Nevesta Malog Princa

Ovu priču neću početi sa “Bilo jednom davno iza sedam šuma, iza sedam gora,…”. Neću – jer to što se dešava nije ni prostorno ni vremenski ograničeno. Ova priča nikada neće biti deo prošlosti ili budućnosti, ona je zauvek sadašnjost, ona je od pamtiveka SADA i OVDE! Neki su je zvali «Alisa» a neki «Mesečevo dete», u stvari, znala je da je baš ona nevesta Malog Princa... I tako je u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu polako nicao nežan pupoljak. Na vrhu kule od slonovače, zašuškana duboko u dolini Jorgovana sniva nevesta Malog Princa. Nagnuta nad prekrasni pendžer najviše kule ona često gleda u zvezde, i vreme provodi u razgovoru sa njima. U leto miriše pupoljke procvalih ruža i mekoću nežnih jorgovana. Sa čežnjom udiše miris noći i posmatra sumrake. Mala Princeza više nije toliko mala... Sedamnaest dugih godina isplele su trnovitu živicu oko njenog tornja. A ona,... Ona je konačno ugledala svoj odraz u ogledalu. Ugledala je devojku, sa kojom bi u časovima tuge i samoće često pričala. «Uteha...» šaputala bi princeza dodirujući glatku površinu ogledala. «Uteha... uteha... uteha...», ponavljao bi eho devojke iz ogledala. Seme nesigurnosti nehajno je klijalo u srcu Male Princeze. U pustim noćima ona bi stajala naslonjena na svoj prozor i posmatrala zvezde, često bi razgovarala sa njima, a one bi joj se smejale. Baš kao što je Mali Princ rekao, ona je sada imala zvezde koje se smeju, beskrajno mnogo malih praporaca koji se kikoću sa tamnog nebeskog svoda. U tim noćima Princeza bi mahnula svom Malom Princu i povukla se u dubinu svoje sobe. Dugo bi ležala na krevetu od latica ruza... Dugo bi se uspavljivala pesmicama iz detinjstva... Polako je shvatila da živi pod staklenim zvonom, baš kao i ruža Malog Princa. «Napolje... Napolje!», vrištala je njena duša dok bi u tihim časima sanjala tuđe snove, prolivala suze za tuđim bolom, plašeći se sopstvenog. «Život. Šta je to?», često bi se zamislila princeza. Strah u njenom srcu bio je preveliki, to je bila strepnja od velikog sveta gde bi ona postala jedan sićušni milijarditi delić svega. Nevidljiva mrvica koja, priznajmo, nikom i nije potrebna. Ipak, u svojoj kuli, gde jorgovani mirišu i tišina miluje, dok mesec bludi nad usnulim devojačkim telom, ona je spokojna. Jer zna da ima svog Malog Princa, svoje ogledalo i knjige, svoje ruže i baldahin od crvenih latica. Jednog dana, kada su prestale da liju kiše iz njenih očiju, ustala je i prislonila se uz ogledalo. Bila je tako sigurna u sebe, tako sigurna... Glatka površina rastopljenih kristala i kvarca se rastvorila i ona je prošla kroz ogledalo. Pa, nije ni čudo što su svi govorili da je ona «zlatno dete... ali je malo... čudna.» uvek se zakašljavši kod te poslednje reči «Čudna». Šta je toliko loše u tome biti čudan?! Princeza je volela što je posebna, i što može da vidi stvari koje drugi ne mogu. «Suština je očima nevidljiva», ponavljala je Mala Princeza. Ona je obožavala da bude čudna. Divila se svakom sumraku, klanjala se mesecu i pričala sa sjajnim zvezdama. Verovala je mala princeza, znajući da je VERA osnova svega na svetu, i samog ljudskog postojanja. Bi li odista ovaj svet postojao da mi ne verujemo u njega? Ne - bila je ubeđena mala princeza. Zato se ona borila, bezuslovnom ljubavlju primala je svaku novu zoru u srce, i više od svega VEROVALA JE. Verovala je u visoke, prelepe prinčeve, duge plave kose i krupnih zeleno-plavih očiju, verovala je u dobrotu, u pravdu, u prirodu, u bajke i Petra Pana,...i naravno u svog Malog Princa koji će je jednog dana potražiti i odvesti sa sobom na svoju udaljenu planetu gde će na miru moći da posmatraju zalaske sunca ushićeni što su konačno zajedno. Tako je jednoga dana zelenooka princeza prošla kroz začarani svet ogledala, upoznala i drugu stranu sveta, upoznala život u svoj svojoj raznolikosti, prepoznala je šareniulo boja i sopstvenu patnju, smeh drugih ljudi, upoznala je druge dečake. Za nju nije više postojao «samo njen Mali Princ», sada su tu bili i drugi... Oni dripci kojima bi osetila usne i blagi dodir kože, ipak nije bilo treptaja u srcu. Ona je i dalje snevala o svom Malom Princu ne gubivši nadu da će Mali Princ ipak doći po svoju nevestu i odvesti je daleko... Daleko od gradske buke, od smoga, bola, patnje i suza, šarenila i gužve, daleko od mangupa koji bi da je imaju. Što dalje... Mala Princeza bi onda u zagonetnim noćima, u kojima su zvezde rasute po nebu kao njeni snovi, pobegla natrag kroz ogledalo. I ponovo bi udisala miris Jorgovana i ružinih pupoljaka, opet bi osetila mesečevo milovanje po svojoj glatkoj koži i uživala u čistoti života. U tim noćima bila je sigurna da će njen Mali Princ doći... Baš te noći. Onda bi je on pripitomio a svakog jutra bi mogla da se ogleda u dubini njegovih svetlih i prozračnih očiju u kojima se kupala sva lepota etra. «Mali Prinče... Mali Prinče...» ona i dalje doziva, još uvek se nada. I sneva na postelji od krvavo-crvenih latica. Zamišlja onu noć kada će svaki kut vazduha biti ispunjen mirisom napokon ucvalih ruža. Kada će mesec skriti svoje zrake iza oblaka stidljivo, krišom, obasjavajući prelepo lice Malog Princa. Slavuj će usnulo pevati nežnu melodiju sa grane obližnjeg jorgovana... U toj noći neće biti više mesta za strah, za nesigurnost. Reči Malog Princa, prošaputane u vihoru njegovog čistog srca će polako oblagati uši princeze, a njegovi pogledi će nečujno i bezdodirno milovati njeno umorno lice, svijeni vrat,... Neće biti više sumlje a ogledalo će biti razbijeno. Postojaće samo jedna princeza, sigurna u sebe, bez strepnji... Koja se neće plašiti smrti, a još manje života. Koja će disati za svog Malog Princa, i on će disati samo za nju, Svet sa druge strane ogledala neće postojati.
Gde si? Gde si, Moj Mali Prinče?