Mr. Perfect bi trebalo da...

'Kada ona besno ode od tebe - prati je.
Kada te gleda u usta - poljubi je.
Kada te gurne ili udari - zagrli je i ne puštaj!
Kada počne da te psuje - poljubi je i reci joj da je voliš.
Kada je tiha - pitaj je šta se dešava.
Kada te ignoriše - pokloni joj svu svoju pažnju.
Kada te povuče - povuci i ti nju.
Kada je vidiš potpuno nesređenu, u najgorem izdanju - reci joj da je prelepa.
Kada je vidiš kako plače - zagrli je i ne pričaj ništa.
Kada je vidiš kako hoda - zagrli je iznenada otpozadi.
Kada je uplašena - brani je!
Kada nasloni njenu glavu na tvoje rame - podigni joj glavu i poljubi je.
Kada ti ukrade tvoj omiljeni kačket - daj joj da ga zadrži.
Kada te zeza - zezaj i ti nju i nateraj je da se smeje.
Kada ti ne odgovara duže vreme - reci joj da je sve "ok".
Kada te gleda sa sumnjom - dobro je slaži.
Kada te uhvati za ruku - igraj se sa njenim prstima.
Kada te slučajno gurne - gurni i ti nju i nateraj je da se smeje.
Kada ti kaže tajnu - nikome ni reč.
Kada te gleda u oči - ne skreći pogled dok ona to ne učini.
Kada ti kaže da joj nedostaješ - dođi do nje.
Kada kaže da je gotovo - ona i dalje želi da ti budeš njen.
Kada pročita ovo - želi da ga ti pročitaš.
Ostani na telefonu sa njom iako ništa ne pričate. Nikad joj ne daj da njena reč bude poslednja. Nikad je ne zovi ribom jer "lepa" ili "slatka" je mnogo bolje. Reci joj da je voliš više nego ona tebe. Svađaj se sa njom o tome kako je ona najbolja devojka na svetu. Kada je ljuta zagrli je i ne puštaj. Zovi je u 00:00 na njen rođendan da joj kažeš da je voliš. Ostani budan sa njom celo veče kada je bolesna. Gledaj njenu omiljenu seriju ili film sa njom iako misliš da je užaaasno glup. Daj joj da nosi tvoju garderobu. Kada joj je dosadno i kada je tužna, izađi sa njom. Daj joj do znanja da ti je ona najvažnija. Poljubi je na kiši. Kada trči do tebe, plačući, prva stvar koju treba da kažeš je: "Koga treba da polomim, ljubavi? ''

Savetodavac: Ana Pavlović. :)

Sreća

Čovekovo prokletstvo jeste što on i u sreći sluti nesreću, što zna da će iza sunca ponovo doći oblaci, iza leta – jesenji pljuskovi, posle života – smrt, crnina, ništavilo, prazno.
Osećam se prazno – glava puna oblaka, telo koje dela samo za sebe, odvaja se od uma, od srca, od racionalnosti. Tri dela mene – telo, glava, i srce. U glavi se mešaju glasovi – ali kako ih odvojiti, kako ih prepoznati, koji poslušati? Jedan mora biti superioran, jedan mora da kontroliše ona druga dva – da ih zarobi, sveže, zajaše, uguši. Kako?
Optimizam je Božiji dar ljudima, a sreća Božiji dar glupima. Ponekad tako mislim. Kako neko može biti srećan, ako uvek iza sunca vidi one nevidljive, nepostojeće, oblake? Osmeh sa usana ne skidam, sve je lepo – i sunce sija, parkovi su puni dečijeg smeha, po meni pljušti bujica nežnosti, lepih reči, pažnje, sve je zeleno oko mene i okupano bledo-žutim zracima sunca. U vazduhu je onaj miris letnje nesanice, dugih noći protkanih iskrenim osmesima, vlažnosti poljubaca i otvorenih vinskih flaša. Kroz mrak svetle svetla neonki pomračenih rojem insekata. Insekti se lepe za bele lampe. Bele kao spasenje. Bele kao čistota. Bele kao blede, isprane, krpe. Bele kao leševi i kao sama smrt – i ponovno rođenje. Oni su privučeni obećanim svetlom, obećanom čistotom. Priđu li isuviše blizu svome svetlu, svom spasenju - biće sprženi, mrtvi. Kraj. Ali, ti insekti su srećni – jer oni ne vide kraj, jer oni ne vide opasnost, jer ne slute ništa – oni su srećni zbog tog trenutka, zbog mogućeg spasenja, zbog jedine svetlosti koja kontrira monotonoj ponoćnoj crnini. Oni su srećni.
Ja u očima čuvam sene koje polako puštam kroz noć. Kada se ugase svetla, kada se sunce sledi i u noći zaigra fatalna belina neonskih svetala – moje sene lete kroz rojeve srećnih insekata. Lete, privučene belim svetlom, igraju oko njega, kruže, zaleću se – i nisi su srećne jer znaju da će nestati čim se približe preblizu svetla. Moje senke, moje slutnje, moje misli bez oslonca, bez korena i opravdavanog temelja, gamižu kroz crninu mojih širokih zenica i guše svojom strahotom sve one snove o sreći, sva ona lepa svetla koja tako primamljivo pozivaju glupe da ih prigrle. Zašto ne dopuštam sreći da se rodi? Zašto je gušim sumnjom još u kolevci? Ne, ne, ne, ne želim tako. Ne želim to da radim. Želim da utonem u svetlo – pa makar to bio i moj kraj – ali bez prethodnog saznanja, bez crnih slutnji i sena koje nesputano pritiskaju čitav moj svet. Želim da se smejem – i da to osećam izunutra – da budem srećna, a da osmeh traje više od života jednog vilinog konjica. Želim da nikada ne izbledi. Da zauvek ovako ostane - savršenstvo. Je li moguće ovakvo savršenstvo sklada osećanja, emocija, i sreće koja kulja iz mene? Komarac koji isisa čovekovu krv je srećan sve do onog trena kada oseti nemerljiv pritisak ljudske kože, nečijeg prsta na sebi. I u sekundi sve je gotovo – bez slutnji, bez straha, bez strepnji – smrskaju ti krila i više te nema. Zašto ne mogu da svežem ovaj trenutak, da zauvek traje, da zauvek bude ovako, da iz glave izbrišem sve reči, sva sećanja, sve slutnje i analize, i da glavu ispunim leptirima? Ali belim leptirima, a ne crnim senkama njihovih zamamnih krila. Želim šarenilo, želim boje, želim da sam srećna. A pošto je čovek sam kovač svoje sreće – pobiću ove senke slutnje što kao bogalji izmaljaju iz mojih očiju, polupaću razum, ubiti ono malo, histerično ’’ja’’ što negde čuči rogato, i želi da pokvari moju sreću. Slepilo noći i ružnih izobličenih unutrašnjih strahova ću zaslepeti bistrinom belog, neonskog svetla. Pobiću nade, iluzije, fobije. Zaboraviću na ’’Valjda’’ i ’’možda’’, ostaviću samo ’’Biće’’.
...I biće svetla! Zauvek.

Sjajna knjiga i Šunc kao inspiracija...

LOVAC

Tačno je. Ja sam lovina. Ponavljam sebi, ja sam lovina. Ali kako to onda lovina lovi?
Ne, dragi moj, ja sam kao mrtva srna koja progoni svog lovca. I neću ti dati mira. Neću ti dati mira. Ostavi me. Sve je bolje od ove neizvesnosti. Iznesi moje telo iz šume, neka kapljice krvi, ukaljaju zelenilo tek iznikle trave. Neka usireni, lepljivi, miris krvi i smrti uguši prolećni povetarac. Neka šuma zna – umrla sam. Ti si me ubio. Ti me i odnesi, podnesi teret lovine na svojim plećima. Sveži me i nosi. Ili se ovog trena okreni i odlazi, odlazi kao lovac koji lovi iz zabave, iz sporta. I ostavi da moje već mrtvo telo načne i pojede u celosti šumska tmina, i drugo zverinje. Možda neki medved bude hitriji od tebe. Možda me preotme. Da, tome se molim. Ili me nosi kući, oderi kožu s mene – da te ogreje u hladnim noćima, kada zvezde izgube sjaj i nebesa se zamrače. Da te ugreje i zaštiti od samoće kad ponoć zavrišti i tuga zakuca na hrastova vrata. Iseci moje meso, istranžiraj telo – zasiti svoju glad. Ili me prodaj. Ali ne ostavljaj me samu u mračnoj šumi da trulim... Želim da sam korisna. Želim da te moje meso zasiti, da mi na udovima i pod vratom krvari od kivnosti tvoga ugriza. I da ostavim svoj trag na tvojim zubima... Želim samo da te usrećim. Ulovio si me, i imaš potpuno pravo na mene. U tvojoj utrobi srneće meso biće korisno, a ja, ja ću biti srećna što umanjujem tvoj bol, što gasim tvoju žeđ, i utoljavam tu neprekidnu glad. I znaću svoju svrhu. Moja bit biće ispunjena i cela, Neka kaplje krv iz rane. Svaka prokleta crvena kap mog nekadašnjeg života je kap suze ili neizmerne sreće u nekom novom životu, jer pri svakom rastanku umre deo mene. Rastajemo se, zar ne? Okinuo si oroz nemarno, bezbrižno, ustrelio me. Nisi osetio bol kada je barut oprljio moju kožu, niti hladnoću čelika zarivenog u meso. Miris moje krvi nije te uzbudio, niti razbudio osećanja. Nisi osetio odgovornost. Jer, odgovornost ti ne treba, zar ne? Ne tebi, tako zauzetom i opterećenom svojim problemima. Sam ćeš sebi prokrčiti put kroz tminu šume, a srnu pustiti da zauvek trune u posmrtnoj tišini guste tame, tupe od mog prevelikog bola koji se iz dana u dan ponavlja. Sa svakim svitanjem očaj moje nemoći se taloži sve više i utapa u krvavo blato ispod onoga što sam NEKADA bila ja. Snažna ja. JA bez TEBE. Čuješ li moje nemo proklinjanje? Vidiš li moje slepe oči kako te zovu? Osećaš li nadu, ili je uzaludna krvca pala u neprolaznu i nedokučivu provaliju ćutnje koja stoji između lovca... I njegove žrtve?

TUUT-TUUT

Kako samo tupo odzvanja taj jednolični zvuk unutar moga uma, kroz ušne školjke, zadire u svaku moju poru, i čini suštinu svake moje misli. ’’Tuut-Tuut-Tuut-Tuut’’, uporno se čuje iz slušalice, i ja uporno ponovo zovem. A mogla bih sebe spasti bola. Sav bol moj za trenutak slabosti moje, tvoju reč – to želim, pa makar bila i psovka izvikana na pijaci banalnosti i prostote. Tvoju reč – jednu jedinu. Neka produži moje muke, neka prihvati moj bol i pohlepno se naždere njime, neka me iskida, ulivajući mi lažnu nadu da ću to isto čuti i sutra. Ili neka me pokopa, neka me sahrani zauvek, da više nikada moji prsti nemarno ne pređu preko brojčanika, da više nikada ne stavim slušalicu pored uha koje vapi da čuje tvoj glas, da više nikada, naposletku, ne čujem taj prokleti, prokleti zvuk koji toliko mrzim i to tupo ’’Tuut-Tuut-Tuut-Tuut’’. Znam da si zauzet, ali izdvoji bar jedan sekund za mene. Vučem te, kidam te, skačem, kopam, grabim i pritiskam te - toliko jako da ponekad pomislim da ćeš onako bled i krhk prsnuti u paramparčad od tolikog pritiska, da ću te nehotice mentalno smrskati kao bubu na belom zidu, i da ćeš dići ruke od mene... A zašto? Kada baš nikakvog odgovora od tebe nema. Ništa osim neizvesnosti i mog straha koji se klati i ostaje da visi iznad provalije nekog plačnog ’’sutra’’. Daj mi mrvu svog vremena da mi kažeš da te gušim, da mi kažeš ’’Zbogom.’’, tako ćeš me, dragi moj, poštedeti strepnje od neizvesnosti i proklete nade koju nikako ne mogu da ubijem. A pokušala sam... I poštedećeš me tog dosadnog ’’Tuut-Tuut’’ posle koga mi navru suze. Ne, to nisu suze tuge, to su suze sirovog besa i nemoći, koju mi pravi ovaj tupi, parališući bol i ovaj psihotični zvuk zauzeća, isto psihotičan i bezličan kao i ti. Kao i ti koga ja znam. Ti kao pauk. Ti kao zmija. Ti kao lovac. Ti kao stena. Samo se pitam, da li to lepljivo zamršeno klupko, tu zamamnu konfuznu mrežu bola i osećanja, si ispleo ti, dragi pauče? Ili sam je isplela ja, podsvesno se uplevši u nju? Nije li to samo iluzija koju sam radi svoje zabave stvorila, nadajući se sreći, kupajući se sopstvenim jadom. I nisam ni slutila, da ću se zaista zapetljati u nju. Zabavlja li te to? Paradoksalni apsurd – pile koje je samo sebi odseklo glavu, očerupalo se, uskočilo u rernu, pa čak i postavilo sto, pre nego što se bacilo na tanjir, onako reš pečeno... I mrtvo. Ja sam paradoksalni apsurd. Ja sam kukavica i gnjida, ja sam ništavna tačka univerzuma koja ne zaslužuje svoje postojanje, koje ne zavređuje svoj um, i svoju mladost. Zato što ih uzalud troši. Ja sam muva koja je tražila pauka ne bi li se upetljala u njegovu mrežu. Ja sam sama svoj tužilac, svoj sudija i svoj dželat. Ti, ti si samo moja sekira, oružije u rukama ubice i samoubice. Ujedno i objektivnog posmatrača, jer sam sasvim svesna šta mi se dešava, i sasvim svesna svoje krivice i svog udela, sasvim svesna svoje presude, sasvim svesna svoje požude i predviđam propast koja je tako neminovna i očigledna. Vidim budućnost – budućnost bez glave – a ujedno i želim, i ne želim da pobegnem od nje. ’’Pobegni. Odlazi.’’, viče objektivni posmatrač. ’’Sama si kriva.’’, viče sudija. ’’Gotovo je.’’, viče dželat i sekira para vazduh. Nema slike. Samo oštar zvuk dok oštrica para svežinu vazduha. Jeza, koja se penje niz kičmu. Glava – koja je toliko otekla i porasla, a ti si u njoj sklupčan u fetusnom položaju, i tražiš sigurnost, pupčanom vrpcom vezan za moje postojanje. I znaš, da pored mene: siguran si. Jedini si u njoj. Njeno čedo i njen produkt. Glava, otekla od problema i taj zvuk koji u njoj odzvanja u beskonačnost ’’Tuut-Tuut’’. Jebiga. Na licu mene dželata neverovatni gnev, i spoznah da ću onako kivna, zamahnuti da samu sebe, onako puna bola, trudne glave, tebe u njoj, i telefonske slušalice, ubijem. Želela sam ja, žrtva, da viknem ’’Stani! Nemoj! Preklinjem te! Pomoć!’’. Ali kasno je bilo, jer već sam bila zamahnula, jer već si mi bio u rukama i na usnama. Kasno je. Celom širinom si mi isekao vrat, odvojio um, objektivnost i razum od srca, i pobuda koje pobeđuju realnost. Odrubio si mi glavu mojim sopstvenim rukama. Da mi je glava odrubljena, shvatila sam po tome što je moje jadno ošamućeno telo, mene napustilo i postalo oruđe u tvojim rukama, jednostavan instrument za zadovoljenje poriva i gašenje želje; i po načinu na koji se tupavo, nespretno privije uz tebe svaki put kada mi priđeš, po načinu na koji neprikriveno zadrhti svaki put kada upije tvoje ime, oseti tvoj dah na sebi, ili tvoju putenost unutar svoje vlažnosti. Želi da zauvek ostaneš u njoj, da se zauvak zarivaš u to plodno tkivo željno tebe i tvog semena. I onako ranjivo, zna da pripada tebi. Shvatila sam to jer mi na sam prizvuk tvog glasa krv iz vrata šiklja kao vodoskok, sačinjena od slapova strasti i volje. Moje modre, umorne i trome noge same za sebe, i po svojoj volji, uz tebe koračaju. A kad im ne daš da uz tebe koračaju, one za tobom trče i puze, a u osami se uzalud ritaju kao kod žrtvenog jagnjeta kad se na samrti bacaka. Da sam si odrubila glavu tobom, shvatila sam onog trena kad mi je glava pala u blato. Pa nisam mogla da vidim ni svog ubicu, ni visine sa kojih sam nekada gordo gledala. I smejala se... I shvatih da dok god mi ti, ledeno plavokoso, sečivo, stojiš nad glavom, i ploviš mislima moje mrtve, odrubljene glave, da se ta ista, nekada ponosna i izdignuta, neće osvrnuti i nasmejati na sve one ljude što su nekada bili ispod nje. Niti će moći da bude sečivo, nekoj trećoj, petoj glavi... Sada čekam da se pomeriš, i shvatam da to čekanje jeste čekanje kojem nema kraja, i da ne želim da mu bude kraja, mada mi se čini tako bolnim i teskobnim, da poželim na trenutak da izađem iz ovog vremena, i iz blata, da se barem još jednom nasmejem!
No, sada su sva vremena postala to vreme – vreme koje provodim u blatu poniznosti, sa slušalicom pored uha. Vreme koje mi ispunjava jednolični ’’Tuut-Tuut’’ zvuk. Zaljubljenost. To je, dakle, ono što zovu smrt. Ali, dragi, samu sam sebe ubila tobom. Ljubavi, boli me vrat, i ništa se ne pomera više... Moje oči su uperene u jednu nepostojeću tačku na tvom licu. Na jednu nepostojeću tačku tvoje desne zenice. Crnu tačku.
Ali čudno... Umesto vratnih žila, iz vrata mi zlokobno vire telefonske žice.
Tuut-Tuut-Tuut-Tuut-Tuut-Tuut...

"Ali moje srce, ali moje grudi, ledenom su zlobom razarali ljudi..."

Bensedin. Pomalo je gorak i ostavlja neki opor ukus dok klizi niz stisnuto grlo. Gasim ga rakijom, lozovača 2004. Ponekad se zapitam zašto ljudi žive? Zašto svako od nas diše, i kroči ovom zemljom? Ima toliko različitih ljudi, toliko različitih razloga. Ali, opet, mene nekako smeštaju u isti kalup sa modelima ’’Ona 1’’, ’’Ona 2’’ i ’’Ona 3’’. Možda sam ja neka ’’Ona 1 594 286’’.

Ona 1 (njeno ime neću spominjati) je jako lepa, pametna i uspešna i ja je obožavam. Ona 1 ceo svoj život svodi na muškarce. Ona 1 se promenila. Ona 1 ponire, prelazi iz ruke u ruku, zapliće od jednog do drugog muškarca, kao pijanac koji se hvata za zid, očajnički pokušavajući da ostane na nogama. ’’Ja ne mogu da podnesem da budem sama.’’, kaže Ona 1. Ja to ne razumem. Možda smo Ona 1 i ja sa sasvim različitih planeta. A kažu da su sve žene iste... Ona 1 tako pijano, teturavo, korača nesigurno kroz život prelazeći iz jedne očajne u drugu katastrofalnu vezu. Kao da joj je neophodan taj par tuđih, muških nogu da bi mogla da hoda.
Ona 2, (njeno ime neka ostane tajna) je prelepa, pametna, vredna, talentovana, a ja je volim – i kod nje se sve pre ili kasnije svodi na muškarce. Pa dobro ne na muškarcE nego na muškarcA. A taj jedan nije zaslužio ni ime da mu se pomene. Ona 2 je svojevoljna žrtva, volonter. Žrtvovati svoje najviše ideale, svoje snove, životne ciljeve, pa čak i tu njenu neutoljenu, bezmernu ljubav prema muzici – podrediti sve to samo jednoj osobi – muškarcu, a ne dobiti baš ništa za uzvrat. Zar to tvoj život se zove? Zar je vredno? Zar baš tako mora?
Ipak ja nisam kao one. Ja ne volim ni jednog muškarca (a tako silno želim da zavolim jednog, i znam da će se to desiti jednog dana, da samo treba čekati i On će doći – ’’Prince Charming’’), ne patim ni za jednim falusom – sa mozgom ili bez!
Svi gledaju svoje ciljeve, svi pričaju svoje probleme, da mi često dođe da na sebe zalepim velikim slovima ispisano ’’FUCK OFF’’. Želim da zapušim uši nad tuđim problemima, da se ne opterećujem njima, a ne mogu. Ali vežbaću...
Odavno ovo nisam radila. Sedim, očiju natečenih od suza, crvenih, zakrvavljenih, upalih, nosa rumenog i zapušenog od pređašnjeg plakanja, nad istrgnutim listom iz sveske – i pišem, daleko od tastature, daleko od zdravog razuma, daleko od granica normale.
Ovo nije umetnost.
Ovo nije proza, i nije dnevnik, i nije umetničko delo, niti je njegov neuspeli pokušaj. Ovo su samo mahom nabacane reči koje me vriskom guše, stežu mi gušnik sve jače i jače, i sada moraju napolje. Ovo su samo nataložene emocije.
Grozne su. Imaju oduran ukus kao masan talog od jeftine kafe koji se cedi, soc koji se gomila na dnu šolje – i ja koja se davim u njemu. Rastrzana između crnog i belog, između bele keramike, i crne kafe. Ugušena i stišnjena između svih tih oblika i figura zatrpanih u moju šolju. Bežite svi! Ostavite me na miru! Ovo je moja kafa, moja šolja, moj život, a vi ste uglavnom samo izletnici – vi ne morate da se budite u tom crnilu svako jutro, i da noću nanovo umirete, istopljeni i prilepljeni za štrokavo dno. Svi od mene nešto traže – da li vam je samo moj fakultet bitan, zbog ’’moje sreće’’, ili me zovete da mi ispričate novi roman ’’Rat i Mir’’ u svom izvođenju sa elementima ’’Ljubavnika Ledi Četerli’’. Nađite sebi život i psihijatra, ili makar besplatno psihološko savetovalište za vaše ljubavne i emotivne krize! Biću tu, kada me zaista trebate. Ne svaki dan za drugu stvar iste forme i vrste – jedan dečko, drugi dečko, treći dečko,... Muka mi je više da slušam o njima!
Nemam snage više da održavam vođstvo, da budem lider, da govorim ’’Šta treba i kako treba’’, jer evo, priznajem: ja sam samo uplašena i umorna. Nisu mi jasni ljudi koji se plaše smrti. Zašto? Lako je umreti, nestati, otići, napustiti sve i otploviti negde dalje, ali treba imati snage i volje pa živeti. Za život je potrebna hrabrost. Priznajem, ja sam smrtno preplašena od života, i trenutno umorna od svega. Zašto svi polažete nade u mene i očekujete toliko toga od mene? Ja sam samo zbunjena mlada žena, srcem još uvek naivna dvanaestogodišnja devojčica, onako bucmasta i čupava, zapuštena. Ostavljena sama u šumi svojih strahova i nedoumica, izvrgnuta ruglu i neprekidnom iskorišćavanju, kao strvina sa koje svaki lešinar otkine po koji deo.
E, pa dobro je, barem mi je srce još uvek na mestu. Osim što se svakim danom sve više cepa zbog porodice, drugo ga dotaklo nije. A ljudi, osim što su lešinari, grabljivice, paraziti koji se hrane tuđim jadom, oni su bezmalo još i egoisti.
’’Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razarali ljudi.’’
Zašto ste tako puni sebe? Zar ja da patim zbog nekog od vas, takvih: bogom danih, ’’prepametnih’’, ’’prelepih’’, ’’najboljih’’ uobraženih goveda? Možda sam naivna i ogorčena, ali kroz opekotine svojih grešaka i proteklog vremena naučila sam da budem oprezna... I okrutno realna. (Sve to zajedno ljudi najčešće okarakterišu na prvi pogled kao ’’kučka’’.). Prema tome: kako neka sasvim nebitna muška figura izvajana od mog soca (JA sam je stvorila, izvajala, naslikala takoreći od iluzija, i sopstvenog napora i uloženog truda, ljubavi, i vremena) može da pomisli da mi je ona dala krila?! Ja sam svoja krila davno izgubila. Iščupali su mi ih ljudi: u zloj nameri, ili slučajno – sasvim je svejedno na posletku. Gubite se, bre, iz moje šolje!
Ko zna, možda će mi jednog dana izrasti nova krila, možda su polako već počela da niču – a dok ne porastu, i ne postanu dovoljno jaka da me nose izdignutu izvan svih ovih nedaća i ljudske, prizemne zlobe i slabosti, ja živim ni na nebu ni na zemlji, u nekom klimavom čardaku što se klati nad bezdanom. I najmanji povetarac može da me uruši u nepovrat, u provaliju. Beskrajan ponor.
...Čekam... A šta čekam? To ni sama ne bih znala, možda Godoa, ili možda čekam da mi nanovo izrastu iščupana krila kako bih mogla da pobegnem od sve te bede, sujete, ljubomore, licemerja, laži, psihoze, neuroze, sebičluka i egoizma,...
Gledano iz nekog objektivnog, usamljenog ćoška, prosto je smešno koliko visoko mnogi ljudi sebe kotiraju. ’’Nadam se da ti nisam slomio srce.’’, i slične apsurdne izjave koje služe za hranjenje svoje neutoljive, alave sujete i lečenje sopstvenih kompleksa (kompleks više vrednosti koji ustvari treba da zamaskira i potisne osećaj bezvrednosti i težak kompleks niže vrednosti, zapravo.) – zadržite za sebe!
Takođe, svoja ogovaranja, tračeve, i prazne naduvane reči osmišljene ne bi li mene pokopali a sebe uzvisili, možete slobodno sami da progutate. Na kraju biste, onako alavi, proždrali jedni druge sopstvenom zlobom. Oči ljudske, sada su zastrašujuće, i plaše me više nego vučije oči i čeljusti. Snishodljive komentare, ironiju i sarkazam neću ni da pominjem! Takvim ljudima će najteže biti kada ostanu, a na posletku se to uvek desi, sami sa sobom, u razgovoru sa svojom istrulelom, otrovanom dušom – a takvu čak ni đavo ne želi da uzme!
Da, moja duša je možda osakaćena, možda krvari, ali nije zatrovana pohlepom i pakošću, i neće istruliti. A vas će, kao i vaše duše, izgristi crvi. Možda čak i neće biti krvi – jer vi nemate srce... Čerupanje mojih krila neće vam omogućiti da i sami poletite, niti će učiniti da vaša izrastu! Čemu onda tolika bol?
Ja sam svoj bol danas pustila niz ulicu, sasula u zemlju, potresla sve iz korena. Na kraju, kada nemam više kome – okrenem se nebu. Kada izgubim veru u ljude – obratim se Bogu. I imam osećaj, znam, da me on sluša i da me čuje, za razliku od ljudi koji umeju da slušaju ali ne čuju to što im se govori.
Gubite se iz mog ličnog prostora! Nemam ni vremena ni energije da je uzalud trošim na prazne priče i razglabanje reči...
Nešto je u vazduhu danas. Osećam to. Suze su se osušile, i dobila sam novu veru i osećaj da će biti bolje. A krila... Krila će mi izrasti vremenom.

Krst, bela kragna i žrtva

Htela bih danas da ispovraćam dušu i sve one emocije koje se gomilaju u meni, i stvaraju hladan, ljigav talog, sličan crnom talogu kafe na dnu popijene šoljice. Ova kafa mi nije prijala... Muka mi je, i posle nje ostaje onaj odvratan ukus duž jezika i jednjaka – opor, hrapav, oduran. Nebo je danas sivo. Sasvim sivo. Sunca nema, ugušili su ga oblaci, koji i ne izgledaju sasvim kao oblaci, već više kao da se i nebo razbolelo i otrovalo i dobilu tu gadnu, sivu boju. Pesma ’’Could you be loved’’ mi gruva kroz zvučnike, kroz glavu, odvratna ova pesma. Could I be loved??? Jebeni Bob Marley, ja više i ne gajim nadu. Ove tra la la pesmice me ne mogu spasiti današnje depresije. Čudno je to kako vremenom zapadne čovek u neku kolotečinu, sivilo... NIŠTA. I to veliko NIŠTA te pritiska sa svih strana, a ti ne možeš da se odlepiš sa poda. Osećaš se kao smrskana buba-švaba na betonu, kako onako bespomoćno leži rasutih i spljeskanih creva svuda po kamenu, onako zalepljenih. ’’Znaš kako je kad se osjećaš prazno, kad želiš sve napustiti i onda ti se odjednom javi netko tako iz vedra neba kao ti meni, i unese ti neku volju u svaki dan, lijep osjećaj, hvala ti...’’, to mi je rekao Onaj koji me je odlepio sa dna, izvukao da se ne udavim u blatu dosadne svakodnevice. Onaj u kome sam se pronašla, i koga sam samo želela da zagrlim, da mu pogledam u oči i vidim svoj odraz u njima. Promenio je moje mišljenje o ’’kompliciranim muško-ženskim odnosima’’ – to jest pomislih kako, eto, i muškarci mogu da imaju srce i dušu, kako i muškarci umeju da osećaju i da vole, i da se njihov život ne sastoji samo iz džaranja jaja i ispijanja piva. Pomislih ’’Bože, kako smo slični. Bože, koliko mi se dopada.’’. Plašim sve da sam sve to isuviše napumpala, ishiperbolisala, prenaglila, ubrzala, na-vrat-na-nos požurila, ALI stvar je u tome što sam jedno veče pomislila da je na kratko skinuo svoju masku ’’opasnog, nedodirljivog džukca, igrača, čoveka kome nije stalo’’ preda mnom, i malko, sasvim malko mi se otvorio. Onda sam se i ja otvorila (a već sam isuviše iskrena i bez toga) i skinula štit pred njim, bacila svoj oklop i ugasila odbrambreni sistem, pa sam postala ranjiva. Podigao me je, odlepio od zemlje, imala sam taj glupavi dečiji kez na licu koji, jednostavno, nije silazio... Sve dok jednog dana iz čistog mira – šljus! Šamarčina realnosti. Nije mu stalo, ne pronalazi se u celoj toj priči, ponovo stavlja masku i ’’puj pike ne važi’’ sve što je pre toga rekao, kao da ponovo stavlja masku okreće se i odlazi. I ostavlja sve... Jebiga.
Nebo je ponovo sivo...

Krst, bela kragna i žrtva

Simbol – (od grčke reči simbolo – znak, znamenje) je znak sa značenjem, materijalna kulturna tvorevina koja je nosač odgovarajuće duhovne kulturne tvorevine. Neki fizički predmet, ljudska radnja, ili gest jeste ’’znak’’ samo ako drugim ljudima prenosi neko značenje kao duhovnu poruku, koja po sadržaju može biti misaona, emotivna ili voljna. Jedan isti fizički entitet može u različitim socio-kulturnim kontekstima da ima različita značenja.

Klasje. Klasje je zlatno-žuto i pravo kao tvoja kosa. Ispod klasja zelena trava, dva vlažna, krupna zelena oka a preko njih povez od zlata, tvoje vlasi. Moje su misli ptice, sa svakim zamahom krila sve bliže su tebi. Oluja me sputava. Oluja koja besni nad nama. Sunce je potonulo, udavilo se u ledenom pljusku, zgasnulo je. Ti si jedini zbog koga ceo svet postoji. Ti kao subjekat. Ti kao glavna i jedina uloga, u ovoj monodrami koju zovemo ’’život’’. Reč koja se vine sa tvojih usana dovoljna je da makar privremeno zaustavi ovu oluju što kida mojim pticama krila i obara ih na zemlju. Blatnjavu, hladnu, nepristupačnu zemlju gde stoji otisak anđela koji sam napravila, gledajući u nebo, pitajući Boga, i nebesa ’’Zašto?’’. Još uvek odgovor čekam, a odbijam da ga čujem, jer od odgovora me je strah. Suze su se sasušile na mom licu, po njemu klizi samo ovaj neprestajući, beskonačni pljusak. Ali i on je bolji od pustinje i kamenjara – bez tebe. Da ne postojiš ne bi bilo ovog pljuska, ali ne bi bilo ni blata, ni zemlje koja mi ublažava ’’slobodan pad’’,... Ne bi ostao ovaj otisak anđela, koje sam pravila u snegu kad sam bila mala – i kad nisi postojao ’’ti’’. Da ne postojiš bila bih u pustinji praćena samo jednom zmijom – bez pitanja u glavi, bez pogleda uprtog u nebo, suvih očiju, praznog pogleda – bez suza, ali i bez želja... I nije mi žao što je ovako. Bolje da mi u ustima bude ovaj opori miris truleži i kiše, nego da u njima vlada ispucala suša. Moji zglobovi sputani su trnovitim vencem. Glava mi je slobodna, a istovremeno pritisnuta stotinama tona teške pomisli na tebe. Raskršće pred nama. Raskršće koje nikada nije postojalo, i ne postoji – ali mi smo vanprostorni i vanvremenski par. Mi nikad nismo ni postojali, zar ne? Postojao si samo ti – težak, bitan i veliki – u mojoj glavi, u mojim rečima, i pesmama. A onda si narastao još veći, isuviše ogroman da bi stao u jednu čupavu glavu koja voli klasje samo zbog tvoje kose, koja voli zemlju samo zbog tvojih zlatnih očiju. Brodovi u nepovrat plove različitim smerovima, ti sa mojim pticama – koje nikako da te sustignu – na jednu stranu; ja, i oluja koja me prati, na suprotnu. Ponekad mi se čini kao da stojim u mestu, a ponovo si mi sve dalji i dalji. Razvlačim krv između prstiju, krv žene koja je želela da nosi tvoju krv u sebi, da bude krv tvoje krvi, da bude majka tvojoj deci, da u sebi nosi malog tebe – sa hiljade leptira u okovima slobode. Sada je ta krv slepa, beskorisna, može da teče, može da pretvori i more po kojima naše lađe plove u crveno. Da sve bude duboko i crveno, crveno, crveno, da te svojom prećutnom opomenom podseti na jedno krhko, i bledo, skoro-prozirno biće, koje te voli više nego što će ikada i jedno biće moći da te voli. Više nego što te voli tvoj krst, tvoj Bog, ta bela kragna oko vrata, i zavet dat nebesima. A ti to ne znaš, jer te moje ptice očerupanih krila nikada neće stići, nikada te neće dotaći, nećeš ih sačekati na pramcu i previti njihove rane. Nećeš čuti otkucaje njihovih malih srca satkane od slova tvoga imena, pre nego što svi zvukovi zauvek utihnu, pomru u čemeru sopstvene patnje. Nećeš osetiti njihovu toplinu pre nego što popadaju u duboko more, crveno od moje krvi. Krvi koja ti nije bliska, i nikada neće biti. Zatvorila sam dušu, neka krici nemoći guše samo mene, ne nailazeći na odgovor, na emociju – i oni će utihnuti. Kažem da te ne volim, to i pomislim – ali shvati, to je zato što tako mora – inače će moje srce postati preteško i prepući svaljujući svu svoju ljubav i strast poput tečnog stakla na palubu – daske neće moći da izdrže i one će prepući od preteškog i prevažnog tebe i od čistote, ovog bezmernog i bezuslovnog osećanja koje raste iz mene, a pripada tebi. Slomljeno srce, puknute daske, razvaljena paluba, - brod će potonuti i ja ću se ugušiti u crvenom moru suza i krvi naraslom od plime koju mi pljuskom šalješ. Oprosti mi stoga što ćutim, i odbijam da priznam i tebi, i sebi ovu emociju što čuči tu negde kod grla, i pritajeno guši svaku iskrenu reč. Oprosti što se odričem ptica, što ih više ne prepoznajem, što prekrivam uši da ne bi spoznala njihovu pesmu. Oprosti što ponavljam da te ne volim, i što ti u nemogućnosti i strahu od iskrenih, reči koje su sasvim sigurno preteške da ih poneseš i prihvatiš – koje u sebi čuvaju pesmu slavuja i štiglica, serviram gomilu gluposti – ružnih ptica, koje grakću o svakodnevici i pritežu te svojom dosadom i običnošću. Zato ćutim, gluva za eho pesme slavuja koji su rasli u mome srcu, ali i slepa za sve ljubavi: stare i nove. Slepa – jer mi slap tvoje kose pravi nevidljivi povez preko očiju. Povez od zlata, povez od klasja koji ne želim da skinem. Ćutim, odričem se svega, poričem, okrećem leđa odlazećim lađama, spuštam glavu – ne želim da gledam nebo koje mi te uzima. Ukralo te je od mene, a ja te zapravo nikada nisam ni imala. Kažem da te ne volim više, da ne osećam više ništa – a moja je ljubav kao trag benzina, trag ulja u crvenom moru – sad je skoro i nepostojeći, ali i dalje prati jedra tvoje lađe, i dalje nas spaja – skoro nepostojećim, stanjenim tragom, koji se razvlači između dve krme, preko talasa, naspram oluje. I dalje nas spaja – onako razvučena – od sidra do sidra. Ljuta sam, tužna, hladna, daleka, otupela, sakrivena, i srećna – i sve to u isti mah. Srećna jer je baš tvoja oluja ta koja mi puni pluća i pore. Preveliki si teret, ali ujedno i teret koji mi daje krila, zato ne žalim ni jedne prolivene suze, ni jednog uzdaha, ni jednog pokidanog pera. Daješ mi snagu, pa se ne plašim ove oluje, a hiljadu leptira u mojoj utrobi žele da ih oslobodiš, da izlete, samo da ti dotaknu usne, pa makar i umrli od ledenih kišnih kapi tvoje ravnodušnosti i podozrenja...

Erotska priča

Za jednu je to bio poslednji, četvrti gimnazije a za drugu - novi početak, nova škola, akademija. Niko nije razmišljao o tome šta će dalje, svi su samo maštali o maturskoj ekskurziji. Konačno je došao i taj petak, Kim se nekako oslobodila akademije i svoje profesorke na nedelju dana. Kada su ušli u autobus za Budimpeštu ustanovile su da će putovati sa nekolicinom vrhunskih frajera iz vojne. Tokom puta je atmosfera bila vesela, standardno zezanje i prvi pokušaji "barenja" u autobusu. Nakon sedam sati inspirativne vožnje autobusom stigli su u Budimpeštu. Krcati, perverzni gradić, koncentrisan na turizam. Diskoteke, kafići, parkovi - sve je odisalo starim, boemskim šarmom. Aiša se ponašala bahato u klubu, ignorisale unesrećene, napaljene kretene i zasele za šank. Besomučno su udarale po viskiju, vodki, tekili i Bog-zna-čemu-još. Oko dva ujutru u Citadelu su upala dva opaka bajkera. Jednog je Aiša odmah prepoznala kao Viktora, zgodnog, visokog, kovrdžavog plavušana koji joj se odavno dopadao, i njegovog, gle čuda, markantnog prijatelja Ivanovskog, koga je upoznao pre godinu dana u elitnom baru u centru Beograda.
Kim i Ivanovski su oduvek bili dobri prijatelji i zajedno uživali u slušanju klasične muzike. I još je znala da je Ivanovski bio žećešće napaljen na nju, dizao mu se svaki put kad je vidi. A Kim... Kim je volela da bude mažena i pažena. Što se tiče fizičkog izgleda Ivanovski i Viktor su bili prave muškarčine - visoki preko 1.88, krupnih plavih očiju, tela poput izvajanih antičkih kurosa, snežno belih osmeha. Aiša i Kim, sa druge strane, su imale lepe i čvrste grudi, ali njihove guze... E, to je već zasebna priča! Od detinjstva su ulagale u muziku, jedna se bavila latino-američkim plesovima, a druga trbušnim plesom, tako su postepeno razvile mišiće nogu, i zategle svoje oble stražnjice. Kada su ih Viktor i Ivanovski tog trenutka, za šankom, ugledali u uskim pantalonama, pomislili su " Jebo J.Lo, ovo je prava stvar". Kim i Aiša su sada provokativno stajale, dupeta su im nekako izazivački bila izbačena unazad, savršeno natrćena i sočna. Viktor se smeškao šmekerski, a Aiša i Kim su ushićeno stajale ispivši svoja vina do poslednje kapljice, i odmeravale Ivanovskog i Viktora. Iste sekunde, momci su im prišli i upitali da li bi se devojke možda vratile u hotel. Ponudili su da ih odbace svojim ultra brzim, sexy motorima.

"Kažu da devojke ne bi trebalo same da hodaju noću po gradu. Budimpešta ume da bude opasna", nasmeja se Viktor. Odmah se dalo primetiti po tom vrućem pogledu da mu je mašta radila punom parom.

"Ma haj'mo odmah! Što bi se ovde više smarale?", predloži mu Aiša. On je navrnuo svoju tekilu do kraja i lupio čašom o sto. Kim se samo nasmejala i pružila Ivanovskom ruku - znali su šta žele jedno od drugog i bez reči. Njih četvoro su se, raspoloženi i napaljeni, uputili ka hotelu. Usput je Viktor objasnio Aiši kako se ''pravilno'' sedi na motoru, a ona je priznala da bi prevarila svog momka, ako bi joj se ukazala neka baš dobra prilika.

"Pa ovo je poslednja ekskurzija", konstatovali su oboje kroz smeh. Na recepciji su uzeli ključeve od njene i njegove sobe. Ivanovski i Kim su nekuda isparili. Viktor je otpratio Aišu do sobe.

"Hoćeš li ući na još jedno piće?", mazno ga je pitala Aiša.
"Da, zašto da ne, i onako je još uvek prerano za spavanje", reče Viktor.
Seli su na krevet, jedno nasuprot drugog. Znajući kakavo dejstvo na nju ima mešavina tekile i vodke, Aiša uze dve flaše, i ruku pod ruku sa Viktorom poče da ih meša. Priči je došao kraj nakon pola sata cevčenja i odugovlačenja "neizbežnog". Nakon dužeg perioda obostrane ćutnje zavladala je neprijatnost u vazduhu. Ona je ustala i prekinula neizvesnost.

"Uf, što me stežu ove pantole. Hoće li ti smetati da ih skinem?". Tek tada je Viktor obratio pažnju na njenu odeću. Nosila je kratku, polu-prozirnu belu majicu, bez rukava i tanke, strašno uske, crne pantalone. Izgedala je kao da će svakog trenutka iskočiti iz njih. Čudilo ga je samo da nije ranije primetio njen agresivan styling, jer je uvek voleo da gleda njenu utegnutu guzu.

"Samo izvoli", jedva je promucao, jer mu se u jednom trenutku učinilo da ne nosi gaćice ispod. Ni najmanji trag nije mogao primetiti na njenim pantalonama. Udaljila se malo više od njega i polako otkopčala dugme. Lagano je otkopčala i šlic i još sporije ih povuka nadole. Sve to vreme se nekako izvijala i gledala ga ravno u oči, pa mu je to na neki način ličilo na striptiz. Tada je shvatio zašto nije imala nikakvih obrisa na pantalonama. Nosila je crne, čipkaste tangice. Ali kad kažem tangice, stvarno mislim mini mini tangice, a ne bilo kakve tange. Prednji deo je prestavljao dugački, ali strašno uski trouglić. Materijal je bio skoro providan. Nestajao joj je među nogama. Čudio se kako joj u potpunosti ne upadnu u macu. Samo je uporno gutao knedle. Složila je pantalone i okrenula se da ih stavi u ormar. E tu je izgubio svu kontrolu i mališa mu je do kraja skočio u pantalonama. Bedra joj je delio sam tanki komadić tkanine. Ne širi od ruba normalnih gaćica. Tek tada je shvatio koliko su one pantalone, ustvari, sputavale to čudo prirode. Zaboravio je i svoju devojku koja je ostala u Beogradu i kako se zove i sve drugo na svetu. Prestao je da razmišlja, samo je buljio u tu guzu. Još kada se malo nagla u ormar, znao je, ne radi to sve slučajno. Okrenula se prema njemu, a pogled je zaustavila na šatoru u njegovim belim pantalonama. Izazovno se nasmejala i lagano krenula prema njemu, izvijajući kukove. Ispred njega se opet okrenula i počela se da se izvija u ritmu nekog orijentalnog plesa. I dan danas, kada zatvori oči, vidi tu guzu kako se vrti tu, ispred njegovog nosa. U početku je sedeo kao skamenjen, a onda se dozvao pameti. Počeo je da sarađuje. Lagano joj je rukama prešao od kolena, preko bokova do stomaka. Zagrlio je oko struka i mazio je po stomaku. Jednu ruku je strpao pod njenu majicu i lagano joj dlanom prelazio preko grudi. Uhvatila je rubove majice i, i dalje izazovno mašući stražnjicom, povukla je preko glave. Jednu je ruku stavila preko dojki, okrenula se i drugu pružila njemu. Povukla ga je da ustane. Zagrlili su se. Na prvi dodir usana joj je gurnuo jezik u usta. Odgovorila je istom merom. Jezici su im se isprepleli kao dve zmije za vreme parenja. Nekako su legli na veliki krevet. Usput se rešio košulje. Ruke je prebacila okoViktorovog vrata i mazila ga po leđima. A njegove su neprestano šetale po njenom telu - od grudi do vlažnog vrelog međunožja i natrag. Spustio se malo niže i ljubio je po vratu. Jednom rukom ju je držao za glavu, a palac mu je kao slučajno upao u njena usta. Rado ga je prihvatila i počela željno da ga liže i sisa. Osetio je da mu Aiša nešto radi oko pantalona, i pre nego što je išta pomislio, jednim potezom mu ih je povukla, zajedno sa slip boksericama. Nije mu bilo preostalo ništa drugo nego da ih skine do kraja. ‘’Konačno’’, pomisli Viktor, ‘’Konačno mi je kurac na slobodi’’. Bio je tako pun sperme od maštanja ovih dana, da je mislio da će pući. Ali bio je to divan osečaj, tako na slobodi. Pošao je niže, lizao joj je grudi, prevlačio jezikom preko kukova i došao do bradavica. Bile su tako slatke, čvrste. Nije odoleo, odmah je jednu pa drugu uzeo u usta. Lizao ih je, zatim sisao, i na kraju ih je malo gricnuo. Na to je uzdahnula, što mu je reklo da nije pogrešio. Ljubio ju je dalje dole, sve do pupka. Jezikom je kružio oko njega i, na kraju, ga gurnuo u njega. Za to vreme ga je mazila po kosi. Ali kada je krenuo ka gaćicama, naglo se izvukla.
‘’Sad sam ja na redu’’, rekla je dok se on okretao na leđa. Legla je na njega i ljubila ga po prsima. Zubima mu je uhvatila bradavicu i povukla je nežno. Zgrabio ju je za guzu i čvrsto stisnuo. Kako je samo bila tvrda. Ali mu je ona sklonila ruke i stavila ih iznad glave. Shvatio je da je želela potpunu kontrolu. Prepustio se. Išla je sve niže i niže, i kada je došla do stomaka rukom mu je uhvatila penis. Držala ga je pri korenu i za trenutak zastala. Pogledala je gore prema Viktoru, da vidi koliko je želi. Onda ga je naglo, celog, uzela u usta. Usne je sklopila iznad svojih prstiju. Stisnula ih je i krenula prema gore. Zapela je za rub glavića i stala. Osetio je da ga je unutra mazila jezikom. Imala je savršenu tehniku. Pušila je koristeći samo jezik i usne. Uopšte mu nije drkala, rukom ga je samo pridržavala. Očito nije ni ona želela da on brzo svrši. Malo ga je lizala od korena ka glaviću, malo je lizala sam glavić, a u drugom trenu, je opet jezikom dražila otvor na njemu. On se u potpunosti izgubio. Naglo, kao što je i počela, je i prestala. Opkoračila ga je. Još ga je jednom strasno poljubila. Ruku je provukla između svojih nogu i opet ga uhvatila za penis. Lagano se spustila na njega. Glavić je trljala od svoj otvor. Jasno ju je osetio kroz tanku tkaninu. Poželeo je da je uhvati za bokove i celog ga, zajedno sa tangama, zabije u nju. Zatvorila je oči i dublje disala. Nakon nekoliko trenutaka se ispravila i palčeve zavukla ispod rubova tangica. Razvukla ih je i vukla prema dole. Ostavila ih je negde na kukovima. Uhvatio ju je i izvrnuo na drugu stranu. Sada je on bio iznad nje. Jednom rukom joj je skinuo taj prokleti komad tkanine. Noge je polako širila, sve dok nije napravila špagu u vazduhu. Gospode, kako se ples isplati! Usmine su zjapile otvorene. Iznutra je bila ružičasta. Macu je uredno depilirala, osim male linijice na venerinom bregu, čisto izgleda radi. Nije mogao odoleti, odmah se bacio na nju. Jezik je zario unutra. Lagani uzdah joj se oteo. Ruke mu je stavila na glavu i pritisnula ga uz svoju vlažnu macu. Noge je lagano spustila na njegova ramena. Lizao joj je usmine, klitoris i jebao je jezikom. Jezik je prebacio samo na klitoris, a srednji prst joj lagano uvukao unutra. Ta kombinacija je dovodila do ludila. Počela je da stenje. Kada ju je malo razradio, gurnuo joj je i kažiprst. Sve brže ju je jebao prstima. Videlo se da će ubrzo svršiti. Prestao je kada je naglo podigla gornji dio tela, zabacivši glavu nazad. Izvadio je prste i baš kada ih je hteo polizati, ona ga uhvati za ruku i prinese je svojim ustima. Lagano je polizala prvo kažiprst, a zatim i srednji prst. To ga je još više napalilo. Cura koja liže svoje vlastite sokove.
"Imaš li kondom?"
"Fuck", pomisli Viktor, "Kako sam to mogao zaboraviti? Takva ribica da mi propadne zbog toga?!"
Tešio se da će ga pustiti makar malo unutra, a zatim mu ga do kraja pušiti. Ko zna, možda mu pusti i da joj svrši u usta?
"Pa šta ćemo sad? Hoćeš li mi dati makar malo?"
Aiša se samo nasmejala, "Samo dođi."
Legao je na nju i polako ga uvukao, nameštajući ga rukom. Bila je vrela poput furune, ali je bila strašno mekana i udobna. Počeo ga je uvlačiti i izvlačiti, a ona mu je zabila nokte u leđa. Ubrzo više nije smeo, nije mislio da će svršiti, već da će mu penis unutra eksplodirati. Shvatila je u čemu je problem i šapnula mu na uho: "A da probamo otpozadi?"
Upitnik mu je stajao nad glavom. Pomislio je na doggy-style. "A u čemu je razlika? Ista je opasnost i ovako i onako?"
"Nisam mislila to, nego da probamo u guzu.", Viktor nije znao šta da kaže. Nije stigao ni da razmisli a ona je rekla: "Eno lubrikanta u mom koferu, ipak me prvo moraš nauljiti. Inače će boleti."
Poslušno je ustao i doneo kremu. U međuvremenu je ležala na stomaku sa rukama ispod glave. Izgledala je kao da spava. Odlučio je da je izmasira da bi se opustila. Iscedio joj je kremu po leđima i stražnjici. Počeo je da masira od ramena na dole. Preko celih leđa. Na kraju joj je masirao bedra. Ujedno su bila i čvrsta i jedra. Nije odoleo da je ne ujede za guzu, na šta je ona odgovorila samo jednim smeškom. Noge joj je raširio koliko god je to bilo moguće. Lagano joj liznuo vlažnu pičkicu. Zatim, odatle palacao jezikom na gore, sve do čmara. Rukama joj je razmakao guzove i jezikom je obrađivao oko njega. Malo je uvukao jezik unutra. Uzeo je kremu i iscedio je na njen otvor. Dobro ga je namazao prstom, a na kraju ga pokušao gurnuti unutra da je i iznutra podmaže. Nikako nije uspevao, pošto je bio pomalo neiskusan. Plašio se da je ne povredi. Zavrnula je ruku prema guzi i kažiprstom nekoliko puta prešla preko njega. Naglo ga je celog ugurala. Zastenjala je i stresla se celim telom. Viktor se podigao i namazao svoj veliki kurac. Bili su spremni. Nagao se nad nju i držeći ga jednom rukom ga namestio. Lagano je gurao, dok glavić nije upao. Na licu joj je primetio bolnu grimasu. Rukama se čvrsto uhvatila za dušek. Stao je. Počeo je da gricka i liže njeno uho da bi je nekako primirio. Gurnuo ga je do kraja i opet stao. Sve vreme je oči držala zatvorene. Polako joj je nestalo boli sa lica. Opet je krenuo da ga vadi. Pa ga gurnuo unutra. Shvatio je da sme i brže i jače. Počeo je sve brže i intenzivnije jebati. U početku je bila strašno uska, ali vremenom se razradila. Bilo je divno. Konačno je celim pitonom bio unutra. Izgubio je svaku kontrolu. Samo se podigao na ruke i karao je kao životinja. Opet joj se pojavio neki izraz na licu, ali ovaj put ne boli, nego neizmernog užitka. Videlo se da joj prija što je guzi i razvaljuje. Sav je bio oznojen i iscrpljen. Ona je prva počela da svršava. U tom trenutku je tako jako stisnula čmar, da je Viktor izgubio osećaj u penisu. I za njega je bilo prekasno. Završnica nije bila teatralna, svu beličastu tečnost je sasuo u nju. Neoposiv osećaj. Lagano je popustila, a on je sačekao da i zadnja kap iscuri. Izvadio ga je. Bio je presrećan. Iz nje je curila neka mešavina sperme i lubrikanta, koja se pretvorila u ulje. Ali očigledno da joj to nije smetalo. Samo je mirno ležala.

**
Kim i Ivanovski su zavrsili kod njega u hotelskoj sobi. Tik iza ležaja, sa leve strane nalazilo se kupatilo, široko, prostrano, prepuno stvari koje su se mogle koristiti kao oslonci, ili kao mesta na kojima bi ona ili on sedeli, oslonlili se ili jednostavno - uživali. Ovoga puta, ušli su pravo pod tuš, skinuvši se u jednom trenu i prethodno unevši laganu plastičnu stolicu u ćošak široke kade. Mlazevi vode oblivali su im tela dok su oni stojeći na sredini kade prepustili svoja tela tuđim rukama. Poljupci su smenjivali jedan za drugim, a voda, ni previše hladna ni previše topla klizila im je niz kosu, preko golih tela, nadražujući ih i ulepšavajući taj trenutak sve više i više... Ivanovski ju je namestio ispred sebe, i pogledao je po poslednji put u oči, pre no što je namestila svoje ruke na zid, i okrenula mu svoju guzu. Već u sledećem trenu primakao se sasvim dovoljno da je njegov nabrekli kurac već stajao oslonjen na predivno izbrijanom ulazu u izvor njenih najslađih sokova. Ugrizla je usnu lagano, osećajući kako njegove ruke polako traže oslonac na spoljnim delovima njenog struka, znajući da će već u sledećem trenutku osetiti ono što je toliko želela. I upravo tada, kada je raširila svoje noge i zategla ih lagano zabacujući svoju divnu pozadinu, on je prodro u nju, svom svojom dužinom i širinom. Odupirući se o zid ispred sebe, krenula je da se naginje unazad, a on, primećujući da je i njena želja ravna njegovoj, privuče je još više na sebe, i nabi ga do kraja u njenu toplu picu. Bila je mokra, kao i njihova tela, samo vrelija, i sa onim čudesnim stezanjem vaginalnih mišića koji su bili znak njene potpune predaje. Tucao ju je prvo lagano, kako mu je rekla da voli, držeći je za struk, no ruke bi mu klizile do njenih kukova usled vode koja ih je i dalje oblivala. Kako nisu oboje mogli da stanu pod mlaz tuša, on povlačenjem ručice udesno i na dole, smanji snop vode na jedva primetne hladne kapljice. Nastavio je da je tuca, u sve bržem ritmu. Forte... Forte fortissimo... Nabijao joj ga je u pičku od pozadi, osetivši na trenutke kako njeni nemirni prsti prelaze čak preko njegovih jaja. Kim se mazila po klitu dok ju je tucao i stenjala. U tom trenutku on ju je voleo više nego išta na svetu, a voleo je i trzaje njenog tela dok mu se davala. Cela. Počela je da stenje sve glasnije, i on primeti da se baš kada i on sam - približila vrhuncu. Izvadio ga je iz njene uzane mačkice i okrenuo ga ka sebi. Ruke su joj poletele u susret njegovoj glavi, vratu, licu. Ljubila ga je, i milovala, a onda je tren kasnije, razdvojivši se od njegovih usana - sela na visoku plastičnu stolicu koja je sve vreme bila u samom ćošku kade. Kleknuo je ispred nje, i jezikom prešao uz njenu preponu. Uzdahnula je, glasno, i Ivanovski ponovi taj potez, samo promenivši preponu kojom je prolazio nemirni jezik, a zatim sklopi svoje obe usne na izbrijanom delu, daleko ispod njenog pupka. Skliznuo je glavom na dole, dok se ona jednom rukom drzala za sipku koja je iznad njih nosila ručku tuša, a drugom rukom je prelazila kroz svoju kosu, uživajuci u žmarcima koji su prolazili kroz njeno telo, kao nekakvi leptirići. Njegove usne skliznuše preko klitorisa, i zastaše tik ispod njega. Otvorio ih je i njegov, ne previse dugacak, ali prilicno nestasan jezik - otvori njene usmine, i prodje kroz njih, užasno sporim pokretom glave na dole. Skoro da je zavrištala u tom trenutku, i kao da joj se zavrtelo u glavi od nadolazeće plime zadovoljstva. A on, nemiran i vrlo uporan u svojoj nameri da ona uživa u oralnom seksu, liznu njen klitoris odozdo, čineći ga još krupnijim i rumenijim. Naslonio je vrh svog jezika na vrh njenog "zrna graška", i zatim lagano priljubio glavu uz njeno telo. Nos mu je bio tačno u predelu u kome nije bilo dlacica dužih od par milimetara, a usne mu se sklopise oko onog dela Kiminog medjunozja koji je slao najlepse impulse svud kroz njeno telo. Sisao je. Rukom je u tom trenutku slučajno zakačio slavinu, i ono malo kapi koje su padale na svakih pola minuta, postaše skroz hladne. Nije obraćao pažnju na to, ali onda ču glasan uzdah, baš u trenu kada je jezikom prodro duboko u nju, iznenadno. Podigao je pogled na gore, i video da su njene oči usmerene ka tušu koji je stajao visoko iznad njih, a onda se i njeni kapci zatvoriše. Nije skidao pogled sa njenih usana, i zatim niže - nabubrelih bradavica, a jezikom se poigravao u njoj, probijajući se kroz usmine koje su ga svojim laganim plesom zajedno sa celim donjim delom tela - prizivale da uđe još dublje i da ne prestane sve dok ne eksplodiraju zajedno. Stenjala je, i to više nije prestajalo, ali začuo bi se s vremena na vreme po koji lagani prigušeni vrisak. Bližila se vrhuncu, i on je to znao. Sve je brže pomerala svoje kukove kružnim pokretima, izvijala se ka njemu. Disala je sve brže i glasnije, a njegovom jeziku u pomoć je pristigao i jedan njen prstić koji je skliznuo u nju, odjednom i iznenadno. Stegla ga je iznutra, ugrizla se za donju usnu ponovo, i osetila kako joj se celo telo trese... Njegov jezik poceo je da klizi uz i niz njene usmine, a njen orgazam počinjao je na najlepši način. Stegla je njegovu glavu butinama, a rukama mu je prolazila kroz kosu i pritiskala ga uz svoje telo. Izvijala se ka Ivanovskom usled najslađih grčeva u donjem stomaku, i jedva da je bila svesna svakog nemirnog pokreta jezika koji je leteo levo-desno nad njenim klitorisom...

"Aaaaahhhh... ", bilo je sve sto je on čuo pre no što je osetio da i njegov kurac počinje da se steže, i da prati grčeve njenog stomaka. Ustao je i u trenutku kada je i poslednji spazam njenog međunožja proteresao čitavo njeno telo, i baš tada, prevukao je prstima preko svog kurca i nabio joj ga do kraja. Skliznuo je duboko u njenu izmučenu mačkicu. Taj pokret bio je dovoljan da on, onako napljen, isprska u nju i svuda po njenom telu koje tek sto je pocelo da se smiruje. Prvi talas, pun, dugačak i vreo štrcnuo je pravo u njenu pičku i mešajući se sa njenim izlučevinama počeo da se sliva niz butine. Drugi mlaz je pao tačno po levoj strani njenih grudi. Podigla je pogled ka njemu cuvši ga kako zverski stenje, a svoje ruke je stegla butinama. Mazila se dok su poslednji treptaji orgazma jos uvek potresali njeno telo - kada je osetila apsolutno čudesan osećaj na svojim grudima. Njena prsa bila su odjednom preplavljena toplotom njegove sperme. Uzbuđena, podigla je svoju glavu i približila je ka njegovom glaviću koji je poslednji talas izbacio svud po njenom stomaku. Oblizala je svoje usne, a onda osetila kako je opet prska, i opet.. sasvim dovoljno da onaj čudesni osećaj u njenoj utrobi opet naraste... Svršavala je po drugi put zaredom samo na prizor njega u ekstazi. Nikada joj se to nije desilo, i činilo se da će se onesvestiti. Jedva se držala jednom rukom za njegovo telo, a drugom za držač tuša. U glavama im je bubnjalo u ritmu zajedničkog pulsa, a telom su prolazile senzacije kakve nikada ranije nisu osetili. Svršavanje u talasima, bez velike pauze između njih - bila je samo priča za koju je čula da su je doživele neke tamo, njoj nepoznate, srećnice. Ovoga puta, prepustila se grčenju svog tela, prepustila se njegovoj beličastoj tečnosti koja ju je oblivala i toploti koja je iz nje isijavala. Želeli su da ovaj osećaj nikada ne prestane, i uživali su u svakom pojedinom grču svojih tela, grču koji je trajao minutima... Poljubio ju je, priljubivši njeno telo uz svoje, i ne odvajajući svoje usne od njenih. Poljubac je bio dug, sočan, vreo i vlažan...

Pismeni rad od pre 4 godine :)

Kroz velike prozore svojih smaragdno-zelenih očiju vidim ceo svet. Doduše svet mogu pravilno da sagledam tek kada zažmurim, jer onda osećam. Osećam male i velike ljude ovog sveta, promene koje nošene Košavom šibaju kroz ovaj moj prašnjavi Beograd, i sa sobom odnose sve što je nestalno. Često sedim na Kalemegdanu osluškujući šaputanje vetra i pesmu prirode oko sebe. U vetru hvatam reči raznih ljudi. Poput starog ribara, izvlačim ih mrežom spletenom od najmekših niti snova. Medju gomilom nevažnih, nabacanih, reči upleteno u moju mrežu snova nalazi se i «Volim te». Te dve jednostavne ali iskrene reci, iako su bile tihe i skrivene u magli imale su moć da promene svet iz korena. Ljubav je razorno osećanje, koje poput uragana urniše one u kojima se nalazi. Ljubav je dobar rob, ali okrutan gospodar... jer velika su srca koja vole ali obično budu slomljena. Na ovoj našoj uništenoj planeti živi više miliona milijardi ljudi. Svako od tih ljudi, je poseban za sebe, i svako od nas ima svoj svet. Smatram da je to utočište, projektovano negde unutar uma, a da čovek pronalazi dodirne tačke između svoje nerealne zemlje Čuda, i realnosti života, upravo u ljubavi. Kod mene je sve obrnuto – crno je belo, a belo crno. Živim u zemlji iza ogledala, gde ništa nije onako kakvim se čini. Za mene nerealno može postati realno a realno nerealno u tren oka, i ja neću praviti nikakvu razliku. Čudno i povučeno, iz prikrajka, volim da posmatram svet oko sebe, nečujno proučavajući osećanja i ljudsku ćud, bez ikakvih pokusaja da promenim druge ili svet oko sebe. Vreme, koje brzo prolazi gonjeno Košavom uzburkanih osećanja, postavlja sve na svoje mesto. A mene, poput neke kule od peska, menja, oblikuje i raznosi po srcima drugih ljudi. U tom trenutku, i samo u tom trenutku, nesvesno spoznajem u sebi moć da promenim svet. Nažalost smatram da sam se rodila prekasno, u pogrešno vreme... Mi, koji živimo u dvadeset i prvom veku, i koji smo deca nove generacije robota, automata i tehnike, i pored svih tih dostignuća ne vidimo dalje od sopstvenog nosa. Stalno izbijaju novi ratovi, dok se proliva krv nevinih, političari se poput zveri, na svojim prašnjavim tronovima modernih Sodoma, bore oko svakog izvora nafte i komada zemlje. Ljubav ne nestaje – ali je ljudi zaboravljaju... Decu prave iz epruveta, a «visoko-kvalifikovani» naučnici nam objašnjavaju kako ljudski rod nije ništa drugo do inteligentna hrpa kostiju, glukoze, smeša vode, skup minerala i organskih materija, molekula i eritrocita, star nekoliko eona. A gde je tu ljubav? Žao mi je, gospodo naučnici, ali niko nikada neće moći da me ubedi da sam samo robot, da nemam dušu, i da ne umem da volim... Sa divljenjem posmatram svoju ljubav koja se, nanovo, poput prelepog feniksa, iz ruševina i pepela, izdiže u svojoj svojoj lepoti. Negde na svetu sada padaju bombe, a ljudi još uvek ne shvataju da tek kada pruže svoje srce na dlanu, mogu dobiti nešto za uzvrat. Da će se mostovi ponovo sagraditi, a odnosi među ljudima popraviti. Ja tako stojim na raskršću, rastrzana između sna i jave, između okrutne realnosti ultra-brzog života i svog srednjovekovnog sveta snova. Nadam se, očekujem, da će ljudi shvatiti značaj ljubavi, da će ratovi prestati a vreme bar na trenutak usporiti. U mom svetu ljubavi, sada je ponovo proleće. Mlake kiše spiraju komadiće nekadašnjeg leda... Sinoć mi je najbolji drug rekao da me voli, da je zaljubljen u mene. Nažalost ljubav ga je izneverila, a ja mu nehotice slomila srce. Dok stojim ovako i posmatram svet koji zahvataju promene, pitam se da li u njegovom srcu sada vlada oluja? Da li se oseća izigrano? Iznevereno? Ipak, u ljubavi nema mesta za sažaljenje i samilost. Da li se on ikada zapitao da li ja volim? I koga ja volim? Da li je meni teško što svoju ljubav, kao gugutku tajno čuvam u nedrima? Da li se ikada zapitao da li je gajim prema biću koje me neće i ne želi voleti? U glavi mi odzvanja davno pročitana rečenica «Samo duša leči čula, i samo čula leče dušu...», i dobro poznata arija iz Bizeove opere ‘’Karmen’’: ‘’Za ljubav zakoni ne važe, ona uvek sama put svoj zna. Kad voliš to važno nije ali čuvaj se kad volim ja…’’. Ljubav, tako neuhvatljiva poput dima, svija se svuda oko mene. Ljubav – sam jednom davno htela da spalim na lomači svog srca, ali ona me je obmanula i poput dima se obavila svuda oko mene, zahvatila me celu i naterala da je duboko udahnem... Ponovo. Trebala sam da znam da će me ljubav opet zahvatiti, sada me polako pretvara u vatru, i oblikuje po sopstvenoj volji. Počinjem ponovo da gorim ognjevima strasti, od same pomisli na nečije svetle oči, i na njihov sjaj poput sjaja zvezda u noćima koje tek treba da dođu. Mlado izlazeće sunce greje moju kožu, promrzlu posle toliko lutanja po beskonačnosti svih mojih promašaja, neodlučnosti, strahova. Sve je to sada iza mene. Vertikalni stubovi pobedonosne svetlosti padaju na meke paperjaste oblake. Ponovo živim i rađam se iz klice vremena, iz semena koje je posle njegovog nevremena ponovo proklijalo. Bura je prošla, sada još samo blagi povetarac dodiruje moju kosu šapatom. Usnuli, ostavljeni, medvedići odrasli su i više se ne plaše “njegovog” mraka ni pljuskova koje mi je slao. Više se ne plaše grubih reči i promašaja. Pobedonosno podižem ruke u vazduh prema jatu belih ptica koje lete iznad mene. Konačno – ovo je kraj svih mojih lutanja, i početak novih. Stavljam ruku na srce. Tu je, vratila sam ga, istrgla iz njegovih okrutnih kandži. Sve ima novi smisao: i sunce, i vetar u proleće, i evo me… Živim ponovo… Živim bez uspomena. Upijam duboko miris slobode iz svežeg vazduha. Pustio me je, pobegla sam, šta god… Nije mi žao jer će mene mnogi voleti kao što me je on “voleo”, ali njega niko nikada neće moći da voli onoliko koliko ga volim ja. Pobedila sam…On je izgubio, i stojim na ovom rajskom svetlu dok on propada sve dublje u tamu, u noć bez mesečine, bez ijedne zvezde vodilje.

I neću više da pišem za njega jer to nije zaslužio.

I svako slovo koje sam napisala za mene je, za moje bližnje, za život, za slobodu i nečije tuđe oči koje ću jednog dana možda voleti kao što sam nekada volela njegove.'