-Poglavlje 13-

Oduvek je mrzela sahrane, ali to je očigledno bio deo njenog života koji je morala da prihvati. Htela, ne htela, žalosno je krenula u koloni pokunjenih studenata koji su ispraćali pogrebnu povorku. Velika žalost zavladala je u celom Čarobnjačkom Svetu. Žalost za decom koja su stradala, bila je čak možda veća od uspeha koji su ostvarili oslobodivši se Lorda Voldemora za sva vremena, sigurni da se više ne može vratiti. Uništenje Voldemora, sada su ga svi tako oslovaljavali zaboravivši pri tom na pređašnji strah od njegovog imena, je bila velika sreća, ali nije se dala iskazati zbog suza koje su je gušile za poginulim studentima. Darslijevima je posle Dadlijeve smrti sećanje bilo potpuno izmenjeni, nisu se sećali ni svog jedinca a ni sestrića – Harija, te njihov dolazak nije bio ni očekivan na sahrani. Led je počeo da kopni a hladnoća da isparava pod napadima jutarnjeg, prolećnog sunca. Mladi povetarac milovao je barice otopljene susnežice na čemernoj zemlji. Zemlji u koju su upravo vraćali Harija.
Sanja nije plaka. Oči su joj presušile. Trebalo je da održi govor koji je spremila, te je bezličnim glasom, usporeno čitala ono što je prethodno, uz Beckinu pomoć, sastavila na nekoliko pergamenata.
Studenti i profesori su kupljeni slušali. Među njima je bio i Drako, na štakama, i zabgrinuta Tanja koja ga je gutala očima i skakala da mu pomogne na svaki njegov mig. Svi su u tom trenutku slušali oproštajni govor koji je Sanja napisala. Jedni su vrebali njene reči kao obični kradljivci ispovesti. Drugi su u njima uživali svako na svoj način. A nije ih teško raspoznati: mnogo ređe od običnih radoznalaca, oni se usude da se malo više približe crnokosoj devojci koja je polako krstarila po lavirintu aleja, i koja će kada se pogreb završi ostati kasnije od ostalih, da oplakuje svog izgubljenog dragog.
Reči koje je poluglasno izgovarala vetar je odmah raznosio po slaboj svetlosti ranog prolećnog prepodneva. Ona se zaustavila pored kamene ploče, i u sred govora se sagla da ukloni tešku granu koja je kakva pukotina, brazda po natpisu uklesanom u šupljikavom kamenu. Radoznali prisutni su naginjali glavu blago prema njenom glasu praveći se kao da razgledaju okolne spomenike... Pre nekoliko trenutaka, od Draka su saznali kako su protekli poslednji časovi dečaka koji je bio poznat za života, ali i kasnije nezaboravljenog. ''Umro je herojskom smrću, u borbi sa zlim Lordom Voldemorom. Pobedio je, ali je ujedno i bio pobeđen. Hrabro se borio sve dok nije klonuo.'', izjasnio se Drako ''Pokušao je da nas, njegove prijatelje, zaštiti od Voldemora.''. Niko nije bio siguran da li je Drako rekao pravu istinu ili je pretvorio Harija u pravog-pravcatog heroja, veličajući njegovu hrabrost i slavu.
Kada je Sanja završila govor, Dambldor, bivši ministar magije, a sada ponovo direktor Hogvortsa, progovori još par reči u Harijev pomen, a zatim svi baciše po grumen zemlje na Harijevo večno prebivalište. Mnogi su uskoro počeli da odlaze. Crnokosa devojka se uspravila u svom sitnom stasu i obuhvatila ih tmurnim pogledom kao da je ljuta što ih vidi tu, oko nje, ukočene u prividno nemarnim položajima. Oni su nevešto počeli da se udaljavaju, najpre jedan za drugim krivudajući između kamenih ploča, a zatim su se okupili na stazi koja vodi ka izlazu sa starog, Hogsmidskog groblja. Tokom tih nekoliko sekundi neprijatnog suočavanja sa Sanjom osetili su zbunjujuću neobičnost svog položaja. Nalazili su se tu u to vedro i vlažno prepodne, pod golim drvećem koje je tek počelo da izvija svoje mlade vitice, među tim belim i sivim morem nadgrobnih ploča i statua, dva koraka od devojke u nezamislivo crnoj i predugačkoj kabanici. Devojke koja je, kao sama za sebe oživaljavala uspomene o studentima, o deci, što su toliko brzo i na toliko ličan način iz života skliznuli u smrt. Baš čudno osećanje! Sada su i profesori počeli da se udaljuju od groblja, zajedno sa studentima. Grupica ljudi je hitala da osećanje nelagode ublaži rečima. Glasovi su se pojačavali postajući prkosno veseli, ljudi su se šalili, osećalo se da je rasprava na pomolu. Rasprava se uskoro razbuktala oko nevažnih stvari. U povratku sa groblja govorilo se o prolaznosti materijalnih stvari, i o malim ćudim velikih ljudi. O telesnim slabostima, o nastranosti, i o tome kako nema nastranosti, jer ljubav sve opravdava. ''Ljubav?'' Jedan teatralno ozlojeđen glas podsećao je Sanju na ljubav koju je toliko dugo čekala, tako kratko imala, i prerano izgubila. I nije bilo utehe... Onda su došla kruta objašnjenja: smisao za žrtvovanje, umetnost sve opravdava, sebičnost ljudi...
Drako je sada hramao u grifindorskom društvu, ruku pod ruku sa ustreptalom Tanjom, odmah pored ispijenog i tugom smrvljenog Rona, Sanje čija je tanka i meka šaka dodirivala Ronovu u hodu, Becky i Olivera koji su tužno zurili u crnicu ispred sebe i Tamare koja je obuzeta sopstvenim mislima poput zombija sledila nemo.
-Ko je za krem pivo?- upita Tamara konačno razbivši tišinu.-Mislim da bi nam svima prijalo...
Nije bilo odgovora, ali se čudna družina bez reči, ali shvatajući se i samo pogledima, zaputili ka Tri Metle.
***

U pokretu vazduha koji je ostao iza tragedije mogao se osetiti dah ponora koju je u sebi nosila. A ponor se otvorio usred jednog toplog majskog dana, gotovo letnjeg...
Već je dolazak maja bio neverovatan. Stigavši naglo, dok su se svi osećali kao u februaru ili, u najboljem slučaju martu, ovaj mesec je bio vreo i studenti što su još juče pričali o užasnoj tragediji i nezapamćenoj zimi, sada su navodili Dnevni Prorok u kome se obećavalo ''prerano i žarko leto'', i spremali se za svoje završne ispite. Kao da su skoro svi mirne duše podneli smrt četiri studenta. Harijevu smrt... Još neverovatnije je bilo ono suludo, mučno vrebanje iza granja vrba, blizu Hogsmidskog groblja, u kome je Sanja provodila skoro svaki vikend.
Bila je tamo, skrivena, očiju još uvek izmučenih onim što je videla, a sada ponovo proživaljvala kroz lelujanje grana. Ono što ju je mučilo nije bilo samo osećanje tuge i nesreće. Ne... U njoj je tinjalo nešto jače. Griža savest, možda. Osećanje krivice što ona još uvek diše i živi, što može da skače, da trči, da gleda i čuje, i što ponovo oseća proleće oko sebe. Slatki miris proleća opijao je svakoga, a njoj se, bez dozvole, zavlačio pod kožu. Harijev lik počeo je da se briše iz njenog sećanja brže nego što je očekivala. Kao da je vreme počelo da bledi i da se mrvi pod njenim prstima. Jedva da je prošlo tridesetak dana, a eto, ona je u sebi ponovo mogla da oseti leptire i miris procvalog poljskog cveća. I mrzela se zbog toga. Bilo je mnogo svetlosti, gotovo suviše za oči naviknute na maglu, ogromno svetlucavo nebo, kao ogroman vlažan, sjajni akvarel od bledog tirkiza. Ovaj dolazak svetlosti ona je doživela sa bolešljivom osetljivošću. Svaki zrak, svaka nova boja je postajala u isto vreme blaženstvo i mučenje. Jedna misao je pogodi svojom bolnom i lepom istinom. Ako bi se moglo nazvati ljubavlju ovo što ona proživaljva, onda je to apsolutna ljubav, jer podleže neprekršivoj, a ipak postojanoj zabrani, ljubav koju samo Bog vidi, jer je za ljude možda čudovišno nepojmljiva, ljubav doživljena kao večiti prvi trenutak nekog drugog života... Da, mislila je na Harija, ali joj se u um neprimetno podvukao i neko drugi, neko ko ju je zaštitnični zagrlio posle sahrane, neko ko je preživeo sličnu tragediju, a ipak bio čvrsta stena u njenom životu. Već mesecima njene misli su se završavale u nezamislivom i postajale nekorisne. Njihov povratak je sad uznemiri. Želela je da ostane u prozračnoj i nemoj jednostavnosti čula. Da, da se vrati mirisu vatre iz kamina, u boravku, vazdušastom treperenju inja što pada sa osnežene grane. Istinitos njenih misli bila je sasvim jasna, ali kada bi bile izrečene postale bi zbunjujuće, možda čak neprihvaćene.
-Dakle... opet si tu.- Becky je trže iz razmišljanja.- Nije mi jasno kako očekuješ da položiš sve završne ispite, i uspeš da se zaposliš u ministarstvu kada po ceo dan reanimiraš prošlost. Ne valja plakati nad razbijenim krčagom.
Sanja je ovo smatrala, u najmanju ruku, neukusnim izborom reči.
-Hari nije bio krčag.- namršti se i tiho reče.- A ja, kao što vidiš, ne plačem.
-Ne, ali si zarobljena u tužnim uspomenama. Ne možeš živeti u prošlosti!- Becky je obgrli rukom zaštitnički.- Zaista sam zabrinuta za tebe. Shvatam da je sa Harijem otišao i deo tebe, ali moraš da nastaviš. Mlada si, prebolećeš. Svi se brinu za tebe. Ne ponašaš se kao ranije. Izbegavaš nas, prestala si da jedeš, ne spremaš se za ispite... Moraš da se trgneš. Podhitno! Tanja je rekla kako je više nego voljna da ti pomogne da spremiš svoj ispit iz napitaka, valjda je učila od Draka, a ja sam tu za O.O.M.V. i transfiguracije.
-Hvala.- Sanja se nasmeši ljubazno.- ali ja zaista...
-Nema ali! Ne želim više da te vidim na ovom sumornom mestu!- odsečno reče Becky vukući je prema izlazu sa starog groblja.- Idemo u zamak. Prvo ćeš nešto da pojedeš, pa ćemo onda lepo zajedno do biblioteke. Krajnje je vreme da uzmeš knjigu u ruke!
Becky je veselo blebetala pokušavajući da animira Sanju i izvuče je iz njenog zatvorenog sveta crnila, u proleće koje je vladalo u Hogvortsu.
Užurbanim korakom, stigle su do zamka. Sanja je odsutno slušala blebetanje svoje sestre i drugarice a kada je bacila pogled napolje, strujanje prolećnog života je zaslepi svojom radosnom užurbanošću. Sve na svetu se menjalo tu pred očima – još juče golo drveće već se pokrivalo modrikastim velom prvoga lišća, neka dugačka divlja stabljika se probijala ka suncu pored samog ulaza u zamak, kao na dogovoreni znak studenti su napuštali ušuškane boravke Hogvortsa. Njihovo mnoštvo ju je pomalo gušilo. Bilo ih je neverovatno mnogo – prvaka, drugaka, trećaka,... – i bili su bučni, ponašali se suviše jednostavno i pokazivali neku prostu pohotu za životom. Ono što su govorili nju je zapanjivalo. Jednoga dana u biblioteci, pod prekornim pogledom Madam Pins, oduševljeno su razgovarali o predstojećem kvidič prvenstvu. Najavljivali su to kvidič prvenstvo kao da se radilo o novom dobu njihovog života.
-Dolaze čak i timovi iz Rumunije i Turske!- vikao je jedan od starijih petaka. Bili su zadovoljni takođe odlukom ministarstva da se raščisti ''trnjak oko zamka''. Ona sa užasom shvati da oni pod trnjakom podrazumevaju šumu iza Hogvortsa. Umešala se pokušavajući da kaže kako to drveće, iako vrlo staro i kržljavo, izgleda čarobno u vreme jutarnjeg mraza ili noćne hladnoće, pod injem... Njen glas je zvučao sasvim stran njihovom razgovoru. ''To je ona malo uvrnuta...'' čulo se oko nje dok je prolazila pored grupe zatupastih prvaka.
''Čula sam da je poludela kada je Dečak-koji-je-preživeo capnuo...'', ''Ne verujem da su ljudi sposobni za takvu ljubav'', ovakva govorkanja i šapati nisu je mnogo pogađali. Umesto toga ponovo se smejala sa svojim starim prijateljima. Tanja je blistala – isijavala je srećom pošto se svako jutro budila u Drakovim rukama, a sa svakim novim sutonom bila obasuta osmesima, nežnim rečima, i toplim pogledima. Uz Becky, bila je okrepljujuće društvo Sanji, u njenom mukotrpnom oporavku. Vazduh je bio toliko otoplio da su studenti i osoblje često ostavljali otvorene prozore, i tako je jednog poznog majskog dana nehotice čula neke reči. Lako je poznala glas Hane Abot, haflpafovske sedmakinje, ali nekako neuobičajen, gotovo radostan.
-A na groblju je sve vreme plakala. Čak je jednog dana pokušala sebi da preseče vene na herbologiji...
Drugi glas, Lune Lavgud, govori svoje mišljenje ali nejasno...
Sanja ubrza korak kako je ne bi videle, smetena, zbunjena sa nesvesnim šapatom na usnama: ''To nije istina! Nepažnjom sam posekla prst na korijander...''
Zatim se smirila, pa setivši se živahnog, žustrog Haninog glasa, pomisli kako je čudnovato što se u zlu i zlobi bez muke može naći kratkotrajno zadovoljstvo, čak mnogo raznovrsnije nego u dobru...
Došli su na red ispiti. Tanja nije znala gde joj je glava od tolike jurnjave. Čas je trčala hodnicima, čas polagala završne testove, za vidarku u Svetom Mungu, a u prolazu je razmenjivala nežnosti sa Drakom, trudeći se da ih svede na najkraću moguću meru. I Drako je bio u gužvi, sada kada se potpuno oporavio i kada su mu rane (bar one fizičke) zarasle, probaće, kao i svoj otac, da se zaposli na berzi. Najviše galeona se tamo okrene. Trebalo je doduše, odlično uraditi završne testove iz svih predmeta, a profesorka Sibil ga baš i nije mnogo volela...
Oliver je, blistav od sreće i pažnje i poljubaca, kojima je svakodnevno bio obasipan, velikodušno rešio da svim studentima da najviše ocene na testovima. Pauze između testiranja studenata i časova, je provodio na metli ili u Beckinom nežnom društvu. Što se nje tiče, žarko je, ubrzanim tempom radila na transfiguracionim činima, zajedno sa Sanjom, shvativši da je to, pored Odbrane od Mračnih Veština, najvažniji uslov za Aurora. Sanja je još uvek bila pomalo rastrzana između ovog i onog sveta – prošlosti koja ju je u snovima progonila udišući život mrtvim, izbledelim sećanjima, i budućnosti koja joj se u zastrašujućem galopu približavala. Ron je, trudeći se da ne misli na stvari koje su mu odvlačile pažnju, i na gubitak mlađe sestre, po prvi put zaista zagrejao stolicu. Morao je da položi sve završne ispite, jer je to bio preduslov za primanje u kvidič ligu. Oliver mu je, kao iskusniji, savetovao da krene sa Padlmir Junajtedom, iako je Ronov primat bilo mesto u Čadlijevskim Topovima.
U ovom svetu svetlosti i zvukova sve je zaslepljivalo, zaglušivalo, guralo. Ron se mnogo promenio, bar su tako drugi mislili. Njegovo držanje neprimetnog dečaka, pretvorilo se u upadljivu odsutnost, neku vrstu demonstrativnog opsadnog stanja koje drugi ni u kom slučaju ne bi smeli da prekidaju...

Vreli i lepljivi zadah junskog dana širio je muljevit miris jezera, svuda naokolo.
Završni rezultati ispita su se već znali i sada su napeta lica učenika zamenili osmesi olakšanja ili poneka suza razočaranja. Drako je bio spokojan i siguran, uradio je sve što je mogao, sada će sam, po prvi put bez podrške svog uticajnog oca, morati da se izbori za svoje mesto pod suncem. Za sebe i Tanju... Imao je još nešto u planu, iako nije smatrao da bi ikada mogao da pomeša krv sa blatokrvnom grifindorkom, jednog jutra se probudio i sve se promenilo. Tu je bila Tanja, pored nejga, delili su istu postelju, ista osećanja u srcu. Ležali su tako dugo, dvoje, ali samo dva tela... Duša im je bila zajednička, spojena. Možda zbog strasne noći, a možda zbog svežine jutra - Melfoj se po prvi put u životu osetio potpuno. Kao da je pronašao delić slagalice koji nedostaje, i sa osmehom oduševljenja na licu, pogledao je u Tanju. Reči više nisu bile potrebne, niti su mogle da taj osećaj opišu i definišu. Samo bi ga zgnječile, obrnule ili umanjile. Zato su ćutali i ćutanjem razgovarali. Možda je to bila samo varka, tek zanesenost sunčevim sjajem, ali Drako je bio spreman da živi na toj tankoj ljubavi između istine i varke, sna i jave. Na toj tananoj graničnoj liniji koju zovemo ljubav. Sanja, Becky i Tanja su rešile da prošetaju do jezera, u veselom razgovoru što su obe dosta uspešno maturirale, položivši sve svoje završne ispite sa najvišim ocenama. Na jezeru, u daljini, na jednoj od čeličnih greda koje su izranjale iz vode, nekoliko metara od obale, stajala su tri mlada tela u kupaćim gaćama. Jedan po jedan su skakali u vodu, gnjurajući. Sanja je samo delimično slušala tečan i dug razgovor koje su Tanja i Becky raspredale. Krajičkom oka gledala je ka jezeru u tri sedmaka koji su iživljavali svoje poslednje dane na Hogvortsu. Raspoznavala je Ronovu priliku po izrazitom utisku krhkosti koje je odavalo to vrlo beloputo telo, izduženo i toliko različito od dva druga – snažna, pocrvenela od sunca, pomalo krivih i žilavih nogu, tela koja su već nagoveštavala uobičajenu mušku građu. Nevil i Šejmus, Ron im se cerio. Kada se on, pre nego što će zaroniti, blago zanjihao na gredi, ličio je na visoku gipsanu statuu koja se opasno naginje i pada.
''On je najlepši!'', povika u njoj glas kojim nije više vladala. U tom trenutku ga je videla kako se penje na višu gredu. Nevil i Šejmus kao da su oklevali, pa su i odustali. On se uspravio sam, iznad njihovih glava. Videla mu je lice, ravnodušno i gotovo tužno, ruke povučene nazad, kao krila neke ptice, i onda odjednom – koleno je sijalo na jakoj svetlosti, kao kugla od slonovače. Ne razmišljajući šta će njene drugarice pomisliti i hoće li nešto posumnjati, mahala mu je rukom, htela da ga pozove... Ali njen uzvik ostade nem. Na obali, pored upola oborenog drveta stajala je grupica vrlo mladih devojaka, petakinja, koje su igrale čitavu komediju, pokazujući čas piskavo divljenje posle zaranjanja, čas pomalo prezrivu nezainteresovanost, još izazovniju za trojicu ronilaca.
On se odgurnuo od grede brzo savivši kolena, bacio se u vazduh, prosekao vodu – i nestao u crnilu, jer je Sanja čvrsto stisla oči. Mlade gledateljke zapljeskaše videći ga kako izranja. On im, međutim, ne uputi ni jedan pogled i pođe ponovo da se popne na polomljenu gredu. Ovoga puta se popeo još malo više, namestivši stopala na usku ivicu. U grupi se raspoloženje malo promenilo, kao što se to kod dece spontano događa u trenutku kada igre postanu stvarno opasne. Zazvonilo je nekoliko uzvika sada već nameštene veselosti,a onda su njihovi malo zbunjeni, kao zatečeni pogledi pratili penjanje, zaustavljanje pre skoka, uzlet...
Kada se pojavio na površini njihovi glasovi su bili gotovo prestrašeni i neskladni, kao da su otkrili neki tajni , suludi razlog za njegovu hrabrost.
Popeo se još jednom, pomalo se zaklatio na poslednjoj gredi (jedna devojka uzviknu oštro ''Ne!'' i kao da zajeca), onda uspostavi ravnotežu, zabaci ruke, polete. Sanja otvori oči, ugleda grančice što su joj doticale lice, sunce koje je izvlačilo zadah toplog mulja, vodu punu svetlosti. Shvatila je da se razgovor između njene dve prijateljice prekinuo i da su sada obe, začuđeno i pomalo pronicljivo gledale u nju. Ron je bio tamo dole, na obali jezera, u društvu dvojice grifindoraca Šejmusa Finigena i Nevila Longbotoma. Sedeo je na travi, već obučen i vezivao je patike. Grupica šarenih pantalonica, haljina i suknji, je već bila odmakla, poput prestrašene antilope. Išle su obalom: neke od njih su bacale kamenčiće pokušavajući da im odskoče od površine vode, neke su vikale i raspravljale se, dok se nekoliko njih kikotalo. Kad je neko mlad stanje duše se brzo menja – zaključi u Sanji glas kokoji nije više ni slušala. Ron zagladi svoju polu dugu, riđu kosu, navuče isprskanu plavu majicu, pogleda u pravcu ''piletine'' koja je odlazila, razmenivši pritom par masnih šala i podsmeha sa svoja dva vršnjaka, pa primetivši tri devojke ispod svijene vrbe, mahnu rukom i promrmlja nešto nejasno Šejmusu i Nevilu. Sva trojica su se, veseli, zaputili prema grifindorkama. Sada već svršenim maturantkinjama (He-He!).
Sanja se nije ni pomerila, nadajući se i strahujući da će se odati, da će Becky i Tanja razumeti njeno ponašanje, i tada bi se kao čarolijom sve rasplelo, ispunilo svetlošću, postalo jednostavno kao vijorenje ovih duguljastih listova pred njenim trepavicama. Becky uhvati nemaran odblesak njenog oka, i čelo koje se zamutilo kada je čula uzvik ushićene petakinje ''Ne!''. Nasmejala se. Ovoga puta znala je šta je sa Sanjom. Ali nije bilo vremena za ''ženski razgovor'' jer je Šejmusovo cerekanje već poremetilo tišinu.
-Gde ste ribe?!
-Evo izašle malo iz akvarijuma da se osunčamo.- iskezi se Tanja.
-Kako ste prošli ispite?- upita Becky pronicljivo se smeškajući.
-Oh, pa znaš već kako, sve je dobro što se dobro svrši.- reče brbljivi Šejmus pre novog talasa smeha.
-Svi smo položili. To je bitno, zar ne?- Nevil stidljivo klimnu glavom.- Ja ću se oprobati u privatnom biznisu, baka je otvorila jedan mali pab u Dijagon Aleji,... Nije nešto posebno, ali je svakako bolji od Probušenog Kotla, pa... kad budete mogli svratite.
-Ekstra!- uskliknu Tanja.- Svratićemo ako ima besplatnog sladoleda i kulaže do mile volje...
-i Ice kafe...- dodade Becky osmehnuvši se ponovo. Zatreptala je i procvrkutala.- A ti Rone? Šta ćeš ti? Vidim, stalo ti je do omladine. Edukacija i tako to... Jurite petakinje. C-c-c... Deca!
-Najslađe je...- Šejmus proguta jednu reč, svestan prisustva svojih drugarica.-...dok mu dlaka niče!
-Ma daj Šejmuse! Ne budi mamlaz!- Ron ga opali blago po glavi i pocrvene oborivši pogled.- Ne znam šta ću. Položio sam uspešno sve predmete, osim napitaka tu nisam dobio neku posebno visoku ocenu, al ajd sad. Možda se posle Hogvortsa budem uključio u biznis Freda i Džordža. Baš im je krenulo! Ali ja bih želeo da dobijem mesto u Čadlijevskim Topovima, znaš... Možda budem uspeo da dobijem mesto čuvara tamo. Ko zna, možda jednog dana dođem do reprezentacije.- on pocrvene još više, pogleda zamagljenog negde u mašti, i utihnu.
-Nećeš ako pogineš zbog nekih glupih petakinja!- uskliknu Sanja. Trudila se da zvuči šaljivo, ali njen pogled je bio dubok i optužujuć. Becky je idalje ljubazno treptala, trudivši se da umanji ozbiljnost Sanjinih reči.
-Zbog tih malih ćurki! Ne pada mi na pamet!- Ron odmahnu glavom.- Nisam zbog njih skakao. Ne.
Sanja je želela da ga pita zbog čega je skakao ali umesto toga odmahnu glavom u stranu.
-Kad polazi Hogvorts Ekspres?- ona obori pogled u zemlju posramljena zbog pređašnje opaske.
-U šest. Nemamo još mnogo vremena.- kratko odgovori Ron, posrnuvši zagledan u Sanjino lice.
-O, Pa to je za samo pet sati! Mi se još nismo ni spakovale! Bolje bi bilo da pođemo...- Becky protrese glavom. Oliver ju je verovatno tražio celi dan.
Tri devojke su ustale sa tla, otresajući zalutale travčice i listiće sa nogavica svojih farmerki i rubova odore, a onda su krenule ka zamku.
-Jel imam nešto na dupetu?- upita jedna od njih dok su žurile ka zamku.

***

Noć je bila vedra. Vazduh je postao blag, a mirisi potiskivani staklom prozorčeta od kupea voza su počeli da se šire, kao onaj blago gorki miris mokre kore drveta. Vrela i slaba letnja kišica je sipela preko šina i bila istanjena mnoštvom nevidljivih i još bojažljivih potočića koji su krasili staklo prozorčeta u vozu. Noć je bila ispunjena neprekidnim odzvanjanjem kapljica i kloparanjem točkova po mokrim šinama. Činilo se kao da se ceo taj crveni, parni voz kretao kroz neki beskonačni muzički instrument, i pri svakom bezobzirnom koraku kida po nekoliko žica. Sanja se probudila iz dremeža i ugledala Ronovo povijeno, usnulo telo do sebe, i glavu koja se klatila naslonjena na prozorsko okno.
Zaustavila je uzdah na pola, ne želeći da kvari ovo melodično dobovanje kapljica po krovu i prozoru, i Ronovo ujednačeno disanje. Zabacivši glavu na mekani, skarletni tapacir kupea, ostade dugo licem zagnjurena u zvezde. Uzdržan, tih vetrić dopirao je spolja, iz noćnih dubina. Tražila je oslonac u predelu koji je mogla samo da nazre sa druge strane prozora. Predeo se stalno smenjivao razmrljan u nejasne tamne konture, u mračnoj, mastiljavoj noći.
Skoro joj se učinilo da može da vidi Harija kako stoji na rubu šume,... i senka šume, tamni odsjaj vode, tamna brda u daljini. Nebo sa koga je dopirao pun i stalan vetrić. Sve je to živelo, disalo i činilo se kao da je vidi, da se spušta na nju kao beskrajan dodir. Dodir što sve razume a ne izriče ništa. Te noći je sanjala Harija. Samo je ćutao i stajao. Postojao. Bio je tu, oko nje, u njoj. Sve je bilo rečeno tim ogromnim prisustvom bez reči, bez pokreta... Vetar uvek dolazi sa neba, od onih mračnih nizova koje su zvezde ovlaš označavale. Hari ju je posmatrao, a ona je odgovarala njegovim očima koje su u nju pažljivo gledale, razumu nedokučivim, ali je ona u njima raspoznavala potpuno razumevanje. Budila se iz ispresecanog dremeža sa utiskom da lagano silazi sa neke velike visine. Kada je spustila sneno lice, neki gusti dašak, padajući joj se spustio na trepavice. Ona tiho zacvile. Plašila se noći, Harijevog gneva, same sebe ili možda čak osude okoline. Još se nije ni ohladio u grobu, a ona je već posmatrala Veslija drugim očima, željno, nežno, posrnulo. Zacvilela je još tiše, kao zec koga davi ogromna boa. Usnula je i Rona. Mogla je jasno da vidi njegovu priliku kako stoji na čeličnoj ivici pre nego što će zaroniti Sada, u tom idalje uzbudljivom ali već smirenijem sećanju, poverovala je kako je pod njegovom tananom kožom opazila otkucaje srca. Odbijao se od grede, leteo, i u tom momentu njegovo telo je postalo savršeno – zrak svetlosti usled tamne i duboke vode. Zamišljala je jedno po jedno lica devojčica što su hrabrile skakače. Jednoj od njih su možda, iako je on to porekao, bili namenjeni oni dugi padovi u zatalasano, mračno vodeno prostranstvo. Možda je to ona što je histerično kriknula. Ili možda ona što se pravila najravnodušnijom prema skokovima. Privlačnosti su uvek ne predvidljive. Ova misao joj opusti telo koje je od prizora na jezeru bilo u prigušenom, lepljivom grču. Zrak svetlosti joj ozari oči – kao neki začetak sna. Jednim trzajem se izvuče iz svojih sanjarija – misao joj se koprcala između zatamljenih predmeta u kupeu i Ronove usnule konture, tražila zaštitu u sećanju, senku nekog dana, ali letnje sunce ju je proganjalo, gonilo je bliže ka Ronu, bliže, još bliže,... Sećanje ju je vratilo na jezero.
''Koliko je to jednostavno!'', pomislila je sa izvesnom zavišću ''Šarena haljinica, malo koketiranja, i hop, spreman je na sve za tebe...''
Pribrala se, ova ljubomora joj je izgledala potpuno besmislena. A ipak: ''Ne, ne... on se podsmevao svim tim haljinicama. Skakao je da... da...''
Da se ubije... Nije uspevala da zadrži bujicu ovakvih misli, ispravnih, besadržajnih, ozbiljnih, beskorisnih, suštinskih... Izgubio je najbljeg druga i mlađu sestru istog dana. Trebalo je naći jednu očiglednu, logičnu misao koja bi ponudila predah. Posle par sekundi bila je sigurna da se radilo samo o bezazlenoj igri, o nekoliko bezazlenih skokova. Setila se mladih posmatračica na obali. I učinilo joj se da sasvim jasno vidi kako jedna od njih pruža Ronu ruku i ide sa njim do zamka. Ne! Došao je sa Šejmusom i Dinom do nas!- usprotivi se u njoj jedno sasvim tačno sećanje. Ali sam privid to dvoje zaljubljenih kako idu stazom od obale, učini joj se kao nešto stvarno i izvesno viđeno, nešto što se ne može istisnuti iz misli. Otupela, pokuša da u zbrci svojih misli nađe neku neospornu, nepobitnu stvarnost. Hari je bio mrtav. Ron je možda i nije voleo. Ponovo zacvile, a Ronov mutni obris se promeškolji na sedištu. Njegovo mirno i ujednačeno disanje se poremetilo i on glasno zevnu škiljeći kroz pomračinu kako bi jasnije video Sanju.
-Šta se desilo? Gde su ostali?- Ron je lutao pogledom po mračnom kupeu.
-Tanja je otišla do Draka, Becky je, pretpostavljam, sa Oliverom, a Šejmus i Din su otišli da razgovaraju sa Lijem: žele da vide najnoviji katalog metli koji je onaj Revenklovac, Džastin, naručio sovinom poštom. Nevila sam videla nešto ranije kako sedi i razgovara sa Lunoom Lavgud.- Sanja nakrivi glavu i okinu prekidač da upali svetlo taman kolko da bi videla svoj odraz u ogledalu obavijen pramičcima tame.
Posmatrala je sebe. Tu crnokosu devojku i razaznavala na njenom licu neki novi izraz koji kao da je bio sve naglašeniji: mešavina nežnosti, sladostrašća, bestidnosti, požude. Sa užasom primeti kako su joj kolena jako razmaknuta, a trbuh otkriven između čvrstih, vitkih butina... Ron je ćutao i posmatrao je polako počevši da shvata razlog Sanjinog rumenila.
Ona je lupila po prekidaču kao po insektu koji se ne može lako ubiti. Ali bilo je kasno – Ron je shvatio Sanjinu zaljubljenost. Osmehnuo se zadovoljno. Iako je Sanja ugasila svetlo, postiđena svojim rumenilom i neskivenom strašću, u mraku je sve postajalo još stvarnije. U ogledalu su se nemo prelamali prizori. Sada je tu bila i riđokosa glava zagnjurena u povijeno rame polunage devojke, usne utonule u njene grudi... I telo devojke se tada zaoblilo, zatvorilo oko tog drugoga, vodilo ga... Sanja je, i neprimećujući, kroz poljupce i ispresecane uzdahe zadovoljstva, ponavljala beskrajno grozničavim šapatom: ''Ne, ne... nije fer... Hari to nikada ne bi oprostio... nikada... nikada tako...'' Ali njena misao je upravo pobrkala lagani i uporni tok sećanja, i njene ruke što su obgrlile vitko telo mladića i ječanje koje nije prikrila, i njihovu novu smelost. Oboje su znali da to nije samo igra. A ona više nije krivila sebe za tragediju, više nije morala da umre da bi mu se dala.





[KRAJ]