Pismeni rad od pre 4 godine :)

Kroz velike prozore svojih smaragdno-zelenih očiju vidim ceo svet. Doduše svet mogu pravilno da sagledam tek kada zažmurim, jer onda osećam. Osećam male i velike ljude ovog sveta, promene koje nošene Košavom šibaju kroz ovaj moj prašnjavi Beograd, i sa sobom odnose sve što je nestalno. Često sedim na Kalemegdanu osluškujući šaputanje vetra i pesmu prirode oko sebe. U vetru hvatam reči raznih ljudi. Poput starog ribara, izvlačim ih mrežom spletenom od najmekših niti snova. Medju gomilom nevažnih, nabacanih, reči upleteno u moju mrežu snova nalazi se i «Volim te». Te dve jednostavne ali iskrene reci, iako su bile tihe i skrivene u magli imale su moć da promene svet iz korena. Ljubav je razorno osećanje, koje poput uragana urniše one u kojima se nalazi. Ljubav je dobar rob, ali okrutan gospodar... jer velika su srca koja vole ali obično budu slomljena. Na ovoj našoj uništenoj planeti živi više miliona milijardi ljudi. Svako od tih ljudi, je poseban za sebe, i svako od nas ima svoj svet. Smatram da je to utočište, projektovano negde unutar uma, a da čovek pronalazi dodirne tačke između svoje nerealne zemlje Čuda, i realnosti života, upravo u ljubavi. Kod mene je sve obrnuto – crno je belo, a belo crno. Živim u zemlji iza ogledala, gde ništa nije onako kakvim se čini. Za mene nerealno može postati realno a realno nerealno u tren oka, i ja neću praviti nikakvu razliku. Čudno i povučeno, iz prikrajka, volim da posmatram svet oko sebe, nečujno proučavajući osećanja i ljudsku ćud, bez ikakvih pokusaja da promenim druge ili svet oko sebe. Vreme, koje brzo prolazi gonjeno Košavom uzburkanih osećanja, postavlja sve na svoje mesto. A mene, poput neke kule od peska, menja, oblikuje i raznosi po srcima drugih ljudi. U tom trenutku, i samo u tom trenutku, nesvesno spoznajem u sebi moć da promenim svet. Nažalost smatram da sam se rodila prekasno, u pogrešno vreme... Mi, koji živimo u dvadeset i prvom veku, i koji smo deca nove generacije robota, automata i tehnike, i pored svih tih dostignuća ne vidimo dalje od sopstvenog nosa. Stalno izbijaju novi ratovi, dok se proliva krv nevinih, političari se poput zveri, na svojim prašnjavim tronovima modernih Sodoma, bore oko svakog izvora nafte i komada zemlje. Ljubav ne nestaje – ali je ljudi zaboravljaju... Decu prave iz epruveta, a «visoko-kvalifikovani» naučnici nam objašnjavaju kako ljudski rod nije ništa drugo do inteligentna hrpa kostiju, glukoze, smeša vode, skup minerala i organskih materija, molekula i eritrocita, star nekoliko eona. A gde je tu ljubav? Žao mi je, gospodo naučnici, ali niko nikada neće moći da me ubedi da sam samo robot, da nemam dušu, i da ne umem da volim... Sa divljenjem posmatram svoju ljubav koja se, nanovo, poput prelepog feniksa, iz ruševina i pepela, izdiže u svojoj svojoj lepoti. Negde na svetu sada padaju bombe, a ljudi još uvek ne shvataju da tek kada pruže svoje srce na dlanu, mogu dobiti nešto za uzvrat. Da će se mostovi ponovo sagraditi, a odnosi među ljudima popraviti. Ja tako stojim na raskršću, rastrzana između sna i jave, između okrutne realnosti ultra-brzog života i svog srednjovekovnog sveta snova. Nadam se, očekujem, da će ljudi shvatiti značaj ljubavi, da će ratovi prestati a vreme bar na trenutak usporiti. U mom svetu ljubavi, sada je ponovo proleće. Mlake kiše spiraju komadiće nekadašnjeg leda... Sinoć mi je najbolji drug rekao da me voli, da je zaljubljen u mene. Nažalost ljubav ga je izneverila, a ja mu nehotice slomila srce. Dok stojim ovako i posmatram svet koji zahvataju promene, pitam se da li u njegovom srcu sada vlada oluja? Da li se oseća izigrano? Iznevereno? Ipak, u ljubavi nema mesta za sažaljenje i samilost. Da li se on ikada zapitao da li ja volim? I koga ja volim? Da li je meni teško što svoju ljubav, kao gugutku tajno čuvam u nedrima? Da li se ikada zapitao da li je gajim prema biću koje me neće i ne želi voleti? U glavi mi odzvanja davno pročitana rečenica «Samo duša leči čula, i samo čula leče dušu...», i dobro poznata arija iz Bizeove opere ‘’Karmen’’: ‘’Za ljubav zakoni ne važe, ona uvek sama put svoj zna. Kad voliš to važno nije ali čuvaj se kad volim ja…’’. Ljubav, tako neuhvatljiva poput dima, svija se svuda oko mene. Ljubav – sam jednom davno htela da spalim na lomači svog srca, ali ona me je obmanula i poput dima se obavila svuda oko mene, zahvatila me celu i naterala da je duboko udahnem... Ponovo. Trebala sam da znam da će me ljubav opet zahvatiti, sada me polako pretvara u vatru, i oblikuje po sopstvenoj volji. Počinjem ponovo da gorim ognjevima strasti, od same pomisli na nečije svetle oči, i na njihov sjaj poput sjaja zvezda u noćima koje tek treba da dođu. Mlado izlazeće sunce greje moju kožu, promrzlu posle toliko lutanja po beskonačnosti svih mojih promašaja, neodlučnosti, strahova. Sve je to sada iza mene. Vertikalni stubovi pobedonosne svetlosti padaju na meke paperjaste oblake. Ponovo živim i rađam se iz klice vremena, iz semena koje je posle njegovog nevremena ponovo proklijalo. Bura je prošla, sada još samo blagi povetarac dodiruje moju kosu šapatom. Usnuli, ostavljeni, medvedići odrasli su i više se ne plaše “njegovog” mraka ni pljuskova koje mi je slao. Više se ne plaše grubih reči i promašaja. Pobedonosno podižem ruke u vazduh prema jatu belih ptica koje lete iznad mene. Konačno – ovo je kraj svih mojih lutanja, i početak novih. Stavljam ruku na srce. Tu je, vratila sam ga, istrgla iz njegovih okrutnih kandži. Sve ima novi smisao: i sunce, i vetar u proleće, i evo me… Živim ponovo… Živim bez uspomena. Upijam duboko miris slobode iz svežeg vazduha. Pustio me je, pobegla sam, šta god… Nije mi žao jer će mene mnogi voleti kao što me je on “voleo”, ali njega niko nikada neće moći da voli onoliko koliko ga volim ja. Pobedila sam…On je izgubio, i stojim na ovom rajskom svetlu dok on propada sve dublje u tamu, u noć bez mesečine, bez ijedne zvezde vodilje.

I neću više da pišem za njega jer to nije zaslužio.

I svako slovo koje sam napisala za mene je, za moje bližnje, za život, za slobodu i nečije tuđe oči koje ću jednog dana možda voleti kao što sam nekada volela njegove.'

Dorijan Grej, jedan pogled na mladost

‘’Da biste upoznali njegove knjige prvo morate upoznati njegov život”
Miloš Crnjanski

”Čitajući i proučavajući Vajlda tokom godina, uočio sam nešto na šta njegovi protivnici, kako se čini, nisu ni posumnjali, a to je činjenica da je Oskar Vajld uvek bio u pravu. Savršenstvo mu je predstavljalo smetnju, jer su mu kazivanja bila toliko savršena da su delovala kao nešto samo po sebi razumljivo. Danas se ne može zamisliti svet bez njegovih epigrama i aforizama.’’
Horhe Luis Borhes

Oskar Vajld rođen je 1854. godine u staroj, otmenoj, irskoj porodici. Njegov otac Vilijam Vajld bio je poznati doktor o čijim su se operacijama ispredale mnoge priče. Međutim bio je naširoko poznat po svojoj velikoj slabosti: piću, i imao je veliki broj nezakonite dece. Oskarova majka Frančeska bila je poznata po svojoj dugotrajnoj lepoti, počela je u osamnaestoj godini da piše buntovne članke pune oduševljenja za Irsku, i njene rodoljubive pesme učinile su je poznatom. U takvoj porodici rodio se Oskar Vajld. Majka ga je oblačila u ženska odela jer je oduvek želela devojčicu. Oskar Vajld detinjstvo provodi u raskošnoj kući gde vrlo rano upoznaje piće i boemski stil života. Do svoje jedanaeste godine je verovao da je žensko. Već kao đak, počeo je da se oblači kao dendi i već uveliko je sakupljao dragocene knjige. Imao je svoja izdanja grčkih pesnika koje je neobično voleo.U osamnaestoj godini dobio je prvu zlatnu medalju za svoj pismeni zadatak. Već sledeće godine upisao se na Oksford koji mu je u potpunosti upropastio život. Samoća, pijanke i čitanje strašnih grčkih pesama uticali su loše na njegov život. Na pesničkom takmičenju 1877. godine pobedio je pesmom “Ravena”, a zatim je prešao u London gde je otpočela njegova tragikomedija. Obučen u svilu i kadifu, držeći u ruci ljiljan ili suncokret šetao se po ulicama i salonima, pričajući svima o umetnosti. Ubrzo je postao “genije razgovora”. Oskar Vajld je svakim svojim književnim delom užasavao viktorijansku Englesku nekom prevratničkom idejom poklanjajući joj pri tom neverovatnu lepotu jezika i stila. Vajld spada u onu grupu svetskih velikana, književnika, čiji život poput Servantesovog ili Bajronovog pobuđuje jednako interesovanje zbog svoje uzbudljivosti i tragičnosti kao i dela koje je za sobom ostavio.Vajldova sintaksa uvek je krajnje jednostavna, a njegov stil pisanja je lako čitljiv.
Iako ga Engleska nije prihvatala, u junu 1881. uspeo je da nađe izdavača za svoje pesme. Zbirkom pesama je postao poznat u svetu, i priznat među engleskim umetnicima. Otputovao je u Ameriku da drži predavanja o estetici i piše pesme. Kada bi u to vreme spomenuli ime Oskara Vajlda prva asocijacija na njega bilo bi njegovo oblačenje. U svom čudnom odelu, u zelenom kaputu sa širokim krznom i palicom - izgradjenom po uzoru na Balzakovu - pokušavao je da pobedi čitavu Englesku pa i samoga sebe. Iako “popularan” bio je zamoren borbom za novac, uzaludnim životom i utopijskom, glupom, okolinom. Pokušao je da se spasi ženidbom, 1884. godine oženio se bogatašicom Konstancom Lojd koja mu je kasnije podarila dva sina. Oskar Vajld ni tada nije bio srećan i zadovoljan. Zatvorio se u svoj stan i pisao bajke. Ipak, to su bile godine kada su mu svi saloni bili otvoreni, kada ga je otmeni London slušao. U glamuroznim salonima palio je cigarete sa zlatnim vrhom, držao ih u svojoj negovanoj ruci na kojoj je blistalo zlatno prstenje. Svakoga je, izgleda, očaravao njegov glas sa čistim britanskim akcentom, i kada bi govorio o prošlim vekovima ili o grčkoj poeziji ili o dragom kamenju svi bi zadivljeno ćutali. Bez trunke lažne skromnosti rekao je: ”Moja genijalnost se istrošila u mom životu, a u mojim knjigama samo je moj talenat”.
U to doba vaskrsao je dendizam i rasprostranio se novi oblik hedonizma. Raskošne orgije, u kojima je tražio da utoli žeđ za lepim telima, dovele su ga do propasti. Knjiga ‘’Slika Dorijana Greja’’ ga je dovela čak i do sudnice, ali nikada nije pristao da je se odrekne. Iste godine kada je izdao roman ‘’Slika Dorijana Greja’’, Vajld je upoznao mladog aristokratu i pesnika Ferda Daglasa. Mladi lord je bio izuzetno lep, obrazovan, i šarmantan. Tada se nešto neobično dogodilo sa Vajldom. U njemu se probudila, do tada prikrivena osećanja. Bio je oženjen, otac dvoje dece, ali lord Daglas sve više zaokuplja njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno su pričali u otmenim londonskim krčmama i novinskim redakcijama. Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšte prihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa, u takvim prilikama, nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj javno ga je optužio i uvredio. Vajld na uvredu odgovara pred tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvorila u optužbu.
Prijatelji i rođaci, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: „Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš“.
I želju su mu uskoro ispunili. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala protivprirodni blud. Na sudu je po svom običaju bio drzak i arogantan, još zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi. Pročitali su jedno previše intimno i lascivno Vajldovo pismo upućeno lordu Daglasu.

Tužilac je pitao slavnog pisca: “Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu?”

Vajld: “Obično. Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan.”

Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao.

Sudija ga je pitao: „Priznajete li bar da je ovo izdanje nemoralno?"

Vajld: „Još gore. Priznajem da je rđavo napisano."

Tužilac: “Slikareva simpatija, ljubav, i ljubav prema Dorijanu mogle bi da zavedu običnu osobu da poveruje da je to napisano sa određenom tendencijom?”

Vajld: “Nisam upućen u razmišljanje običnih ljudi.”

Tužilac: “Da li ste nekada ludački obožavali nekog mladića?”

Vajld: “Ne, ne ludački, ja sam za ljubav, ona je uzvišenija. Nikada nisam obožavao nikoga izuzev samog sebe.”

Tužilac: “Rekao bih da to smatrate veoma duhovitim?”

Vajld: “Ne, ni najmanje.”

Tužilac: “Dakle, niste gajili takva osećanja?”

Vajld: “Ne. Čitava ideja je pozajmljena od Šekspira.”

Tužilac: “Ako se ne varam, napisali ste članak da Šekspirovi soneti sadrže nagoveštaj protivprirodnog bluda?”

Vajld: “Naprotiv, napisao sam članak da pokažem da oni to ne sadrže. Usprotivio sam se da se na Šekspirova leđa tovari takva perverzija.”

Tužilac: “Dakle, tvrdite da nikada niste obožavali nekog mladića?”

Vajld: “Znate šta, gospodine Karsone, biće prekasno kad vi shvatite da obožavate mene.”

Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: „Rekoh, da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva ne veruje više u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene."

Sud razgnevljen njegovim drskim ponašanjem osudio ga je na dve godine robije. Svu imovinu su mu prodali na licitaciji. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili. Nekim piscima tamnica je bila početak književne karijere, nekima dalji podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i snaga. Njegova supruga je, sa sinovima, pobegla iz Engleske. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinuli su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se nisu više interesovali za njegove knjige. Čuveni roman „“Slika Dorijana Greja“ objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečaćena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i samoću.
Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Ali pisac još nije bio slomljen. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov pesnički dar, niko mu nije mogao oduzeti.U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo „De Profundis". Delo je posvetio mladom lordu Daglasu prema kome je još uvek gajio nežna osećanja. „De Profundis" je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.
Dok je Vajld ležao u tamnici francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariskih časopisa objavljeni su polemički članci, priređena su predavanja o uhapšenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariskim pozornicama. Ali hladne engleske puritance ni malo nije tronula francuska sentimentalnost.
U tamnici, u dugim časovima očaja i samoće, sećao se svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: „Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godina na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju".
Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag u Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i njegove reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani čovek u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su u nepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reei. „Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati..."
Omražen, ismejan i napušten Oskar Vajld je promenio ime u Sebistijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti i lepih uspomena - Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili, robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.
Na svetlim pariskim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti.
Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao i da je poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga.
Krajem novembra 1908. godine u hotelu „Alzas“ ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na poćetku novog veka, još mlad u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariskih bistroa.

Jedan pogled na mladost

„Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju u stopu prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je ne razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze ružni i glupi. Oni mogu mirno da sede i da bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar pošteđeni saznaj o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takva kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote...“
Oskar Vajld

U svom romanu, Oskar Vajld je tražio senzacije izvesnog tajnog čulnog otkrića. Najviši stepen Vajldovog romana svakako je priča, koja je ustvari, bajka. Tri glavna lika su tri ličnosti Oskara Vajlda. Lord Henri, lord koji prezire sve duhovno, slikar Bejzil koji obožava sve što je lepo i savršeno i Dorijan, mladić koji se strmoglavljuje u uživanje i tu pokušava da pronađe tajnu života. Smatram da je ‘’Slika Dorijana Greja’’ najsjajniji roman dekadentne engleske aristokratije. Roman nije prihvaćen odmah po izdavanju zato što mnogi nisu imali ljubavi za neizlečivu mladost Dorijana Greja, ni razumijevanja za ono dečačko uverenje da se maštanjem, laganjem, zavođenjem i maskama može spasiti od monotonije. Vajld kaže: ”Čovek je najmanje svoj kada govori u svoje ime, dajte mu masku i reći će vam istinu.”. Svojim nesvakidašnjim romanom dostigao je genijalnost a ljudi opraštaju sve osim genijalnosti. Dorijan Grej svojim načinom života potvrđuje da je Bejzil, autor njegovog portreta, bio u pravu kada je izneo mišljenje da model nije ono što slikar otkriva jer na obojenom platnu slikar otkriva samoga sebe. Dorijan Grej nije se identifikovao sa portretom jer nije razumeo poruku da život treba da se reformiše prema ideji lepote pa se njegovo gnusno ponasanje nije odrazilo na njegovoj lepoj spoljašnjosti već na portretu gde je lepota lika izraz duhovnosti autora. Dakle, umetnička lepota pretvara se u savest koju Dorijan pokusava da uništi a umesto nje uništava samog sebe.
Razapetost između večne mladosti i straha od neumitne starosti, između lepote duše i tela, između materijalnih i duhovnih vrednosti – to čini knjigu ''Slika Dorijana Greja'', Oskara Vajlda, posebnom. Kontroverzni pisac, utkavši pomalo sebe samog u svaki svoj lik, otkrio je ljudske mane, razmišljanja i osećanja, kroz zanimljivu fabulu i impresivne dijaloge. Dorijan Grej – nije li to zapravo jedna strana Oskara Vajlda? On je visok, zgodan, prelep mladić svetle kovrdžave kose, savršenog osmeha i izvajanog tela. Taj mladi čovek koji u jednom trenutku shvata da poseduje sve što želi – mladost, lepotu, šarm, harizmu... U tom trenu želi da zaustavi vreme, da taj period njegove ''savršenosti'' traje večno, da nikad ne dođe ono neumitno, neizbežno kao što su starost, i smrt. Vreme brzo leti i pred sobom briše sve, prolaznim stvarima se gubi trag, a ciklus života se nastavlja. Sve je krug, a krug se obrće, za tren ono što je bilo mlado postaje staro, ono što je bilo lepo postaje ružno, ono što je bilo zanimljivo i interesantno – dosadi kad-tad. To okrutno saznanje kao da je ošamarilo Dorijana. Kao što je besmisleno polemisati o cvetu u proleće, tako je besmisleno polemisati i o Dorijanovoj lepoti. Cvet svene u jesen, a tako je i Grej bio svestan da će sve ono lepo, sjaj iz očiju, rumenilo obraza, brzo proći. Niko nije uspeo da prevari starost, ali Dorijan je iskreno i jako poželeo. A želja je početak svega. Da je upravo tom željom, nesvesno prodao dušu đavolu, možda bi se pokajao. Možda bi shvatio da život nisu samo materijalne stvari: lepota, popularnost, harizma, novac... Možda bi razumeo da je tom jednom svojom naizgled bezopasnom željom sklopio pakt sa đavolom i potpisao svojoj duši smrtnu presudu. Da, Dorijan će nastaviti da živi u blaženstvu, u savršenom skladu sa načelima estetike. Stekao je popularnost, osvajao ženska srca olako, igrao se sa osećanjima, naučio je da ceni materijalne vrednosti – jednom rečju ostao je plitak. Ali, patnja uči čoveka, pomaže mu da sazri i da prihvati svoje greške kako ih ne bi ponovio. Dorijan je uspešno prkosio vremenu, prirodi i Božijim zakonima. Oskar Vajld tu dilemu ostavlja otvorenom. Kao da ni sam nije siguran kojem bi se carstvu privoleo zemaljskom ili nebeskom? Da li bi pre prigrlio čistotu duše, ili neograničena uživanja na zemlji? Postoji priča koja govori o tome da svaki čovek nosi anđela na desnom, i đavola na levom ramenu. Tako i Dorijan Grej ima svog anđela i đavola, savetnike, prijatelje koje izgrađuju njegovo ponašanje i njegovo mišljenje umesto njega samog. Može se reći da je Dorijan zapravo jedno izraslo dete, još uvek samo nezreli dečak u duši. On zna šta želi, ali ne pazi na posledice. On nema sopstveni karakter, niti se trudi da ga izgradi. Njegovo mišljenje ne postoji. On uči i upija dušu, misli i stavove svojih prijatelja lorda Henrija Votona i Bejzila Holvorda.
''Ne postoji nešto što bi moglo da se nazove dobrim uticajem. Svaki uticaj je nemoralan – nemoralan sa naučne tačke gledišta. Zato što uticati na nekoga znači predati mu sopstvenu dušu. On ne misli svoje prirodne misli, niti gori prirodnim strastima. Njegove vrline nisu stvarne za njega. Njegovi grehovi, ako grehovi postoje, pozajmljeni su. On postaje eho nečije tuđe muzike, glumac uloge koja nije napisana za njega. Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu – to je razlog našeg postojanja. Danas se ljudi plaše sebe. Zaboravili su na najvišu dužnost, dužnost koju čovek duguje sebi. Naravno da su milosrdni. Hrane gladne i oblače prosjake. Ali njihove duše skapavaju od gladi i gole su. Strah od društva, koje je osnov morala, strah od Boga, koji je tajna religije – to su dve stvari koje vladaju nama.''
Bejzil Holvord je zapravo Grejov anđeo čuvar, jedina njegova krivica jeste što ga je naslikao i time ovekovečio tu idealnu lepotu, i želju, greh, za večnom mladosti. Lord Henri Voton je iskusan, mudar, i lukav – on sa lakoćom puni lepu i šupljikavu glavu Dorijana Greja svojim stavovima, svojim mislima i ubeđenjima. Dorijan sve do jednog prihvata, bezuslovno. Lord Henri vaja njegovu dušu i njegov karakter, stvara novog Dorijana, Dorijana koji je svestan šta želi, i koji je navikao da dobija baš sve što poželi:
''Najhrabriji među nama plaše se sami sebe. Sakaćenje divljaka tragično je preživelo u samoodricanju koje upropašćuje naš život. Kažnjeni smo zbog odbijanja. Svaki nagon koji nastojimo da prigušimo neprestalno kljuca u mislima i truje nas. Telo greši jednom i onda je s gresima završeno, jer je delanje način pročišćenja. Onda ne ostaje ništa osim sećanja na uživanje, ili milina kajanja. Jedini način da se čovek otarasi iskušenja jeste da mu popusti. Ako mu odoliš, duša ti se razboli od čežnje za onim što je sebi zabranila, od žudnje za onim što su njeni monstruozni zakoni učinili monstruoznim i nemoralnim... Ništa dušu ne može da izleči osim čula, baš kao što ništa ne može da izleči čula osim duše.''
Dorijan Grej se u svom razvoju rukovodio pomenutom misli. Grozničavi strah od starosti ga je slepo progonio, pa se trudio da ''shvati svoju mladost'' dok je još posedovao. ''Nemojte da proćerdate zlato svojih dana slušajući dosadne, pokušavajući da popravite beznadežne promašaje ili odričući se života u ime neukih, običnih i prostih. To su nezdravi ciljevi, lažni ideali našeg doba. Živite! Živite divnim životom koji se nalazi u vama! Tražite uvek nova uzbuđenja. Nemojte ničega da se plašite... Novi hedonizam – to je potrebno našem dobu.''
Ali da li je baš tako? Dorijan nerazmišljajući, fasciniran, prihvata ovaj savet, i počinje tako da se ophodi: bahato, bezosećajno, oholo. Od nevinog deteta nastaje emotivna škrtica.
Smatram da se svi ljudi ovoga sveta rađaju kao minijature Dorijana Greja: prelepi, čisti i neiskvareni. Samim činom rađanja stvara se Božije dete, biće koje je malo, lepo, nežno i osetljivo, bez ikakvog znanja o svetu i predostrožnosti. Okolina je ta koja iz deteta stvara odraslu osobu. Čudo je kako mala deca mogu da udahnu život i gomili krpa. Dele najlepše trenutke sa igračkama, ispunjeni dobrotom, iskrenošću, i radosnim smehom. Dane i noći. Onda jednostavno odrastu, postanu idioti, počnu da oblikuju svoje živote. Još gore: okolina i društvo počnu da oblikuju njihove živote. Baš kao što je Lord Henri želeo da upropasti Dorijana. Čim ga je ugledao, tako čistog, prelepog, mladog i neiskvarenog, želeo je da mu se približi, da mu usadi svoje stavove, svoje misli, da ga iskvari. Naučila sam da ljudi nikada ne praštaju uspeh. To je ono što ih večito čini ljubomornima. Ako oni nisu lepi, otkud nekom drugom pravo da bude? Ako oni nemaju novca, kako se neko drugi može usuditi da ga ima? Ako oni nisu voljeni, zašto bi iko drugi bio? Da li je to zapravo ljudsko prokletstvo da moraju da unište sve ono što je idilično, da naruše harmoniju, da pokvare neiskvareno? Čini mi se da je želja koja se javila u lordu Henriju ista kao i želja čoveka da ubere lep cvet čim ga ugleda? Kada vidi prekrasnog leptira da ga probode, i ubije, proglasivši ga pritom za sopstveno vlasništvo. Čim se detinjstvo završi počinju podele, ljudi se izdvajaju, stvaraju prijateljstva, ostvaruju veze i kontakte sa raznim ljudima raznih ćudi. Neke od njih izgrađuju zbog sujete, druge zbog koristi, treće iz ljubavi,… Lično, ne volim nikoga da vidim u svojoj ''crvenoj zoni'', a smatram da crvenu zonu – svako od nas ima. Tu su svi oni unutrašnji strahovi, sitne nesigurnosti preko kojih smo samo prebacili plašt i koje jednostavno ignorišemo, bolna sećanja ili bitke koje smo vodili sa sopstvenom sujetom ili alter egom, delovi prošlosti po kojima ne želimo da kopamo. Unakažene slike Dorijana Greja – isto onoliko iskvarene grehom ili ljubomorom, koje ne želimo da budu ikada viđene, i kojih kao i da nismo svesni. Nije li upravo to, ono što ljudi pokušavaju da pogode i razotkriju svojim zluradim komentarima, ironijom, sarkazmom i podmesima? Materijom koju su i Dorijan i lord Henri odlično poznavali.
Dorijan Grej nam pokazuje kako svet u dvadesetom i dvadeset i prvom veku polako postaje moderna Sodoma i Gomora. Na njihovom prestolu sedi Dorijan Grej, ponosan i gord. Isti takav grešnik, smatram, nalazi se bar po malo u svakome od nas. Lepo je imati zacrtane ciljeve, i neumitno raditi na njihovom ostvarenju. Da, sve se može što se hoće, ali šta je zapravo Dorijan želeo? I kakvim se sredstvima služio da do toga dođe, koliko je ljudi morao da pregazi i povredi na svom putu? I to ne stranaca, već ljudi koji su ga voleli, možda samo slepo obožavali, ljudi za koje je tvrdio da su mu dragi. Dorijan je pomalo kukavica, pomalo mekan. On ne ume i ne želi da pati... Svoje patnje okončava brzo, ne birajući način. Nikad ne preispituje svoju odluku da li je to što čini ispravno ili pogrešno. U početku oseća kajanje, bled odsjaj griže savesti. Ali kako vreme prolazi njegova bezosećajnost nadvladava i on postaje egoistični, samoživi, materijalni stvor – bez ikakve savesti i duše. Dorijan je i sam žrtva loših saveta, i iskvarenih uticaja okoline. On je zatrovan, zaslepljen čarima života i uživanjem u grehu, iz naivnog dečaka izrasta u monstruma. Ne čoveka, jer čovek ima dušu, emocije, svest i savest. Dorijan to nema. On je ljuštura, lepa dekoracija, ukrasna školjka. Njegove emocije ne vrede ništa više od prašine, a u njegovom srcu vlada večiti led. Otuđen od osećanja i svakog osećaja za humanost i pravdu, Dorijan postaje zver i tako se i ponaša. Gazi i povređuje ljude koji ga slepo obožavaju. Odnos između okoline i Dorijana je isti onaj kao kod muve i pauka. Dorijan ih hipnotišuće privlači svojom lepotom, šarmom, zanimljivošću. Pruža varku, i njegovo naizgled savršenstvo, iluzija koju stvara, razbija se onog trena kada ljudi shvate da su u zamci, da su čvrsto svezani u mrežu intriga, sujete, narcizma, i oholosti. Ali tada je prekasno – već su u zamci i Dorijan ih polako uvlači sve dublje i dublje u svoju mrežu, hrani se njihovom pažnjom i njihovim slepim obožavanjem. Polako, isisava životnu energiju iz njih, hrani se njihovim komplimentima, i postaje užasno ljubomoran kada ne dobija kompletnu pažnju okoline. On smatra da ima pravo da neprikosnoveno zahteva baš sve što poželi. Njegova glad ne bira sredstva, i zbog njegovih hirova i igrarija ljudi pate, stradaju, pa čak i ginu. Smrt okončava njihovu patnju i započinje Dorijanovu, jer se namiče na kantar njegove duše i greha koje je počinio. Ujedno Dorijan je i stradalnik i zločinac, ubica ali i samoubica. To čini njegov greh dvostruko težim. Svakog dana potrebna mu je nova doza obožavanja, ljubavi, pažnje i slepe požrtvovanosti, a razjarenost, ljubomora, tuga i bol koji proizlazi iz samoživosti samo su odraz njegove iskvarenosti. Dorijan postavlja pitanja, poput deteta, ono što ne shvata želi da shvati, ono što ne zna da nauči i nepoznato da spozna i iskusi. Tako upija svaku rečenicu svog prijatelja lorda Henrija, i postupa isključivo u skladu sa sopstvenim potrebama radi zadovoljenja svojih pohlepnih želja.
Upoznaje osnove načela o lepoti ''Lepota je obličje Genija – u stvari ona je viša od Genija, budući da joj nije potrebno nikakvo objašnjenje. Ona spada u velike činjenice života, kao sunce ili proleće, ili odraz u tamnoj vodi srebrne školjke koju mesecom zovemo. Ona je neosporna. Ona ima božansko pravo na apsolutno preimućstvo. One koji je poseduju ona čini prinčevima. Smešite se? Ah! Kad je budete izgubili nećete se smešiti... Ponekad se kaže da je lepota samo površna. Možda je tako. Ali nije tako površna kao Misao. Za mene je Lepota čudo nad čudima. Samo plitki ljudi ne sude prema izgledu. Prava misterija sveta je ono vidljivo, ne nevidljivo...''.
Nažalost, u dvadeset i prvom veku mnogi ljudi dele mišljenje lorda Henrija. ''U zdravom telu: zdrav duh'', poslovica je koja nije bez razloga bila načelo etike u helenističkoj, Platonovoj, Grčkoj. U zdravom telu (lepog, prijatnog i privlačnog izgleda, i sa odgovarajućim, standardnim funkcijama) treba da je zdrav i duh, jer telo je stanište duha, njegova kuća i materijalno otelotvorenje sve dok duša boravi na ovom svetu. Iskvareno telo može pokvariti i dušu, raniti je, pa ona može vrlo lako početi da truli i da se kvari. Ali isto tako iskvarena duša kvari telo, ono što je bilo oličenje lepote postaje oličenje gnusobe. Dorijanu se to nije desilo, čudom, pošto je portret preuzeo sve njegove grehe i zverstva na sebe. Običan čovek, iskvarenog duha, može biti i lep u mladosti, ali kako stari posledice beskrupuloznog i monstruoznog života talože se na njegovom licu, telu, držanju. Kada ostari takav čovek će teško moći da se prepozna u ogledalu, u odrazu zgrbljenog, bolesnog, usamljenog i odbačenog džangrizavog starca. Tada, kada sva mladost i lepota prođu, shvatiće ono najstrašnije: da je prazan, usamljen, i nesrećan. Upravo takav je Dorijan bio svaki put kada bi pogledao svoju unakaženu sliku. U zdravom telu bi trebalo da stanuje samosvesan duh pun potencijala, energije i ideja kako da materializuje sve svoje zamisli i ideje. Nažalost Dorijan je gajio i pazio samo svoje telo, ali ne i dušu. Nije shvatio da čovek treba da se uzdiže i nadograđuje kako fizički, da teži ka otelotvorenju osnovne ideje ''lepote i zdravlja'' na zemlji, tako i psihički: kroz rad, umetnost, kulturu, duhovnost, dobrotu, znanje, i etiku. Samo tako, te dve neophodne polovine, koje uslovljavaju jedna drugu, mogu dati odgovarajuću celinu.
Dorijan Grej je zahvaljujući svojoj lepoti postao princ i dobio mnoge beneficije, ali njegovo srce se skorelo, sledilo, zarđalo. Iz takvog načina razmišljanja, proistekle su mnoge žrtve. Prva žrtva Dorijanove bezosećajnosti, bila je mlada devojka, Sibil Vejn. Sa samo sedamnaest godina, zaslepljena nadljubavnom ljubavlju prema Dorijanu, dala je sve ono što je mogla da postane, svoju budućnost, talenat, sreću, samopouzdanje, a naposletku i život, svom Čarobnom Princu – Dorijanu Greju. Privučena Dorijanovom neodoljivošću, pala je u vrtlog ljubavi i zaljubljenosti. ''Ne stvaraj sebi lažne idole!'' Sibil je prekršila Božiju zapovest i učinila idolopoklonstvo, vaznoseći Dorijana van granica realnosti. Idealizovala ga je, obožavala ga bez predostrožnosti i strepnje. Sibil je dotaknuvši Dorijanove usne ''slobodna u zatvoru strasti''. Ona je postala Dorijanov zatvorenik, njegova robinja, žrtva, igračka. Sibil nije znala šta se krije iza lepog lica Dorijana Greja, jer to nije tako očigledno. Jedna od karakteristika narcizma je i veština manipulacije kojom hvataju ljude u svoju mrežu, terajući ih da ''hrane'' njihov ego. U takvu mrežu bila je zapletena i Sibil. Dorijanu je bila stalno potrebna pažnja, i kada je ne bi dobio osećao bi se prazno i depresivno. Da bi obezbedio svoje zalihe Dorijan je dao sve od sebe da postane nezamenljiv u Sibilinom životu, da njeno samopoštovanje i identitet počne da zavisi od njega, kako bi mu pružila ono za čim žudi: njeno divljenje i njenu zavisnost. Govorio joj je ''Ti si divna'' – što je za većinu žena, pa i za Sibil Vejn pravo okrepljenje. Ali onda ju je izolovao i koristio njenu sve veću emocionalnu zavisnost da bi nahranio spostveni naizgled prejak, ali zapravo prikriveno krhki, ego. Nagnao ju je da veruje u varku da je u njemu pronašla istinski srodnu dušu. Dorijan se, kao narcis, prema drugima odnosio krajnje eksploatatorski. Za njega je veza sa Sibil Vejn bila poput droge – jer je više od bilo čega drugog bio preokupiran sopstvenim zadovoljstvom. Dorijanove tehnike slične su onima koje se koriste u sektama da bi se razvila osećanja euforije i ekstremne zavisnosti. Dorijan je, svesno ili nesvesno, Sibil Vejn pokušao da izoluje, liši sna, i na kraju krajeva i njen talenat je izbledeo. Sibil Vejn uhvaćena u mrežu biva omamljena i zapada u stanje ''opijenosti narcizmom'', opijenosti Dorijanom. Baš kao da je u nekoj dvočlanoj sekti, Sibil Vejn prožimaju snažna, hiperrealna, euforična osećanja. I ona, posle nekog vremena, ne obazirujući se na savete i upozorenja svog brata, biva spremna da učini za Dorijana što god zatraži.
Na neki svoj način, i Dorijan Grej iskreno veruje u ljubav – ali to je iskrivljena ljubav koja opterećuje. On želi da druga osoba prestane da postoji kao zasebna ličnost, da se stope, a da Sibil nastavi da bude blistava, misteriozna, neuhvatljiva... Međutim, kada je Dorijan shvatio da je uspeo da je veže za sebe, njegova šarmantna maska pada i na površinu izlazi njegovo pravo, narcističko ja, sa svim besom i ohološću koju vuče. Bez njegove pažnje Sibil je osećala užasnu prazninu, jer je postala emocionalno zavisna, uz njega je osećala posebnu mešavinu adrenalinske groznice i bajkovitosti – uzbuđnja koja je verovala da više nikada neće moći ponovo da nađe. Dorijan Grej je spolja gledano divan, privlačan, šarmantan i pun samopouzdanja – što je njegovo lažno ''ja'', dok su njegova prava osećanja – bes i sumnja u samog sebe - koja ga izjedaju, skrivena unutra, poput groteskne slike zaključane na tavanu. Dorijan Grej je poput leptira, a Sibil Vejn bila je njegov prvi cvet. Leptir je “krhko” stvorenje, simbol lepote, kreativnosti i nezaustavljivog duha. Ali važno je shvatiti da je leptir takođe simbol okrutnosti. Dorijan Grej, plavi leptir, došao je tu odjednom i nepozvan počeo da uzima ono najbolje iz cveta. A kada se bude zasitio odleteće i potražiti novi cvet. Sibil Vejn mu je brzo dosadila. Čim je osetio njenu naklonost, a oličenje obične smrtnice u njoj, postala mu je dosadna. Zamahnuo je svojim plavičastim, lepršavim krilima i odleteo. Nastavio je da leti dalje svojim putem, ne obazirujući se na grižu savest, nesvestan toga što je učinio. Leteo je… i leteo… Potpuno bezbrižno, kao da na svetu ne postoji niko osim njega. U njegovoj glavi i ne postoji niko osim njega. U njegovim mislima kasnije se javila trunčica lažnog pokajanja, blesak onoga što je učinio, ali on svoj minorni bol, i razočarenje upoređuje sa njenim bolom neuzvraćene ljubavi, srušenih snova, budućnosti, svega…
''Ti si ubila moju ljubav, da ubila si moju ljubav. Raspaljivala si moju maštu, a sada ne pobuđuješ ni radoznalost. Jednostavno ne izazivaš ništa. Voleo sam te zato što si bila divna, zato što si posedovala genij i intelekt... Sve si to odbacila. Ti si plitka i glupa. O Bože! Kakva sam budala bio! Ti mi sada ne značiš ništa.''
Dorijan ju je posle ovoga ostavio da leži u suzama, na podu, očajnu, i poniženu ''kao zgaženi cvet''. ''Ima uvek nečeg smešnog sa emocijama onih koje je čovek prestao da voli. Sibil Vejn mu je sada izgledala apsurdno i melodramatično. Njene suze i jecaji nervirali su ga...
...''Ja odlazim'', reče on na kraju mirno i jasno, ''Ne želim da budem grub, ali ne mogu više da te vidim. Razočarala si me.'' Ona je tiho plakala i nije odgovarala, nego je samo puzala prema njemu. Njene ručice su se slepo pružale, tražeći njega. On se okrenu i napusti sobu.''
Dorijan je smatrao kako je život sam po sebi plitak. Kako su ljudi niska, pa ipak neodoljiva, stvorenja. Ja često razmišljam o stvarima koje sačinjavaju osnovu svega. Ljubav. Mržnja. Strast. Greh. Lepota. Harmonija. Sloboda. Život. Smrt. Ipak, svaka tačka sudbine ima prekretnicu sa jednom jedinom rečju ‘’ALI’’, i to ‘’Ali’’ uvek postoji. Ponekad mi se čini da je ceo svet na mom dlanu. Da imam potpunu moć da menjam stvari. Problem je taj što se dobre odluke najčešće donose sa zakašnjenjem. ‘’Pratiti čudnu, tešku, logiku strasti i emocionalni život intelekta - uočiti gde se sastaju a gde se razdvajaju, gde se spajaju a gde se mimoilaze’’ To je radost. A ljudi uvek, ali uvek, streme da ugrabe radost, ne mareći za cenu... Ljudska bića, kao i Dorijan, strepe od ljubavi i osećanja jer dobro znaju da ‘’tamo gde počinju osećanja -razumu se gubi svaki trag’’. Dorijan je znao da ljubav izmeni čoveka, a on nije želeo da se menja. ‘’Duša i telo, telo i duša. Kako su samo misteriozni! U duši ima nečeg animalnog, a telo ima svoje trenutke duhovnosti. Čula mogu da oplemenjuju a intelekt da kvari. Ko može da kaže gde prestaju duševni a počinju fizički nagoni?’’. Dorijan se plašio onih prvih, plašio se ljubavi. Pod snažnim uticajem lorda Henrija Dorijan je mislio, zapravo bio je siguran da ‘’kada se čovek zaljubi uvek počinje obmanjujući sebe a završava obmanom drugih.’’.
‘’U ljubavi je beg jedina pobeda... A samo kukavice beže pred osećanjima.’’, Sibil Vejn nije bila kukavica, ali Dorijan jeste.
Podstaknuta neuzvraćenom Sibilinom ljubavlju, počela sam da razmišljam o njenim emocijama. Potresla me je zla kob tako mlade, i nedužne devojke, koja je izgleda bila neizbežna. Pokušala sam da se poistovetim sa njom, da sagledam svet kroz prizmu njenog života, iz njene perspektive posmatram Dorijana. Sibil vidim kao sedamnaestogodišnju devojku burnih osećanja, odveć zrelu da bi bila devojčica, i isuviše detinjastu da bi bila žena. ‘’Stajala je tu, na velikoj pozornici života, i živela je svoju najlepšu tragediju. Oduvek je bila heroina. Poslednje veče koje je igrala, igrala je loše zato što je spoznala realnost ljubavi. Kada je spoznala njenu nerealnost umrla je, kao što je možda umrla Julija. Opet je prešla u sferu umetnosti. Ima u njoj nečeg od mučenice. Njena smrt sadrži svu patetičnu uzaludnost mučeništva, svu njenu iskopnelu lepotu.’’ Dorijan Grej nikada nije bio neko koga je Sibil volela, ili onaj koga će voleti, on je oduvek bio i ostao onaj koga ona voli. Velika su srca koja vole, a mala čekaju da budu voljena. Tako je malo, oholo srce Dorijana Greja čekalo da zada smrtonosan udarac Sibil Vejn. Ono što je od njega čula, surovost umesto zahvalnosti i ljubavi – bili su gori od smrti. Mislim da se osetila poniženo, grozno. Tako odbačena asocirala me je na zgaženi opušak cigarete. Za mene Sibil je poput igračke kojoj je kaprica, u trenutku besa, otkinula glavu i bacila u najudaljeniji ćošak sobe.
Druga Dorijanova žrtva bio je Bejzil Holvord. To što je ubio sirotog Bejzila govori puno o surovosti i nemoralu. Da li ubica može da ima obraza? Ne, Dorijan je ubivši Bejzila praktično ubio svog stvaraoca. Bejzil je mučenik, nipošto ne može biti krivac. Ali, on oseća krivicu i grižu savesti što je uopšte ovekovečio savršenstvo, što je napravio Dorijanov portret. Smatra da je njegova krivica možda čak i najveća, samim tim je ustuknuo pred užasom slike koju je on, svojeručno, naslikao. Njegova krivica ne postoji, jer čovek koji stvori nešto iz dobre namere, a to nešto se otrgne kontroli i preraste u katastrofu, svakako nije krivica dobronamernog stvaraoca. Bejzil je samo želeo sliku svog ljubimca, da ovekoveči njegovu lepotu kako bi mogao uvek da je se seća. Dorijan Grej je pretvorio svoju sliku u ruglo, podsvesno prebacio krivicu na sirotog slikara, jer nije mogao da podnese teret koji je nosio. Verujem da je za Bejzila smrt bila blaža kazna od griže savesti koju je osećao i patnje što se njegovo delo pretvorilo u ružnu karikaturu, što mu je njegova tvorevina iskliznula kroz prste i izmakla kontroli. Lord Henri, za razliku od Bejzila, smatra da biti dobar znači biti u harmoniji sa samim sobom, i da je nesklad prisiljavati nekoga da bude u harmoniji sa drugima. Njegova načela su načela licemerja, egoizma i hedonizma, koji u svakom trenutku dominira. Lord Henri uživa veliku količinu samo-udovoljavanja, njegov egoizam i samoljublje prevazilaze sve granice normale.
Za njega su žene smešna bića, ljubav je smešan teret, a ''greh'' i uživanje jedini životni cilj. Koristi se sofizmom, kako bi i druge uverio u istinitost svojih tvrdnji. Dorijan je svestan lordovog lošeg uticaja i nepravilnog načina razmišljanja:
''Hari, ti si užasan! Ne znam zašto te toliko volim.
- I uvek ćeš me voleti, Dorijane... Da, Dorijane, uvek ćeš me voleti. Za tebe predstavljam sve grehove koje nisi imao hrabrosti da počiniš.''
Lord Henri dovodi u pitanje i samo postojanje duše:
‘’…Pomišljao sam da kažem proroku da Umetnost ima dušu, a da čovek nema. Bojim se, međutim, da me on ne bi shvatio.
- Nemoj, Hari. Duša je grozna realnost. Može da se kupi i proda, a i da se trampi. Može da se zatruje ili učini savršenom. U svakome od nas postoji duša. Ja to znam.
- Jesi li sasvim siguran, Dorijane?
- Sasvim.’’
Dorijan u tom mraku pronalazi svoj komadić plavog neba. Njegova svest o tome šta je učinio, i možda čak i pokajanje za grehe koje je počinio, dovodi ga do kraja njegovih lutanja. Uništivši osakaćenu sliku, on uništava i samog sebe, prima sve grehe na sebe pre nego što pođe ‘’Bogu na istinu’’.
‘’Da li je zaista istina da čovek ne može da se promeni? Oseti divlju žudnju za neukaljanom čistotom dečaštva – dečaštva rumenobelog, kako se jednom izrazio lord Henri. Znao je da je uprljao sebe, da je um ispunio pokvarenošću a maštu grozotom, da je na druge pogubno uticao i da se pritom strašno veselio, da je osramotio život onih ljudi koji su bili najlepši i koji su najviše obećavali. Da li je sve to nepovratno? Zar za njega nema nade? Zatim se zgrozi nad svojom lepotom, baci ogledalo na pod I zgnječi ga u srebrnastu paramparčad. Uništila ga je sopstvena lepota, lepota i mladost za koje se molio. Da njih nije bilo život bi mu verovatno bio besprekorno čist. Njegova lepota bila je samo maska, a mladost obmana. Mladost ga je uništila.’’
Mladost i oholost su uništili Dorijana, a Dorijan je uništio sve oko sebe: Džejmsa Vejna, Sibilinog brata, koji trune u bezimenom grobu Selbijskog groblja, Alena Kembela pošto je njegovo samoubistvo bilo samo reakcija na Dorijanovo delo, Sibil Vejn, mladu glumicu sa lepom perspektivom, Bejzila Holvorda, svog najodanijeg prijatelja i stvaraoca. Pred sam svoj kraj, Dorijan je zaželeo novi početak, novi život. Na neki čudan način i dobio ga je – smrću. Jer je svaka smrt, jedan novi početak. Isto tako nesvesno kao što je ubijao svoje žrtve, Dorijan je ubio i sebe, a za sobom povukao i tajnu večne mladosti, i sliku koja je bila jedini svedok jedne mladosti, prolaznosti, težine greha i važnosti ljudske duše. Vajld je na mladost gledao kao na nešto što je uzvišeno. On je, bez svake sumnje, cenio mladost više nego nauku, i kada bi je vagao bila bi teža od svih velikih umova ovog sveta, bila bi teža čak i od iskustva. On je voleo svoju mladost, svoje detinjstvo, onako nevino i ružičastorumeno, provedeno u svili i kadifi, visoko iznad krutog društva viktorijanske engleske. Vajld je voleo mladost, jer je mladost nevinost, svežina, čistota, nadahnuće i izobilje energije, lepote, optimizma i volje. Mladost – to je kolevka svega onoga što ljudi ne uspeju da zadrže pošto ih vreme u galopu pregazi. Mladost je ono za čime Oskar Vajld naj više žali, ono što je uzvišeno, fenomenalno, i nažalost, neponovljivo. Treba shvatiti da je čovek svakim danom mlađi nego što će biti sutra, kad osvane. Treba shvatiti izreku ''Carpe Diem'', iskoristi svaki svoj dan, sat, sekund, kao da je poslednji. Iz mladosti treba crpeti maksimum, treba se truditi, ustajati i iznova, i iznova padati, i nastavljati dalje, hrabro. Pre svega: treba sanjati i želeti, jer su snovi i želje osnova i motivacija za sve u životu. Samo nebo je granica, Vajld je to znao, i zato je neskromno hrlio napred. Postupati pravilno i odmereno, ali sa obiljem volje i snage, sa buktinjom želje i snova koja se nikada neće ugasiti. Samo tako možemo dočekati starost spremni, bez kajanja i žaljenjem za mladosti. Tada starost, koja dolazi neumitno, ne bi naišla na grozan prizor unakažene slike ljudske duše, ne bi naišla na oholost, i zverstvo, ne bi naišla na starca – već samo na starog čoveka mladog i čistog duha. Na taj način svaka ljudska mladost bi bila odraz lepote, vrlina i smernosti, spremna da primi darove koje donosi vreme.

Literatura:

‘’Slika Dorijana Greja’’, Oskar Vajld
http://www.michaelpitt.com/

HP fanfikcija

~Poglavlje 1~

Blagi sumrak je okupao krajolik. Izgledalo je kao da stari prašnjavi London tone u san delimično obavijen metalnom izmaglicom. Između pramenova industrijske magle mogle su se videti uske ulice užarenog asfalta, i oblaci visoko iznad, koji su se prelivali poput opala dok su klizili preko srebrnkastog polumeseca. Ona pogleda kroz prozor svoje ulice, gde je bio smešten internat. Sedela je kruto na ivici kreveta posmatrajući ljude poput sitnih tačkica koje su milile i vrvele ulicama. Šta uopšte znači sudbina jednog čoveka? Kao i svake godine u ruci je grčevito drzala mali komad papira na kome su se oslikavala slova napisana zelenim mastilom. Još samo mesec dana i otpočeće nova školska godina na Hogvortsu. Njena poslednja provedena tamo. Ipak, sada nije mogla da misli na Hogvorts, prekosutra je počinjalo svetsko prvenstvo u kvidiču. Nešto o čemu su sve njene prijateljice raspredale već mesecima. Zazvonio je telefon, ali njoj se nije ustajalo. Telefon je zvonio, i zvonio i zvonio... Konačno Sanja otvori vrata, i skinuvši prljave starke jednim potezom, potrčala je preko sobe čiji su zidovi bili prekriveni knjigama, i bacila se na jastuke da dohvati slušalicu telefona koji je dosadno zvonio na podu. Najradije je htela da šutne Becky što se nije javila: bio je to Harry.
«Jel se sutra nalazimo?» bilo je prvo što ju je pitao. «Znaš dogovorio sam se sa Ronom i Hermionom da ćemo se naći negde oko pola jedanaest. Naravno samo ako to vama odgovara...?»
«Mhm..» promrmlja Sanja nesigurno. «Da mislim da će to biti u redu sa nama. Ovaj znači u pola jeedanaest...Gde?»
«Pa kod Tauer Bridža, znaš već gde, tamo je portacioni ključ» odgovori Hari «On će nas prebaciti direktno do stadiona, ovaaaj ispravi me ako grešim..»
«Ma ne, znaš ja sam malo rasejana ovih dana» reče Sanja, prevrnuvši se na leđa na jastucima i namestivši slušalicu između uveta i ramena. «Jel si nabavio karte ili da kažem Tamari da ona nabavi?»
«Nabavio sam sv...» poče Hari ali se naglo trgao jer je začuo pozamašne korake svog teče Vernona. Darslijevi mu nikako nisu dali da koristi telefon pogotovo ne da bi zvao one svoje 'ludake'. «Slušaj Sanja, moram da prekidam. Budite sutra kod Tauer Bridža u pola jedanaest, i ne brinite za karte. Sve sam nabavio.»
«Ok.» reče Sanja pomalo uvređeno jer je shvatila da Hari želi da prekine razgovor. «Onda vidimo se tamo. Ćao.»
«Tut-tu-tut-tuuu» čulo se iz Harijeve slušalice. Sanja mu je spustila slušalicu pre nego što je ovaj i uspeo da kaze 'Ćao'.
Becky okrete glavu od prozora i sada su njena dva užarena zelena oka bila uperena u Sanju.
«Hari, jel?» reče Becky nepomerivši pogled sa Sanjinog lica.
«Da. Sutra treba da se nađemo sa njima kod Tauer Bridža u pola jedanaest.» Sanja se namesti u turski sed, počevši da se igra sa jednim od plišanih jastuka na podu. «Gde su Tamara i Tanja?»
«Otišle su do Probušenog Kotla da se nađu sa nekim 'starim društvom' pitaj Boga s' kim!» reče Becky ponovo okrećući glavu ka prašnjavom prozorskom oknu.
«Što nisi pošla sa njima?» upita Sanja.
«Ne. Dobro znaš da ovih dana nisam ni za kakve izlaske.» reče Becky lagano slegnuvši ramenima.
«Ma daj Becky! Biće sve u redu. Zašto toliko strahuješ da će mu se nešto dogoditi?» Sanja je jedva skrivala osmeh.
«Možda zato što imam dobar razlog za to: on sada igra za profesionalnu ligu. Igra u nacionalnom timu. Znaš li koliki je to pritisak?!» Becky reče sad već natmureno, dok su joj se obrve podizale i krivile, namrštila se i počela prstom šarati po prašnjavom staklu.
«Pa jel ste se čuli? Šta ti je rekao?» upita Sanja dok je osmeh bledeo sa njenog lica.
«Da. Sutra ću ga konačno ponovo videti.» na Beckinom licu se pojavi trunka radosti i vragolasti osmeh u uglu usana.
Taj trenutak prekinulo je naglo povlačenje kvake.
«Hey! Hey! Hey!» pojavilo se nasmejano Tanjino lice na vratima.
«Ej! Kako je bilo?!» Sanja ustade i nasmeja se.
Umesto odgovora Tanja se odmače sa vrata, potrča preko sobe, i skoči na veliki mekani krevet, odmah pored Becky. Na vratima su sada stajali Tamara, i dva najveća zezatora koja su ikada hodala Hogvortsom – Fred i Džordž Vesli. Ova dva visoka riđokosa momka su se jedva videli od raznih džiža-bidža koje su nosili u rukama. Tamara se smeškala, a njene cimerke su dobro znale razlog njene radosti.
«Ovo je to 'staro društvo'?» upita Sanja kroz smeh.
«Da... zamisli mi smo išle tako do Probušnog... hmm... Kotla... i tamo ovaj, mi kad ono Fred i Džordž... i onda reko' da ih pozovemo... ovaaaj... mislim da nam prave društvo.» Tamara je bila vidno zbunjena, što je bila prava retkost, a dešavala se skoro uvek kada bi se našla u društvu ove dvojice duhovitih blizanaca.
Tanja je samo pogledala 'značajno' u Sanju i namignula joj.
«Što ste tako smorene!? POČINJE ŽUUUURKAAA!» povikao je Fred i počeo da razbacuje plavo-bele konfete svuda po sobi. Bile su to konfete nacionalnog Britanskog kvidič tima. Postava tima bila je sastavljena od četiti člana Padlmear Uniteda-a i tri člana Tatšildskih Tornada. Ova dva tima bila su definitivno najbolji timovi Velike Britanije. Osnovan 1163. Padlmir junjted je najstariji tim u ligi. On je tokom svoje duge tradicije dvadeset i dva puta osvojio prvenstvo i dva puta evropski kup. Njihova navijačka himna «Bijte te Bladžerke, momci, jurite tu Kvafl ovamo!» snimljena je i kao singl izdanje pevajuće veštice Selestine Vorbek, kako bi se prikupile donacije za Bolnicu svetog Munga, za magijske bolesti i povrede. Iz ovog tima u Britansku reprezentaciju su ušli: Markus Flint, kao gonič, Volter Parkins takođe na mestu goniča, Kirli Mek Kennins takođe na mestu goniča, i Oliver Wood kao čuvar. Iz Tatšildskih Tornada tri igrača pripadaju Britanskoj reprezentaciji: Roderik IV Plampton (simbolično nosi ime svog pradede koji je takođe igrao tragača za reprezentaciju Engleske dvadeset i dva puta, i drži britanski rekord za najbrže uhvaćenu skrivalicu tokom utakmice: tri ipo sekunde u utakmici protiv Karfilijskih katapulta, 1921. godine) koji naravno igra poziciju Tragača. Dva jurišnika Britanske reprezentacije, koji dolaze iz Tornada su Kevin i Karl Brodmur, braća koji su inače favoriti malo 'navalentnijih' navijača. Svaki put kada se ova dva jurišnika pojave na terenu počne skandiranje sa tribina:
«Oh uzbuđenja potere, metla me kroz vazduh nosi,
Skrivalica je ispred mene, a vetar mi u kosi,
Dok joj prilazim bliže, publika se talasa,
Al' uto dođe Bladžerka – i nema meni spasaaaa»
«Znate ove godine nam je zagartantovana pobeda!» ushićeno reče Fred dok je nabijao sebi na glavu kapicu sa grbom Britanskog tima. «Becky, mora da si strašno ponosna!»
«Ponosna?» reče Becky pomalo zbunjeno «Pre bih rekla strašno ZABRINUTA!»
«Žene!» prokomentarisa Džordž i zavali se u fotelju punu jastuka. «Nego ko hoće kisele kokice?»
«A ne hvala! Ta čuda prave rupu u jeziku!» reče Tanja užasnuta idejom da joj kokica 'izbuši' pirsing na jeziku.
Već se spustio i prvi mrak, pomračina je obavijala lepljiva prozorska okna poput ljubavnika, dok se napolju moglo čuti lajanje lutalica i mijaukanje posvađanih mačaka. Po koja psovka sa ulice doprla bi do sobe u kojoj su sada mirno dremali Tanja, Sanja, Tamara, Džordž i Fred. Becky nije bila tu. Prošla je kroz dugačak hodnik izlepljen zajedničkim slikama sa kojih su mahala vesela lica. Zastala je na trenutak da pogleda jednu sliku. Sa tankog komada polaroid-papira mahao je Oliver jednom, dok je drugom rukom zagrlio Becky oko struka. Smejali su se. Ta slika je bila snimljena poslednjeg dana Oliverove završne godine na Hogvortsu. Becky se trgnu iz razmišljanja i pođe dalje do kupatila. Bilo je skoro tri sata ujutro kada je odvrnula slavine velike kade na četiri šape, moleći se da se cevi Istočnog Londona nisu opet pokvarile, i gledajući sa olakšanjem toplu vodu kako počinje da puni kadu. Ubacila je u vodu na brzinu neke soli i tečnost koja je stvrala mehuriće, skinula se i ušla unutra. Kada je bila toliko duboka da joj je voda dopirala skoro do nosa, te je nehajno oduvala mehuriće. Dok je sapunjala kosu shvatila je da joj sutra predstoji prilično težak dan, stres na koji je čekala već više meseci. Ali njen mozak je pratio neku nejasnu logiku, možda je to bio instinkt? Vrata kupatila se naglo otvoriše na škripavim šarkama i unutra bez ikakve najave upade Frodo. Frodo jedva da ju je i pogledao onim svojim prodornozelenim očima. Stao je da baza unaokolo i s prezirom je odmerio njen nakvašeni čipkani veš na podu. Zatim je počeo da ga povlači šapom, verovatno pomislivši da bi gaće mogle da posluže kao udobna posteljina, ali ga je Becky preduhitrila ispruzivši ruku i izvukavši ih ispod njega: «E nećeš!»
Frodo je potom skočio na mesinganu ivicu kade, ispružio šapu i počeo da udara po mehurićima. Upitno ju je pogledao, to je bio znak da ga poprska. Frodo je svakako bio jedan vrlo tvrdoglav mačor, jedini iz svog roda mačaka koji je voleo vodu... Svaku vrstu vode. Njemu je bilo sasvim normalno da odvrne slavinu na sudoperi kada je žedan; više je voleo toalet od korpe za spavanje; bio je poznat po tome što je skakao u Hogvortsko jezero da dohvati svoju omiljenu crvenu, gumenu, lopticu. Umeo je da pliva protiv struje isto onoliko dobro kao i nekakav pas. Ali noćas – pre će biti- ovog jutra – Becky je bila isuviše umorna da bi ga sušila. Gurnula ga je sa ivice kade, izašla i obrisala se. U velikom mekanom bademantilu i sa peškirom obmotanim oko glave leno je otapkala do kuhinje i zagrejala vodu za nes kafu koju je nameravala da da svojim drugovima, nakon što ih probudi. Kazaljka 'Magičnog sata' koji je nabavila od Freda po 'najpovoljnijoj ceni' pokazivao je 'Vreme za Buđenje', pa je Becky uzela metlu i par puta udarila po plafonu prodravši se «BUĐENJEEE USTAJANJEEEE RADNI NARODEEE!».
Tamara je otvorila prvo jedno a potom drugo oko, da bi skupila snage da otvori oba oka, i pogleda oko sebe. Fred i Džordž su već bili na nogama i smišljali neko novo lukavstvo, Sanja se teglila dok je otvarala dvokrilni prozor, udahnuvši pritom «svež» Londonski vazduh pun automobilskih gasova, industrijskog dima, i prašine. Ipak, u vazduhu se osećalo leto. Vruća nes kafa pušila se iz šest velikih keramičkih šolja na drvenom, uglačanom stolu. Dok su ispijali 'okrepljujući kafeni napitak' uzbuđeno su čavrljali o susretu sa društvom i o Svetskom Prvenstvu koje je trebalo da počne sutra.

-Poglavlje 2-

Pošto je na površini mesec već izlazio, nije bilo vremena za gubljenje. Snejp je dohvatio preostali frape od koprive, i ispio ga u hodu. Na kraju ulice čekalo ga je dobro poznato lice. Drako Melfoj. Kako opisati Draka? Neki bi rekli vrlo okrutan, neki bezobrazan, neki drzak a neki prelep i popularan... Glavni problem kod Melfoja bila je upravo njegova inteligencija. Uspeo je da doskoči svemu što ga je do sada snašlo, svakom testu koji mu poture. Bacio je u rebus mnoge umove a mnogi su zbog njega otišli pravo u Bolnicu Svetog Mungosa buncajući. U svakom slučaju nije bilo sumnje da je Drako Melfoj čudo od deteta. 'Dete' je bila diskutabilna reč, pogotovo kada je mladi gospodin Melfoj bio u pitanju, sada je imao sedamnaest godina, i više nije uopšte izgledao kao dete, dete visoko metar devedeset i šest sa govorom jednog književnika i mozgom kakvog nobelovca. Ali zašto se neko tako brilijantan posvetio Mračnoj Strani? To je pitanje na koje može da odgovori samo jedan čovek. A taj uživa u ćutanju. Pored Melfoja juniora, stajao je i gospodin Melfoj Senior. Njegova duga ravna srebrnkasta kosa presijavala se na bledoj mesečini a u desnoj ruci čvrsto je stiskao svoj 'aristokratski' skiptar sa izvajanom mesinganom zmijom na vrhu. Tapkao je lagano nogom o pod. Pored Draka stajao je i još jedan krupniji čovek, na prvi pogled reklo bi se da je 'normalac'. Svaki iole normalan, običan čovek bio bi zapanjen kada bi čuo ovu grdosiju od normalca kako se dečaku obraća sa «gospodine» - ipak je ovo treći milenijum. Međutim, njihov odnos nije bio običan, niti su oni bili 'obični'. Snejp je sada bio na korak od trojice koji su ga čekali. Njegov pogled prelazio je od jednog preko drugog do trećeg, vraćajući se stalno na prvog. Snejp je kasnio, a patetična izvinjenja koja je mogao da izmisli teško da su mogla da poprave Drakovo raspolozenje. Ali to je bio samo njegov svakodnevni pesimizam. Ispod mrzovolje je tinjao tračak nade. Da li bi na ovom putovanju mogao požnjeti rezultate? Hoće li povratiti porodično bogatstvo? Da li će konačno pristupiti redovima Tamnog Lorda? Nije se usuđivao da se ponada.
-Izvinite što kasnim...- Snejp se trudio da zvuči što hladnije i ozbiljnije.
-Mhm... Dobro. Nemoj da se ovo ponovi, Severuse.- reče Drako dok se okretao ka strmoj uličici- Gde je On?
-On, gospodine?- upita Snejp dok se trudio da ne pokaze strah.
-Da. Onaj tvoj... Kako-se-zvaše... Oče reci mu.- Drako se okrete i pogleda u Lucijusa.
-Smatrali smo za shodno da se pojavi i godspodin Paterson.- Lucijus izusti kroz stisnute zube.
-Ah, da... Paterson... Paterson, on će nas čekati tamo.- reče Snejp brišući rukavom graške znoja sa čela.
-Kod stadiona?- upita Drako.
-Da. Da...-reče Snejp uplašeno pogledavši u Draka a potom i u njegovu 'gorilu' od telohranitelja.
-Vrlo dobro.- reče Drako približivši se kamenoj statui Kupidona koja je izbacivala mlaz vode, i izgledom vrlo podsećala na normalske 'fontane'-Dakle. Hoćemo li?
Lucijus, telohranitelj, i Snejp priđoše fontani. U istom trenutku sva četvorica uhvatiše jednu od Kupidonovih strelica.
Drako otrese prašinu koja se stvori na odeći uvek kada se putuje 'teleportacionim ključevima'. Lucius se osvrtao da vidi je su li na pravom mestu. Snejp je teško disao. Sve ovo nije mu slutilo na dobro...Već je jednom bio pod pokriljem Tamnog Gospodara, i jedva se izvukao. Oko njih divlje su rasli zakržljali hrastovi koji su pod bledom mesečinom menjali boju od krvavo-crvene do purpurne. Miris leta koji se širilo svuda naokolo ispunjavalo je vazduh opasnošću. Sam predeo oko stadiona kao da je nešto iščekivao, nešto što je predskazivano hiljadama godina. Nešto što će se upravo ove godine dogoditi. Kada je tama postala dublja, između drveća koje se protezalo duž ivice vode pojavila se jedna neprimetna prilika. Preko ramena je nosila nešto što je pocećalo na metlu. Žurno se primicala skupini Melfojevih.
-Kasniš!- reče Drako kada se prilika potpuno približila- Mrzim kada ljudi kasne!
-Mali: skrati jezik!- nepoznata prilika sevnula je svojim ledenim zmijskim očima.-Neće neki dripac da govori Smrtožderu kako kasni!
-Ne...-nastavio je Drako sa drskim podsmehom u glasu- Ali moj telohranitelj bi vas mogao ubiti na sto različitih načina, pre nego što biste uspeli i da podignete štapić! Mada sam siguran da bi jedan bio sasviom dovoljan...
Smrtožder je sada izgledao prilično prestravljeno. Drako je i inače imao takav uticaj na ljude. Bledi dečak koji govori s autoritetom i rečnikom moćne, odrasle osobe. Paterson je već čuo za ime Melfoj – a ko još i nije u svetu modernih čarobnjaka? Ali mislio je da će raditi sa Melfojem Seniorom, a ne sa ovim dečakom. Mada reč dečak teško da je opisivala tu visoku, neveselu individuu. A i taj normalski div, telohranitelj. Bilo je očigledno da bi tim mamutskim rukama mogao da slomi čoveku kičmu kao grančicu. Paterson je počeo da razmišlja da nema tih galeona na svetu za koje bi vredelo provesti ijedan minut više u ovom čudnom društvu.
-Želim jednu uslugu od tebe.- reče Drako –Želim da kažeš svom Gospodaru da je njegov naslednik i sluga stigao i da sada čeka svoju nagradu.
-Baš tim rečima... gospodine?- mrsko, kroz zube procedi Paterson.
-Da. – Drako se nasmeja.
-A moja nagrada?- upita Paterson sevajući očima čas na Draka čas na njegovog oca Lucijusa, a onda na Snejpa.- Smrdljivko, obećao si mi nagradu!
Snejp uzdrhta ali Drako se nasmeja.
-Dobićeš nagradu: poklanjam ti život. I pripazi na jezik da ti nagrada ne ode dovraga. Jel to jasno?- reče Melfoj hladnokrvno a potom pogleda u svog gigantskog telohranitelja.
Paterson je proskičao poput zmije a potom se okrenuo i mrzovoljno otišao.
Tišina je ponovo ispunila vazduh. Iz visokih i širokih obližnjih krošnji čuo se huk sove. Noćne grabljivice. Drako pokaza na osvetljenu siluetu par stotina metara od njih.
-Eno ga stadion! I oni glupi logoraši... Oče, gde ćemo se smestiti? Ne misliš valjda da ću pristati da spavam u šatoru?- reče Drako skoro podrugljivo.
-Ne. Naravno da ne. Kampovanje odista ne dolikuje jednom Melfoju.- Lucijus povi donju usnu u arogantan osmeh- Ali galeoni sve sređuju: čeka nas apartman u blizini stadiona.
Drako se osmehnu. Mozda je njegov otac i bio glup za neke stvari ali je svakako znao kako da ga oraspoloži.

HP fanfikcija

-Poglavlje 3-

«Hajde! Hajde požuri... Ne želim da kasnimo!» Sanja je predvodila šestočlanu kolonu. Za njom su se lenjo vukle Tanja, koja je očigledno žalila što nije još malo odspavala, i Tamara koja je, kao i uvek, razdragano pričala sa Fredom i Džordžom. Ovoga puta komentarisali su normalce, kojih je London u jutarnjim časovima, bio prepun. Zbog njih nisu smeli da upotrebe 'Locomotivus' čaroliju za prtljag, već su na dobri stari način sami vukli svoje kofere.
«Hoćeš li spustiti više tu mačku?» kroz smeh reče Tamara.
«Ne.» Becky odsečno odgovori dok je u jednoj ruci držala Froda a drugom vukla kofer «Šta ako ga nešto zgazi?»
Sada su već izašli iz gužve kod latinskog kvarta, i ušli u jevrejski kvart blizu Tauer Bridža. Razlog zbog kojeg je teleportacioni ključ baš tu postavljen, mislili su, je taj što Tauer Bridž ima dugu i mračnu istoriju a u njega po svedočenjima normalaca i noćnih strazara, pohode duhovi iz različitih vremenskih epoha. Najpoznatijhi duh Tauer Bridža je Britanski vladar Henri Osmi i jedna od njegovih sirotih, obezglavljenih zena. Na dnu prašnjave ulice ocrtavale su se četiri prilike. Jedna od njih je počela da maše.
«Ej ljudi! Eno ga Harry!» Fred se prodra «ZDRAVO HARRY!!! JE L' SI PONEO METLU??!»
Na ovu rečenicu nekoliko normalaca se okrete uputivši Fredu začuđen pogled.
«Izvinite što kasnimo...» reče Sanja boreći se da dođe do daha.
«...Ovaj imali smo malih problema sa...» Becky pokaza jedinim slobodnim prstom na prtljag.
«Da. Pretpostavljam da niste navikli na funkcionisanje prtljaga po zakonima normalaca.» Hermiona se osmehnu «Pa dobro. Znamo li svi kako funkcioniše teleportacioni ključ?» Ne čekajući odgovor ona nastavi «Treba samo da dodirnete teleportacioni ključ, to je sve, makar i prstom...»
Teškom mukom, zbog ogromnih kofera, njih desetoro se okupi oko dotrajale konzerve graška koju je Grandžerova držala u rukama. Tanja tek sad primeti da pored Harija, Rona i Hermione stoji i revenklovska devojčica Luna.
Stajali su u uskom krugu, dok je hladan povetarac duvao oko njih. Normalaca oko njih, više nije bilo. Niko nije progovarao.
«Tri...» promrmlja Hermiona gledajući i dalje jednim okom na svoj ručni sat «dva... jedan.»
Tog momenta Becky oseti kao da joj neko zabija kuku malo ispod pupka da bi je odjednom naglo povukao napred. Stopala joj se odvojiše od zemlje, mogla je da oseti svoje prijatelje kojima se dešavalo isto, pored sebe. Zajedno su brzali napred u vihoru vetra i kovitlacu boja. Frodo je uplašeno mjaukao u njenom naručju kažiprst joj se priklješti uz konzervu kao magnetom privučen, a onda...
Stopala joj udariše o zemlju. Frodo joj iskoči iz naručja pravo na svežu zelenu travu. Luna je imala malih poteškoća sa 'sletanjem' pa je sada sedela na zemlji. Teleportacioni ključ se otkotrlja par metara dalje.
«Pravo na vreme!» začu se veseli muški glas.
Ronovo lice se smračilo. Bio je to dobro poznat glas... Glas njegovog brata Persija. Hari je očistio svoje farmerke i pogledao oko sebe. Stigli su do nečega nalik napuštenom maglovitom vresištu. Nekoliko metara ispred njih stajala su dva čarobnjaka, od kojih je jedan bio Persi Vesli a drugi, Hariju takođe dobro poznat, ministar magije lično: Kornelijus Fadž. Kornelijus je u rukama držao veliki zlatni sat, a Persi, po običaju, gomilu nepotrebnih svitaka pergamenta i jedno dugačko olinjalo pero. Ova dvojica nisu se trudila da izgledaju kao normalci.
-Dobro jutro, Persi- reče Hermiona pomalo rezervisano dok mu je dodavala konzervu ubacivši je pritom u veliku kutiju sa iskorišćenim teleportacionim ključevima.
-Zdravo deco...- reče Fadž pomalo iznureno. Taj umor u njegovom glasu bio je vrlo prepoznatljiv.
Ron je prekrstio ruke
-Ja vala ne idem nigde sa ovim... ovim... IZRODOM!- reče Ron ošinuvši Persija pogledom punim prezira.
-Rone!- Hermiona ga opomenu.
-Deco molim vas... mi smo ovde cele noći. Bolje se sklonite sa puta, imamo veliku grupu iz Škotske u pola dvanaest. Vaše kamp mesto je...- Fadž uze od Persija jedan svitak i poče da proverava spisak- Par stotina metara na tamo, verujem da ćete biti smešteni odmah pored šatora naših reprezentativaca! Srećnici! Samo idite dok ne naiđete na prvu poljanu sa belo-plavim šatorima. Za tu lokaciju je zaduzen gospodin Persi. Nadam se da mu nećete praviti probleme jer se bojim da bih onda morao da vas udaljim sa Prvenstva i vratim pravo kući!
-Hvala, gospodine Fadž... Snaćiću se ja već sa njima.- reče Persi i pokaza ostalim da ga prate.
Fred i Džordž su sve vreme hoda pravili 'neslane' šale na Persijev račun, Tamara se kikotala, Becky je ushićeno zurila napred, Tanja i Sanja su razmenjivale mišljenja o Britanskom tragaču Roderiku IV, Luna je zadubljena u novo izdanje «Cepidlake» sledila, a Hermiona i Hari su morali da guraju Rona koji nije hteo da pođe sve vreme mrzovoljno gunđajući. Hodali su preko napuštenog vresišta. Posle dvadeetak minuta pred njima iskrsnu malena kamena koliba pored kapije. Iza nje Becky je jedva mogla razaznati avetinjska obličija stotina i stotina šatora uzdignutih uz blagu kosinu velike livade prema mračnoj šumi na horizontu. Svi priđoše vratima kolibe, čovek koji je sedeo unutra i gledao prema šatorima, bio je jedini Normalac u krugu od nekoliko ari.
-Dobro jutro- reče Persi.
-Dobro jutro. Da vidim vaše karte, molim- reče Normalac.
Hari izvadi deset velikih pergamenata.
-Aha- reče Normalac proveravajući u spisku prikačenom na vrata. –Imate rezervisana mesta tamo, pored šume vidite, gde su oni najveći, plavo-beli šatori? Šest noćenja jel tako?
-Da. Šest.- reče Hari.
-Dobro. Želite li da uzmete možda nešto? Znate ovde možete da nabavite najbolje vreće za spavanje. Dakle treba li nekom?- Normalac pređe pogledom preko 'vesele družine' ispred sebe. Ron se u tom trenutku setio da nije poneo vreću za spavanje.
-O DOĐAVOLA!- uzviknu Ron- Meni treba jedna...
-Dobro. To bi bilo deset funti.- reče Normalac.
-Funti?- začuđeno ga pogleda Ron, ali ga u tom trenutku Becky gurnu laktom.
-Da funti...Vi ste stranci jel?
-Oui...-reče Becky dok se trudila da zvuči maksimalno 'francuski' i dok je vadila funte iz džepa svojih izbledelih farmerki.
-Da, da... Niste jedini koji su imali problema sa novcem.- reče Normalac dok je proučavao Rona- Dvojica su čak pokušala da mi plate nekakvim ogromnim zlatnicima, pre samo petnestak minuta!
-Zaista?- reče Persi pomalo nervozno dok je mrkim pogledom gledao svog najmlađeg brata Rona.
Becky izdvoji iz svitka papirnih 'Normalskih' novčanica deset funti i pruzi Normalcu.
-Nikada nije bilo ovako prepuno!- reče Normalac iznenada, očigledno željan razgovora- Stotine rezervacija! Ljudi se obično samo pojave...
-Ma nemojte?- reče Becky pomalo nervozno jer joj se žurilo da krenu i da se smeste.
-Da. – Normalac kao da to nije ni primećivao.-Ljudi sa svih strana. Gomile stranaca. I ne samo stranaca. Ima i čudaka znate... Ima jedan tip koji se šeta u bademantilu... i...- Normalac zastade jer mu je tek tad pogled pao na Persija. I Persi je nosio dugu čarobnjačku odoru nalik na bademantil.
-Ah... da... ovaaaj... Pretpostavljam da biste sada želeli da prođete.-reče Normalac pomalo zastrašeno.
Persi klimnu glavom i pokaza ostalima da ga slede.
-Mapa kampa za vas- reče Normalac tutnuvši mapu Tanji u ruke.
Uskoro su njih desetoro bili poodmakli od stražarske kolibice. Ron je pored svog prtljaga sada vukao za sobom i vreću za spavanje. Ušli su u guzvu i euforiju svih kvidič navijača. Probijali su se između dugih redova šatora. Mnogi su delovali skoro sasvim obično, jer su njihovi vlasnici pokušali da ih naprave što više 'normalskim'. Ipak po nešto bi im se omaklo pa bi slučajno dodali po koji dimnjak, ulazno zvonce ili vetrokaz. Na sredini polja, na čistini stajalo je desetak velikih luksuznih šatora od belo-plave prugaste svile. Ti šatori su bili više nalik palatama. Onaj u centralnom delu imao je tri sprata i jednu kupolu. Pored tih luksuznih, ekstravagantnih šatora stajala su i tri malo manja sa drvenim znakom prikucanim u zemlju. Sada je trebalo ostaviti prtljag i smestiti se.
-Khm... khm... Rone, Hari, Fred i Džordž, vi ste u ovom srednjem šatoru.- reče Persi svojim zvaničnim tonom- Sanja, Becky, Tanja i Tamara, vas četiri ćete biti u ovom šatoru sa leve strane, odmah pored šatora reprezentativaca, Luna i Hermiona, vas dve ćete biti u ovom šatoru skroz s' desna, ka rubu šume. Umalo da zaboravim, Lavgudova, otac je tražio da te vidi čim stigneš. On je smešten u zelenim šatorima jedno trista metara zapadno.
Persi se zatim okrenuo i odmarširao uzdignutog nosa u pravcu stadiona.
Sunce je odskočilo visoko na nebu. Sada se jasno video čitav grad pod šatora koji se proteze u svim pravcima. Beky, Ron, Sanja i Tanja odlučiše da se malo prošetaju i vide koga ima, dok je Tamara izjavila kako bi više volela da ostane u šatoru u društvu Freda i Džordža. Polako su se probijali kroz redove šatora, željno gledajući unaokolo. Izgledalo je da ima užasno mnogo čarobnjaka i veštica sa svih strana sveta. Iz svojih šatora su polako počeli da izlaze i ostali 'kampreri' među kojima su bila i mala deca. Naravno, bilo je i odraslih veštica i čarobnjaka tu i tamo oni su izlazili iz šatora i spremali doručak, neki su išli do česme po vodu, drugi sedeli na travi i žustro razgovarali. Uspeli su da uhvate delove razgovora na čudnim jezicima. Becky ih je delimično razumela dok je Ron zatupoasto osluškivao. Odjednom su ušli u grupu crvenih i zlatastih šatora.
-Ah! Bugarska... Nema šeme da ponovo uđu u finale!- reče Ron pomalo sujetno.
-Misliš?- upita Hari
-Da! Onaj Krum nema šanse protiv našeg Roderika.- Ron se namršti na pomen Krumovog imena.
-Pa videćemo...-reče Tanja- Mislim da je Kr...
Ali u tom trenutku nešto ih prekide: visoki, kršni momak u belim pantalonama od pamuka, i crvenkastim džemperom na kome je zlatnom bojom bio izvezen grb Bugarske reprezentacije ih prekide.
-Harri! Ne mogu da ferrujem da faz opet fidim!- reče mladić gustih tamnih obrva sa jakim bugarskim akcentom.
-O! Viktore! Kako prijatno iznenađenje!- Hari se osmehnu.
Ron proguta knedlu.
-Da! Lepo je fas fideti ofde! Pretpostafljam da nećete nafijati za Bugarrsku?- reče Krum dok su mu se usne savijale u prijatan osmeh a belina zuba svetlucala na dnevnom svetlu.
-Pa...navijamo za Britaniju, kao što već znaš...-reče Hari- Ovo su naše drugarice Sanja, Tanja i Becky...
-Znam! Poznato ime Becky... Olifer STALNO priča o tebi! Drago mi je što smo ze upoznali!- Viktor reče stisnuvši Beckinu ruku, a zatim se rukovavši i sa Sajom i Tanjom.
-Oliver?- Becky upita pomalo sanjalački- Gde je on?
-Da! Olifer Drfce! Mi se družimo... On je sa Rrodrikom i ostalima u plafo-belim šatorima tamo!- Krum pokaza prstom na mesto gde su bili šatori reprezentativaca.
-Pa to je odmah do naših šatora!- uskliknu Tanja pri pomisli da će joj lepi britanski tragač biti u komšiluku ovih par dana.
-Paaa...dobro...Ovaj ja moram sad da idem. Izvinite me.- reče Becky i okrenu se da pođe, a za njom krenuše i Sanja i Tanja.
Hari i Ron su ostali smrknutih lica da još malo porazgovaraju sa Krumom.
-Dakle Viktore, šta se očekuje od utakmice?- Hari ponovo započe razgovor.
-Of, ništa,...Mislim da ofoga puta nećemo ući u finale...Ne sada kada je tu nofa prezentacija Brritanije,... Irrska isto strahuje od finala...-Viktor se počeša po glavi- Nego ofaj, htedoh da pitam jel Herrmiona tu sa fama?
Ronovo lice se naoblačilo.
-NIJE!- uskliknu Ron pre nego što je Hari stigao bilo šta da kaže.

Becky je unezvereno gledala oko sebe. Iz plavo-belih šatora je izašlo nekoliko ljudi obučenih u kvidič-odore - ipak nije mogla da spazi Olivera.
-OH ENO GA RODERIK! ENO GA! ENO GA!- ušićeno reče Sanja pokazujući prstom na jednog od mladića.
-AJDE IDEMO!- Tanja je odvuče u pravcu visokog igrača britanske kvidič reprezentacije.
Becky je sela na travu, ugnezdivši glavu u ruke. Šta ako nikada ne nađe Olivera? Dođavola prvenstvo! Dođavola sve! Sutra se igrao težak, finalni meč – Britanija : Irska. Sutra će ga videti na terenu, ali van terena on kao da je bio nedostupan... Becky poče nervozno da lupka nogom o suvu zemlju i da šara grančicom po prašini, ni ne primetivši da je neko posmatra.
Jako uzbuđen, nesposoban da izgovori ijednu reč Wood je stajao gledajući žensku osobu koja je nešto mrmljala za sebe bezvoljno šarajući grančicom po prašini. Nije znao kako da započne razgovor, niti kako da se ponaša. U proteklih mesec dana je često pokušavao da zamisli ovaj trenutak, pripremajući se da izgovori određene reči. Sve to se sada iznenada izbrisalo iz njegove glave. Želeo je da ovekoveči njihovu vezu. Ali nije znao kako će ona reagovati na to. Prišao joj je s' leđa i rekao nešto što ni u snu nije planirao.
-Dakle, da li si napravila novu kvidič taktiku za sledeću sezonu na Hogvortsu?- reče on odlučno pribegavši taktici 'Kada-Ne-Znaš-Kako-Iskoristi-Kvidič'.
Becky se prenu iz razmišljanja i ustade sa zemlje.
Taj glas joj je bio više-nego-poznat, a i samo jedna osoba na svetu je mogla da započne svaki razgovor sa KVIDIČEM.
-Woode?- reče Becky u nedoumici.
-Ah... sad sam Wood, jel? A pre sam bio Oliver...-On reče kroz smeh.
-Nedostajao si mi, Olivere!- ona mu se konačno osmehnula i obratila glasom koji je zvučao tiho i nežno kao pev snene ptice.
-Jel? I ti si meni MNOGO, MNOGO nedostajala...- reče Oliver privukavši je bliže sebi i prebacivši ruke preko njenog struka.
-Uspeo si u onom što si najviše želeo...- Becky mu se ponovo obrati nežnim glasom.
Oliver nije znao da li su ove reči bile zamišljene kao pitanje. Nije se usuđivao da digne pogled i pročita odgovor na njenom licu. Znao je šta se spremao da uradi već duze vreme. Ali nije znao kako da počne. Polako je posegnuo za zlatnom amajlijom koju je uvek nosio oko vrata. Pogledavši Becky u oči, pruži joj amajliju. Pokušao je da klekne, kao što su to činili prinčevi u bajkama, ali pošto su mu kolena klecala od treme on pokleknu i pade pred njene noge, licem priljubljenim uz tlo.
Becky se nagnula pomazivši ga po glavi. Kao da ga je u trenutku 'pročitala', uzela je amajliju i dok je lanac klizio niz njene duge bele prste ona se osmehnu.
-Ustani Olivere...
Oliver se ponovo pridigao na kolena:
-Becky...Udaj se za mene.
Nastupila je duga tišina. Oliver je zaronio liuce u ruke i celo njegovo telo je zadrhtalo. Plašio se da sa njenih usana ne začuje krik očajanja, vapaj, gorki ukor ili jednostavno prosto 'NE'. Ali sasvim sigurno nije očekivao ono što je u tom trnutku čuo. Ona se smejala. Smejala se tiho i zadovoljno. To je potpuno smelo Olivera za trenutak. Pogledao je ispitivački u njene oči ali nije našao ništa osim vedrine i bistrine. Ponovo mu se nasmešila.
«Da! Naravno! Ali tek kada završim Hogvorts. Sledeće godine. U redu?»
Oliver je zaćutao. Sreća je prepravila celokupno njegovo biće. Više mu ni jedno pitanje nije padalo napamet. Buljio je otvorenih usta u Becky. Rekla je 'DA' i sada će ceo zivot moći da provede pored žene koju voli.
-A sada moramo ozbiljno da popričamo- izraz na njenom licu dobijao je neku strožinu a glas je postao potpuno ozbiljan- Vrlo sam zabrinuta zbog sutrašnjeg meča, Olivere, molim te, čuvaj se! Čula sam da Irski jurišnici uvek ciljaju ka čuvaru i tragaču. Toliko se plašim... Molim te budi oprezan.
Malo je falilo da brizne u plač, ali pošto nije želela da pokaže svoje slabosti, lažni osmeh joj se pojavi na licu.
-Ne brini. Biće sve u redu.- Oliver je zagrli osetivši pritom da joj telo dršće.-Jel ti hladno?
-Hladno? Šališ se! Mora da ima trideset stepeni u hladu!- reče Becky spustivši glavu na njegovo rame. Poljubili su se. I opet. I opet. I opet.
-Mislim da je bolje da uđemo unutra...-Oliver se nasmeši između poljubaca- Tamo je mnogo svežije.

HP fanfikcija

-Poglavlje 4-

Oko kampišta se već osećao dah uzbuđenja, poput nekog vidnog oblaka, dok se popodne bližilo kraju. Do sumraka, ustajali letnji vazduh već je treperio od uzbuđenja, i dok se tama poput zastora prosipala preko hiljade nestrpljivih čarobnjaka sa stadiona se čula vesela pesma. Prodavci su iskakali na svakih par metara noseći posluzavnike i kolica puna magične robe, slatkiša i razno-raznih smicalica. Tu su bile, kao i uvek i svetleće rozete – plavo-bele za britaniju i zelene za irsku. – koje su uzvikivali imena igrača, šiljati zeleni šeširi prekriveni plešućim detelinama, britanski šalovi ukrašeni zastavicama, zastave obe zemlje koje bi svirale njihove himne kada bi se njima mahalo. Bilo je i malenih minijaturnih modela metli, koji su zaista leteli i kolekcija figurica poznatih igrača koiji bi se šepurili unaokolo. Becky, Tanja, Sanja, Tamara, Harry, Hermiona i Luna, kao i ostatak porodice Vesli, probijali su se kroz masu zajapurenih i uzbuđenih kvidič-zaluđenika. Polako su se kretali ka najbližem ulazu koji je već bio okruzen rojem urlajućih čarobnjaka i veštica.
-Prva klasa! Gornja loža!- reče riđokosa veštica iz ministarstva dok im je proveravala karte- Samo pravo uz stepenice, dok ne dođete do samog vrha.
Stepenice koje su vodile do tribina bile su prekrivene jarkoljubičastim tepisima. Uzveraše se uz stepenice zajedno sa ostatkom rulje koja se polako filtrirala kroz vrata sa leve i desne strane. Peli su se sve dok nisu stigli do vrha stepenica i našli se u maloj loži, postavljenoj na najvišoj tački stadiona, baš između dva zlatna gol-stuba. Izglancani zlatni obruči Britanskog tima bili su samo par desetina metara ispred njih. Dvadesetak ljubičastih i pozlaćenih stolica bilo je podeljeno u dva reda. Becky sedajući u prednji red zajedno sa Harijem, Sanjom, Ronom, Lunom, Tanjom, Tamarom, Fredom i Džordžom, pogleda nadole i vide scenu kakvu nije mogla ni da zamisli.
Hiljade i hiljade veštica i čarobnjaka su zaposeli svoja sedišta, stepenasto raspoređena duž velike, ovalne visoravni. Sve je bilo obasjano tajnovitom zlatastom svetlošću, koja kao da je izvirala iz samog stadiona. Visoravan je sa takve uzvišene pozicije, izgledala glatka poput mekog somota, a na oba kraja stadiona stajala su tri gol-obruča, na oko dvadeset i pet metara visine; tačno preko puta njih nalazila se džinovska tabla od crnog mermera, uokvirena zlatnim ramom koji je isijavao svetlost. Na njoj se svaki čas pojavljivao zlatni rukopis, a zatim bi polako reči sa table bledele dok ne bi potpuno iščezle u crnom mermeru. Bile su to čarobnjačke reklame. Becky je sada na otvorenom dlanu držala minijaturnu figuricu nasmešenog Olivera Wooda, koju joj je Sanja kupila i poklonila, zabave radi. Tanja je unezvereno pogledala preko ramena da vidi ko još deli ložu sa njima. Duž drugog reda, prema pet praznih sedišta, kretali su se svima dobro poznat Lucijus Melfoj, i nevesela prilika visokog mladića Draka Melfoja, pored Draka, tromim hodom gegala se mišićava gromada od njegovog telohranitelja, a na začelju kolone tunjavo je stajao Severus Snejp. Snejp je šepao, kao da mu nešto nije bilo u redu sa nogom. Kada su svi zauzeli svoja mesta, Tanja se okrete ka Tamari i prošapta, «Pogledaj ko je iza nas...». Vest da su Melfojevi tik iza njih brzo se proširila, od Tanje preko Tamare, Beky, Sanje, Rona, Lune i Hermione pa sve do Freda, Džordža i Harija. Hari se okrenuo i mrsko odmerio svog najvećeg rivala, ledeni pogled bio mu je uzvraćen te se Harry okrenuo ka terenu i nastavio sa nestrpljenjem da posmatra navijače sa donjih tribina i ovalnu zlatastu visoravan. Mislio je o tome kako se Drako mnogo izmenio. Od 'ružnog pačeta' nastao je labud, i to pravi labud – arogantan, uspešan i gord. Što podseti Harija da vuk menja krzno ali ćud ne. Isto tako je bilo i sa Melfojem, u suštini on je ostao mali zlobni i sujetni dečačić, samo što je sada izgledao nekako više kao odrasla osoba. Bio je izuzetno visok za svoje godine. Preko lagane tamno-plave pamučne majčice nazirala se prelepa muška muskulatura. Duge i jake ruke su se završavale velikim, muževnim šakama i izričito dugim i spretnim prstima, koje je Drako u trenucima nervoze brzopleto kršio, lomio i uplitao. Široka ramena i usko-izvajan struk su ostavljali bez daha čak i pripadnike muškog pola, a duge i brze noge su se isticale kroz uske crne farmerke. Ipak, najlepši detalj na Melfoju bila je njegova pomalo raščupana polu-duga svetloplava kosa. Više nije pravio onu uštogljenu, zalizanu, frizuru kakvu je imao do pre samo godinu dana, već je puštao da stvari idu svojim prirodnim tokom. Iskreno rečeno, mnogo mu je bolje stajala ovakva frizura. Crte lica su mu u tom trenutku bile veoma napete, donja usna pomalo podvijena a špicasti dug nos uzdignut. Na njegovom bledom licu caklela su se dva plava oka, duboka poput ledenog okeanskog prostranstva, dok je škiljeći odmeravao skupinu ispred sebe.
Uskoro se začuo nečiji glas koji se prolamao poput svetlosti preko celog stadiona, obuhvatajući hiljade i hiljade navijača «DAME I GOSPODO...DOBRODOŠLI! DOBRODOŠLI NA FINALE ČETIRI STOTINE DVADESET I ČETVRTOG SVETSKOG PRVENSTVA U KVIDIČU!»
Gledaoci su vrištali i tapšali. Hiljade i hiljade zastava i zastavica se vijorilo pridodajući svoje neusklađene himne opštoj buci. Na velikoj mermernoj tabli kod sredine terena pisalo je «IRSKA: 0 VELIKA BRITANIJA: 0»
Ponovo se začuo magični glas:
«A sada dozvolite da vam predstavim maskote Irske reprezentacije!»
Začuli su se povici i klicanje sa levih tribina koje su sada već delovale kao pozamašni zeleni pravougaonici. U tom trenutku nešto nalik na veliku zlatno-zelenu kometu ulete na stadion. Ona obiđe jedan krug oko celog stadiona, a zatim se podeli na dve manje komete koje su išle ka gol-stubovima. Duga se iznenada pojavila pod zlatastim svetlom visoravni spajajući dve ogromne zelene svetlosne lopte. Gomila sa Irskih tribina vikala je i ušićeno tapšala. A potom duga nestade i dve svetlosne kugle se spojiše u jednu veliku treperavu šljašteću detelinu. 'Detelina' se izdigla u vazduh visoko nad stadionom a iz nje poče da sipi nešto poput zlatne kiše. Sanja je uzela omnikulator, limeni dvogled sa raznoraznim dugmićima i brojčanicima, i dok su ostali žmirkali ka detelini pokušavajući da otkriju od čega se ona sastoji, Sanja je sada već dobro mogla da vidi ogroman broj malih bradatih stvorenja zelene koze i špicatih ušiju, u crvenim kaputićima koji su rasipali zlato.
-Ah! Leprikoni: kao i svake godine. Nisu li božanstveni?- reče Hermiona ušićeno.
-Šteta samo što njihovo zlato nestaje posle određenog vremena. Jednostavno iščezne...- reče Fred pomalo razočarano.
Detelina se rasprsnu na mnogo leprikona koji se spustiše na rub visoravni da odande posmatraju utakmicu.
«A sada» počeo je misteriozni glas «Sada molimo vas da podignete svoje čarobne štapiće u znak pozdrava.... za maskotu BRITANSKOG NACIONALNOG TIMA!!!»
Navijači sa britanskih tribina zatreptaše. Šta li je Britanija dovela kao svoju maskotu?
-Šta mislite je li to...?- Ron je pokušao da postavi jedno od svojih 'pametnih' pitanja ali ga prekide gromoglasan fascinantan urlik. Pola stadiona je prekrila ogromna senka neke leteće zivotinje. Raspon krila od nekih stotinak metara i telo dugo oko dvadeset, naterali su kako britanske tako i irske navijače da zadrhte. Nekoliko vrisaka se prolomilo vazduhom kada su sevnula dva ogromna zlatasto-crvena oka. Potpuno odrasli, i naizgled krvožedni zmaj preletao je stadion. Bujice plamenova su letele ka mračnom zvezdanom nebu iz njegovih polu-otvorenih, zubatih usta. Bio je to srebrnkastoplavi, predivan primerak sa dugim šiljatim i povijenim beličasto-plavkastim rogovima.
-Uf dobro je što nisam povela i Froda sa nama! On mrzi zmajeve! Izgrebao bi me svojim kandžama i na sam pomen reči 'ZMAJ'...- reče Beky sa olakšanjem.
-Ha! Ovo je švedski-kratkonosi! Nisam znao da postoje i ovde kod nas, u Britaniji!-reče Hari dok je sa pažnjom i ponosom gledao ovo čudovišno veliko stvorenje kako preleće stadion. Tek tada, mogla se opaziti jedna pomalo čudna pojedinost, ovaj zmaj je na trbušnoj strani svog tela imao naslikan šljašteće-srebrnkasti grb britanske reprezentacije. Sa tribina su se razlegli urlici, aplauz je preplavio skoro ceo stadion a onda se ponovo začu onaj isti 'magični' glas
«A SADA DAME I GOSPODO, PRUŽIMO TOPLU DOBRODOŠLICU BRITANSKOJ KVIDIČKOJ REPREZENTACIJI!!! PREDSTAVLJAMO VAM – Flinta!»
Jedna visoka, tamnokosa figura na metli munjevitom brzinom izjuri na teren, iz donjeg ulaza, dok ju je pratio divlji aplauz svih britanskih navijača. Svih? Pa dobro, ne baš svih. Desetoro njih u prvom redu V.I.P. loze nije tapšalo.
«RODERIK IV PLAMPTON!»
Nastade još veći aplauz na tribinama, dok se euforija mladih devojaka sa britanskih tribina čula, jedna od devojaka je čak upotrebila i 'Vigardium Leviosu' kako bi podigla veliki šljašteći plakat a natpisom «PLAMPTONE OŽENI ME! J».
Kada se situacija na tribinama malo stišala, magični glas je nastavio «Braća Brodmur! Parkins! Mek Kennins! Iiii... OLIVER WOOD!»
-To je on! To je on!- Povika Becky skočivši sa svog sedišta, pritom zgrabivši Sanjine omniokulare kako bi mogla bolje da vidi Olivera.
Sanja brzo preote Fredu njegove i priključi se Becky koja je ustreptalo pratila Oliverov let.
-Kahm... kahm...-začulo se namerno nakašljavanje negde iz pravca drugog reda.- zamolio bih vas da sednete. Ometate me!
Becky se sa prezirom odvoji od limenih omniokulara i pogleda iza sebe.
Drako Melfoj. Kako je samo drzak!
-Gospodine Melfoj, ako vam smetam, predlažem da se spustite za jedan red.- Becky mrsko proceti kroz zube, a potom okrenuvši se ka terenu usmeri svoje omniokulare ka Oliveru koji je sada već zauzeo svoju poziciju oko zlatastih britanskih obruča, na trenutak se okrenuo centralnoj tribini u pokušaju da u onoj gomili sveta zapazi Becky. Žmirkao je sve dok je nije spazio, a zatim se nasmešio i hitro mahnuo rukom ka tribini, a potom i poslao poljubac.
Becky pocrvene ali njena sreća bila je kratkotrajna jer je u tom trenutku čula krike i kreštanje mladih veštica sa donjih tribina: «JE SI LI VIDELA?! MENI JE POSLAO POLJUBAC!» «AH KAKO JE SAMO SLADAAAAK!» «MISLIŠ DA IMA DEVOJKU?!» «MA NEEEE...MISLIM DA ME JE PRIMETIO! JUHUUUU!» «DAJ NAM SVOJU ADRESU DA TI POŠALJEMO SOVUUUU!». Becky sa besom u očima pogleda nadole, gomila zajapurenih devojaka je poskočilo sa svojih sedišta i počelo unezvereno da mlati rukama. Da bi proverila 'visinsku razliku' (malo sutra zbog toga!) Becky odluči da 'malo' pljune na donje tribine. Izabrala je pravi trenutak i.... uskoro se začula jedna od uzbuđenih tinejdž-veštica koja nije nosila šešir «Au... Jel to počinje kiša?!». Becky se zadovoljno nasmešila, uzvrativši Oliveru jednim 'letećim' poljupcem.
«A sada molim vas, pozdravite IRSKU REPREZENTACIJU KVIDIČA!» začuo se 'magični glas'. «Konoli! Rajan! Troj! Malet! Morgan! Kvigli! Iiii- Linč!»
Sedam zelenkastih mrlja izleteše na visoravan. Sve leve tribine preplavi vrlo bučan aplauz.
«A EVO GA! IZ NEMAČKE NAM STIŽE NAŠ SUDIJA! PREDSEDAVAJUĆI ČARONJAK MEĐUNARODNE KVIDIČ ASOCIJACIJE - FLORIAN VAN FIRER!»
Visoki, mršavi čarobnjak, sivkaste tršave kose i u odori od čistog zlata koja se u potpunosti uklapala sa bojama stadiona, došeta na visoravan. Između usana mu se nalazila srebrna pištaljka, veliki drveni sanduk je nosio sa lakoćom pod jednom rukom, dok mu je u drugoj ruci stajala metla. Florian zajaha metlu i nogom otvori sanduk. U tom trenutku četiri lopte jurnuše u vis: skarletna i glatka Kvafl, dve crne i teške Bladžerke, i sićušna krilata Skrivalica koja je šljaštela pod ovim zlatastim svetlom. Uz oštar pisak sudijine pištaljke, on poleti zajedno sa loptama. Utakmica je počela. Tamara je sedela na ivici sedišta nervozno grickajući nokte dok je sa omniokularima pokušavala da prati neverovatno brz sled događaja na terenu. Tanja je jednim okom gledala utakmicu sa nestrpljenjem, a drugim se trudila da uhvati Drakov odraz u malenom staklenom okviru svog omniokulara. Fred, Džordž i Hari su svakako napeto gledali utakmicu dok je Luna bezbrižno pevušila navijačku himnu «Oh uzbuđenja potereeee, metla me kroz vazduh nooosi, skrivalica je ispred mene, a vetar mi u koooosi,...» i tako u nedogled. Becky se trudila da istovremeno prati igru na terenu i posmatra pomno svaki Oliverov pokret.
O, ne! Kvafl se sada nalazio u rukama Irskih goniča koji su upravo izvodili 'Napadačku formaciju soklove glave'. Tri zelena, irska goniča obrazovala su streličastu formaciju i sada su hitro zajedno leteli ka britanskim gol-stativama. Razbucali su nedovoljno dobru odbranu britanskih goniča, i vešto izbegli Kvafl koju su im braća Brodmur namenili. Becky se sa nestrpljenjem nagla nad ivicu tribina, pritiskajući omniokulatore sve više uz oči ne bi li bolje videla šta će Oliver da uradi. Nije ni trebalo sumnjati na odbrambenu taktiku britanskog (sjajnog) čuvara – Wood je sada skretao oko sva tri gol-obruča u ogromnoj brzini, pokušavajući da blokira dolazeći Kvafl.
Da li će to biti poeni za Irsku? Ne... Wood je uspeo da odbrani Kvafl nogom. Ona se odbi i pade u ruke Mek Kenninsa – Britanskog goniča. Sanja se iskreno ponadala da su bolji u napadu nego u odbrani, što se samo mili-sekundu kasnije potvrdilo kao tačno. Britanski goniči su sada zaposeli Kvafl, dobacujući se neverovatnom brzinom dok su poput svetlosti leteli ka Irskim obručima. Počelo je Vulongonsko Krivudanje, kako bi zavarali irsku odbranu. Lako su razbili Irsku odbranu i sada se jedan od igrača probijao ka zlatastim obručima.
Ha! Zbunio je čuvara! I TO SU POENI ZA BRITANIJU!!!
Sa desnih tribina se razlegao gromovit aplauz, a na mermernoj tabli je sada svetlucajuće zlatnim slovima bilo ispisano:
«IRSKA: 0 VELIKA BRITANIJA: 10»
Sada su i Tamara, i Tanja, pa čak i Ron i Hari skočili sa svojih sedišta i primakli se ivici tribina, kako bi bolje videli. Ron je mrmljao nešto u stilu «TAKO TREBA, MOMCI! TAKO TREBA!». Aplauz se stišao i sada se u potpunoj tišini promatrao dalji tok meča. Drako je neprimetno ustao sa svog sedišta i skoro-režeći prišao ivici. Naglo je uhvatio Becky za ramena, a potom, pre nego što je iko išta mogao da učini, gurnuo ju je sa ivice tribine.
Ona ispusti prodoran vrisak dok je padala niz dvadesetak metara visoku tribinu.
Oliver u istoj sekundi mahinalno skrete pogled sa Irskih goniča koji su sada već bili na par desetina metara od obruča, i videvši Becky, strahovitom brzinom se stušti da je uhvati pre nego što se rasprsne o čvrsto tlo.
U toj istoj sekundi hiljade i hiljade zaprepašćenih gledalaca okrenu svoje omniokulare ka desnoj V.I.P. loži da bi zaprepašteni, polu-otvorenih usta nestrpljivo iščekivali ishod ovog užasnog događaja. Čak su se i Irski goniče zaustavili na samo par metara od obruča da bi videli šta će se desiti. Becky je bila na nekoliko metara od tvrde zemlje, mogla je da zamisli u svojoj glavi kako bi se rasprsla bundeva kada bi je bacili sa vrha zgrade, ali nije želela da razmišlja o tome. Upala je u jaku hipermenziju – ceo život joj se odigravao pred očima. Baš u trenutku kada je očekivala da će se po poslednji put sastaviti sa zemljom, umesto tvrdog tla oseti blagi udar i nečije ruke čvrsto priljubljene oko njenih ramena i bokova. Otvorila je oči, ali su joj se boje mešale, spoljni zvuci kao da nisu dopirali do njenog mozga, spopala ju je neka mučnina i pomućena vrtoglavica dok je osećala kako je obliva hladan znoj i ledene graške na svome čelu. U trenutku sve joj se zamračilo i bez svesti se naslonila na Olivera koji ju je sa strahom čvrsto držao u rukama.
Publika je podivljala: neki su radosno klicali, a drugi opet psovali, neki su unezvereno skakali i mahali rukama. Oni pribraniji su se drali na sudiju da zaustavi utakmicu, ali sudija kao da nije mario za sve ovo, a rezultat na mermernoj tabli se iz sekunda u sekund menjao «IRSKA: 10 V. BRITANIJA: 10» «IRSKA: 20 V. BRITANIJA: 10» «IRSKA: 30 V. BRITANIJA: 10». Ostali britanski igrači nisu znali šta da rade. Jurišnici su počeli da čupaju svoje guste tamne kose od neroze. Oliver se zajedno sa onesvešćenom Becky ustremio pravo ka vrhu tribina, gde se u tom trenutku odigravalo nešto vrlo čudno. Nekoliko ljudi nabacanih na gomilu urlali su, vrištali i vređali ime Melfoja, dok su Luna i Hermiona zajedničkim snagama pokušavale da prebace Lucijusa sa ivice tribina. Oliver u trenutku shvati da se tu odigrala žestoka borba. Drakov telohranitelj je sada ležao ošamućen u jednom od udaljenih uglova, Lucijusa su Hermiona i Luna držale za noge dok je naglavačke visio sa ivice tribina, a Drako se nije ni mogao nazreti od gomile koja je bila nabacana preko njega. Fred, Džordž, Sanja, Tanja, Tamara i Harry su se još nekako i mogli videti dok je Ronu virilo samo jedno stopalo.
Izgleda da su se trudili da ubiju Melfoja, pa čak i Tanja, koja je skriveno čuvala simpatije prema njemu, sada ga je najoštrije osuđivala i trudila se makar da ga «malo bolje» išutira. Kada su se nekako razdvojili na podu je ostao da leži Drako. Nije bio ozbiljnije povređen, već samo malo izgruvan i pocepan. Tanja je briznula u plač i pomerila se na prazno sedište.
U tom trenutku na ulazu su se pojavili i ljudi iz ministarstva koji su ih razdvojili, prihvatili Becky i pokušali da je osveste.
-Idi! VRATI SE U IGRU!- povika Hari.
-Ne... Ne...- Oliver nesigurno zavrti glavom- Hoće li joj biti dobro?
-Da.- reče jedan od mladih čarobnjaka iz ministarstva koji je u tom trenutku poturao mirišljavo bilje Becky pod nos- Biće joj bolje. Samo je, sirotica, u nesvesti od šoka koji je pretrpela.
-VRATI SE U IGRU! VRATI SE U IGRU! I ONA BI VOLELA DA POBEDIMO!- skoro plačno zaječa Ron.
Oliver odlučno klimnu glavom i poput furije se stušti ka obručima koji su do tada bili ne zaštićeni.
Otpočela je druga etapa utakmice, bilo je sve mnogo brže i brutalnije. Oliver je kao zver obletao strahovitom brzinom oko obruča spreman da ubije svakog letača koji bi se našao u zoni šuta. Flint i druga dva goniča su besno kidisali na ostale goniče, upotrebivši pravilo broj jedan grube igre «NEMA PRAVILA». Da je sudija nadgledao stanje na terenu, mogao bi da odsvira bar šezdesetak najstrožije-zabranjenih faula. Bilo je tu vučenja, i nezajažljivog grabljenja repova metli protivnika ne bi li ih usporili ili omeli. Flint i njegovi drugari su izveli i par 'prinudnih skretanja' na Irske goniče, ukrstivši pritom vrhove svojih metli kako bi irski gonič hteo-ne hteo morao da se povuče ili skrene sa sebi zacrtane putanje – Britanskih gol-stubova. Ali ni Irci nisu puno zaostajali za Britancima, bilo je tu laktanja, šutiranja i ostalih brutalnih udaraca. 'Izbijanja' što se oba čuvara tiče, i 'Proturanja' kada su britanski goniči idalje sa rukom na Kvafl prolazili kroz Gol-Obruč, «slučajno» zaboravivši pritom da Kvafl mora da se baci! Kao kulminaciju utakmice, Irski goniči su izbušili kvafl kako bi brze padala na zemlju i išla u cik-cak te se Oliver namučio da odbrani obruče. Odjednom na terenu se pojavila zlatasta loptica malenih dimenzija koja je hiper-brzinom projurila oko igrača. Tragača oba tima su razrogačili oči u čudu i čvršće stegli svoje metle. Obojica su pojurila ka Kvaflu. Goniči i oba čuvara su bili zauzeti, spremda su fauli na britanskim gol-stubovima kulminirali do prave pravcate tuče. Sve je počelo pokušajom 'Prikucavanja' irskih goniča, kada su sva trojica ušli u zonu šuta i počeli svojski, zajedničkim snagama da udaraju Olivera, krajevima metli, rukama, nogama i ostalim delovima anatomije kojima su se razmahali. Baš kada su dvojica priklještila Olivera i bahato ga udarali gde god bi stigli, treći je pokušavao da postigne još koji poen za Irsku. To su spazila i dva britanska goniča koji su se 'umešali' u tuču, dok je Markus Flint besomučno mlatio Irskog čuvara palicom koju je na silu preoteo od Irskog jurišnika.
Razjareni navijači su se uskomešali i zatražili od sudije da reaguje, ali izgleda da sudija više nije bio na terenu. Gde se izgubio? Ko će da zaustavi ovaj nered na terenu?! Nekoliko razbesnelih navijača je čak pokušalo da pošalje kletvu na nekog od suparničkih igrača ali je teren bio zaštićen isuvihe jakim činima, tako da su se ti pokušaji okončali neslavno. Baš u trenutku kada se situacija oko gol-stubova zahuktavala, zlatna skrivalica projurila je pored glava nekontrolisanih igrača a za njom i oba tragača, tik jedan uz drugog. Ipak, Roderik je bio 'plemenitog' porekla. Nije li njegov pradeda, uspeo da uradi nešto neverovatno pre skoro stotinu godina, kada je 'Plamptonovim manevrom' uspeo da uhvati skrivalicu i tako donese pobedu, prvenstveno svom timu, a zatim i celoj svojoj zemlji? Nešto slično nameravao je i Roderik da uradi. Irski tragač bio je tik uz njega znači nije mu bilo omogućeno 'olako' hvatanje skrivalice. Morao je da napravi naizgled nepazljivo skretanje prilikom koga će Skrivalica, uz malo sreće, dospeti u rukav njegove odore. Sve je imao u glavi. Samo što je to sad trebalo izvesti. Irski tragač je ubrzao sve do pune brzine kada više nisu mogli da vide ni kuda lete. Ceo spektar boja bio im je pomešan pre očima a samo je jedna jasna figura bila ispred njih: Zlatna Skrivalica, koja je prevrtljivo skretala i vrdala. Nije bilo vremena za gubljenje. Roderik je naglo i oštro skrenuo u stranu i u tom trenutku skrivalica je brzo-potezno završila u njegovom rukavu, nemajući drugde kud. Irski tragač je zbunjeno stao ne shvatajući gde nestade skrivalica. Roderik se iskezi i podiže skrivalicu grčevito je stiskajući u šaci dok je obletao tribine na kojima se sada haos smirivao. Svi su gledali u Skrivalicu. Ubrzo potom začuo se prodoran zvizdug sa tla. Kornelijus Fadž je crven u licu, i naduven od besa stajao na centru terena zvizdeći u srebrnu pištaljku za sudije.
«Sonorus» promrmlja Fadž ljutito dok mu je štapić bio uperen ka grlu.
-RODERIK JE UHVATIO SKRIVALICU! VELIKA BRITANIJA JE POBEDILA!
Rezultat se sada blistao na crnom mermeru. Bilo je i više nego jasno da je Britanija pobednik. I zašto je Fadž završio utakmicu, gde je tu bio sudija? Gde je nestao sudija?! U opštoj gunguli koja je vladala na tribinama, uz buku vrisaka, urlanja, vrištenja, skakanja i gromoglasnog aplauza čule su se i himne obe reprezentaije koje su, sada već izgaženi, šalovi i zastavice na podu još uvek pevale. Skoro svi ljudi iz Ministarstva su se raštrkali po gledalištu pokušavajući da uspostave mir među navijačima. Kroz nekoliko sati tribine su se ispraznile a centar zbivanja se premestio u dolinu u kojoj su bili postavljeni kampovi. Prašina se polako slegla a mlad mesec na nebu je već odavno izašao ali buka koja se nadvila nad šatore nije prestajala...