniji London : Vresište.- promrmlja neuverljivo- A i ulaz u kampište je potpuno zakrčen!
-NE VREĐAJ ME SVOJIM GLUPIM OPRAVDANJIMA!- urlao je Fadž.- I samo da znaš da znam o čemu sad razmišljaš. Zašto se baš na tebe nameračim svaki put kada izbije neko sranje? Zašto se nikad ne izderem na nekog od onih lezilebovića: na Figsovu, na Lupina, na Amosa?
Nimfadora nije odgovorila ali joj je na čelu pisalo da se slaže sa njim.
-Reći ću ti zašto! Jel hoćeš?!- reče Fadž ustajući sa stolice.
Tonks se usudila da klimne glavom.
-Zato što si Blekova, zato što si žensko i zato što si mlada!
Nimfadora je osećala kako joj se prsti grče u pesnicu. Znala je da je Fadž mrzi zato što u njenim venama teče krv Sirijusa i Belatrix, zato što je ona jedna od Blekovih.
-Ali ne iz razloga na koje ti misliš!- nastavio je Fadž. –Ti si prva tako mlada devojka koja je stigla do ovako značajne funkcije u Odeljenju za Misterije. Takođe, dobro znaš da su Blekovi robijaši i otpadnici od pravde! A krv nije voda, Tonks! Shvati: ti si probni uzorak! Napolju je na stotine ljudi iz ministartva koji pomno prate svaki tvoj pokret, oni jedva čekaju da zabrljaš Nimfadora, kako bi ugrabili tvoje mesto! Mnoge se nade polažu u tebe...Ali je i mnogo predrasuda protiv...
Nimfadora je trepnula. Fadž nikada ranije nije rekao ovako nešto. Obično bi to bilo samo «Pazi na bezbednost.» «Ispravi se» «Promeni tu smešnu frizuru!» blablabla trućtrućtruć.
-Moraš biti najbolja što mozeš Tonks, a to mora biti bolje od bilo kog drugog Aurora!- Kornelijus je duboko uzdahnuo pre nego što se ponovo zavalio u svoju mekanu kožnu stolicu.-Ne znam Tonks, još od one afere u Edinburgu.
Tonks se zgrčila. Edinburški slučaj bio je potpuna katastrofa! Jedan od lopova goblina je pobegao i pokušao da se sa Normalcima nagodi za azil. Fadž je morao da zaustavi vreme, da pozove sve moguće odrede Aurora koje je ministarstvo imalo i da uradi preko pedeset brisanja pamćenja. Mnogo izgubljenog vremena za ministarstvo a sve to njenom krivicom. Fadž uze jedan od pergamenata sa stola:
-Nema svrhe. Odlučio sam. Tebe prebacujem u Odeljenje za proučavanje normalaca, a dovodim Meg Rajanovu.
-Meg?!- eksplodirala je Tonks- Ona je razmaženo derište! Šupljoglava guska! Ne možete nju uzeti da radi ozbiljan posao!
Fadžovo lice poprimi još tamniju nijansu purpurne.
-Mogu i hoću. Što ne bih? Nikada nisi pružala najbolje od sebe... Ili tvoje najbolje nije dovoljno dobro. Žao mi je Tonks, imala si šansu...
Fadž se vratio svojim pergamentima i velikoj gomili kreštavaca koje je dobijao od razno-raznih navijača. Nimfadora je samo stajala prestravljena. Uprskala je. Najbolja prilika koju će ikada dobiti u karijeri a ona ju je izgleda odbacila. Nije fer! Osećhala je kako je obuzima bes, ali je progutala ponos. Nije bio trenutak da izgubi prisebnost.
-Gospodine Fadž... Mislim da zaslužujem još jednu šansu.
Kornelijus nije ni podigao pogled sa pergamenata:
-Jel? A zašto?
Nimfadora duboko udahnu i izbroja u sebi do deset ne bi li se smirila.
-Zbog mog dosadašnjeg rada, gospodine. On govori sam za sve, osim gužve u Edinburgu. Deset uspešnih izviđanja, nijedno brisanje pamćenja osim...
-...gužve u Edinburgu!- dovršio je Kornelijus.
Nimfadora odluči da nastavi i okuša sreću.
-Da sam muško, jedan od vaših dragocenih aurora, i da mi majka nije bila pripadnica porodice Blek, mi sada ni ne bismo vodili ovaj razgovor.
Kornelijus ju je prostrelio pogledom.
-Slušaj ti Tonksova. Tvoja drskost prevazilazi granice...-reče Fadž ali onda nastavi- ...Ali drskost je jedna od osobina koja se zahteva od Aurora. Čuo sam da Skiterova nešto mnogo njuška oko kuće u ulici Grimvuld. Pokušava da iskopa neke informacije o 'Redu Feniksa' opet.... Ponavljam Tonks, ovo ti je poslednja šansa – bolje nemoj da uprskaš! Kingzli Okovgrom, Elfijas Vrdalo, Dedalus Digl, Emelina Vens, Stardzis Podmor i Hestija Dzons će te čekati tamo da ti pruži podršku ako bude bilo nekakvih problema. Jel to jasno?
-A Ćudljivko i Remus?- upita Tonks začuđeno.
-Da. I Ćudljivko će biti tamo, plašim se da je Remus trenutno isuviše zauzet jednim drugim 'poslićem' da bi mogao da vam pomogne... Idi sada Tonks! Idi i daj sve od sebe!
Po glasu bi se reklo da je Fadž nervozan, kao da je znao nešto više od Nimfadore. A Fadžova nervoza je ovoga puta bila i opravdana. Da je znao u šta će se pretvoriti ova misja, verovatno bi se na licu mesta penzionisao. Te noći se stvarala istorija. Ali ne njen lep deo, kao što su donošenje zakona protiv 'Zakucavanja' i otkrovenje kvidiča. Bila je to tamna strana istorije, kao španska inkvizicija i spaljivanje veštica na lomači. Tamna i za magijski svet i za normalce. Tamna za SVAKOGA. Tonks je posle kraćeg razmišljala klimnula glavom i odlučno se okrenula. Produžila je pravo, izašavši iz šatora bez pozdrava i velikim žustrim koracima se zaputila prema izlazu iz kampišta. Njena inače brbljiva usta su se pretvorila u odlučni, namrgođeni prorez. Drugu šansu neće dobiti. Nije htela da dopusti da joj išta naruši koncentraciju.
Malo pošto je prošla pored grma 'Anđeoske Trubice', Hermiona skliznu iz svog skrovišta i protresavši grnčice i listiće sa svoje odore okrete se da se uveri da je niko ne posmatra. Pošto je sakupila bujicu novih podataka potrčala je natrag prema šatorima u kojima su bili još uvek ulogoreni njeni prijatelji.
Već je svitala zora i plavetnilo noći je počelo da bledi dok se crvenkasto jutarnje sunce u vidu pramičaka magle i slabašnih zraka gegalo pospanim nebeskim svodom. Šator je bio potpuno tih, Tamara, Fred i Džordž su se prostrli jedni preko drugih i tako utonuli u dubok san, Hari i Ron su zadremali (a bogme i zahrkali) na šarenom ćilibarskom tepihu dok je Becky naslonivši glavu na Oliverovo rame spavala spokojnim, dubokim snom. Tamnokosi mladić, izrazito krupnih i dubokih zelenih očiju ju je milovao po ruci, pomno, u tišini posmatrajući kako spava na Oliverovom ramenu. Osetio je ljubomoru. Takvu strahovitu ljubomoru prema mladiću koji je spavao tu pored nje i na čijem je desnom ramenu počivala njena negovana mirisna glava. Mogao je da ga ubije jednim potezom! Tako je želeo to da učini... sada kada nema nikoga ko bi ga sprečio. Ali nije smeo, jer bi ga onda ona zamrzela. Kakva okrutna igra sudbine! Ona nikada ne sme saznati za njega i njegovu ljubav. Pomilovao je po kosi prislonivši svoje usne na njene tik pre nego što su se začuli Hermionini hitri koraci.
Čim je utrčala u šator odlučila je da razbudi uspavanu druzinu. Počela je da drmusa Ronova ramena dok je guirkala Harija u stranu. Digla je ujdurnu sve dok se svi nisu potpuno razbudili, a potom je smestivši se u turski sed na podu, ispričala potresnu priču koju je sinoć, sakrivena u grmu, čula. Morali su hitno da se pokupe i odu odatle, baš kao što su u narednih nekoliko sati i uradili.
Нема коментара:
Постави коментар