-POGLAVLJE 8-

Kazaljke velikog, baroknog, zidnog sata u grifindorskom dnevnom boravku pokazivale su tačno jedanaest časova i trideset minuta. Još samo trideset minuta do ponoći. Grifindorski boravak je bio neuobičajno pun za ovo doba noći, pet osoba su vodile «ozbiljnu» raspravu.
-Idalje mislim da je to glupost! Šta ako te... šta ako te povredi?!- Ron je urlao izbezumljenog izraza lica gledajući u Becky.
-Rone... Znaš na koga mi sad ličiš?- reče Becky prestajući da glanca krpicom svoj štapić. Ustala je sa fotelje i šapnula Ronu nešto posle čega je počela da se neobuzdano kikoće. Ron je pomalo pocrveneo, a njegovi obrazi su pritom dobili vatrenu boju njegove polu-duge kose.
-Ali... ja se samo brinem. Jel si sigurna da nećeš da i ja pođem tamo? Čisto da ti se nađem ako bude bilo, ovaj, nekih tehničkih problema. A?- Ron zabrinuto pogleda u Becky.
-Ne, Rone.- Becky odmahnu glavom premeštajući štapić iz ruke u ruku i stiskajući usne- Ti si jedan zaista drag dečko, jedan divan mladić i odan prijatelj... Ali ne mogu ti dozvoliti da pođeš sa mnom. Dobro znaš da su dozvoljena samo tri 'svedoka' sa svake strane. Što se Parkinsonine strane tiče sigurna sam da će se tu naći Petilova, Čo i Lavander. Što se moje strane tiče podržaće me Tanja, Sanja i Tamara. Mislim da će to biti sasvim dovoljno. Zar ne?
-Da... dobro kako god ti zeliš...- reče Ron dok mu je lice poprimalo boju zrelog paradajza zbog malopre izrečenih komplimenata kao što su 'dragi dečak' 'divan mladić' i 'odan prijatelj' –Pa onda dobro, želim ti... ovaj puno sreće! Sredi te alapače.
Čudno je to kako Ron nikada u zivotu nije sebe smatrao mnogo hrabrim. Te noći promenio je mišljenje, nešto ga je nateralo da prisloni usne uz Beckin obraz i da joj poželi uspeh na predstojećem dvoboju.
-Hvala.- osmehnu se Becky dok je posmatrala kako se Ron odaljava ka muškoj spavaonici. –Veruj mi, ovu noć neće lako zaboraviti!
Kazaljke teškog ukrašenog sata su se poklopile i začula se tiha i prigušena zvonjava.
-Pa... mislim da je vreme.- reče Becky tiho. Sanja je ustala sa troseda, a Tanja i Tamara su učinile to isto.
-Je si li ga donela?- Sanja upita zagonetno.
Umesto odgovora Becky se približi levom zidu boravka. Primaknuvši svoje duge i vitičaste prste oslikanoj tapiseriji na kojoj su srednjovekovne veštice i čarobnjaci lovili skrivalicu, pokucala je blago dvaput a sa usana joj skoro nečujnim šapatom prokliziše reči «Fortuna Nefas». Jedna pločica ispod tapiserije se okrenu blago skliznuvši u stranu. Sada se umesto jednog dela tapiserije (onog na kome je bila prikazana skrivalica) nalazila naizgled tamna praznina.
-Lumos.- prošapta Becky a na njenom se štapiću stvori plavičasto-bela svetlost koja obasja unutrašnjost tajne pregrade. Sada su se mogli nazreti obrisi par predmeta koji su bili skriveni u pregradi. Becky se osmehnu zavukavši ruku u pregradu. Niz njene tanke prste skliznu lagani, prozirni zelenkasti materijal. Bio je hladan i gladak poput krljušti i mekan i gizdav poput najfinije svile.
U drugim rukama, uz štapić joj se obre komad presavijenog pergametna. Tamari se ote uzdah oduševljenja propraćen glasnom psovkom.
-Svetog mu sranja!- Tamara nije mogla da prikrtije čuđenje- Odkud za ime sveta to tu?!
Becky se ponovo osmehnula, i kucnuvši po tapiseriji tri puta «Culpa Malum» jedna od poluga se okrete i skliznu natrag na svoje mesto. Tapiserija je ponovo izgledala netaknuto.
-Misliš za pregradu?- upita Becky dok je napeto gledala na sat.- Pregradu sam otkrila još prošle godine, kada sam čamila u boravku posle uspešne utakmice, pomislila sam da se simbol «Skrivalica» ne koristi samo u kvidiču, pomislila sam da bi to bilo idealno mesto za tajnu pregradu, malo sam procunjala po biblioteci uz sveopšto negodovanje madam Pins. Slučajnost... Ipak dobro mi je poslužila. Ali nemamo sad vremena za razgovor, ne želim da Pensi pomisli da se neću pojaviti.
Becky jednim pokretom ruke prebaci veliki ogrtač preko sve četiri. Portret se pomeri u stranu, dok je dama sa portreta glasno hrkala.
-Lumos!- prošapta Becky zaogrnuta nevidljivim pokrivačem. Sada je ispred sebe imala jasno vidljivu 'Banditovu mapu'.
-Bokca mu! ODKUD T...- Tamara još jednom htede da glasno opsuje ali je Sanja «diskretno» nagazila.
-Pst!- prošapta Sanja uprevši kažiprst u jednu tačkicu na mapi iznad koje je bilo ispisano mastiljavim slovima «Severus Snejp»- Zar zeliš da nas Snejp ili Filč uhvate?!
-Aaa da da...- prošapta Tamara klimnuvši glavom.
Tiho su se spuštale niz stepenice pokušavajući da prikriju svoju nespretnost. Becky je bila užasno smotana, pogotovo u napetim situcijama kao što je bila ova. U jednoj ruci je držala mapu, a u drugoj, zgrčenoj i izdignutoj svetleći štapić. Tamara i Tanja su pridrzavale nevidljivi ogrtač sa strane.
Becky se ugrize za usnu.
-Do vraga!- prošapta namrštivši se dok je pokazivala tri stativne tačkice na banditovoj mapi. –One su već stigle...
Prošli su neopazeno pored Filča i gospođe Noris, iako je mačka zastala na trenutak da pogleda pošto joj se hitar (i pomalo čujan) hod osoba pod nevidljivim ogrtačem učinio sumljivim. Ipak, neprimetno su se sikrali iz zamka. Ulazne kapije zamka nisu bile zaključene tako da su bez većih poteškoća stigle do jezera. Čim je videla kako se Pensi unezvereno poput divlje zveri šetka gore-dole, i smeje sa svojim «drugaricama», Becky zbaci ogrtač tako da su se četiri grifindorke sada jasno nazirale pod srebrnkastom mesečinom. Blagi snopovi mesečine prelamali su se po mirnoj i hladnoj površini jezera. Noćni mir remetio je samo užasan smeh jedne sliterinke, revenklovskog tragača Čo Čang, i dve maturantkinje iz grifindora.
-Ohoho... vidi, vidi- reče Pensi uz sarkastičan osmeh- Pa ko nam se to pojavio? Četiri mamine uplašene devojčice. Zar nije vreme da budete u krevetu? Ili kasnite zato što ste prvo morale da presvučete pelene?
Pensi je dobijala podršku (smeha) od njena tri svedoka. Becky ovo nije smatrala smešnim, ni duhovitim, a po izrazima lica Tanje, Sanje i Tamare, moglo se pretpostaviti da ni one nisu shvatile «šalu».
-Štedi vazduh Pensi: Trebaće ti.- Becky je grčila šake u pesnice dok su joj se oči skupljaje kao kod zvečarke koja se sprema za napad.-Ili možda bolje da ti odmah skratim jezik? Ali ne brini, ako se mrštiš zbog toga što planiram da ti skratim jezik, ionako se Drako nikada ne bi ljubio sa tobom! Šteta nećeš više moći da ga zadovoljavaš klečeći.
Becky se nije smejala ali su joj se usne same razvukle u zločest osmeh. Pojavio se neki čudan sjaj unutar tame njenih zenica. Da su je malo bolje pogledali rekli bi da ne liči na sebe. U njoj nije postojala ni najmanja mrva saosećanja ili milosti. Mržnja i negativna energija unutar nje su se oslobodili poput zveri koja čeka da ubije, koja lovi svoj plen ne zato da bi opstala, već samo zato da bi ubila, poput predatora koji se spremao da rasparča i uništi svaku želju za životom kod svojim neprijatelja. Becky više nije mogla da se kontoriliše:
-Hajde da završimo sa ovim za svagda, Parkinsonova!- reče Becky izvukavši svoj štapić i uperivši ga pravo u glavu podle sliterinske devojke.
Pensi je pomalo ustreptala, kolena joj klecnuše. Drhtavom rukom je izvadila štapić nespretno ga uperivši u Beckine grudi.
-Hajde Pensi! Oćeš da me ubiješ?- Becky se smejala bez trunke straha i oklevanja. –Ajde Parkinsonova. Gađaj! Stojim ti na raspolaganju! Da li si ikad ubila neko stvorenje? Ja jesam. I to puno puta. Gledala sam ih kako cvile dok izdišu poslednjim atomima snage, gledala sam ih kako padaju mrtvi bez reči, sa druge strane štapića... Ja umem da ubijam Pensi. Zato bolje da me ubiješ odmah inače ću ja tebe. Ubij ili budi ubijen!
Pensina drhtava ruka nespretno je uperila vrh štapića ka Becky.
-Rictusempra!- Pensi povika očajnički u nadi da će njena čin potrefiti metu ali Becky se izmače u stranu, čvrstim koracima je grabila ka Pensi dok je ova samo uplašeno stajala nemoćna da izgovori ni jednu zaštitnu čin.
-Expelliarmus! Stupefy!- vikala je Becky vešto ciljajući u Pensi. U istom trenutku Pensin štapić našao se kod nje u rukama dok je Parkinosnova uz tup udarac pala na travu pored jezera. Becky je prišla, nije znala šta radi ili NIJE ŽELELA da zna šta radi. Prišla je okamenjenoj Pensi koja je sada ležala na zemlji potpuno paralisana. Jezero je bilo tu pored, i u naletu besa Becky iz sve snage šutnu Parkinsonovu tako da je njeno ukočeno telo počelo da nestaje u tamnoj i ledenoj vodi dubokog jezera.
-Čo, Parvati vadite je: ne želim da mi voda oduzme slavu!- reče Becky ljutito dok je posmatrala Pensine drugarice kako je vade iz vode.- Hajde Pensi bori se! Ennervate!
Kontra čin je pogodinla Parkinsonovu i ona je ponovo mogla normalno da se kreće.
-Z... Zašto s-si... t-to uradila- promuca Pensi zbunjeno gledajući u Becky- Zašto... si... b-bacila kontra-čin?
-Sigurno NE da bih te spasla.- reče Becky žmirkajući u Parkinsonovu pri slaboj mesečini.- Želim poštenu borbu.
-Hajde da se nagodimo... možemo da se dogovorimo... evo, evo ja ću sutra svima priznati da si me pobedila... j-ja -Pensi je sada već molećivo gledala u Becky, ali hladan izraz Beckinog lica govorio je da večeras neće biti praštanja.
-NE! Nema dogovora između zmije i lavice! Hajde Pensi gađaj! Tvoj potez... mudro ga iskoristi jer će ti to možda biti i poslednji!- reče Becky dok je nervozno kružila oko uplašene Pensi, tek kada se Becky okrenula da vidi je su li njene tri drugarice tu iza nje Pensi je skočila i vrisnula smrtnu kletvu:
-Crucio!
Mlaz crvenkaste svetlosti poleteo je ka Beckinom potiljku, Sanja je zavrištala dok joj je izraz užasa prošao preko lica, ipak Becky odskoči u stranu i otkotrlja se preko travnjaka. Već sledeće sekunde bila je na nogama, besnija nego ikada do sada, i spremna za svoj novi napad.
-E sad je dosta!- trčala je pravo, ispružene desne ruke ciljajući u Pensinu glavu.- DELERTIUS!
Istog trenutka kada je ljubičasti zrak svetlosti pogodio Pensi, ona jednostavno nestade. Čo, Lavander i Parvati zavrištaše.
-Šta si to uradila?!- Parvati joj se unela u lice.- Vrati je nazad!
-Ne pada mi napamet!- reče Becky.-Čak i ako je vratim, moraće u Askaban zbog kletve kojom je pokušala da me ubije. Ta kletva je strogo zabranjena...
-...BAŠ KAO I ČAROBNJAČKI DVOBOJI!- uzviknula je Parvati dok su joj suze kapale iz ugla oka bešumno skliznuvši niz njene okruglaste obraze.
-Zar je ovde uopšte i bilo dvoboja?- Becky se osmehnu i pogleda u Parvati, pre nego što je Parvati uspela da skonta čemu taj smešak, Becky uperi štapić u nju «Obliviate!». Parvati istog trenutka pade na travu bez svesti, upravo je dozivela «malo» brisanje pamćenja. Čo je vrisnula i zajedno sa Lavanderovom počela da trči ka zamku.
-ZAUSTAVITE IH! ZAUSTAVITE IH, DOĐAVOLA!- Becky je vikala svojim drugaricama. Istog trenutka su i Tanja i Sanja i Tamara izvukle svoje štapiće i krenule u susret Lavnderovoj i Čo.
Vazduhom su počele da proleću različite čini.
-Furnunculus!- na kozi Čo Čang su se pojavili ogavni zeleni gnojni mehurići, a Čo je počela da poprima izgled žene-žabe.
-Reducto!- uzviknula je Lavander ali se Tamara na vreme odmakla i izbegla sopstveno uništenje.
-Locomotor mortis!- Tanjina čin je uspela a noge Lavander Braun bile su uspešno spojene u jednu celinu.
-Petrificus Totalus!- gnojava Čo je uspela da pogodi Tanju čije je telo sada bilo potpuno skamenjeno.
-Finite Incantatem!- uskliknula je Becky odbivši pritom jednu od kletvi koju joj je Lavander uputila.
-Tarantallegra!- uskliknu Sanja uspešno bacivši ovu jaku čin na Čo Čang koja sada nije mogla da prestane da igra.
-DOSTA! Mobilicorpus!- uzviknu Becky dok je nevidljivo uže vezivalo i obvijalo igrajuću i gnojavu Čo čiji su sada gnojni mehurovi na koži počeli da prskaju i rasipaju grozni i ljigavi zeleno-beli gnoj, njenu drugaricu jednonogu Lavander i onesvešćenu Parvati kojoj je pamćenje u potpunosti bilo izbrisano.
-Ennervate!- uskliknu Sanja naciljavši na okamenjenu Tanju, grč je nestao i Tanja ustade.
-Zar ne mislite da treba da bacimo još jednu čin brisanja pamćenja... za svaki slučaj?- upita Tamara pomalo zabrinuto.- Ne bi bilo dobro da nas provale!
-Samo izvol'te.- reče Becky dok je posmatrala tri defektne devojke svezane nevidljivim konopcem koji im nije dozvoljavao ni da mrdnu.
-Obliviate!- uzviknuše Tanja, Sanja i Tamara u isto vreme dok su njihove čini pogodile svezane devojke mahinalno ih onesvestivši.
-Delertius!- zrak svetloplavičaste svetlosti iz vrha Beckinog štapića je pogodio malu svezanu grupicu koja nestade u sekundi.
Osvrnule su se oko sebe. Nije bilo nekih većih tragova borbe. Osim što je Becky imala malu posekotinu na levoj strani vrata, a Tanja bila okamenjena pa povraćena u normalno stanje. Nevidljivi ogrtač se presijavao na srebrnkastim i mekim zracima meseca, na metalik-zelenoj travi par metara pored njih.
-Mislim da je bolje da krenemo...- reče Tanja pokupivši svilenkasti ogrtač sa trave i prebacivši ga preko sebe i svojih drugarica. Becky izvadi Banditovu Mapu iz dzepa. Ovoga puta nije bilo nikog u hodniku, samo jedna tačkica je treperila negde blizu Zabranjene Šume, iznad tačkice izvijenim slovima pisalo je Erik Dimaux-Lestrange.
-Ko je Erik Kako-već-Lestrejndž?- upita Tamara šapatom.
-Lestranž. Ne znam. I ne želim da otkrijem.- prošaputa Becky. –Bilo bi bolje da požurimo do spavaonica, pre nego što neko primeti da nas nema.

***

-Ne...Ne...Nemoj! Umrećeš! Nemoj! Ti nisi svesna koliko te...Volim! Volim te! Ne! Nemoj! Zašto to radiš?! Umrećeš! Ne!- Ron je mrmljao u snu dok je hrkao i prevrtao se po krevetu.
Hari se probudio i pogledao dijagonalno od sebe. Ron nije imao običaj da priča u snu, a i kada bi pričao u snu, obično bi to bilo o paucima koji igraju kvidič ili o tome kako je u Medenom Vojvodi nestalo Berti Botovih bombona... Ovog puta je bilo drugačije. «Ti nisi svesna koliko te volim!» Šta je to sad, dođavola, trebalo da znači?! Ubrzo je ponovo nastala tišina isprekidana ujednačenim i sinhronizovanim hrkanjem grifindorskih momaka. Hari doduše nije mogao da zaspi, ponovo je osetio snažan poriv da nekog ubije. Kako je samo želeo da tog trenutka skoči na Ronov krevet i da ga zadavi golim rukama. Bez posebnog razloga. Jednostavno: želeo je krv, želeo je da ubije. To je bilo uzbuđenje jače od bilo kog drugog, i jedva da je mogao da se kontroliše. Pokrivši se plavim baldahinom preko glave počeo je tiho da pevuši «In the dark of the night evil will find him, in the dark of the night evil will rise...».

-POGLAVLJE 9-

Septembar je svojim jesenjim dahom polako počeo da odmiče i nestaje u tami Zabranjene Šume dok je započeti oktobar doneo mirise pečenih bundeva, cimeta i suvog ožutelog lišća. Još nije bilo svanulo kada je visoki smeđokosi mladić, zamagljenog pogleda i iscrpljen od putovanja, stigao blizu drevnih zidina Hogvortsa. U tami svog uma još uvek je mogao da čuje zvuke prethodne noći – vodu koja udara o bokove broda, uranjanje vesla u vodu, šapate preko površine jezera neobasjanog mesečinom – dok je mali čamac zaranjao u vrtlog dobro poznatog jezera Loch Ness i izranjao u Hogvortskom jezeru čekajući prvu svetlost da se probije kroz oblake. Kada se mladić iskrcao iz čamca, nebom je tek počela da krvari blaga izmaglica crvenila iznad Zabranjene Šume, ističući siluete iskrivljenih obličja tog drevnog drveća. Mladić je zadobovao pesnicama po vratima kako bi podigao nekog od kućnih vilenjaka iz postelje da mu otvori ulazna vrata zamka. Nije bilo nikog...
«Verovatno je isuviše rano» pomisli mladić dohvativši se mahinalno za vrata koja su se sama od sebe, bez imalo škripe otvorila. Smeđokosi se zatim žurno uputi, preskačući po dva kamena stepenika, ka direktorovim odajama. U vlažnoj tami, pred svitanje, koja ga je okruživala, primetio je lelujanje bagremova na ranojutarnjem povetarcu. Ovo drveće krkih grana i otežalih cvetova, svakog proleća bi odenulo Hogvorts u bogato zlatno ruho. Ti divni cvetovi su mu bili posebno dragi iz nekih privatnih razloga, a sada - na ovom mestu, budili su bujicu uspomena koja bi se stapala i pretvarala u lavinu snažnih emocija. Vireći iz niša i kroz lukove, ovo čudesno bilje kao da je prodiralo u svaku poru zamka. Čak i sada, dok je On išao krivudavim hodnicima i peo se uz dugo spiralno stepenište, udisao je njihov težak miomiris koji je podsećao na miris tamjana što se izvija iz kandila, uvlačeći se u pukotine u senci usnulog zamka i vrtložeći se u pijanim virovima oko podnožja jezera. Bagrem: sveto drvo, poslednje je cvetalo, a cvetovi su sada bili već prezreli i otežali, u svojoj umirućoj lepoti ispunjavali su prazninu koje su stvorile jesenje kiše uništivši svaki sasušeni listić, cvet i travčicu. Bagrem se naravno, uporno i ponosno održao...
-Ah, dragi dečače nisam očekivala da ćeš tako brzo stići...- osmehnu se Minerva pomalo sneno.
-Da. Čim sam primio vašu sovu, instantno sam uzeo čamac na Loh Nesu i prebacio se na Hogvortsko jezero.- mladić klimnu glavom duboko uzdahnuvši.
-Koliko je prošlo.... Dve, tri godine?- Minerva upita nostalgično.
-Ovo je druga godina... – reče mladić smeškajući se.
-Čini mi se kao da je juče bilo kada sam pre osam godina, u Grifindoru naišla na nasmejanog, tvrdoglavog i upornog jedanaestogodišnjeg dečačića...
-Da. Heh... oduvek sam bio tvrdoglav, zar ne? Pa dobro, gde bih mogao da ostavim prtljag i da se smestim?
-O, da. Bojim se da više nećeš moći da spavaš u grifindorskim spavaonicama, mada ne znam da li bi ti bilo draže da deliš sobu sa profesorom Snejpom i Kvirelom... Možda ako...- Minerva se trudila da smisli praktično i podnošljivo rešenje pošto je primetila mladićevo namrgođeno čelo pri pomenu Severusovog imena.- ...U redu. Mislim da imam rešenje. Za sada, pošto sam sigurna da si veoma iscrpljen od puta, možeš da odeš do grifindorskih spavaonica, verujem da tamo postoji jedan prazan krevet, a do večeri će biti spremna posebno tvoja soba u Istočnoj kuli zamka.
-Hvala profesorka, to mi zaista mnogo znači...- reče mladić klimnuvši glavom i okrenuvši se da pođe ka grifindorskoj kuli.
-Da ne zaboravimo: lozinka za ulazak u boravak je 'Carpe Diem', i... Hvala ti. Zaista cenim što si tako brzo došao. Da ti nisi pristao ne znam kako bih našla zamenu. Ipak to nije tako priželjkivano mesto, a i shvatam da si morao da napustiš svoj dosadašnji posao, bolje plaćen, zasigurno,... Ja... Hvala ti puno. Škola će ti se jednoga dana odužiti za ovu uslugu.- Minervi su zasuzile oči dok je sa ponosom gledala u svog bivšeg učenika.
-Ma dajte profesorka... Naravno da ću pomoći školi ako me treba. Osim toga, ima puno ljudi u ovoj školi koje jedva čekam da vidim. Raspored časova koje ću držati će biti gotov do tri sata, po dogovoru, jel?
-Da. I molim te... drži se podalje od nevolja, intriga i skandala, ne bismo želeli i ministarstvo za vratom?- Minerva reče nešto strožim glasom.
Mladić klimnu glavom i izgubi se negde iza ugla.

***

-Hari! Hari! Budi se. Zakasnićemo na Herbologiju!- Ron je sedeo na ivici Harijevog kreveta drmusajući ga «nežno» u pokušaju da ga razbudi.
-Rone?- Upita Hari sneno.
-Da?
-GUBI SE IZ MOG KREVETA! NESTANI!- prodrao se Hari mrzovoljno šutnuvši pritom Rona koji je uz tup udarac skliznuo sa kreveta.
-Ali Hari... Hari... moramo da idemo. Šta je s' tobom?- Ron je ustao otresavši odoru i namrgođeno odustao od ideje da razbudi Harija. Umesto toga se pretvarao da traži nešto u svom kovčegu s' knjigama.
Hari je štaviše bio budan. Vrlo mrzovoljan ali budan. Lice mu je nekako bilo bledo, a oči upale i zakrvavljene, podočnjaci su se jasno ocrtavali iznad izbačenih jagodica. Namrštivši se Hari hitro ustade, navuče odoru na brzaka i istrča iz spavaonice. Ron se polako okrete i osmotri Harijev neuredan krevet. Šta mu je? Od početka školske godine ponaša se sve gore i gore. Nepodnošljivo urlanje, napadi besa i histerije, mrzovoljno ćutanje i taj zagašeni sjaj u njegovim dubokim zelenim očima. Ron je znao da nešto nikako nije u redu, ali nije mogao da sazna šta... O ovome je mnogo puta raspredao sa Hermionom. Ona je to sve konstatovala kao «zakasneli pubertet» kod pojedinih dečaka i «iznurenost učenjem». Ron se nije slozio sa tim. Baš kada se spremao da sedne na prazan krevet u muškoj spavaonici, nešto ga je sprečilo. Činjenica da krevet više nije bio prazan nije ga uplašila, ali ga je iznenadila. Ko bi to mogao da bude? Šejmus i Li su već sišli na nastavu, Hari je upravo mrzovoljno napustio spavaonicu, dok su svi ostali idalje spavali u svojim krevetima. Ron se pažljivo i tiho nagao nad osobu koja je mirno svijena dremala na krevetu. U trenutku kada je ugledao dobro poznato lice Ron prekri usta rukom kako bi sprečio vrisak. Kako je moguće da se vratio!?

***

Jedno od prednosti časova Herbologije jeste što ste mogli neometano da pričate, što staroj profesorki Spraut nije baš mnogo smetalo. Dok su neki sa netremicom posmatrali rast i razvoj 'Brzocvetajućih mahuna' drugi su čavrljali o predstojećem balu za Noć Veštica, i kvidič utakmicama koje su se bližile.
-Nisi nam rekla ko je tvoj partner za Noć Veštica?- reče Tamara zevnuvši.
-Moj?- reče Becky pomalo zbunjena.
-Ma daaaaj! Nemoj sad da se praviš naivna! Znamo da su te mnogi pitali...- reče Tanja gledajući u Becky.
-Ummm... ja, zaista, ne... ja, ovaj...- Becky je počela da upliće prste i lomi ih.
-Ha! Nećeš da kazeš! A znam da te je Fred pitao!- reče Sanja smeškajući se- Kao i Ron i Šejmus i onaj Revenklovski jurišnik... kako-se-ono-zvaše. Hehehe...Čak te je i neko iz Sliterina pitao. Ali naravno tu tajnu ću čuvati! I samo da znaš da ja SVE ČUJEM – SVE ZNAM!
-Džordž ide sa mnom!- reče Tamara.
-Da, znam. Slušaj Sanja: odbila sam ih... Znaš ne mogu da idem sa njima. Jednostavno ne mogu. Videćemo već sa kim ću ići, možda... Ali ne bih nekako...- Becky je ostavila misao nedorečenu.
-Aha! Onaj Sliterinac! Pa ne krivimo te srce, baš je sladak! Šta mu fali dođavola?!- Sanja se lukavo osmehnu.- Što se mene tiče mislim da ću ići sa nekim poštenijim kao što je...
-HARI! A?- Becky uskliknu- ZNAM! ZNAM! Mada pitali su te i Li i Longbotom i onaj iz Haflpafa, pa onaj iz Revenkla khm khm...- Becky se namerno zakašlja kako ne bi morala vulgarno da završi rečenicu.
-A taj sliterinac?- upita veselo Sanja.
-Da. Mislim da ću ići sa njim.- Becky se osmehnu- Čisto iz zabave znaš...
-A o kome to govorite? O kom tačno sliterincu je reč?- upita Tanja pomalo tužno, napeto kao da strepi da će čuti ono što ne želi.
-O ne brini, nije onaj koji ti se sviđa.- namignu joj Becky.
-Hah... Molim? Ovaj kako to misliš «onaj koji ti se sviđa»??- upita zaintrigirana Tanja.
-Znaš Tanja, za ubuduće, nije baš naj sigurnije ostavljati otvoren dnevnik kad je Džini u blizini...- prošaputa joj Becky.
-DŽINI?! UH! TA MALA NAPAST!- Tanja razjareno reče prekinuvši Sprautovu u pola rečenice.- Ne mogu da verujem da je čitala moj dnevnik! Ali kako ti onda znaš za to?
-Pa... recimo da mi je rekla u poverenju.- Becky zakoluta očima.- meni, Sanji, Hermioni, Luni,...
-Dosta!- reče Tanja prekrivši lice rukama- Ne mogu da verujem da sada cela škola zna da se ložim na...
-Gospodine Melfoj! Molim vas pazite kako zalivate tu Brzorastuću mahunu!- podviknu Sprautova- To je to deco. Čas je gotov, vidimo se sledeće nedelje u ponedeljak u devet i trideset do tada mozete pročitati u udžbeniku koje je najbolje područije za gajenje mahuna.
Tanja je crvenela dok su izlazili iz botaničke bašte:
-Vratiću joj to kad-tad!
- Misliš kao što smo «vratile» Čo, Pensi, Lavanderovoj i Parvati?- zakikota se Tamara.
-Znate šta? Ne mogu da verujem da su svi progutali priču o tome kako su «pobegle»!- reče Sanja osmehujući se oduševljeno.
-Hej tiše malo počinile smo ozbiljno krivično delo. Zato jezik za zube ako nećete ministarstvo na grbači!- Becky se osvrnu oko sebe kako bi proverila da niko ne prisluškuje.- Mislim da bismo trebale da napravimo društvo 'Osvetnika' nešto tipa: dobri likovi koji svet pročišćavaju od korumpiranih ljudskih jedinki...
-Kakva sjajna ideja! A da se zovemo «Amazonke»?- upita Tanja srećno.
-Ne! To je već profurano. Može jednostavno «OSVETNICE» dok ne smislimo bolji naziv. Ok?- Becky se osmehnu dok su sve četiri devojke hrlile ka zamku.

***

''Svakog eona, kada za vreme prolećne ravnodnevice sunce počinje da se uzdiže naspram pozadine novog zvezdanog sazvezđa, Bog silazi na zemlju i rađa se u telu smrtnika. Bog živi među smrtnicima do svog sazrevanja, zatim sebi dozvoljava da bude žrtvovan, odbacuje telo koje je zatvor i vraća se u vaseljenu. Pre svoje smrti Bog prenosi sveopštu mudrost samo jednom izabranom smrtnom biću. Ali da bi ta božanska mudrost bila obelodanjena u hronološkom vremenu na zemji, ona mora biti utkana u tkanje od čvorova koje predstavlja preseke duha i materije u celoj vaseljeni.''

Plavokosi mladić je ponosito stajao na obali ispred Hogvortskog zamka, sunce je već zašlo za obzorje obojivši jezersku vodu krvlju. Uskovitlana magla kotrljala se preko jezera poput sumpornih isparenja koje se izdižu iz dubina. Melfoj je očigledno bio izgubljen u mislima i ćutao. Nije bio potpuno nalik svom rođaku: Draku, koji bi uvek dobijao ono što je želeo, i koji je van svake sumnje u svakom trenutku bio centar pozornosti i pažnje. Balder Apolo Del Fabo Melfoj.... to je svakako bilo isuviše dugačko ime za sedamnaestogodišnjeg mladića. Nepotrebno zadržano prezime njegove majke, polu-grkinje, to 'Del Fabo' na kome je ona insistirala i oca, koji je poticao iz loze Melfojevih. Melfoj je bilo prezime na koga je on bio veoma ponosan. Nikada nije uspeo da odgonetne značenje svog imena do kraja. Tražio je značenje u rečnicima, različitim knjigama magija i napitaka, magičnih enciklopedija,... Uzalud. Na prvi pogled ne bi moglo da se kaže da je ovaj mladić bio jedan od Melfoja, iako je imao identične plave oči i veoma svetlu kosu. Ali u njemu je gorela vatra, vrela krv u njegovim venama, i srdačan osmeh, kao i onaj 'poseban' sjaj u očima. Bio je nešto viši od svog bratanca Draka, i nešto viši od većine Sliterinaca, jer je dostizao zapanjujuću visinu od oko metar devedeset i osam. Na svoje telo nije mnogo pazio ali ono je jednostavno oduvek bilo - savršeno. Perfekcija u svakom mišiću i nagibu. Sreća ga je celog zivota pratila ali ga nikada nije sustigla. U blagi sumrak magla je progutala obalu ispod. Ubrzo će pasti noć, a Ona se još uvek nije pojavila. Da li je dobila sovu koju joj je poslao? Čisto iz dosade Fabo je uzeo dva belutka sa obale i počeo da kreše kremen o kamen kako bi stvorio varnice. Voleo je varnice... i vatru. Bilo je nečeg fascinantnog u samom plamenu što ga je opčinjavalo.
Nije ni primetio priliku koja mu se hitrim korakom priblizavala.
-Dakle... O čemu si želeo da razgovaramo?- upita prilika sa kapuljačom preko glave.
-Ah da... ipak si došla.- prošapta Fabo i okrete se.
-Da Baldere Del Fabo Melfoj, došla sam. Ali ne znam zašto...- reče zenski glas ispod kapuljače.- Ne znam zašto si želeo da se sastanemo baš ovde, i da razgovaramo. Znaš da je rizično. Neko bi mogao da nas razotkrije... Šta ako saznaju?
-Pa šta? Pa šta i da saznaju? Da se volimo! Neka znaju i treba konačno da saznaju!- plavokosi mladić je planuo poput vatre dok su mu se oči caklele i žarile u pomračini.
-Je si li ti lud?! Pa ja sam obećana drugom!- reče devojka- Ne sme niko, ali NIKO da sazna za nas. Da li si me razumeo?
-Obećana... ali voliš mene, zar ne? VOLIŠ ME, ZAR NE?!- očajno uskliknu Fabo, ali nije bilo odgovora... samo tišina... prilika pod kapuljačom ga je pomno posmatrala shvatajući da bes u njemu ključa.
-...Nisam ovde došla da bih pričala o tome. Želim da znam zašto si je pitao da ide sa tobom na bal.
-Pa... ti očigledno nisi htela. Ona je prelepa. Uostalom nisi TI jedino žensko na ovoj planeti!- obrecnu se Del Fabo.
-A TI izgleda nisi normalan, pa ćeš da izgubiš i ono što imaš! Zbogom!- reče plačnim glasom prilika u ogrtaču, okrete se da ode ali je čvrst stisak ruke zaustavi.
-Pusti me.
-Ne.
-Pusti me.
-Neću.
-Pusti me!
-Ne možeš sad da odeš.
-Pusti me ODMAH!
-Znaš li koliko te noćas želim?
-Odlazi...
-To si rekla i prošle noći.
-Ali sada to zaista mislim: ODLAZI.
Mladić zavuče ruke pod kapuljaču a onda prisloni usne uz njene.
-Ne želiš da odem. Trebam ti. Trebao sam ti od septembra. Od prvog dana kada si me videla.
-Ne. Ne trebaš mi ti, budalasti dečače! Odlazi sad.
-Istu stvar govoriš svako veče već mesec dana... Ali duboko u sebi znaš da to želiš isto koliko i ja. Želim da ova veza uspe. Kad ćeš više da priznaš sebi i drugima da smo zvanično par?
-Nisi valjda nekome rekao?!
-Ne... Ali sve više želim da kažem nekome. A ne mogu. Znaš li koliko sam srećan? Ne mogu više to da držim u sebi!
-MORAŠ! Baš si pravi Sliterin!
-Šta bi to sad trebalo da znači?!- plavokosi se namršti.
-Hm... zmijo...- ženski glas se zakikota.
-Jasno, lavice. Da li si za šetnju?
Glasovi su se izgubili u pravcu Zabranjene Šume. Ponoć je odavno bila prošla ali još nije svanulo. Dve osobe su sedele na trosedu u grifindorskom boravku, čekale da ona druga progovori i pazile da se vatra u kaminu ne ugasi. Crnokosa devojka i dečak-koji-je-preziveo. Bili su veoma tihi dok su sedeli prekrštenih nogu jedan pored drugog, dodirujući se samo vrhovima prstiju, u nadi da će se pre isteka noći nešto dogoditi, da će Hari konačno imati viziju na koju je čekao proteklih sedamnaest godina, i isto toliko puta. Mesec je već bio nisko na zapadnom obzorju i ugarci vatre su još samo tinjali. Mogla je da vidi Harijevo dugačko i lepo bledo lice. Zurio je u nju, kao da je izgubljen u nekom snu. Zenice su mu se raširile pojačavajući hipnotičku moć tih prodornih smaragdnih očiju ispod gustih, tamnih trepavica. Sanja je prekinula ćutanje:
-Hari, reci mi šta se to dešava sa tobom?- prošaptala je nežno.
-Ja... ne znam.- reče Hari pognuvši glavu, u uglovima oči su mu vlažile dok je odmahivao glavom.
-Hajde... meni možeš sve da kažeš Hari.- reče Sanja tiho stavivši mu ruku na rame. Kao reakciju na ovaj nežni dodir pun topline Hari je uzdrhtao od zadovoljstva.
-Da. Mislim da... mislim da me neko opseda.- uzdahnu Hari i nastavi- Nekad ne znam za sebe, punim se besom, strepnjom, strahom i tugom, kao da doživljavam tuđe emocije a ne svoje. Nekad jednostavno ruka potegne štapić sama... Osećam da gubim kontrolu. Znaš... Gubim kontrolu nad samim sobom.
-Da li si rekao Dambldoru ili Minervi?- Sanja upita pomalo zabrinuto.
-Ne... Ne... Oni ne bi shvatili. Samo tebi sam mogao da kažem, jer...
-Jer šta Hari?- reče Sanja podstičući ga da dovrši započetu misao.
-Jer te... volim.- reče Hari položivši glavu u Sanjin zagrljaj.
Ona nije znala kako da odreaguje. Šta ona oseća? Nije znala ali je osetila da radi pravu stvar... Pribili su se čvršće jedno uz drugo u bujici ekstaze i dugo skrivanih emocija. Vizija nije došla Hariju te noći. Ali ta noć je bila dragulj i za njega i za Sanju. ...na kraju su konačno i zaspali – mada tek pošto je ponoć dobro odmakla. –među gomilom paperjastih jastuka na somotskom trosedu grifindorskog dnevnog boravka. Tu u samom vrhu kule pod nepreglednim šljaštećim baldahinom od zvezda. Ova odiseja olujne strasti od jedne noći pročistila joj je mozak – da ne pominjemo pore. Konačno su oboje našli mir uprkos činjenici da nisu imali pojma šta bi im moglo doneti jutro, a da ne pominjemo ostatak života. Hari je ležao iscrpljen na jastucima, kako i ne bi, sa rukom dijagonalno prebačenom preko Sanjinih rebara; milovao joj je uvojak kose na ramenu dok je tonuo u naizgled spokojan san. Sanja je ležala na leđima i kroz veliki prozor gledala u ponoćno nebo posuto zvezdama. Tačno iznad njih mogla je da uoči Oriona na nebu, sa one tri sjajne zvezde u središtu peščanog sata: Kaspar, Baltazar i Melhior. Sanju su veoma zanimale astrologija i mitologija, baš kao i Becky koja je bila zaista zainteresovana za mitologiju Evropskog područja. Poslednja stvar koje se Sanja seća jeste da je žurila u ogromnu zmiju svetlosti na nebu za koju su drevni narodi smatrali da je nastala od mleka iz dojki prve boginje Ree: Mlečni Put. Setila se prve noći koju je provela budna da bi ga videla, te davne noći u kojoj je imala i svoju prvu viziju. A onda je nesvesno, premorena, skliznula u san.
Kada se ujutru probudila nije joj dugo trebalo da shvati da će za samo par minuta ostali grifindorski učenici pohrliti u boravak iz svojih spavaonica. Sunce je već obasjavalo polukružnu sobu. Sanja se uspravi u panici. Upravo tada neko je prošao kroz portret na zidu – Hari, odeven u pantalone i meku sivu rolku od pamuka, noseći veliki posluzavnik, sada pretovaren šoljama i tanjirima, vrčem tople čokolade koja se pušila, korpicom kifli i kroasana.
-Doručak u krevetu!- osmehnu se Hari nespretno- ...Pa zapravo na trosedu. Ali poenta je ista. Mislio sam da malo kampujemo ovde...
Sanja se osmehnula posluzivši se tamnom, prepečenom kiflom dok je Hari sedeći na krevetu sipao toplu čokoladu.
-Kakav je raspored za danas?- upita Sanja neobazirujući se na radoznale poglede grifindoraca koji su upravo pošli na doručak- Sinoć nismo stigli da porazgovaramo o tome.
-Naravno... Ovaj mislim da nam je Letenje prvi čas, a posle mislim da imamo kvidič... zbog utakmice, znaš. Mislim da nam je trening negde oko 11.- reče Hari i protegnu se. Mnogo je bolje izgledao nego proteklih dana, krv je sunula u njegove obraze koji su ponovo postali rumeni i zdravi, dobivši neku standardnu kajsijastu boju, podočnjaci kao da su nestali a njegove krupne smaragdne oči su caklele i isijavale energiju. Pošto su završili doručak dvoje 'sveže zaljubljenih' su se zaputili ka terenu za kvidič. Sanji je srce tuklo kao ludo. Osećala je potrebu da razgovara sa Harijem. Ali baš u tom trenutku pred njihov očima se pojavi nasmejani riđokosi momak.
-Hari!- Ron je mahao.- Čoveče! Nisam stigao juče da ti kažem! Desilo se nešto ultra-cool!
-Šta?- Hari se osmehnu- Rone... ovaj izvini. Znaš za ono juče... To je bilo vrlo bezobzirno od mene i... bio sam malo nervozan. Zaista izvini druže, neće se više ponoviti.
-Šta? Aaa... Misliš ono 'buđenje'... Ne brini znam kako je uzasno kad te neko probudi. Ne brini u redu je... ORTAK!- Ron se nasmeja.- nego slušaj. Šta misliš ko nam predaje letenje?
-Bućkuriš?- reče Hari pomalo začuđeno.
-Ne! Nećeš verovati šta se juče dogodilo! Bućkuriš više ne predaje, odnosno neće predavati sledećih godinu dana, a zamenjuje je...

***

'Kada Aleksandar Makedonski nije uspeo da razveže Gordijev čvor, čiji su krajevi bili tajanstveno zamršeni i savijeni unutar njega samog, uzeo je mač i presekao ga nadvoje' Plutarh

«WOOD! OLIVER WOOD! Dođavola! ...Nemogu-da-verujem...» uskomešani komentari sliterinskih i grifindorskih studenata su se komešali a tenzija u vazduhu je rasla. Svi su čekali objašnjenje. Zašto Madam Bućkuriš i dalje ne predaje? Novi profesor je počeo da pruža objašnjenje odsustva stare profesorke, ali pre nego što je počeo da govori pogledom je potražio svoju verenicu među grifindorskim maturantima. Našao ju je: Becky, i osmehnuo se.
-Dakle... Svi se verovatno pitate šta ja trazim ovde. Logično! Završio sam Hogvorts i nije mi ovde mesto, ali vaša profesorka madam Bućkuriš je morala hitno da ode, očekuje radosnu prinovu, tako da će zasigurno biti odsutna i u nemogućnosti da predaje jedno godinu dana. Verovatno neki od vas nisu oduševljeni što me vide ovde...- reče Oliver pogledavši na Sliterinski deo «publike» i nastavi- ali ja sam zamena vaše profesorke, zato skratite muke i sebi i meni i uzmite tu metlu u ruke! Danas će svi koji su članovi kvidič timova svojih kuća probati da nauče Vronski flintu, ostali će uvežbavati 'Frontalni Napad' a za kraj časa ćemo ostaviti merenje brzine na 700 metara.
Pošto je završio svoj govor Oliver uzdahnu i široko se osmehnu:
-Dakle počnimo!
Del Fabo je razmenio upitne poglede sa Becky koja je bila više nego prestrašena. Nije volela Faba, ali nekako... ipak joj je postao drag, i postala je zavisna od njegovog dodira. Odreći se njega bilo bi glupo poput odricanja od vazduha, kiseonika ili vode. Olivera je svakako volela više od života, i nije želela da ga vidi povređenog. Ali - ono što ne zna ne može ga povrediti!

-POGLAVLJE 10-

''Ako mi okolnosti na ruku idu, naći ću
Gde istina je skrivena, iako, zapravo,
Skrivena je u središtu.'' Šekspir, «Hamlet»


-Roze ili crveni karmin pitanje je sad!- Tanja izvadi iz svog nesesera ruž za usne i stade da ga razgleda u dilemi.
-Mislim da ti se uz tu haljinu nekako više slaže roze.- reče Tamara dok je navlačila duge kožne čizme.
-Aha... definitivno roze.- Sanja je bila zaokupljena češljanjem.
-Gde je Becky?- upita Tamara pošto je obula čizme i stala ispred ogledala.
-Oblači se. Znaš ti već «rituale» koji traju po pola sata!- Sanja reče odloživši četku za kosu na mali noćni stočić. U tom trenutku Becky je otvorila vrata i pogledala grifindorke u spavaonici. Tanja je na sebi imala baršunasto roze haljinu, golih leđa sa polu providnim, zlatastim tilom koji je izgledao krajnje raskošno. Sanja je na sebi nosila izuzetno pripijenu haljinu od crne koze koja je perfektno isticala njeno vitko telo, tanak struk i preplanulo ten. Tamara je za ovu priliku odabrala opaku kombinaciju: kožne pantalone preko kojih je bila navučena providna crna pank suknja sa nekoliko zihernadli i bedževa stilski zakačenih za materijal, gornji deo odnosno top bio je napravljen od krutog materijala i izgledao poput kratkog topa sa nekoliko ratkapni, zihernadli i velikom, krutom, vampirskom kragnom. Naravno na nogama je nosila nezamenljive crne martinke. Hermiona je sedela na ivici kreveta i šnirala svoje baletanke, na sebi je imala nebesko-plavu suknju i laganu košulju spuštenih ramena. U tom trenutku Becky uhvati svoj odraz pred ogledalom. «Nije loše» pomisli. Dugo je čekala priliku gde će moći da odene tu «posebnu» haljinu. Nepravilno izrezani rubovi crnog tila i čipke lagano su padali svega nekoliko santimetara ispod kukova, jedva prekrivajući svojom oskudnom dužinom, poput postave, dok je prekrasna haljinica pravila crni oreol oko nje. Čvrsti, crni korset svio se poput zmije oko izvajanog struka, a belina grudi je provirivala iz dubokog deholtea, a oko vrata je svetlucala ogrlica od crvenog rubina optočenog belim zlatom i sitnim dijamantima. Ono što se Becky najviše dopalo na haljini bili su čudni, elegantni trapezasto-zvonasti rukavi koji su padali u slapovima i maltene dodirivali pod.
-Lepo, lepo... Sada smo sve spremne jel da?- upita Tamara veselo.
-Da. Kada otkuca ponoć svi treba da se premaskiraju... Koje ste maske vi odabrale?- Tanja je već pošla da se uhvati za kvaku kako bi izašle.
-To je tajna. Osim toga verujem da me moj pratioc već čeka u dnevnom boravku.- Tamara izađe osmehnuvši se.- Vidimo se!
-Da... i ja mislim da me Hari već uveliko čeka. Biće bolje da siđem dole.- reče Sanja izašavši iz devojačke spavaonice. Glasovi koji su dopirali odozdo, iz boravka, parali su vazduh. Izgleda da se rasplamsala žučna rasprava. Becky je sišla niz uvojito stepenište i našla se lice u lice sa zajapurenim Ronom koji je vikao na «uljeza».
-NE MOGU DA VERUJEM! Kako si TI uspeo da uđeš ovde? KAKO?! KO TI JE REKAO LOZINKU TI.... TI PRLJAVI SLITERINU?!
-Smiri se Vesli, čuvaj se za bal...- podlo reče Febo- Ah da! Sad sam se setio. Pa TI nećeš ni ići na bal jer nemaš sa kim da ideš! Jadni mali Ronikins. Baš si patetičan!
-Jel...a sa kim ti ideš?- upita Ron prkosno.
-Sa mnom.- začuo se zenski glas iza njih. Ron se okrenuo i začuđeno pogledao u devojku koja je sada stajala iza njih:
-Becky?! Zar, zar ćeš ići sa OVIM na bal- Ron je upro prstom na ekstravagantno sređenog plavokosog mladića koji joj je sad prišao.-Mislim: zašto? Pa on je Sliterinac! Zašto? Mene si odbila a njega... I zar ne ideš sa Oliverom?
Ronov glas je polako utihnuo i izgubio se u neprijatnoj tišini. Trunkica bola, besa i tuge prešla mu je čelom. Febo se nasmejao.
-Ne. Ne idem sa Oliverom.- reče Becky spustivši pogled.- Ali ne zato što ne želim nego zato što ne mogu. Dobro znaš da je studentima zabranjeno da idu sa profesorima. Nažalost...
-Da. Kakva šteta!- reče Febo ironično se smeškajući.
Ron nije znao šta da kaze, bez reči je pojurio uz stepenice i uz tresak vratima od muške spavaonice nestao iz vidokruga.
Velika Dvorana je te večeri bila posebno ukrašena: šećerne jabuke, izrezbarene bundeve, velike količine lebdećih sveća i aromatičnih mirišljavih štapića kao i čitavo jato slepih miševa koji su kruzili oko začarane tavanice. Kao i svake godine na centralnom delu velike dvorane, za dugačkim stolom punim đakonija sedeo je kompletan profesorski kadar. Jedina izmena je bila što je profesorka Mek Gonagal zauzimala direktorsku stolicu sa visokim naslonom, i što je Albus Dambldor bio odsutan. Desno od profesorke Mek Gonagal sedeli su Oliver Wood, gospođa Spraut, i profesor Kvirel, a levo: profesorka Sibil Trilejni, Remus Lupin, Severus Snejp, Hagrid i Argus Filč, školski domar. Bez ikakvog govora, Minerva pucnu prstima i tanjiri počeše da se pune različitim specijalitetima. Pošto je gozba završena stolovi su pred stotinama očiju iščezli i muzika je počela. Bilo je bruka i gledati studente koji su poput dasaka, ukrućeni ili smotani gazili po stopalima svojih plesnih partnera. Oliver je pomno posmatrao Becky sa svog profesorskog mesta. Zašto je došla na bal sa Balderom Del Febom, kada je on bio jedan od «zle krvi» Melfojevih? Igrala je sve vreme sa njim. Oliver je posmatrao pronicljivo, trudeći se da uhvati svaki njen pogled i pokret.
-Mogu li sada da te poljubim?- prošapta Febo.
-Apsolutno NE!- reče Becky- Ne ovde i ne sada.
-Zbog onog glupog Olivera!- mrzovoljno reče Fabo dok ju je okretao.- Kada ćeš više da mu daš korpu!?
-O, ne teraj me da biram Febo!- reče Becky samouvereno- Mogao bi neprijatno da se iznenadiš...
-Imam posebno iznenađenje za tebe kada počne maskembal.- reče Febo.- Čim otkuca ponoć palimo odavde!
-Jel' si odlučio u šta ćeš da se maskiraš?
-Još uvek ne... Nisam našao ništa odgovarajuće.
-Zašto se ne maskiraš u onog kome to ime pripada?- reče Becky osmehnuvši se i napravivši još jedan okret.
-Kako to misliš?
-Nemoj mi reći da ne znaš značenje svog imena?- reče Becky začuđeno.- Veruj mi, osim toga što je dugačko i možda teško za izgovor, ima puno značenje u mitološkom svetu.
-Balder Del Fabo Melfoj i nije baš neko ime za božanstvo, priznaćeš.- reče Febo snuždeno.
-O da. Jeste... Ispričaću ti ako budeš bio dobar.- reče Becky namignuvši- Balder: «bog koji krvari» u germanskoj mitologiji čuven po lepoti i mudrosti, sin vrhovnog boga Odina. Samrtni Balder vratiće se u novom svetu, posle ragnaroka: uništenja bogova, kada zelena zemlja izroni iz mora. «Del Febo». Reci mi Febo, da li si ikada čuo za Apolona?
-Da, valjda. To su ona glupa božanstva u koja normalci veruju... Zar ne?- upita Febo pomalo nesigurno.
-Da. Apolon je sin vrhovnog boga Zevsa. Grci su ga nazvali «Febo» što znači «sjajan» a rođen je na ostrvu Del. Apolon je stekao vlast nad streljanjem iz luka, muzikom, medicinom, lepotom i predviđanjem.- Becky se nasmeja- Melfoj baš i nema neko značenje osim čistokrvne čarobnjačke loze.
-Fascinantno!- reče Febo- Tražio sam značenje svuda!
-Trebalo je samo da pogledaš u Rečnik Svetske Mitologije.- osmehnu se Becky.
-O, pa ovo mnogo olakšava stvari. Konačno znam u šta ću se maskirati večeras.- reče Febo dok je pratio šemu «jedan korak unazad dva unapred» i «jen-dva-tri-dva-dva-tri-hop-okret».
Hari i Sanja su plesali kao da ništa drugo osim njih dvoje nije postojalo. Utonuli su u smirenost, u snažne emocije. Uskoro je veliki časovnik otkucao ponoć. Začulo se dvanaest tupih udaraca o zvono a bi u tom trenutku beličast gust dim ispunio Veliku Dvoranu. Razaznavali su se samo bledi obrisi. A kada se dim razišao svi su bili neprepoznatljivi pod svojim maskama.
Hermiona je bila maskirana u Crvenkapicu, Tanja u vilu, Tamara u Yuan-Ti, Sanja u leprikona, a Hari u vukodlaka. Naravno niko nije primetio da dve osobe nedostaju, kao i da se crni mačor nepozvan ušetao na zabavu i leno ispijao ostatke iz barica punča i soka od bundeve na podu.

***

''Jednog dana svet će skončati u vatri,
Neki kažu u ledu.
Ako ću suditi po želji koju iskusih,
Na strani sam onih koji za vatru su.
Ali ako treba da nestanem dvaput,
Mislim da dovoljno mržnju poznajem
Te kažem da je za uništenje i led,
Isto tako dobar i da će poslužiti svrsi.'' Robert Frost, Vatra i Led

Kada je protresao glavom i razdvojio pramen po pramen, dugačka plava kosa se rasula po ramenima maskiranog «Apolona». Sedeo je nag ispred ogledala u kome se ceo video, i proučavao sam sebe hladnim plavim očima.
Da, bilo je tačno ono što je Ona rekla. Zaista je počeo da podseća na Feba Apolona, kao što su neki tvrdili. Imao je isklesane crte lica i gotovo da je bio najlepši. Protrljao je usne prstom kako bi pojačao njihov pohotan izgled. To je objašnjavalo zašto je još od detinjstva privlačio pođednako i žene i muškarce. Pošto je rastresao kosu- padala mu je onako gusta preko ramena- on ustade kako bi mogao da se divi svom odrazu u ogledalu: imao je čvrste, žilave i blago preplanule mišiće zahvaljujući višegodišnjem takmičenju u plesu gde je i osvojio nekoliko medalja. Još nije napunio ni dvadesetu, a već je bio vladar ogromnog kapitala porodice Melfoj, sigurno je bio jedini Melfoj koji je imao glas anđela i telo boga. Sve mu je to palo s neba samo zato što je njegova prelepa majka Katerina Del Febo bila dovoljno pametna da se uda za jednog od prebogate braće Melfoj. Veselo je navukao purpurnu svilenu togu, rasporedio uvojke zlataste kose i završio nabiranje zlatnog ogrtača posutog zvezdama preko ramena, kada je vampirka ušla u njegove privatne odaje.
-O pa dobro Febo, sada zaista ličiš na Apolona.- osmehnu se Becky svojim vampirskim utvarno belim zubima.
-Becky! Dobra maska!- osmehnu se Apolon i gledajući u njene oštre kutnjake nastavi.- Skoro da bih pomislio da su pravi... Gde si nabavila kostim?
-Naručila kod Zonka.- reče Becky vedro se osmehnuvši.
-Dobro draga, nećeš poverovati šta sam isplanirao za nas večeras!- objavi Febo, udaljivši Becky od sebe kako bi je bolje osmotrio. Izgledala je predivno, ali sa nekom dozom opasnosti, te ju je privukao u topao zagrljaj i još vatrenije poljubio.
-Znaš... ovo će morati da prestane.- reče Becky pomalo hladno.
Nije bilo odgovora, Febo je počeo da smačinje korset sa njenih grudi, otkrivši ih pritom. Povio je svoju plavu glavu nad njene grudi i stao poput zmije da palaca jezikom preko njih dok joj se bradavice nisu ukrutile, a zatim je zatražio od nje da ga dodiruje ispod toge, onako kako je on to voleo. Ona je bila jedina koja je znala kako da ga uzbudi. Ipak posle nekoliko trenutaka ona ga nežno odgurnu.
-Ne večeras.- reče Becky- Bar još ne... Sutra je izlet u Hogsmit, zar ne? Prema tome moramo da budemo pribrani.
-Becky, sećaš se da sam nekoliko puta pomagao Gonagalovoj da sredi neke od Dambldorovih opsežnih gomila papira... i zamisli šta sam pronašao?- reče on.- Stari jarac je vodio dnevnik! Istina je ima tu svakakvih misli, mada je retko išta preduzimao. Celu noć sam probdeo čitajući ga i saznao sam nešto veoma zanimljivo.... Izgleda kao porodično stablo ali nije, i svaki put kada sam probao da ga odgonetnem mastilo se samo od sebe izbrisalo...
-Jel? Porodično stablo... čije?- mirno odvrati Becky pijuckajući vino i posmatrajući tminu kroz dvokrilni prozorski luk na desnom zidu.
-Mislim da ne bih smeo to da ti kažem. Vrlo je važno, a pominju se tri značajne čarobnjačke porodice.- Febo odmahnu glavom uvalivši se u jednu od zelenih kožnih fotelja.
Becky spusti čašu i opkorači Feba – isto onako kao što je radila i sa Oliverom kada je želela da bude po njenom ili da izvuče nešto važno. Febo je istog časa postao sumnjičav, ali kada je ona počela da ga miluje i da mu gricka vrat, osetio je kako mu se sve više ukrućuje. Prokletstvo: upravo u trenutku kada je želeo da bude pribran i da sačuva tajnu, kao i da prati ono o čemu su poveli razgovor, ona ga je krajnje neceremonijalno prekinula svojim seksualnim manervom. Pošto mu je privila glavu uz poprsje, uz «zlatne jabuke» koje su ga stavile na velike muke, duboko je udahnuo progutao vazduh i ustao. Veštica se obrela na podu u gomili svile.
-Žao mi je Becky ali ne mogu to da ti kazem.- reče Fabo i zabacivši svoju dugu plavu grivu preko ramena, razdražljivo se zagledao u nju ledenoplavim očima.
-Vrlo dobro. Ako nećeš da mi kazeš: ne moraš.- odsečno mu odgovori Becky.- Ali onda znaj da je sa nama gotovo.
Febo nije odgovorio: sagnuo se, ščepao Becky za ruke i podigao je sa poda kako bi ga gledala pravo u oči. Pokušao je da pogled zadrži na njenom licu i podalje od prelepih oblina njene zlataste, napola obnažene kože i toplog, senzualnog tela koje je obasjavala svetlost razbuktalih baklji sa suprotnog zida. Becky se osmehnula mačkasto a zatim uzela njegov prst u usta i počela erotski da ga sisa. Osetio je da mu kolena klecaju ali je ostao odlučan i izvukao prst.
-Ako baš želiš da znaš mislim da su porodice Ridl, Evans i Poter nekako povezane. Ne znam, doduše, kako.- poraženo reče Febo.
-Baš kao što sam i sumnjala. To bi objasnilo Harijevo čudno ponašanje u poslednje vreme.- pobednički reče Becky dohvativši čašu sa vinom kao da se ništa nije dogodilo od kada je otpila prethodni gutljaj.- Želim taj dnevnik!
-Dobićeš ga,- odgovorio joj je Febo dok je u sebi shvatao jednu strašnu činjenicu. Ta devojka je imala preveliku vlast nad njim – i ona je to znala.
-Fino očekujem da ćeš mi taj dnevnik uručiti do početka nedelje. Znači imaš dva dana.- Becky se osmehnu zadovoljno namestivši svoj kostim i prekrivši obnaženost.- Adios do tada!
Pošto je izašla iz njegovih privatnih prostorija u Sliterinskom delu zamka, Febo je skovao opasan plan. Mozda čak isuviše opasan.

***

''Ono što se vrti – ide u krug'' Anđeo Pakla

''Gribo je bio sasvim neobičan mačor. Mačke iz zamka bile su ili razmažene ljubimice ili štalski stanovnici sa ravnim ušima koji su uglavnom podsećali na glodare kojima su se hranili. Ovaj mačor, sa druge strane bio je životinja za sebe. Sve mačke odaju takav utisak, naravno, ali umesto bezumne zivotinjske samozaokupljenosti za koju se misli da je neka tajna mudrost, Gribo je zračio istinskom inteligencijom. Takođe je zračio i smradom koji bi mogao da sruši zid ili da crknutoj lisici zada nevolje sa sinusima.''
Teri Pračet, Sestre Po Metli

Sanja je ustala iz kreveta i protegla se. Nije baš mnogo sna uhvatila prošle noći. Jutro je lebdelo iznad horizonta okupano purpurnim nebom i tankim paperjastim pramičcima oblaka koji su se lenjo vukli po nebeskom svodu. Voda jezera je srebrnkasto svetlucala ispod zamka.
-Hej Becky, mogla bi da skineš te zube, srce, Noć Veštica je prošla.- Sanja zevnu.
-Dobro kazeš.- reče Becky sneno se osmehujući a potom bez reči odbaulja do kupatila.
Frodo, najbolji crni mačor na svetu, bar po njenom mišljenju, je lizuckao mleko iz malog tanjirića na parketu. Odjednom Sanja primeti nešto čudno: Frodo je na desnom uvetu imao gadnu posekotinu koja je krvarila.
-Dođavola! Frodo...dođi maco, dođi maco... mac, mac, mac- Sanja je čučnula i probala da ga pomazi ali Frodo frknu i u jednom hitrom skoku izjuri iz spavaonice. Tanja je još uvek spavala sa osmehom na usnama se okretala i prevrtala po krevetu.
-Hej Tanja... Buđenje!- reče Tamara uskočivši joj u krevet- Buđenje! Ne igraš više tango sa Drakom! Idemo u Hogsmid!
Uskoro se Velika dvorana napunila razdraganim studentima koji su veselo i uzbuđeno čavrljali o vikendu u Hogsmidu. Radoznali trećaci su odmah istrčali napolje nestrpljivi zbog svoje prve posete jedinom čarobnjačkom selu, Sanja je bila pomalo zabrinuta. Hari se tih dana čudno ponašao, njegovo raspolozenje je variralo i nagle promene su bile česte: iz histerije u depresiju a zatim i osamljivanje. Želela je da mu pomogne, a potom se setila i povređene mačke.
-Becky... ovaj je si li videla Froda?- reče Sanja spustivši dopola pun pehar soka od bundeve na sto.-Ne.- Odmahnu Becky glavom.- Zašto?
-Pa mislim da je povređen, pobegao je negde, znaš...- Sanja zakoluta očima trudeći se da se usredsredi na problem kućnog ljubimca i ne misli o Hariju.
-Jao, Bože NE!- Becky ustade od stola zabrinuto.- Idem da ga potražim, možda je negde zadremao, videćemo se za pola sata u Hogsmidu, tačnije u Medenom Vojvodi, za pola sata.
-Kako? Kočija kreće za petnestak minuta.- upita Tanja zbunjeno.
-Kočija da. Ali tajni prolaz ne mrda nikuda.- reče Becky zagonetno namignuvši Tanji. Tamara i Sanja se zakikotaše, znale su za tajni prolaz ispod mermerne statue na trećem spratu. Becky se ubrzo izgubila u gomili studenata koji su hitali ka velikim izlaznim vratima zamka.
-Frodo, Froooodo... dođi mac, mac, mac...- Becky je gledala oko sebe i osetivši koliko je bezuspešno i patetično bilo to što je pokušavala da nađe malog mačora u ogromnom zamku koji ni sama nije potpuno poznavala.
-Hej!- začuo se muški glas iza nje, trgnuvši je. Pošto se okrenula ugledala je dobro poznato, nežno lice.
-Prepao si me!- uzdahnu Becky- Šta hoćeš?
-Ono što ne mogu da dobijem sada, nažalost.- vragolasto se osmehnu mladić.- Tražila si nešto od mene sinoć.
Febo izvadi malu sveščicu sa kožnim povezom ispod odore:
-Ovo si htela, čini mi se?- upita Febo smeškajući se ponosno.
-Albusov dnevnik?!- Becky poteže rukom za sveščicom ali je Febo izmakne.- Kad si ga pre nabavio?
-Ja sam vrlo ekspresan i profesionalan- reče Febo samouvereno-...i odličan u svemu što radim, kao što i sama znaš.
-Dobro, daj mi sada taj dnevnik.- osmehnu se Becky-...molim te.
-A nagrada?
-Kakva nagrada?- začuđeno reče Becky.
-Ajde, ajde... bar jedan mali poljubac.- reče Febo dok ju je streljao pogledom.
-Je si li ti normalan?!- reče Becky tiho zgrabivši svesku iz njegovih ruku i sakrivši je pod ogrtač.- Ovde ima isuviše sveta.... Posle.
-Šta posle?!- glas Olivera Wooda preseče vazduh.- I Becky zašto nisi u Hogsmidu?
-Olivere?!- Becky se stresla od jeze na samu pomisao da je mogao da ih zatekne.
-Znao sam da nešto muljaš sa njim!- reče Wood iznervirano.- Ron mi je rekao da...
-RON JE ŠTA?!- Becky besno uzviknu.- Ako baš hoćeš da znaš Oli, Ron je taj koji je sve ovo vreme pokušavao da me smuva. Jedini razlog zbog koga stojim ovde sa Febom i zbog koga sam išla sa njim na bal jeste taj što smo rođaci.- u momentu je Beckin mozak radio poput mašine kako bi smislio što uverljiviju laž.- Febo ima problem sa aritmetikom i zamolio je da mu pomognem, kao i da mu uradim domaći, a ja sam rekla POSLE jer sada nameravam da se nađem sa društvom u Medenom Vojvodi. Oh, Olivere kako si samo mogao da posumnjaš u mene!
Oliver je otvorio usta ali nije znao šta da kaze, par sekundi je samo širom otvorenih očiju promatrao Becky i plavokosog sliterinca, a potom je zatvorio usta.
-Izvini ljubavi.- Oliver obori pogled.- Malo sam van sebe ovih dana. Još kada mi je Ron ono rekao... Oprosti, molim te. Pretpostavljam da ćeš krenuti hodnikom od trećeg sprata do Medenog Vojvode? Oćeš da te ispratim?
-Može.- Becky se osmehnu i prihvati Oliverovu pruženu ruku, a potom okrenuvši glavu ka Febu namignu- Ne brini rođače, dobićeš svoj domaći do ponedeljka.

***

''Što više čovek zna, što više razume, tim shvata da se sve vrti u krug'' Johan Volfgang Gete

-Džini!- Hermiona je trčala ka crvenokosoj Veslijevoj, i mahala.-Džini! Nešto strašno se desilo! Stigla mi je sova. Ne znam... ne znam šta da radim...
-Polako Hermiona! Diši.- Džini zastade u jednoj Hogsmidskoj uskoj uličici.- Sada mi polako i smireno reci o čemu se radi.
-Radi se o tome da sam dobila hitnu sovu od kuće!- Hermiona usplahirano reče- Znaš one papreno crvene koverte sa velikim uzvičnicima na poleđini! E takva mi je stigla jutros! Od majke je. Kaže da je baki strašno pozlilo, da je u bolnici i da želi da me vidi... Mislim da bih trebala da odem do nje Džini. Šta ako...ako ne budem imala prilike da je ponovo vidim?
-Tvoja baka umire?- Džini upita pomalo sažaljevajuće.- Ne znam Hermiona. Na tebi je da odlučiš, mislim da treba da se javiš Mek Gonagalovoj ili tako nešto, a onda da uhvatiš prvi Hogvorts Ekspres. Sigurna sam da bi to tvojoj baki puno značilo...
-Hvala Džini. Svakako ću videti da što pre...- u tom trenutku Hermiona primeti poznatog crnog mačora sa posečenim desnim uvetom kako se gipko kreće po uličici.- Hvala Džini. Ovaj, moram da požurim.
Hermiona je počela da sledi brzog crnog mačora koji joj je uzmicao, trčala je, znala je koliko bi Becky značilo kada bi ga uhvatila. Usredsređena na mačku nije ni primetila da se približavala ukletoj kući Ridlovih. Vrišteća Koliba. Kuća u kojoj je Hermiona bila primorana da ode par puta. Primetila je gde se nalazi tek pošto je prešla preko prašnjavog praga i našla se u predvorju. Frodo je drhtao u ćošku i izgledao prestrašeno. Hermiona mu je polako prilazila pružajući ruku, a onda je primetila da je mačka podigla jedno parčence papira sa poda koje je držala u zubima.
-Da vidimo šta je to što hoćeš da mi pokazeš...- osmehnu se Hermiona savivši prste oko papira dok je pokušavala da ga iščupa iz Frodovog snažnog ugriza. Osmeh joj je ubrzo nestao sa lica kada je osetila da joj se šaka čvrsto prilepila za papir, nevidljiva kuka kao da joj se zabila malo ispod pupka i čvrsto je povukla u brz kovitlac boja i zvukova, osetila je i mačora pored sebe. U istom trenutku pod nogama joj se ponovo stvorilo čvrsto tlo i neuspevši da odrzi ravnotežu ona se skotrlja i pade pored iscepanog papirića. Brzo se pridigla na ruke i otresla prašinu sa odore. Pogledavši oko sebe shvatila je gde se nalazi. Mesto na kome je već jednanput bila: Ministarstvo Magije, Odeljenje Za Misterije. Hermioni nije trebalo dugo da shvati da je komad papira bio vešto prekriven teleportacioni ključ. Glupi mačor! Hermiona je pogledom tražila crnog mačora i čučnuvši počela da ga doziva:
-Mac, mac, mac... Frodili... Dođi ovamo. Moramo da se vratimo.
Ali umesto mačora naišla je na muške cipele u kome su bila muška stopala broj četrdeset šest, a koja su bila pričvršćena za muške noge koje su vodile do jednog sasvim privlačnog i zločestog muškarca. Ili bolje reći mladića? Hermiona je ustuknula. Uspravila se i počela da se odmačinje. Spustila je šake pored tela i smrknuto čekala da mladić progovori, osetivši kako je ponovo obuzima jeza.
-Bon soir mademoiselle. Je suis Erick Lestrange. (Dobro veče gospođice. Ja sam Erik Lestranž.)- reče mladić na svom tečnom francuskom.
Hermiona se preseče - u misli joj se vraćala noć prvenstva, frka na stadionu, uplakana francuskinja, ubijeni sudija i opis ubice... opis ubice! Sada je originalan opis stajao živ pred njom i govorio. Bio je visok i vitak, imao snežno belu kožu, tirkizno-zelenkaste oči i kosu poput gavranovog krila koja mu je onako sjajna i ravna razbarušeno krasila glavu. Mali snop krvi mu se slivao niz desni deo vrata.
-Povređen si?- reče Hermiona.
-Ništa strašno.- reče mladić na engleskom uz snažan francuski akcenat dok je kotrljao 'r'. –Grandžerova, bila si blizu da otkriješ ko je ubio sudiju... i ne samo sudiju!- osmehnu se mladić dok je korak po korak sa isukanim štapićem prilazio Hermioni- Šteta što nećeš imati prilike da to ikome ispričaš!
-Ne... Ne prilazi mi!- Hermiona se odmicala unazad sa isukanim štapićem. Korak po korak je polako klizila unazad. Toliko ne obraćajući pažnju gde gazi da nije bila svesna šta se nalazi iza nje. Stajala je na ivici i više nije imala gde da se pomeri. Bila je jako napeta i na trenutak je zadržala dah. Videla je odakle dopire snop krvi... Činilo joj se da je nešto blizu – sada još bliže- iza uveta, činilo joj se da čuje grubi tegoban zvuk propraćen toplim ošamućujućim mirisom nečeg moćnog i divljeg. Trenutak kasnije krajičkom oka uhvatila je treptaj. Nastavila je ukočeno da zuri ispred sebe, plašeći se da pomeri makar trepavice, iako joj je srce divljački tuklo. Kada se nejasno kretanje zgusnulo u njenom vidnom polju, umalo se nije onesvestila od pretrpljenog šoka. Nečiji obris se nazirao pod tajanstvenim velom koji je stajao tik iza nje a kroz koji je Sirijus upao pre dve godine. Čak i da je htela da potrči nije bila sigurna da bi je noge ponele – niti je znala šta je trebalo da uradi kad bi mogle. U tom trenutku kao da se istovremeno dogodilo nekoliko stvari. Tamnokosi mladić je duboko uzeo vazduh i samouvereno izgovorio «AVADA KEDAVRA», zeleni snop svetlosti poleteo je iz vrha štapića a odblesak se video u zadovoljnim zelenim očima, nečije snazne ruke su je povukle za sobom. Odjednom je osetila kako prolazi kroz zid ektoplazme, i kako sve organske materije nestaju, uključujući donekle i nju samu. Sve postaje polu-providno i utvarno. Ispred sebe je mogla da vidi zelenu svetlost koja nestaje u tkanju tajanstvenog, crnog vela i razgrađuje se na najsitnije molekule. Sa druge strane vela je nazirala, u prvi mah pomalo zbunjeno lice tamnokosog Erika, a potom njegov izraz oduševljenja i pobednički smeh:
-Oh, ma cherie! Mort! Aurevoir pur toujour! (O malena! Mrtva! Zbogom zauvek!)
Crni mačor se usporeno kretao po prostoriji, kružno, nečujno klizeći. Čulo se samo ono ravnomerno, duboko disanje, gotovo kao da prede. Zaustavio se pored vrata koja su vodila u hol Ministarstva Magije i polako graciozno se okrenuo da pogleda pravo u veo i još jednom se uveri da je neprijatelj izgubljen zauvek. Zadovoljno je frknuo i dignuvši rep pobednički graciozno išetao iz prostorije.

***

''Timeo Danaos et dona ferentes'' Vergilije, Enejida.

-Kao prvo i prvo nazdravila bih svojim prijateljima. Ovo nam je poslednja godina na Hogvortsu i tako to...- Sanja je ustala da drži zdravicu.- Pa zatim nazdravila bih Veneri koja mi je, konačno bila naklonjena, te sam spoznala snažnu i iskrenu ljubav. Hari, srce, volim te. Pa zatim ova školska godina....
Hari se uhvatio za stomak, nešto nije bilo uredu, glava mu je klonula i grčio se od bolova.
Sanja je vrisnula:
-Hari jel si dob...- zaustila je da kaže, ali Poter je već istrčao iz Tri Metle na ulizu i izgubio se negde među okolnim četinarima.
-Šta se desilo?- Ron je skočio na noge i pojurio za Harijem, Sanja takođe. Oliver je ustao da plati račun kod Madam Rozmarete, a Becky je odlučila da otkrije šta je po sredi. Čvrsto je stiskala malu ukoričenu sveščicu ispod odore.
-Oli, nešto mi nije dobro...- reče Becky napravivši tužan i mizeran izraz lica.- Moram da idem da prilegnem.
-Prokletstvo!- Oliver sočno opsova- Šta ti je? Da odem sa tobom do zamka?
-Ne, ne...nikako.- Becky odmahnu glavom.-Mislim da ću moći sama. Ti si im potreban da pronađu Harija.
-O volim te Becky... pazi se...- reče Oliver gledajući zabrinuto u nju.
-Ne brini ništa.- osmehnu se ona slabašno- Samo ti idi. Ja idem u Zonkov podrum pa do zamka. Vidimo se večeras.
Becky je izašla polako iz Tri Metle a potom potrčala preko suvog opalog lišća do Zonka. Sitne kapi kiše počele su da kaplju iz oblaka i dobuju po starinskim krovovima Hogsmidskih kuća. Teške kišne kapi slivale su se niz Sanjino lice dok je dozivala Harija. Oblačno, sivo nebo bilo je zaklonjeno tmurnim tamnim oblacima punim kiše i grmljavine koji su se tog dana stuštili na malo seoce. Čist seoski vazduh sada je mirisao na kišu i na tu specifičnu aromu vonji i prašine pred pljusak. U tom trenutku nastala je provala oblaka. Nebo se potpuno pomračilo i počela je grmljavina koja je parala, inače tih, krajolik. Munje su sevale tamnim nebom dok su se pomešani sa grmljavinom čuli krici dozivanja «HARI!» «HARI, DRUŽE!» «POTERU!».
***

Kiša je idalje pljuštala, a on je stajao tu u mrkloj noći, na milost i ne milost oluje. Stajao je na maloj gomilici paprati u noći bez meseca i zvezda, ipak je jasno razbirao linije i vene na vlastitim snažnim i negovanim šakama koje su počivale na kori velikog drveta iza koga se skrivao. Krupnim plavim očima posmatrao je priliku koja se uvijala i unezvereno kotrljala po prašini. Kroz mastiljavu tamu mogao je da razabere krv iz ožiljka na čelu osobe koja je doživljavala napad ili viziju na zemlji. Ćutao je a potom tiho otišao u pravcu velikog Hogvortskog zamka.

***

-Dušo, pročitala si proročanstvo. I meni je ovo teško koliko i tebi, ali moramo da ga se rešimo...- tiho i mrzovoljno reče visoki mršavi crnokosi muškarac.
-Ne! Kako mozeš tako! To je naš sin!- žena je ustala sa kreveta pomilovavši malecnu bebu koja je mirno ležala u kolevci.
-Budi razumna Lili! To dete je samo ZLO!- reče muškarac nervozno podigavši štapić.- Odmakni se, ljubavi, ne želim da te povredim!
-Ne! Neću ti dati da ga ubiješ! To je moj sin, naša krv Džejmse...- reče crvenokosa zena plačnim glasom.
-Naša... i NJEGOVA. ON ne sme da se dokopa tog deteta, Lili!- Džejms se polako primicao kolevci dok mu je ruka drhtala.
-To nije njegova krivica. To je krivica moje majke. Ne mogu ti dozvoliti da ga ubiješ.- reče žena sa odlučnim sjajem u smaragdnim očima.
-Prekasno, Lili. Dete mora umreti.- Muškarac je stisnuo usne i zazmurio od bola što mora da ubije sina jedinca.- AVADA KEDAVRA!
...Zelena svetlost je ispunila prostoriju poletevši iz vrha Džejmsovog štapića. Baš kada se spremala da pogodi zelenooku bebu u kolevci riđokosa zena se baci pod snop smrtonosne, zlokobne zelene svetlosti.
-LILI! NEEEE!- Džejms spusti štapić dok je posmatrao jedinu i najveću ljubav svog života kako udiše vazduh poslednji put i sklapa oči, pošto je uz tup udar mirno pala na pod. Gorčina se sakupila u Džejmsovom srcu. Zašto je sudbina tako okrutna prema njemu? Jedina žena koju je ikada voleo, više čak i od sopstvenog zivota je morala da umre... A i njihov sin mora da umre, inače će Tamni Gospodar zavladati njim. Nastaće nova era tame za Čarobnjački i Normalski svet. Džejms je bio odlučan. Čvrsto je stezao štapić u desnoj ruci dok je pažljivo nišanio na nezaštićenu bebu u kolevci. Ovog puta će spasiti svet od...
-AVADA KED...- u sred izgovaranja kletve Džejms oseti snažan bol u predelu plećki. Nešto ga je pogodilo sa leđa. Maslinasta, otrovno-zelena svetlost je svetlucala svuda oko njega....
....Dva krvavo-crvena oka su se nadvila nad kolevku...
-Hari....moja krv...moj nasledniče... Pred tobom su duge godine teškog mučenja...ali ono što te ne ubije to će te sigurno ojačati... Kako ti je lepo to belo čelo... Dozvoli dedi da ga poljubi...
...Snop crvene svetlosti je prekrio sve... Mogle su se razbrati samo figure dva mrtva tela i bebe koja je plakala na podu.

-POGLAVLJE 11-

''Čovek je iznad zvezda ako se pridržava uzvišene mudrosti. Takva jedna osoba, koja je gospodar neba i zemlje zahvaljujući svojoj volji, jeste mag. Magija nije čarobnjaštvo, već najviša mudrost.'' Paracelzus

-Profesore, mislim da bismo morali da popričamo.- Drako je pogledao diskretno u profesora napitaka.
-U redu gospodine Melfoj, imam desetak minuta pre početka časa. Kako vam mogu pomoći?- Snejp se osmehnu blago naklonivši glavu ka svom naj dražem učeniku.
-Mislim da imamo ozbiljan problem. Pogotovo sada, kada cela škola vrvi od Aurora i istražitelja koje je poslalo Ministarstvo.- Drako reče pomalo zabrinuto.
-A taj problem je?- Snejp zainteresovano potapša Draka po ramenu.
-Taj problem je Hari Poter, gospodine. Poter se ponaša vrlo čudno od početka školske godine, sve je agresivniji i agresivniji, jedne noći sam ga pratio do šume, izgleda da je imao neki napad. Viziju, možda, posle koje se dosta promenio. Ne znam da li ste upoznati sa podatkom da on uopšte više ne silazi na doručak a časovima retko prisustvuje.- Drako ispusti dubok uzdah­ i nastavi.- Čuo sam ga kako bunca i u tim trenucima ludila pominje svog oca.
-Šta je tu toliko čudno Melfoje? Poter je i pre imao čudne vizije.- reče Snejp potrudivši se da deluje smireno.
-On psuje i kune svog oca, kao i Ministarstvo. Spominje nekog njegovog dedu, i gubi se u nerazumnom jecanju za majkom. Počeo je da izvodi neke čudne rituale valjnja po prašini... Mislim da biste trebali da obratite pažnju na njega, pogotovo posle ovog gnusnog ubistva direktorke. Obojica znamo da Mek Gonagalova nije baš bila moja omiljena profesorka, ali svakako ne opravdavam njeno ubistvo. Mislim da shvatate poentu, Severuse.- Drako je bio krajnje ozbiljan, glas mu je utihnuo pred kraj rečenice.
-Videću šta mogu da uradim, Drako. Još jedno pitanje...- Severus se počeša po obrijanoj bradi.- Čuo sam neke priče da izlaziš sa blatokrvnom grifindorkom. Ne bi voleo da tvoj otac sazna za to, je li?
Drako je bio iznenađen. Kako je Snejp mogao da sazna za njegovu vezu sa Tanjom?
-Profesore ja... ja...
-Da li je to istina Drako? Izlaziš sa malom blatokrvnom?- Snejpove reči su se obavijale oko Draka poput udava spremnog da ubije.
-Ne zovite je tako! Ona ima ime i zaslužuje da je tako oslovljavaju. Osim toga, ja imam slobodu da radim šta hoću...-Drako odmahnu glavom.
-Naravno da imaš...- Snejp se podlo osmehnu.- Ali za par galeona.
Drako zavuče ruku u džep svoje odore i baci pet galeona Snejpu pred noge.
-Evo. Drži usta zatvorena. Inače...- Drako se okrete i zađe za ćošak hodnika koji je vodio do Velike Dvorane.
Pošto je pokupio svetlucave zlatnike i stavio ih u džep, sede da razmisli. Znao je da je Hari opsednut i naslućivao je zašto. Ovo bi mogla da bude jedna od ključnih dokaza oko ubistva profesorke Minerve Mek Gonagal u zoru posle Noći Veštica.

***

''Gnev poštenog čoveka je vrlo opasan.'' P.Syrus
''Gnev sprečava duh da sagleda istinu.'' Katon

-Mama, hoću još torte!- povikao je veliki, pozamašni i gramzivi dečak sa troseda. Pogled mu je bio čvrsto prikovan za veliki plazma-monitor ispred sebe dok je pratio «vrlo-uzbudljiv» bokserski meč.
-Tako je! Tako je! Cepaj ga u bradu! Uf desni aperkat!- uživljavao se Dadli Darsli, podmladak Darslijevih na sofi dok je rasipao kokice po podu i gazio po njima stvorivši pritom užasan nered.
-Dakle? Hoće li više ta jebena torta?!- besno je opsovao Dadli ne odvajajući pogled od televizora.
Njegovi roditelji nisu mogli da odgovore... Razlog tome bio je taj što su bili privezani i potpuno nemoćni da ga upozore na opasnost koja mu se približavala.
-Crucio!
Dadli je pao brekćući, u svinjac koji je napravio. Bespomoćno je ležao na praznim i polu-punim kesicama čipsa, praznim ambalazama, i bari koka-kole koju je sam napravio. Celo telo mu se izvijalo i grčilo od bolova, ali Hari nije želeo da stane, ponovio je kletvu još par puta «Crucio! Crucio! CRUCIO!» pre nego što je njegov rođak izdahnuo i prestao da se trza.
Petunija je vrištala preko krpe kojom su joj bila zapušena usta, Vernon je crveneo preteći da eksplodira svakog trenutka. Hari je uvukao štapić u odoru i potpuno smireno i polako izašao iz kuće Darslijevih u Šimširovoj ulici.

***

''Niko ne laže tako drsko kao ljutit čovek'' Nietzsče

-Profesore... nešto ste se kasno vratili. Gde ste bili?- Filč upita sumnjičavo kada je nešto posle ponoći ugledao Snejpa kako sleće na Hogvortsko zemljište.
-To se vas ne tiče, Arguse. Gledajte svoja posla.- reče Snejp hladno i produži do svog kabineta.
-Kako god vi kažete gospodine Snejp.- Filč se podlo osmehnu i pomazi žućkastu mačku koja se umiljavala uz njegove noge.- Hajdemo gđo. Noris, ako ovde nismo poželjni, možda će nas sutra zatrebati radnici Ministarstva.
Snejp se okrete na pomen Ministarstva – još mu samo to fali! Ministarstvo za vratom! Nadao se da neće otkriti njegov genijalni plan...

***

''Nada je san budnih'' Aristotel
''Ako prezreš smrt, savladaćeš svaki strah'' P. Syrus

-Sirijuse? Zar je moguće?- upita Hermiona uplašeno.- Da li smo mi... mrtvi?
-Mrtvi?- nasmeja se Sirijus- Pa ne baš... ali blizu si. Mi smo bioegzerkutovani.
-Oprosti ali zaista ne znam šta to znači.- reče Hermiona pomalo postiđeno što nešto nije naučila.
-Bioegzerkutovani. To znači da su naša fizička tela nestala. Pa dobro, nisu baš nestala, ali su iz jednog agregatnog stanja materije pretvorena u drugo agregatno stanje: paru. Tako da se sada sastojimo od nepovezanih molekula koji se haotično kreću, poput vazduha, znaš. Na naša fizička obličja više ne računaj.- Sirijus se nasmeši kako bi je ohrabrio. Oboje su izgledali kao aveti poluprozirni i nestalni, kao da se sastoje od roja sitnih insekata.
-Zar ne postoji neki način da se vratimo? Mislim nismo umrli?- upita Hermiona nesigurno.- I ako su naša fizička tela nestala, šta je onda ovo što vidimo?
-Postoji način da komuniciramo sa spoljnim svetom ali samo putem snova. Da li si ikada čula za proganjanje? Kada bismo probali da izađemo samo bismo se raspršili u vazduhu i pretvorili u čestice kiseonika, helijuma, ugljen-dioksida i ostalih gasova, jednostavno: prestali bismo da postojimo. Potpuno. Vidiš Hermiona, mi više nemamo nervne ćelije, zato što ni nemamo fizička tela, ali još uvek imamo stara psihička svojstva: mozemo da razmišljamo, osećamo i govorimo, kao što vidiš.- Sirijus se osmehnu i nastavi- Nismo mrtvi ali nismo ni živi. Mi smo negde između. Zaglavljeni u beskonačnosti. Znaš ovde čovek može ostati zauvek, a da uopšte ne stari. Kada bismo izašli pretpostavljam da bismo prestali potpuno da postojimo, da osećamo, razmišljamo, govorimo. Jednostavno više ne bi bilo nikakvog traga od Sirijusa Bleka i Hermione Grandžer.
Hermiona zbunjeno klimnu glavom:
-Mislim da razumem. Pa puno je vremena pred nama. Ispričaću ti šta se sve dogodilo. Mislim da moramo da pomognemo Hariju.
Sirijus se nasmeja:
-Imaš moju pažnju. Slušam.
***

''Svuda su poroci jači od lekova.'' Plinije
''Dok se voli, dotle se i oprašta'' La Ročefoucauld
''Ako ne mozeš da kazniš, ti oprosti.'' Ranauti
''Svesti ceo svemir na jednu osobu, to je ljubav.'' Hugo

Nebo boje zrele breskve utonulo je u purpurni, vlažni sumrak koji se poput požara širio nebom. Becky je ležala na podu listajući dnevnik. Ko bi rekao da je Dambldor pisao sve ovo? I ko bi rekao... Becky se pitala kako je Febo došao do dnevnika. Mora da ga je uzeo iste one noći kada je ubijena profesorka Mek Gonagal, što bi značilo da je on te noći morao da bude u kancelariji Mek Gonagalove. Becky je počela da sumnja, a ta sumnja ju je izjedala izunutra. Šta ako ju je on ubio? Šta ako je to uradio zato da bi se dočepao dnevnika? Kako okrutno... Becky nije želela o tome da razmišlja. Polako je listala stranice dnevnika pažljivo odmerivši svako slovo. Nije želela da izostavi nijednu reč, nijedan podatak koji bi možda mogao da ima velikog značaja... Na sredini je bio stari požuteli komad papira, pomalo pocepan sa strane. Tu su vodoravno bile poređane tri loze: Evans, Poter i Ridl. Becky je pokušala da kucne par puta štapićem po papiru ali slova se nisu pomerila. Tek kada se duboko zagledala u trapezastu tvorevinu od slova reči Poter i Evans su nestale, a na sredini stranice krvavo-crvenim mastilom je bilo ispisano Ridl. Becky zatvori knjigu zevnuvši. Dosta je bilo za danas. Nije sasvim shvatila značenje reči «Ridl» na sredini stranice. Možda je to «Ridl» označavalo «Zagonetku» a mozda i prezime Znate-Već-Koga. Iz razmišljanja je prenu nežni poljubac u potiljak. Kao u stara dobra vremena... Protivno svim svojim namerama i dobro smišljenim planovima završila je u izrezbarenom krevetu sa baldahinom u severnoj kuli, vodeći ljubav sa Oliverom cele noći – to jest u onom delu koji je preostao- sa strašću koja ju je potpuno iscrpla. Ispred Oliverove sobe nalazilo se mali balkon. Oliver je stajao kod balkona i gledao napolje kada je Becky ujutru otvorila oči. Njegovo veličanstveno nago telo ocrtavalo se naspram mreže od vlažnih crnih grana sa izmaglicom od bledozelenog lišća koje se razmotavalo ispred samih prozora. Bršljen. Više nije bila kvazidevica koja porumeni za svaku sitnicu: život se očigledno pobrinuo za to. Ali znala je da je ovaj mladić zbog koga bi joj srce svaki put brže zakucalo i dalje predstavljao enigmu, kao i u vreme kada su se upoznali. Uprkos svim filozofskim opservacijama o duhu i materiji, morala je da prizna da je ono što je želela od Olivera bilo daleko od duhovnog prosvećenja. Pitala se šta to govori o njoj. Wood je otvorio prozore, došao do kreveta i seo. Povukavši čaršav stao je da je miluje dok nije ponovo zadrhtala.
-Tako si lepa.- reče on.
Nije mogla da poveruje da je želela još:
-Zar nemaš čas sa Haflpafovcima?- primorala je sebe da to pomene.
-Tek u jedan, osim toga Haflpafovci uvek kasne...- lizao joj je prste i zamišljeno je gledao.- Znaš, ima nešto u vazduhu, nešto ezgotično čime zračiš i od čega uvek podivljam. Ali uvek imam osećaj da je to iluzija, da smo umotani u magični dimni veo kroz koji niko ne sme da prodre, jer će inače čarolija biti prekinuta.
Bio je to dobar opis i Beckinih osećanja: od početka ih je obavijalo nešto nestvarno, iluzija tako moćna da je često delovala čak opasno.
-Tek je prošlo devet.- prošaputao je Oliver čije su usne lebdele nad njenim grudima.- Možemo da preskočimo doručak, zar ne? A čas je tek u jedan....
Po prvi put Becky je osetila da treba da bude potpuno iskrena sa Oliverom. Osmehnula se, i na trenutak Oliver je mogao da uhvati onu lenju senzualnost po kojoj je bila čuvena – osobinu zbog koje je skoro sedam godina dobijala najviše ocene iz svih predmeta... osim iz napitaka.
-Oli, moram nešto da ti kažem....
-Varaš me zar ne?- Oliver je pogleda u oči, potpuno blago i smireno.
Becky se izdignu u uspravan položaj. Sedela je ukočenog izraza lica, očajnički se trudeći da ne pocrveni i ne skrene pogled. Wood joj je značajno stisnuo šaku:
-Ne brini... u redu je. Znam.
-Znaš?- Becky je netremice sa nevericom posmatrala smešak na Oliverovom licu.
-Da li se kaješ?- upita Oliver blago.
-Da.- tiho reče ona.
-Ali bi ponovo učinila isto, zar ne?- upita Oliver pomalo tužno.
Becky klimnu glavom.
-Ah, da kao što sam i očekivao...- Oliver zavrte glavom.- Da li ga voliš?
-Ne!- Becky reče odlučno pogledavši ga u oči.
-Dobro. Onda ti je oprošteno.- Oliver reče blagim tonom privukavši je u čvrst, topao zagrljaj, kako bi bio siguran da mu više nigde neće pobeći. Ipak osećala se neka nelagodnost, nešto je ostalo nedorečeno, hteo je da pita ali se plašio odgovora.
-Da, Olivere, još uvek te volim.- Becky mu prošaputa na uvo.
Nelagoda u vazduhu je nestala a Oliver se nasmejao.
-Slušaj, ovo je vrlo važno.- reče Becky odmaknuvši se posle nekog vremena.- Mislim da znam ko je ubio Mek Gonagalovu i zašto. Febo je to uradio.... sigurna sam, da bi se dokopao Dambldorovog dnevnika.
-Dnevnika?- Oliver se počeša po glavi.
-Nije bitno: objasniću ti posle. Mislim da bismo sada trebali da ga prijavimo, ili bar kada bi ti mogao da ga ispitaš...
Oliver je ustao i počeo da se oblači. Biće ovo dug dan....

***

''Laž je uslov zivota'' Nietzsče
''Najveća povreda dužnosti čoveka prema sebi je suprotnost istinoljublju: laž.'' Kant

Persi Vesli je stajao na vrhu stepeništa mahnito gestikulirajući rukama. Bio je okružen sa svih strana ljudima iz Ministarstva. Uz hodnik koprcajući se kako bi se oslobodio snaznog stiska dvojice Aurora vukao se Hari besno urlajući «NISAM KRIV! NISAM GA UBIO! KUNEM SE! NISAM!». Persi je usplahireno stao ispred razbesnelog Harija:
-Gospodine Poter, kao zamenik skoro-preminule direktorke, moram da vas obavestim da vam je dužnost da odete na zakazano suđenje posle čega ćete najverovatnije hitnim postupkom biti poslat u Askaban.- Persi reče uzdignuvši nos.
-Zamenik Gonagalove? NEMOGUĆE!- uzviknu Hari.
-O da, vrlo moguće, Hari.- Persi reče dok mu se glas pomalo tresao.-Mene je ministarstvo postavilo ovde iz sigurnosnih razloga. Da nadgledam bezbednost i uklanjam probleme. A problem si očigledno TI!
-Zašto? Nisam ni za šta kriv!- Hari uzviknu dok je pokušavao jednog od Aurora koji su ga držali da ugrize za ruku.
-Još se usuđuješ da pitaš zašto!?- Persi se namršti.- Sinoć si počinio zločin, Hari. Najgnusniji od svih zločina. Ubico! Gospođa Figz te je videla! Videla je kako odlaziš sa mesta zločina! Ubio si svog rođaka Dadli Darslija a potom se hladnokrvno vratio u spavaonicu! Zar nisi posumljao da bi te neko mogao videti?!
-Ne znam o čemu govoriš Persi! Nisam ubio Dadlija! A celu noć sam proveo ovde na Hogvortsu.- Hari reče malo staloženijim tonom dok se trudio da objasni da nije ubica. Okolo su se skupili radoznali studenti koji su želeli da čuju o čemu je reč, čim je spomenut zločin počela su šaputanja i domunđavanja. Drako Melfoj, kao i profesor Snejp, probili su se do prvog reda. Snejp je sa ledenim osmehom, preko svog koščatog, kukastog nosa posmatrao Harija koji se otimao. Drako nije izgledao srećno, čak šta više, izgledao je prilično zbunjeno i zamišljeno.
-Bio si ovde na Hogvortsu?- reče Persi ironično skoro sa podsmehom dok je pogledom šarao po gomili okupljenih studenata koji su se međusobno tiskali i gurali kako bi bolje videli.- Ali ko to može da potvrdi?
Hari tužno spusti glavu. Jedna osoba je mogla da ga spase i oslobodi lažne krivice, ali znao je da će ta osoba ćutati. Da li će?
-JA!- začulo se snazno iz prvog reda okupljenih studenata. Drako je odstupio od gomile i načinio jedan korak napred ka Persiju.-Hari ne laže. Sinoć je bio u zamku.
-Šta?- Persijevo likovanje nestade i pretoči se u užasnutu grimasu.- Misliš da ja grešim, da celo ministarstvo greši, da gospođa Figz laže a Darslijevi buncaju u ludilu bez razloga?
-Nisam to rekao!- Drako prostreli Persija svojim ledenim pogledom.- Ali rekao sam da je Hari BIO cele protekle noći u ovom zamku i da nije ni kročio van zamka! Znam to!
-Kako znaš?- Persijeve oči se zacakleše. Nastala je neprijatna tišina.
-Imali smo dvoboj.- reče tiho, skoro nečujno Drako.- Čarobnjački dvoboj.
-DVOBOJ?! U školi?!- prenerazeno uzviknu Persi.- To je van svih pravila! Pedeset poena od obe kuće!
-...Ali znam nekoga ko je noćas izlazio.- nastavi Drako skrenuvši pogled ka okupljenoj rulji.- Pošto sam inače po prirodi vrlo radoznao, i van svake sumnje vrlo vešt u nalaženju tragova, put me je poveo pravo u tamnicu. Tamo nisam zatekao profesora Snejpa, doduše zatekao sam jedan kotlić koji se pušio dopola pun višesokovnim napitkom, kao i jednu upotrebljenu čašu. Kada sam hteo da nađem profesora i da ga obavestim o tome da su tamnice obijene, sastojci za višesokovni napitak ukradeni a da je sam napitak neko upotrebio, nisam mogao da ga pronađem. Na svu sreću, nabasao sam na domara Filča koji mi je rekao da je Severus Snejp napustio zemljište zamka.
-Filč! Je li to istina?- upita pomalo razočarano Persi jer njegova predpostavka nije bila tačna.
Filč skrenu pogled od Severusa koji ga je mrsko i sa prezirom gledao i klimnu glavom:
-Da. Da. Gosn' Melfoj govori istinu. Severus se vratio tek pošto je ponoć dobro odmakla...
-...a jutros nije bila prijavljena nijedna provala, niti krađa sastojaka iz profesorovih privtnih rezervi.- Drako uverljivo završi svoje izlaganje.
Kod okupljenih studenata nastao je potpuni haos, metež među starijima bio je posebno primetljiv.
-Šta čekate? Uhapsite ga!- reče Persi brzopleto, uprevši kažiprst u profesora napitaka. Snejp se nije batrgao niti urlao. Mirno je pošao sa ljudima iz Ministarstva, okrenuvši se pritom ka Melfoju.
-Napravio si veliku grešku Drako, zbog koje će svi zažaliti a posebno ti...

***

''I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji:
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čestit'o sam ti. I ti reče: «Hvala»...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?
Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena.
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo...''
Velimir Rajić, «Na dan njenog venčanja»

-Jesi li sigurna da ga je ovde poslao?- upita Oliver dok se pentrao po oštrim, strmim stenama usečenim u brdašce blizu ruba Zabranjene Šume. Ova brza rečica slivala se u slapovima i svojim podvodnim tokom se ulivala u veliko Hogvortsko jezero. Becky je sledila Olivera hvatajući se čvrsto za oštre odronjene stene dok se pela ka vrhu. Kako nije ranije švatila da je Febo ubica? Sve ovo vreme je sortirala, prebirala i sledila nit, a trebalo je da potraži ono što bi Oliver nazvao «tantrom» svega toga – to jest ono što je držalo na okupu celu tapiseriju, kao što u istočnim kulturama tantra povezuje sudbinu sa životom i smrću. Becky je smatrala da ona postoji čak i u životinjskom kraljevstvu: da ženka pauka neće pojesti mužjaka ako napusti mrežu istim putem kojim je i ušao, jer joj na taj način pokazuje da prepoznaje ustrojstvo. Konačno je prepoznala ustrojstvo koje joj se izmicalo. Osetila je kako joj se stomak grči. I mada je pre samo nekoliko nedelja verovala da je božanstveni «Apolon» njena sudbina na Planeti Zemlji, pri neumoljivoj, hladnoj svetlosti stvarnosti bila je primorana da je svaka njegova laž vodila samo do nove laži od trenutka kada je tajanstveno ušao u njen zivot. Pošto je već progutala dovoljno laži koje bi zadavile i kamilu, zapitala se kada će prestati da laže samu sebe. Pošto je počela da strahuje u najdubljim ponorima svoga uma, da je Balder Del Febo Melfoj lično ta nedostajuća karika koja je povezivala ovu izmešanu, raskomadanu i zbrkanu paučinu ubistava i intriga, počela je da se moli da joj pođe za rukom da se oprezno vrati istim putem i izvuče i Olivera i sebe žive iz nje. Oboje su znali da je Febo bio gore na vrhu vodopada jer ga je profesorka Trilejni poslala da joj lično donese listiće ljubičastog čaja koji rastu uz ledenu vodu reke. Razlika između njih dvoje bila je što je Oliver nije mogao da pretpostavi koliko je Febo bio opasan, a Becky je to znala. Pre nego što smisli bilo kakav plan akcije Becky je znala da mora da ima na umu da je mesto na kome su se nalazili bilo vrlo opasno. Znala je da mora da upozori Olivera još jednom, mada joj je bilo teško da se suoči sa njim i da mu otkrije mnogobrojne pogubne greške koje je počinila – od kojih je najmanja bila ta što se mazila sa Febom u Noći Veštica. Pri vrhu je uspon postao gadan, jer se poveće kamenje odronjavalo ispod njihovih nogu. Ispred deset tona izlomljenog kamenja niko ne bi umakao. Ispeli su se na vrh stene koja je gledala sa visine od oko stotinak metara na gusto pošumljenu dolinu nazvanu Zabranjena Šuma a koju je presecala krivudava, široka, staklasta reka koja se jednim delom ulivala u široko Hogvortsko jezero. Mesto na kome su se nalazili zvalo se Leprikonovi Vodopadi, jer se pričalo da se upravo ispod ljubičastih listića bršljena i čaja skrivaju mali veseli vilin-stanovnici Leprikoni. Reka je ovde bila široka i vodopad se spuštao poput zavese koja je blistala na suncu poput dragulja. Samo je neprestalna izmaglica koja se izdizala iz podnožja nagoveštavala kolika se količina vode sliva odozgo i pretvara drevno kamenje na dnu u šljunak i pesak. Još malo pa će stići do mesta gde rastu čudne ljubičaste travke, i gde će Oliver moći da ispita Feba na miru. Držeći se za ruke krenuli su kroz plitku vodu iznad samog vodopada i spustili se niz ispucalo pročelje stene sa druge strane litice. Tamo su pronašli uski procep u steni gotovo nevidljiv dok ne stanete tačno ispred njega i tako blizu hučeće vode da su mu ivice bile klizave od mahovine. Oliver je postrance skliznuo u pukotinu i povukao Becky za sobom. Obreli su se u velikoj pećini, iza vode koja je urlala i obrušavala se poput vela ispred njihovih lica. Zašli su nekoliko metara u pećinu i onda ih je progutala tama. Oliver je izvukao čarobni štapić «Lumos!». Od prizora im je zastao dah. Zidovi i tavanica pećine ličili su na bajku ispričanu kristalima u svim bojama duge. Prave duge bile su na sve strane, odbijale su se od uzavrele izmaglice koja se kovitlala oko Becky i Olivera u mnoštvu prizmi. Nije ni čudo što su ove vodopade nazivali Leprikonovim vodopadima kada se tvrdilo da ispod svake duge leprekon čuva svoj vilinski ćup sa zlatom.
-Ako ikada budem poželeo nešto da sakrijem ili tebe da sakrijem, ili nešto što je za mene zaista vredno- rekao joj je Oliver u vakuumu ispod urlanja vode.- Mislim da nema boljeg mesta od ovog.
Trebalo im je pola sata da se spuste sa stene do reke, birajući put kroz šumu i gustiš kojim je bilo prekriveno stenovito tle. Kada su konačno stigli do čistine na nasipu iznad vodopada Becky se okrete ka Oliveru i nadjačavši huk vode, rekla:
-Ovde moramo da pređemo. Mesto koje tražimo naziva se Vrzino Kolo i nalazi se sa druge strane voopada.
-Hm...onda je zaista opasno.- složio se Oliver-Iako će nam voda ovde doseći jedva do kolena, cenim, struja je strašno jaka i brza ovako blizu vodopada.
Baš kada je pošla da zagazi u ledenu bujicu Becky ugleda malu čupavu crnu glavicu koja je provirila iz obližnjeg zbuna. Frodova crna, krznena glava je ljubopitljivo prošetala do Becky počevši da joj se umiljava oko nogu. Oči mu se zacakleše kada je ugledao tekuću vodu iza Becky, a uši mu oduševljeno zastrizaše na ovako «veliki bazen».
-Oh ne! Nećeš vala!- Becky ga je odlučno obavestila gurnuvši ga nazad a potom ga podigavši u naručje.- Sada bi nam samo još to trebalo: mačka u vodi. Neću te više hraniti haringama ako budeš bio nevaljao!
Kada je Becky zagazila u vodu sa velikim crnim mačorom u naručju osetila je prvi nalet panike. Možda bi bilo bolje da su ovo prepustili ljudima iz Ministarstva... Voda je bila daleko hladnija a struja jača od ijedne druge koju je Becky ikada osetila. Voda oko nje ju je tako jako gurala dok je visoko iznad vode čvrsto držala Froda, da je morala da vuče stopala po šljunkovitom dnu. Ako bi samo malo podigla i jedno stopalo voda bi je lako odnela. Što je bilo još gore, shvatila je na osnovu jačine vodene struje – voda joj je sada dosezala samo do polovine lista – da ako zagazi dublje od kolena, možda uopšte neće moći da nastavi. Baš kada se pripremila da paniči histerično ugledala je Olivera, visokog i vitkog na obali reke. Stajao je naspram jake sunčeve svetlosti koja je ocrtavala njegovu priliku. Podigao je šaku davši joj znak da ostane tu gde jeste a potom je skinuvši svoje čizme za kvidič zagazio u reku. Kada je prišao dovoljno blizu Frodu i Becky, ona je videla da mu je konopac vezan oko pasa, konopac koji je sigurno bio pričvršćen za nešto na suprotnoj obali. Zgrabio je Becky za ramena i postavivši se čvrsto iza nje gurao je ka napred i sprečavao udare vode da je ponesu. Kada su bezbedno prešli na drugu stranu Oliver se prvi ispeo na stenovitu padinu a onda se dogodilo nešto užasno. Ugledali su Džini Vesli uplakanu i iscrpljenu kako sedi u ćošku stene pribijena za tvrdu ivicu. Oliver se bez reči spustio niz stenovitu stranu vodopada na malo proširenje i ispružio ruke da prihvati Džini. Obuhvatio ju je odozdo oko struka dok je Becky pokušavala da obezbedi njeno nesigurno silaženje odozgo. A onda se dogodilo nešto još užasnije! Oliver je stajao bos u uskovitlanoj izmaglici na tom uskom stenovitom ispustu, na samo nekoliko centimetara od Džini, njegova neuredna rašcupana smeđa kosa podrhtavala je u magli i mešala se sa njenim riđim pramenovima. Kada je spustio pogled i kada su se njegove bademaste oči osmehnule njenim safirnim, Becky je osetila oštar bol. Šta to za ime sveta nije bilo u redu sa njom? Ovo teško da je bio trenutak da je ščepaju kandže ružnog sivog zmaja: ljubomore. Pored toga, odakle joj pravo da se oseća tako? Umalo nije sve odreda uništila, jer se nije obazirala na molbe da se rukovodi svojim razumom. Ne vodeći računa ni o kome, upustila se u svoju malu pohotnu seksualnu odiseju. Štaviše morala je da prizna da joj Oliver nikada, ama baš nikada – nijednom ni rečju ni delom zapravo nije uzeo ništa za zlo. Uvek je ispunjavao sve njene hirove ne pitajući za cenu. Pa čak i ovaj: jurnjava po vrtoglavim liticama u Zabranjenoj Šumi! Zašto onda ne može da bude dovoljno ne pristrasna ili čak dovoljno zabrinuta za njega i pokaže isto onoliko ljubavi, otvorenosti, poverenja i podrške koliko je on ukazao njoj onog trenutka kada je shvatio kako ga je prevarila? Ali Becky to jednostavno nije mogla... Dok ih je gledala imala je osećaj da joj je neko zabio nož u srce i okrenuo ga. Ali ovo teško da je bilo mesto i vreme da izgubi kontrolu. Takve misli su joj projurile kroz glavu tokom nekoliko kratkih sekundi, mada je imala utisak da su prošli sati, dok su Oliver i Džini bili naizgled bili beznadežno izgubljeni svaki u očima onog drugog. Zatim je Oliver ubacio Džini kroz procep na steni kroz koji su on i Becky maločas prošli a potom se mirno vratio do Becky.
Kada ju je spustio na kamenu platformu prineo je usne njenom uvetu i podviknuo nadglasavši grmljavinu vode:
-Šta ti je?!
Potom je Becky prinela svoje usne njegovom uvetu i vičući odvratila:
-MA NIŠTA!
Odmakao se i zabuljio u nju, zavrteo glavom i nasmejao se, mada ona to nije mogla da čuje. Zatim je Becky progurao u mali otvor koji je vodio u još jednu pećinu i brzo ušao za njom. Lumos ih je poveo kroz svetlucavi lavirint koji su eoni usekli u čvrstu stenu, a voda koja je kapala ukrasila. Protezao se duboko u brdašce. Sledili su ga dok nisu stigli do mesta na kome su mogli da razgovaraju neometani udaljenim hukom vode.
-E pa draga moja, mislim da ćemo uskoro stići…- Oliverov glas se odbio o stalagmite u kristalnoj pećini.
-Šta je bio sa Džini?- Becky oseti bockanje u prstima, mozda od vlage i hladnoće.
-Džini? Ništa… Izgleda da joj je Tanja očitala bukvicu zbog nekog dnevnika, pa je sirotica potrazila spas u bujici. Sva sreća da smo na vreme naišli.- Oliver reče dok je osvetljavao izlaz iz pećine svojim štapićem.
-Da… Sva sreća!- Becky reče sa istaknutom ironijom u glasu.
Kada su izašli iz pećine našli su se na jednom ovalnom kružnom proplanku kroz čiju sredinu je proticao široki brzak a sa strane je raslo čudnovato ljubičasto-purpurno bilje. Čim je začuo šuškanje iza sebe Febo se okrete i odbaci ljubičaste listiće dalje od sebe. Čak i sa te udaljenosti Becky je mogla da vidi Febove tamnotirkizne oči kojima je gledao njih troje (računajući i Froda koji je već napregnuto mjaukao) preko reke- prvo su se kratko zadržale na Becky i njenom mačoru, zatim zaplamtele poput ugljeva kada je video Olivera koji ju je grlio, kao da nije mogao da poveruje vlastitim očima.
Becky je došlo da zaplače. Ali je osetila još veću želju da ostane živa, što u ovom trenutku nije bilo baš tako sigurno. Osetila je jezu duž kičme kada je shvatila da je Febo već izvukao čarobni štapić i nanišanio. Bio je on vrlo brzo-kapirajuć mladić i nije mu trebalo dugo da sabere dva i dva. Shvatao je da ga je Becky izdala. Sada će verovatno biti optužen za krađu i izbačen iz Hogvortsa. Oliver i Becky su stajali usred reke, ukočeni poput kipova sa histeričnim mačorom koji je frktao i opirao se u želji da preskoči reku i nasrne na plavokosog Feba. Becky se molila da se za ovih nekoliko časova Febo izmenio, da je bio podvrgnut radikalnom zahvatu na svojoj ličnosti. Konačno, pokušala je razumno da razmišlja. Ako je njegov cilj bio da uništi svaki trag i svedoka za sobom, da eliminiše bilo šta što bi ga moglo povezati sa krađom, proneverom i ubistvom onda nema razloga da odmah ne baci kletvu i pusti ih da se sjure niz vodopad i postanu hrana za ribe.
-Izdala si me... Zar ne?- upita Febo pomalo povređeno.- Rekla si mu sve...
-Da.- reče Becky dok se čvršće pribijala uz Olivera i sprečila bujicu vode da je odnese. Bili su na korak od obale ali nisu mogli ni da se maknu jer bi ih onda Febo smaknuo za svagda.
-Od početka sam znao da je ovo moralo da se dogodi.- reče Febo zagazivši u vodu sa sve cipelama i čarapama, ni nepotrudivši se da zavrne nogavice.
-Ha! Pa za to ti nisu trebali ljubičasti listići čaja! To si valjda i sam mogao da zaključiš!- drsko mu se podsmevao Oliver.
Becky je van svake sumnje smatrala da je Oliver prilikom smrtne opasnosti potpuno odlepio. U neverici ga je prebledelo gledala, sve dok nije primetila da joj je namignuo. Šta je za ime boga TO trebalo da znači? Očigledno da je imao nekog keca u rukavu! Febo se razbesneo i skinuo nišan sa Becky okrenuvši ga ka Oliveru da izrekne jednu od smrtnih kletvi:
-Cruc..- Ali čim je to uradio razdrazeni smotuljak crnog krzna, koji je isuviše dugo bio sputan u Beckinom naručju, eksplodirao je pravo Febu u lice! Niko nije mogao da pretpostavi da je Frodo imao toliko kandži niti da je mogao da ih koristi takvom brzinom i žiletskom preciznošću!
(*komentar autora: He-He-He!)
Kada je Febo podigao ruke da zaštiti lice, Frodo se uspeo uz njih, prešao mu preko glave i nestao iza njega frkćući. Febov štapić se začas našao u bujici vode a potom se stropoštao preko ivice zajedno za tonama obrušavajuće vode. Febo je psovao nadjačavajući huk vodopada, ali to ga nije zaustavilo. Držeći se za šaku koja je krvarila skočio je na Olivera koji se zaneo postranice i oni zajedno padoše. Becky se hitro osvrnula unaokolo, pokušavajući da ugleda Olivera, ali i on je nestao pod talasima brzo kao i Frodo. Onda je ugledala neko nemirno komešanje vode. Pokušala je nešto da smisli kada je ispred sebe ugledala Feba kako izvlači Olivera iz vode, snažno ga udara pesnicom u vilicu i ponovo baca u vodu. Oliver se brzo uspravio i nasrnuo na Feba. Sve je ukazivalo na to da će svi izginuti na čudesnim Leprikonovim Vodopadima. Becky je sa užasom u očima gledala razvoj te sablasne scene ispred sebe: dvojicu mladića koji su se borili za vazduh gušeći jedan drugog pod talasima, a koje je odvlačila mračna, staklasta voda neumoljivo ka steni. Becky je prestala da diše dok je nemo gledala kako se Oliver propinje i batrga iz Febovog snažnog stiska dok su se usporeno kretali ka ivici ambisa. Tamo su se okrenuli graciozno poput balerine i uz monotoni huk vode skliznuli preko ivice. Becky je hučalo u ušima, mislila je da će se onesvestiti. Dok je stajala u toj hladnoj, brzoj vodi nije mogla da zaplače ni u znak opraštanja niti u znak žaljenja. Ipak imala je nešto za šta se još uvek držala, nešto što je moglo da je održi u životu i pored svega što se dogodilo. Bila je to ona stvar koja je ostala na dnu Pandorine kutije kada je sve drugo izletelo iz nje: nada. Izašla je polako iz vode vukući se bez želje za zivotom... Nikada neće shvatiti kako je upravo Frodo bio ključ rešenja, niti da je još živ i pliva. Ali je zato odlično poznavala Froda, bar je tako mislila. Imao je iste prirodne instinkte kao i majušni junak po kome je dobio ime, i snalazio se kao riba u vodi. Iako nikada do tada nije pao niz vodopad te visine i širine, ovaj je možda bio dvanaest metara visok i trideset metara širok, nije mogla da ga drži podalje od tobogana, u normalskim zabavnim parkovima, koji su bili viši i od ovog vodopada. Takođe je znao dobro i da roni. Voda ispod Leprekonskih Vodopada sigurno sporije teče i mnogo je mirnija, na posletku sve se to uliva u Veliko Hogvortsko Jezero. Becky je nekako bila ubeđena da će Froda dole zateći živog, ako nije slomio ni jednu kost pri padu. Frodo je takođe voleo da vraća stvari, od gumene loptice iz jezera, do tela Feba i Olivera, mrtva ili živa.
Pošto se teškom mukom spustila (čitaj: srozala) niz strme litice obrasle bršljenom i dosadnim ljubičastim travama, Becky je pronašla Froda, «srećnog poput školjke za vreme plime», kako pliva u mirnom jezercetu ispod vodopada. Pored njega nazirale su se dve glave. Bez obzira što je voda bila mutnija i mnogo dublja Becky je gotovo utrčala u nju i zaplivala ka poznatim glavama. Dočekalo ju je veliko iznenađenje. Oliver je kroz vodu vukao plutajućeg Feba čije su tamnotirkizne oči ovoga puta bile zatvorene i skrivene ispod gustih trepavica. Oliver ga je držao ispod brade dok je Frodo šljapakao tu i tamo prskajući ih repom.
-Ljudi u vodi!- povikao je Oliver nasmejavši se kada je ugledao Becky živu i zdravu- Spasavajte žene i domoroce!
-Je si li dobro?- upita ona, krajnje zabrinuto, Olivera.
Bio je sav izubijan, ali ni upola koliko je Febo, koji mora da je izgubio dosta krvi zbog izgrebane glave i rane na šaci od kandži dobrog-kućnog-ljubimca.
-Gotovo da sam siguran da je slomio nogu pri padu niz vodopad.- reče Wood nastavivši da ide kroz vodu.-Mora da se onesvestio od bola.
Blatnjavi i izubijani nekako su polako stigli do Hogvortsa, privukavši mnoge radoznale poglede. Becky i Oliver su seli na pod pored Froda koji je sušio svoju ziht-crnu dlaku. Becky još nije bila u stanju da razmišlja o onesvešćenom Febu koji je poput klade ležao pored njih i cedio se na neprocenjiv Hogvortski tepih. Posle nekog vremena, kada je došao do daha Oliver upita:
-Tebe čeka najveći posao- reče Oliver poljubivši Becky i nasmeši se onako blatnjav.-Moraćeš na ovo da se navikneš ako misliš da budeš Auror!
U međuvremenu se Febo, koji je bio vezan i bezopasan, uspravio u sedeći položaj i zatresao glavom da se osvesti. Zatražio je da nasamo porazgovara sa Becky, te su se ostali razišli unaokolo, a Oliver otišao do severne kule da skine pocepanu, blatnjavu odeću sa sebe. Ljudi iz ministarstva su se malo odaljili ali su Feba držali pod budnom prismotrom: uvek na oku.
Becky se okrenula preko ramena i zagledala mu se u lepo lice, sada svo izgrebano mačijim kandžama, moraće da se seti da časti Froda naknadno za to. Febo joj je uzvratio pogled jedva potiskujući bol. Izgleda da je taj bol bio mnogo dublji i da nije poticao samo od ranjene šake i naprsle noge. Njegove tamne tirkizne oči zbog kojih su joj ranije kolena klecala, sada su u njoj izazivale osećaj napuštenosti i strah zbog svega što se dogodilo među njima od kada su se sreli.
-Becky- oslovi je Febo- možeš li uopšte da zamisliš koliko je za mene bolno da te gledam? Verovao sam da si shvatila da te volim. A onda sam otkrio da si me sve vreme samo lagala.
Ona njega lagala? Reći tako nešto u najmanju ruku bilo je besmisleno! Blagi bože, već nedeljama koji god kamen da je okrenula nailazila bi na novu laž. Često se suočavala sa Febom ali joj je on svaki put servirao samo nove laži, koje bi ona progutala isto onako lakoverno kao i prethodne, i na kraju uvek završila u njegogvom naručju. Ali pošto je poslednji put kazao šta je imao držeći štapić u ruci, smatrala je da bi bilo bolje da se uzdrži od komentara.
-Znala si da sam ukrao dnevnik i rekla si mu to!- ogorčeno se brecnuo Febo.- Sve vreme si me lagala! Još bi mi smestila i ubistvo Mek Gonagalove!
-Febo, pokušao si da ga ubiješ!- istakla je ono što je bilo naizgled očigledno.-Da li bi ti dozvolio da umre neko koga voliš? Da li si nameravao da ubiješ i mene?
-Volim te- procedio je kroz stisnute usne, izbegavši njeno pitanje kada je iskusio novi talas bola. Čim je prošao rekao je: -Razume se da nisam nameravao da ga ubijem! Ne budi luda! Ali nisam imao izbora! Ti si me na to naterala!
-A Mek Gonagalova?- upita Becky.- Ko je nju ubio? Prerezao si joj grkljan da bi došao do dnevnika ne birajući sredstva?
-Zar ti ličim na manijačkog ubicu? Samo sam hteo da se dočepam dnevnika. Oh Becky, zar ne shvataš? Ti i ja smo mogli taj dnevnik da upotrebimo kako valja. Mogli smo tako mnogo da postignemo! Uz pomoć Albusovih rukopisa, zajedno smo mogli da stvorimo jedan bolji svet!- Febo duboko uzdahnu. Zastao je i pažljivo dodao –Ja... znam da ga voliš i da si ga oduvek volela. Jednostavno sam bio iznenađen kada sam saznao i to je sve. Veruj mi to ništa ne menja među nama. Meni ne bi smetalo...
-ŠTA ti ne bi smetalo?!- besno ga prekinu Becky.- O čemu ti to za ime sveta govoriš? Hoćeš da kazeš da bi bio tako ljubazan da nastaviš da me krešeš iako nisam čiste krvi i iako sam verena za drugog!? Blagi bože: kakva si ti to osoba? Zar ne vidiš kako se osećam zbog toga što si pokušao da ubiješ Olivera? Pokušao si da ga ubiješ Febo! Da ubiješ!
-Nije tačno!- praktično je vrisnuo Febo. Prebledeo je kao kreč u agoniji koja je izrazavala sve što nije glasno izrekao. Jedan od aurora koji su ih okruživali uznemireno zakorači ka njima ali mu Becky dade znak da nije potrebno. Tresla se od glave do pete. Obuzelo ju je osećanje koje u tom trenutku nije mogla ni da imenuje. Vrele suze su joj navrle na oči kada se okrenula prema Febu i duboko uzdahnula. Rekla je što mirnije i sažetije mogla i nije se raspala:
-Da Febo, ubio si Gonagalovu, i probao si da ubiješ Olivera, a sada ćeš još dugo, dugo vremena ševiti samo svoju desnicu u Askabanu.
Zatim se okrenula, i hitro se uspela uz stepenice koje su vodile ka grifindorskoj kuli ostavivši Feba na staranje Aurorima.
Kasnije u Grifindorskom boravku dok su sedeli pored vatre koja je pucketala iz mermernog kamina, Becky i Oliver su prepričali svoj današnji dan zainteresovanim grifindorovcima, a ubrzo potom su ostali sami.
-Spasao si Del Febu zivot- naglasila je Becky- A znao si da te je on mrzeo i da je želeo da te vidi dva metra pod zemljom. Zašto? Zašto si se potrudio da ga spaseš?
-Misliš, zašto sam toliki altruista pa mogu da oprostim nekome ko uživa da tamani ljude poput mene? Znaš ono 'Nije on loš, i on je čovek...'- reče Wood. Potom se osmehnuo, ustao sa dvoseda pored vatre, prišao Becky, povukao je da ustane i pogleda ga u oči.-Hm... Pretpostavljam da u ovom trenutku misliš kako sam veoma plemenit? Da raščistimo. Ne smatram da zli ljudi poput njega treba da se izvuku samo sa slomljenom nogom i par ogrebotina. Smatram da njegovo lepo, aristokratsko ime treba malo da se povlači po blatu i da treba da završi u Askabanu na hm... doživotnoj robiji, recimo.
Izgleda da je Oliver bio ipak malo ogorčen. Njegove šake i dalje su počivale na Beckinom struku. Sneno ju je gledao dok su stajali na sredini grifindorskog boravka, okrenuti jedno prema drugom. Zatvorila je oči. Setila se jedne druge vatre u jednim drugim tirkiznim očima i plamena u njoj koji su izazvali dodiri i miris tog vatrenog mladića, mladića o kome su upravo razgovarali i koga su nepovratno odbacili. Taj čovek je u tolikoj meri bio ispunjen mržnjom da je pokušao živog čoveka da raznese u paramparčad: istog onog čoveka koji mu je kasnije spasao zivot. I pored svih izjava ljubavi, pitala se da li ju je Febo zaista voleo. Pitala se da li je ona išta mogla da oseća prema njemu.
Kada je otvorila oči Oliverove srebrnaste kestenjaste oči su tražile nešto duboko u njoj, neki skriveni odgovor na nepostavljeno pitanje.
-Nisam sasvim sigurna da znam šta je to ljubav.- reče mu Becky ozbiljno.
-Ja mislim da znam. Da ti kažem?- upita Oliver ne skidajući pogled sa nje.
Osećala se tako iscrpljena, tako prazna ali ipak klimnu glavom da nastavi.
-Mislim da je ljubav kada znaš da je deo tebe osoba koju voliš i da se deo njega ili nje nalazi u tebi.- reče Oliver- Ne mozeš iskoristiti ili prevariti osobu niti manipulisati njome ako je stvarno voliš, jer bi u tom slučaju iskorištavala ili lagala sebe, manipulisala samom sobom. Ima li to smisla?
-Hoćeš da kazeš da je Febo lažući mene- reče Becky sa povećom dozom ironije- zapravo samo lagao samog sebe?
-Ne: nije mu bilo neophodno da zavarava sam sebe, zar ne?- odbrusi Oliver- Da nisi zaboravila jednu sitnicu? I ti si spavala s njim i lagala ga.
Becky je bila zapanjena, ali je takođe znala da je to bilo tačno. Imala je krajnje intiman odnos sa čovekom kome nikada nije verovala. Čovekom pred kojim se nikada nije samovoljno otvorila toliko da bi mu rekla potpunu istinu o bilo čemu. Bila je to gorka pilula, to što je duboko u sebi sve vreme znala ko je Balder Del Febo Melfoj.
-Još davno sam ti dao deo svog srca, duše i tela, Becky. Siguran sam da ti to dobro znaš.- Oliver se vragolasto osmehnuo i dodao.- Ali treba vezati još nekoliko niti pre nego što ti dozvolim da uzmeš celog mene.
-Celog... tebe?- ponovila je Becky dok joj je u glavi tutnjalo.- Mislila sam da te i druge privlače, i... Džini...
-Znam da jesi.- reče Oliver i isceri se.- Kada sam video tvoj izraz lica dok sam spuštao malu Vesli niz stenu pored vodopada, prvi put posle dužeg vremena sam pomislio da možda još uvek ima nade za tebe i mene, bez obzira na Feba.
Promrsio joj je kosu i jednostavno rekao:
-Volim te, malena. Pretpostavljam da sam te uvek voleo.
Becky se osećala kao da ju je udarila munja, Oliver joj je takve stvari stalno govorio i obasipao je izjavama ljubavi, ali ovo je bilo nekako... nekako drugačije. Stajala je sva ošamućena ne znajući šta da uradi. Nije znala šta da očekuje ali nije očekivala da će Oliver da uradio ono što je uradio. Počeo je da sklanja stoliće i da gura trosed i fotelju u stranu kako bi raščistio prostor u sredini boravka.
-Šta to radiš?- upitala je ona zbunjeno.
-Zapravo postoji samo jedna nit.- objasnio je Oliver uz osmeh. Uspravio se i rastresao svoju večito raščupanu kosu.- Zar očekuješ da oženim nekoga ko neće ni da igra sa mnom?
Plesali su cele noći: brzo i sporo, uzbudljivo i magično, moćno i tajanstveno. Plesali su bosi pored vatre a potom napolju na mračnoj livadi pored zamka koja je mirisala na kasnu, poznu jesen. Ponekad bi dodirnuli jedno drugo, držali se za ruke ili plesali zagrljeni, ali često odvojeno, što je pretstavljalo drugačije i neverovatno iskustvo. Dok je Becky nastavljala da pleše imala je utisak da po prvi put zaista oseća svoje telo – ne samo da je bilo više usresređeno i uravnoteženo, mada je i to bilo tačno, već je potpuno bilo povezano na neki tajanstveni način sa zemljom i nebom. Osetila je kako neki delovi nje umiru, otpadaju u delićima, kružnim putanjama se udaljavaju u vaseljenu i pretvaraju u zvezde na nepreglednom ponoćnom prostoru, prostoru poprskanom galaksijama koje su se naizgled nastavljale u beskonačnost. Plesali su sve do jutra, dok ugarci u njihovoj vatri nisu zagasli, zatim su plesali po livadi punoj cveća, pored jezera na kome su dočekali prvo sivilo zore koja je krvarila na jutarnjem nebu. I dalje nisu prestajali... Počeli su lagano da se kreću ukrug, gotovo da su lebdeli. Oliver ju je ovlaš držao, tek da je podupre. Njegovo markantno lice sa pravilnim nosem i malom rupicom na bradi i trepavice koje su zaklanjale snažne jagodične kosti, podsetile su je, kada se nagnuo ka njoj na snažnog duha zaštitnika. Zatim je spustio usne na njenu kosu.
-Znaš, u jednoj srednjovekovnoj verziji alhemijskog teksta od Goethea, stoji da anđeli ne vode ljubav poput ljudskih bića. Oni nemaju tela.- reče Wood.
-Kako oni to rade?- upitala ga je.
-Na mnogo bolji način.- odvrati Oliver.- Pomešaju se i postanu jedno na kratko vreme, ali anđeli nemaju supstancu, razume se. Oni su sačinjeni od mesečevih zraka i zvezdane prašine.
-Misliš li da smo mi anđeli?- upita Becky i nagnu se unazad u njegovom naručju osmehnuvši se. Oliver je poljubi.
-Mislim da bi trebalo da pomešamo svoju zvezdanu prašinu, anđelu.- odvrati on. Povukao ju je za ruku i našli su se na travi. Ležala je preko njega među poljskim cvećem.
-Želim da radiš sve što ti se radi ili baš ništa.- reče on sa osmehom.- Moje telo je tvoj instrument.
-Može li da odsvira El Tango Del Roxanne?- upitala ga je Becky smejući se.
-Može da odsvira šta god virtuoz izvuče iz njega.- stade on da je uverava.- Šta će to biti?
-Odjednom se osećam kao da sam iznad granice do koje raste drveće...- ozbiljno mu reče Becky.
-Bili smo tamo već jednom i preživeli smo.- nezno reče Oliver dohvativši njene prste i prešavši njima preko svojih usana.- Jednom smo već zajedno ušli u svetlost, Becky. Neposredno pošto smo bili u životnoj opasnosti. Sećaš li se?
Polako je klimnula. Da, sećala se. Sećala se svetlosti... svetlosti koja ju je ispunila i osećanja kao da se nešto menja u njenom telu, da se nešto pomera poput nemirnog peska. Osetila je kako je počela da se odvaja od same zemlje i da lebdi kroz vazduh ka svemiru. Imala je osećaj da se potpuno odvojila od svog tela, ali da je i dalje imala oblik – poput suze ispunjene helijumom, koja je visila sa noćnog neba. Na trenutak ju je obuzela panika da će da padne ili da je zapravo mrtva i da zauvek napušta Zemlju! Ali je onda odjednom shvatila da tamo gore nije sama. Neko je bio pored nje: Oliver. Gotovo da je imala osećaj da joj govori iz njenog vlastitog uma, mada je zapravo mogla da vidi oba njihova tela kako sede jedno pored drugog na metli, dok razjarena gomila navijača sa Svetskog Prvenstva u kvidiču urla.
-Ne gledaj dole.- prošaputao je Oliver njenom umu.- Gledaj gore i ispred sebe. Uđimo zajedno u svetlost...
Čudno ali nikada kasnije o tome nisu razgovarali. A još čudnije je bilo to što Becky nikada nije imala utisak da je to bio san. Bio je življi od stvarnosti, isto kao što je naš trodimenzionalan svet u tehnikoloru solidniji od dvodimenzionalne crno-bele razglednice. Ovo je bila mnogo eksponencionalna dimenzija, veća i dublja. Ali ako bi baš morala da je opiše određenim rečima, nikada ne bi znala gde da počne. Oliver i ona su već jedanput zajedno ušli u svetlost, u trenutku smrtne opasnosti po Becky. Sada su se spremali da to ponovo učine. Znala je da će ovoga puta biti drugačije od prethodnog. Njih dvoje će se preobraziti u jedno, ovog jesenjeg jutra među uvelim opalim lišćem. I ovog puta se nije plašila.
Kada je posle mnogo časova ležala u Oliverovom naručju, umesto da oseća iscrpljenost, bila je sva ushićena, kao da su joj se vene ispunile nečim lakim, mehuričastim i penušavim.
-Kako bi ti to tačno opisao?- upitala ga je dok je preplitao prste sa njenima.- Mislim ono što nam se dogodilo?
-Hmmmm- uzvratio je Oliver- Pretpostavljam da bi tehnički izraz, ako baš moraš tome da nadeneš ime, bio 'obostrani orgazam'. Veoma dugi 'obostrani orgazam'. Manje-više beskonačan, iscrpljujući, višečasovni, neprekidni obostrani orgazam...
Becky mu prekri šakom lice gurnuvši ga.
-S druge, pak, strane- reče Oliver osmehujući se dok je ljubio njeno golo rame.- mogla bi mnogo da pojednostaviš stvar ako bi to jednostavno nazvala ljubav. Jesi li bila iznenađena?
-Nikada do sada nisam osetila ništa slično.- priznala je.
-Pretpostavljam da bi trebalo da mi lakne.- primeti Oliver.- Ali moram da budem iskren, nisam ni ja.
Seo je i pogledao Becky dok je ležala u orošenoj travi, i stao da prelazi svojim prstom od njene brade sve do središta njenog tela dok nije zatreperila. Zatim se nagnuo i poljubio je u usta kao da lagano presipaju zvezdanu prašinu jedno u drugo. Becky nije mogla da poveruje da takav osećaj postoji.
-Mislim da smo se uskladili.- reče Oliver dok se smejao, izvadivši dve sjajne prstenčića, burme, iz odore.-Nema više proba. Šta kazeš na pravi nastup uživo?