-POGLAVLJE 10-

''Ako mi okolnosti na ruku idu, naći ću
Gde istina je skrivena, iako, zapravo,
Skrivena je u središtu.'' Šekspir, «Hamlet»


-Roze ili crveni karmin pitanje je sad!- Tanja izvadi iz svog nesesera ruž za usne i stade da ga razgleda u dilemi.
-Mislim da ti se uz tu haljinu nekako više slaže roze.- reče Tamara dok je navlačila duge kožne čizme.
-Aha... definitivno roze.- Sanja je bila zaokupljena češljanjem.
-Gde je Becky?- upita Tamara pošto je obula čizme i stala ispred ogledala.
-Oblači se. Znaš ti već «rituale» koji traju po pola sata!- Sanja reče odloživši četku za kosu na mali noćni stočić. U tom trenutku Becky je otvorila vrata i pogledala grifindorke u spavaonici. Tanja je na sebi imala baršunasto roze haljinu, golih leđa sa polu providnim, zlatastim tilom koji je izgledao krajnje raskošno. Sanja je na sebi nosila izuzetno pripijenu haljinu od crne koze koja je perfektno isticala njeno vitko telo, tanak struk i preplanulo ten. Tamara je za ovu priliku odabrala opaku kombinaciju: kožne pantalone preko kojih je bila navučena providna crna pank suknja sa nekoliko zihernadli i bedževa stilski zakačenih za materijal, gornji deo odnosno top bio je napravljen od krutog materijala i izgledao poput kratkog topa sa nekoliko ratkapni, zihernadli i velikom, krutom, vampirskom kragnom. Naravno na nogama je nosila nezamenljive crne martinke. Hermiona je sedela na ivici kreveta i šnirala svoje baletanke, na sebi je imala nebesko-plavu suknju i laganu košulju spuštenih ramena. U tom trenutku Becky uhvati svoj odraz pred ogledalom. «Nije loše» pomisli. Dugo je čekala priliku gde će moći da odene tu «posebnu» haljinu. Nepravilno izrezani rubovi crnog tila i čipke lagano su padali svega nekoliko santimetara ispod kukova, jedva prekrivajući svojom oskudnom dužinom, poput postave, dok je prekrasna haljinica pravila crni oreol oko nje. Čvrsti, crni korset svio se poput zmije oko izvajanog struka, a belina grudi je provirivala iz dubokog deholtea, a oko vrata je svetlucala ogrlica od crvenog rubina optočenog belim zlatom i sitnim dijamantima. Ono što se Becky najviše dopalo na haljini bili su čudni, elegantni trapezasto-zvonasti rukavi koji su padali u slapovima i maltene dodirivali pod.
-Lepo, lepo... Sada smo sve spremne jel da?- upita Tamara veselo.
-Da. Kada otkuca ponoć svi treba da se premaskiraju... Koje ste maske vi odabrale?- Tanja je već pošla da se uhvati za kvaku kako bi izašle.
-To je tajna. Osim toga verujem da me moj pratioc već čeka u dnevnom boravku.- Tamara izađe osmehnuvši se.- Vidimo se!
-Da... i ja mislim da me Hari već uveliko čeka. Biće bolje da siđem dole.- reče Sanja izašavši iz devojačke spavaonice. Glasovi koji su dopirali odozdo, iz boravka, parali su vazduh. Izgleda da se rasplamsala žučna rasprava. Becky je sišla niz uvojito stepenište i našla se lice u lice sa zajapurenim Ronom koji je vikao na «uljeza».
-NE MOGU DA VERUJEM! Kako si TI uspeo da uđeš ovde? KAKO?! KO TI JE REKAO LOZINKU TI.... TI PRLJAVI SLITERINU?!
-Smiri se Vesli, čuvaj se za bal...- podlo reče Febo- Ah da! Sad sam se setio. Pa TI nećeš ni ići na bal jer nemaš sa kim da ideš! Jadni mali Ronikins. Baš si patetičan!
-Jel...a sa kim ti ideš?- upita Ron prkosno.
-Sa mnom.- začuo se zenski glas iza njih. Ron se okrenuo i začuđeno pogledao u devojku koja je sada stajala iza njih:
-Becky?! Zar, zar ćeš ići sa OVIM na bal- Ron je upro prstom na ekstravagantno sređenog plavokosog mladića koji joj je sad prišao.-Mislim: zašto? Pa on je Sliterinac! Zašto? Mene si odbila a njega... I zar ne ideš sa Oliverom?
Ronov glas je polako utihnuo i izgubio se u neprijatnoj tišini. Trunkica bola, besa i tuge prešla mu je čelom. Febo se nasmejao.
-Ne. Ne idem sa Oliverom.- reče Becky spustivši pogled.- Ali ne zato što ne želim nego zato što ne mogu. Dobro znaš da je studentima zabranjeno da idu sa profesorima. Nažalost...
-Da. Kakva šteta!- reče Febo ironično se smeškajući.
Ron nije znao šta da kaze, bez reči je pojurio uz stepenice i uz tresak vratima od muške spavaonice nestao iz vidokruga.
Velika Dvorana je te večeri bila posebno ukrašena: šećerne jabuke, izrezbarene bundeve, velike količine lebdećih sveća i aromatičnih mirišljavih štapića kao i čitavo jato slepih miševa koji su kruzili oko začarane tavanice. Kao i svake godine na centralnom delu velike dvorane, za dugačkim stolom punim đakonija sedeo je kompletan profesorski kadar. Jedina izmena je bila što je profesorka Mek Gonagal zauzimala direktorsku stolicu sa visokim naslonom, i što je Albus Dambldor bio odsutan. Desno od profesorke Mek Gonagal sedeli su Oliver Wood, gospođa Spraut, i profesor Kvirel, a levo: profesorka Sibil Trilejni, Remus Lupin, Severus Snejp, Hagrid i Argus Filč, školski domar. Bez ikakvog govora, Minerva pucnu prstima i tanjiri počeše da se pune različitim specijalitetima. Pošto je gozba završena stolovi su pred stotinama očiju iščezli i muzika je počela. Bilo je bruka i gledati studente koji su poput dasaka, ukrućeni ili smotani gazili po stopalima svojih plesnih partnera. Oliver je pomno posmatrao Becky sa svog profesorskog mesta. Zašto je došla na bal sa Balderom Del Febom, kada je on bio jedan od «zle krvi» Melfojevih? Igrala je sve vreme sa njim. Oliver je posmatrao pronicljivo, trudeći se da uhvati svaki njen pogled i pokret.
-Mogu li sada da te poljubim?- prošapta Febo.
-Apsolutno NE!- reče Becky- Ne ovde i ne sada.
-Zbog onog glupog Olivera!- mrzovoljno reče Fabo dok ju je okretao.- Kada ćeš više da mu daš korpu!?
-O, ne teraj me da biram Febo!- reče Becky samouvereno- Mogao bi neprijatno da se iznenadiš...
-Imam posebno iznenađenje za tebe kada počne maskembal.- reče Febo.- Čim otkuca ponoć palimo odavde!
-Jel' si odlučio u šta ćeš da se maskiraš?
-Još uvek ne... Nisam našao ništa odgovarajuće.
-Zašto se ne maskiraš u onog kome to ime pripada?- reče Becky osmehnuvši se i napravivši još jedan okret.
-Kako to misliš?
-Nemoj mi reći da ne znaš značenje svog imena?- reče Becky začuđeno.- Veruj mi, osim toga što je dugačko i možda teško za izgovor, ima puno značenje u mitološkom svetu.
-Balder Del Fabo Melfoj i nije baš neko ime za božanstvo, priznaćeš.- reče Febo snuždeno.
-O da. Jeste... Ispričaću ti ako budeš bio dobar.- reče Becky namignuvši- Balder: «bog koji krvari» u germanskoj mitologiji čuven po lepoti i mudrosti, sin vrhovnog boga Odina. Samrtni Balder vratiće se u novom svetu, posle ragnaroka: uništenja bogova, kada zelena zemlja izroni iz mora. «Del Febo». Reci mi Febo, da li si ikada čuo za Apolona?
-Da, valjda. To su ona glupa božanstva u koja normalci veruju... Zar ne?- upita Febo pomalo nesigurno.
-Da. Apolon je sin vrhovnog boga Zevsa. Grci su ga nazvali «Febo» što znači «sjajan» a rođen je na ostrvu Del. Apolon je stekao vlast nad streljanjem iz luka, muzikom, medicinom, lepotom i predviđanjem.- Becky se nasmeja- Melfoj baš i nema neko značenje osim čistokrvne čarobnjačke loze.
-Fascinantno!- reče Febo- Tražio sam značenje svuda!
-Trebalo je samo da pogledaš u Rečnik Svetske Mitologije.- osmehnu se Becky.
-O, pa ovo mnogo olakšava stvari. Konačno znam u šta ću se maskirati večeras.- reče Febo dok je pratio šemu «jedan korak unazad dva unapred» i «jen-dva-tri-dva-dva-tri-hop-okret».
Hari i Sanja su plesali kao da ništa drugo osim njih dvoje nije postojalo. Utonuli su u smirenost, u snažne emocije. Uskoro je veliki časovnik otkucao ponoć. Začulo se dvanaest tupih udaraca o zvono a bi u tom trenutku beličast gust dim ispunio Veliku Dvoranu. Razaznavali su se samo bledi obrisi. A kada se dim razišao svi su bili neprepoznatljivi pod svojim maskama.
Hermiona je bila maskirana u Crvenkapicu, Tanja u vilu, Tamara u Yuan-Ti, Sanja u leprikona, a Hari u vukodlaka. Naravno niko nije primetio da dve osobe nedostaju, kao i da se crni mačor nepozvan ušetao na zabavu i leno ispijao ostatke iz barica punča i soka od bundeve na podu.

***

''Jednog dana svet će skončati u vatri,
Neki kažu u ledu.
Ako ću suditi po želji koju iskusih,
Na strani sam onih koji za vatru su.
Ali ako treba da nestanem dvaput,
Mislim da dovoljno mržnju poznajem
Te kažem da je za uništenje i led,
Isto tako dobar i da će poslužiti svrsi.'' Robert Frost, Vatra i Led

Kada je protresao glavom i razdvojio pramen po pramen, dugačka plava kosa se rasula po ramenima maskiranog «Apolona». Sedeo je nag ispred ogledala u kome se ceo video, i proučavao sam sebe hladnim plavim očima.
Da, bilo je tačno ono što je Ona rekla. Zaista je počeo da podseća na Feba Apolona, kao što su neki tvrdili. Imao je isklesane crte lica i gotovo da je bio najlepši. Protrljao je usne prstom kako bi pojačao njihov pohotan izgled. To je objašnjavalo zašto je još od detinjstva privlačio pođednako i žene i muškarce. Pošto je rastresao kosu- padala mu je onako gusta preko ramena- on ustade kako bi mogao da se divi svom odrazu u ogledalu: imao je čvrste, žilave i blago preplanule mišiće zahvaljujući višegodišnjem takmičenju u plesu gde je i osvojio nekoliko medalja. Još nije napunio ni dvadesetu, a već je bio vladar ogromnog kapitala porodice Melfoj, sigurno je bio jedini Melfoj koji je imao glas anđela i telo boga. Sve mu je to palo s neba samo zato što je njegova prelepa majka Katerina Del Febo bila dovoljno pametna da se uda za jednog od prebogate braće Melfoj. Veselo je navukao purpurnu svilenu togu, rasporedio uvojke zlataste kose i završio nabiranje zlatnog ogrtača posutog zvezdama preko ramena, kada je vampirka ušla u njegove privatne odaje.
-O pa dobro Febo, sada zaista ličiš na Apolona.- osmehnu se Becky svojim vampirskim utvarno belim zubima.
-Becky! Dobra maska!- osmehnu se Apolon i gledajući u njene oštre kutnjake nastavi.- Skoro da bih pomislio da su pravi... Gde si nabavila kostim?
-Naručila kod Zonka.- reče Becky vedro se osmehnuvši.
-Dobro draga, nećeš poverovati šta sam isplanirao za nas večeras!- objavi Febo, udaljivši Becky od sebe kako bi je bolje osmotrio. Izgledala je predivno, ali sa nekom dozom opasnosti, te ju je privukao u topao zagrljaj i još vatrenije poljubio.
-Znaš... ovo će morati da prestane.- reče Becky pomalo hladno.
Nije bilo odgovora, Febo je počeo da smačinje korset sa njenih grudi, otkrivši ih pritom. Povio je svoju plavu glavu nad njene grudi i stao poput zmije da palaca jezikom preko njih dok joj se bradavice nisu ukrutile, a zatim je zatražio od nje da ga dodiruje ispod toge, onako kako je on to voleo. Ona je bila jedina koja je znala kako da ga uzbudi. Ipak posle nekoliko trenutaka ona ga nežno odgurnu.
-Ne večeras.- reče Becky- Bar još ne... Sutra je izlet u Hogsmit, zar ne? Prema tome moramo da budemo pribrani.
-Becky, sećaš se da sam nekoliko puta pomagao Gonagalovoj da sredi neke od Dambldorovih opsežnih gomila papira... i zamisli šta sam pronašao?- reče on.- Stari jarac je vodio dnevnik! Istina je ima tu svakakvih misli, mada je retko išta preduzimao. Celu noć sam probdeo čitajući ga i saznao sam nešto veoma zanimljivo.... Izgleda kao porodično stablo ali nije, i svaki put kada sam probao da ga odgonetnem mastilo se samo od sebe izbrisalo...
-Jel? Porodično stablo... čije?- mirno odvrati Becky pijuckajući vino i posmatrajući tminu kroz dvokrilni prozorski luk na desnom zidu.
-Mislim da ne bih smeo to da ti kažem. Vrlo je važno, a pominju se tri značajne čarobnjačke porodice.- Febo odmahnu glavom uvalivši se u jednu od zelenih kožnih fotelja.
Becky spusti čašu i opkorači Feba – isto onako kao što je radila i sa Oliverom kada je želela da bude po njenom ili da izvuče nešto važno. Febo je istog časa postao sumnjičav, ali kada je ona počela da ga miluje i da mu gricka vrat, osetio je kako mu se sve više ukrućuje. Prokletstvo: upravo u trenutku kada je želeo da bude pribran i da sačuva tajnu, kao i da prati ono o čemu su poveli razgovor, ona ga je krajnje neceremonijalno prekinula svojim seksualnim manervom. Pošto mu je privila glavu uz poprsje, uz «zlatne jabuke» koje su ga stavile na velike muke, duboko je udahnuo progutao vazduh i ustao. Veštica se obrela na podu u gomili svile.
-Žao mi je Becky ali ne mogu to da ti kazem.- reče Fabo i zabacivši svoju dugu plavu grivu preko ramena, razdražljivo se zagledao u nju ledenoplavim očima.
-Vrlo dobro. Ako nećeš da mi kazeš: ne moraš.- odsečno mu odgovori Becky.- Ali onda znaj da je sa nama gotovo.
Febo nije odgovorio: sagnuo se, ščepao Becky za ruke i podigao je sa poda kako bi ga gledala pravo u oči. Pokušao je da pogled zadrži na njenom licu i podalje od prelepih oblina njene zlataste, napola obnažene kože i toplog, senzualnog tela koje je obasjavala svetlost razbuktalih baklji sa suprotnog zida. Becky se osmehnula mačkasto a zatim uzela njegov prst u usta i počela erotski da ga sisa. Osetio je da mu kolena klecaju ali je ostao odlučan i izvukao prst.
-Ako baš želiš da znaš mislim da su porodice Ridl, Evans i Poter nekako povezane. Ne znam, doduše, kako.- poraženo reče Febo.
-Baš kao što sam i sumnjala. To bi objasnilo Harijevo čudno ponašanje u poslednje vreme.- pobednički reče Becky dohvativši čašu sa vinom kao da se ništa nije dogodilo od kada je otpila prethodni gutljaj.- Želim taj dnevnik!
-Dobićeš ga,- odgovorio joj je Febo dok je u sebi shvatao jednu strašnu činjenicu. Ta devojka je imala preveliku vlast nad njim – i ona je to znala.
-Fino očekujem da ćeš mi taj dnevnik uručiti do početka nedelje. Znači imaš dva dana.- Becky se osmehnu zadovoljno namestivši svoj kostim i prekrivši obnaženost.- Adios do tada!
Pošto je izašla iz njegovih privatnih prostorija u Sliterinskom delu zamka, Febo je skovao opasan plan. Mozda čak isuviše opasan.

***

''Ono što se vrti – ide u krug'' Anđeo Pakla

''Gribo je bio sasvim neobičan mačor. Mačke iz zamka bile su ili razmažene ljubimice ili štalski stanovnici sa ravnim ušima koji su uglavnom podsećali na glodare kojima su se hranili. Ovaj mačor, sa druge strane bio je životinja za sebe. Sve mačke odaju takav utisak, naravno, ali umesto bezumne zivotinjske samozaokupljenosti za koju se misli da je neka tajna mudrost, Gribo je zračio istinskom inteligencijom. Takođe je zračio i smradom koji bi mogao da sruši zid ili da crknutoj lisici zada nevolje sa sinusima.''
Teri Pračet, Sestre Po Metli

Sanja je ustala iz kreveta i protegla se. Nije baš mnogo sna uhvatila prošle noći. Jutro je lebdelo iznad horizonta okupano purpurnim nebom i tankim paperjastim pramičcima oblaka koji su se lenjo vukli po nebeskom svodu. Voda jezera je srebrnkasto svetlucala ispod zamka.
-Hej Becky, mogla bi da skineš te zube, srce, Noć Veštica je prošla.- Sanja zevnu.
-Dobro kazeš.- reče Becky sneno se osmehujući a potom bez reči odbaulja do kupatila.
Frodo, najbolji crni mačor na svetu, bar po njenom mišljenju, je lizuckao mleko iz malog tanjirića na parketu. Odjednom Sanja primeti nešto čudno: Frodo je na desnom uvetu imao gadnu posekotinu koja je krvarila.
-Dođavola! Frodo...dođi maco, dođi maco... mac, mac, mac- Sanja je čučnula i probala da ga pomazi ali Frodo frknu i u jednom hitrom skoku izjuri iz spavaonice. Tanja je još uvek spavala sa osmehom na usnama se okretala i prevrtala po krevetu.
-Hej Tanja... Buđenje!- reče Tamara uskočivši joj u krevet- Buđenje! Ne igraš više tango sa Drakom! Idemo u Hogsmid!
Uskoro se Velika dvorana napunila razdraganim studentima koji su veselo i uzbuđeno čavrljali o vikendu u Hogsmidu. Radoznali trećaci su odmah istrčali napolje nestrpljivi zbog svoje prve posete jedinom čarobnjačkom selu, Sanja je bila pomalo zabrinuta. Hari se tih dana čudno ponašao, njegovo raspolozenje je variralo i nagle promene su bile česte: iz histerije u depresiju a zatim i osamljivanje. Želela je da mu pomogne, a potom se setila i povređene mačke.
-Becky... ovaj je si li videla Froda?- reče Sanja spustivši dopola pun pehar soka od bundeve na sto.-Ne.- Odmahnu Becky glavom.- Zašto?
-Pa mislim da je povređen, pobegao je negde, znaš...- Sanja zakoluta očima trudeći se da se usredsredi na problem kućnog ljubimca i ne misli o Hariju.
-Jao, Bože NE!- Becky ustade od stola zabrinuto.- Idem da ga potražim, možda je negde zadremao, videćemo se za pola sata u Hogsmidu, tačnije u Medenom Vojvodi, za pola sata.
-Kako? Kočija kreće za petnestak minuta.- upita Tanja zbunjeno.
-Kočija da. Ali tajni prolaz ne mrda nikuda.- reče Becky zagonetno namignuvši Tanji. Tamara i Sanja se zakikotaše, znale su za tajni prolaz ispod mermerne statue na trećem spratu. Becky se ubrzo izgubila u gomili studenata koji su hitali ka velikim izlaznim vratima zamka.
-Frodo, Froooodo... dođi mac, mac, mac...- Becky je gledala oko sebe i osetivši koliko je bezuspešno i patetično bilo to što je pokušavala da nađe malog mačora u ogromnom zamku koji ni sama nije potpuno poznavala.
-Hej!- začuo se muški glas iza nje, trgnuvši je. Pošto se okrenula ugledala je dobro poznato, nežno lice.
-Prepao si me!- uzdahnu Becky- Šta hoćeš?
-Ono što ne mogu da dobijem sada, nažalost.- vragolasto se osmehnu mladić.- Tražila si nešto od mene sinoć.
Febo izvadi malu sveščicu sa kožnim povezom ispod odore:
-Ovo si htela, čini mi se?- upita Febo smeškajući se ponosno.
-Albusov dnevnik?!- Becky poteže rukom za sveščicom ali je Febo izmakne.- Kad si ga pre nabavio?
-Ja sam vrlo ekspresan i profesionalan- reče Febo samouvereno-...i odličan u svemu što radim, kao što i sama znaš.
-Dobro, daj mi sada taj dnevnik.- osmehnu se Becky-...molim te.
-A nagrada?
-Kakva nagrada?- začuđeno reče Becky.
-Ajde, ajde... bar jedan mali poljubac.- reče Febo dok ju je streljao pogledom.
-Je si li ti normalan?!- reče Becky tiho zgrabivši svesku iz njegovih ruku i sakrivši je pod ogrtač.- Ovde ima isuviše sveta.... Posle.
-Šta posle?!- glas Olivera Wooda preseče vazduh.- I Becky zašto nisi u Hogsmidu?
-Olivere?!- Becky se stresla od jeze na samu pomisao da je mogao da ih zatekne.
-Znao sam da nešto muljaš sa njim!- reče Wood iznervirano.- Ron mi je rekao da...
-RON JE ŠTA?!- Becky besno uzviknu.- Ako baš hoćeš da znaš Oli, Ron je taj koji je sve ovo vreme pokušavao da me smuva. Jedini razlog zbog koga stojim ovde sa Febom i zbog koga sam išla sa njim na bal jeste taj što smo rođaci.- u momentu je Beckin mozak radio poput mašine kako bi smislio što uverljiviju laž.- Febo ima problem sa aritmetikom i zamolio je da mu pomognem, kao i da mu uradim domaći, a ja sam rekla POSLE jer sada nameravam da se nađem sa društvom u Medenom Vojvodi. Oh, Olivere kako si samo mogao da posumnjaš u mene!
Oliver je otvorio usta ali nije znao šta da kaze, par sekundi je samo širom otvorenih očiju promatrao Becky i plavokosog sliterinca, a potom je zatvorio usta.
-Izvini ljubavi.- Oliver obori pogled.- Malo sam van sebe ovih dana. Još kada mi je Ron ono rekao... Oprosti, molim te. Pretpostavljam da ćeš krenuti hodnikom od trećeg sprata do Medenog Vojvode? Oćeš da te ispratim?
-Može.- Becky se osmehnu i prihvati Oliverovu pruženu ruku, a potom okrenuvši glavu ka Febu namignu- Ne brini rođače, dobićeš svoj domaći do ponedeljka.

***

''Što više čovek zna, što više razume, tim shvata da se sve vrti u krug'' Johan Volfgang Gete

-Džini!- Hermiona je trčala ka crvenokosoj Veslijevoj, i mahala.-Džini! Nešto strašno se desilo! Stigla mi je sova. Ne znam... ne znam šta da radim...
-Polako Hermiona! Diši.- Džini zastade u jednoj Hogsmidskoj uskoj uličici.- Sada mi polako i smireno reci o čemu se radi.
-Radi se o tome da sam dobila hitnu sovu od kuće!- Hermiona usplahirano reče- Znaš one papreno crvene koverte sa velikim uzvičnicima na poleđini! E takva mi je stigla jutros! Od majke je. Kaže da je baki strašno pozlilo, da je u bolnici i da želi da me vidi... Mislim da bih trebala da odem do nje Džini. Šta ako...ako ne budem imala prilike da je ponovo vidim?
-Tvoja baka umire?- Džini upita pomalo sažaljevajuće.- Ne znam Hermiona. Na tebi je da odlučiš, mislim da treba da se javiš Mek Gonagalovoj ili tako nešto, a onda da uhvatiš prvi Hogvorts Ekspres. Sigurna sam da bi to tvojoj baki puno značilo...
-Hvala Džini. Svakako ću videti da što pre...- u tom trenutku Hermiona primeti poznatog crnog mačora sa posečenim desnim uvetom kako se gipko kreće po uličici.- Hvala Džini. Ovaj, moram da požurim.
Hermiona je počela da sledi brzog crnog mačora koji joj je uzmicao, trčala je, znala je koliko bi Becky značilo kada bi ga uhvatila. Usredsređena na mačku nije ni primetila da se približavala ukletoj kući Ridlovih. Vrišteća Koliba. Kuća u kojoj je Hermiona bila primorana da ode par puta. Primetila je gde se nalazi tek pošto je prešla preko prašnjavog praga i našla se u predvorju. Frodo je drhtao u ćošku i izgledao prestrašeno. Hermiona mu je polako prilazila pružajući ruku, a onda je primetila da je mačka podigla jedno parčence papira sa poda koje je držala u zubima.
-Da vidimo šta je to što hoćeš da mi pokazeš...- osmehnu se Hermiona savivši prste oko papira dok je pokušavala da ga iščupa iz Frodovog snažnog ugriza. Osmeh joj je ubrzo nestao sa lica kada je osetila da joj se šaka čvrsto prilepila za papir, nevidljiva kuka kao da joj se zabila malo ispod pupka i čvrsto je povukla u brz kovitlac boja i zvukova, osetila je i mačora pored sebe. U istom trenutku pod nogama joj se ponovo stvorilo čvrsto tlo i neuspevši da odrzi ravnotežu ona se skotrlja i pade pored iscepanog papirića. Brzo se pridigla na ruke i otresla prašinu sa odore. Pogledavši oko sebe shvatila je gde se nalazi. Mesto na kome je već jednanput bila: Ministarstvo Magije, Odeljenje Za Misterije. Hermioni nije trebalo dugo da shvati da je komad papira bio vešto prekriven teleportacioni ključ. Glupi mačor! Hermiona je pogledom tražila crnog mačora i čučnuvši počela da ga doziva:
-Mac, mac, mac... Frodili... Dođi ovamo. Moramo da se vratimo.
Ali umesto mačora naišla je na muške cipele u kome su bila muška stopala broj četrdeset šest, a koja su bila pričvršćena za muške noge koje su vodile do jednog sasvim privlačnog i zločestog muškarca. Ili bolje reći mladića? Hermiona je ustuknula. Uspravila se i počela da se odmačinje. Spustila je šake pored tela i smrknuto čekala da mladić progovori, osetivši kako je ponovo obuzima jeza.
-Bon soir mademoiselle. Je suis Erick Lestrange. (Dobro veče gospođice. Ja sam Erik Lestranž.)- reče mladić na svom tečnom francuskom.
Hermiona se preseče - u misli joj se vraćala noć prvenstva, frka na stadionu, uplakana francuskinja, ubijeni sudija i opis ubice... opis ubice! Sada je originalan opis stajao živ pred njom i govorio. Bio je visok i vitak, imao snežno belu kožu, tirkizno-zelenkaste oči i kosu poput gavranovog krila koja mu je onako sjajna i ravna razbarušeno krasila glavu. Mali snop krvi mu se slivao niz desni deo vrata.
-Povređen si?- reče Hermiona.
-Ništa strašno.- reče mladić na engleskom uz snažan francuski akcenat dok je kotrljao 'r'. –Grandžerova, bila si blizu da otkriješ ko je ubio sudiju... i ne samo sudiju!- osmehnu se mladić dok je korak po korak sa isukanim štapićem prilazio Hermioni- Šteta što nećeš imati prilike da to ikome ispričaš!
-Ne... Ne prilazi mi!- Hermiona se odmicala unazad sa isukanim štapićem. Korak po korak je polako klizila unazad. Toliko ne obraćajući pažnju gde gazi da nije bila svesna šta se nalazi iza nje. Stajala je na ivici i više nije imala gde da se pomeri. Bila je jako napeta i na trenutak je zadržala dah. Videla je odakle dopire snop krvi... Činilo joj se da je nešto blizu – sada još bliže- iza uveta, činilo joj se da čuje grubi tegoban zvuk propraćen toplim ošamućujućim mirisom nečeg moćnog i divljeg. Trenutak kasnije krajičkom oka uhvatila je treptaj. Nastavila je ukočeno da zuri ispred sebe, plašeći se da pomeri makar trepavice, iako joj je srce divljački tuklo. Kada se nejasno kretanje zgusnulo u njenom vidnom polju, umalo se nije onesvestila od pretrpljenog šoka. Nečiji obris se nazirao pod tajanstvenim velom koji je stajao tik iza nje a kroz koji je Sirijus upao pre dve godine. Čak i da je htela da potrči nije bila sigurna da bi je noge ponele – niti je znala šta je trebalo da uradi kad bi mogle. U tom trenutku kao da se istovremeno dogodilo nekoliko stvari. Tamnokosi mladić je duboko uzeo vazduh i samouvereno izgovorio «AVADA KEDAVRA», zeleni snop svetlosti poleteo je iz vrha štapića a odblesak se video u zadovoljnim zelenim očima, nečije snazne ruke su je povukle za sobom. Odjednom je osetila kako prolazi kroz zid ektoplazme, i kako sve organske materije nestaju, uključujući donekle i nju samu. Sve postaje polu-providno i utvarno. Ispred sebe je mogla da vidi zelenu svetlost koja nestaje u tkanju tajanstvenog, crnog vela i razgrađuje se na najsitnije molekule. Sa druge strane vela je nazirala, u prvi mah pomalo zbunjeno lice tamnokosog Erika, a potom njegov izraz oduševljenja i pobednički smeh:
-Oh, ma cherie! Mort! Aurevoir pur toujour! (O malena! Mrtva! Zbogom zauvek!)
Crni mačor se usporeno kretao po prostoriji, kružno, nečujno klizeći. Čulo se samo ono ravnomerno, duboko disanje, gotovo kao da prede. Zaustavio se pored vrata koja su vodila u hol Ministarstva Magije i polako graciozno se okrenuo da pogleda pravo u veo i još jednom se uveri da je neprijatelj izgubljen zauvek. Zadovoljno je frknuo i dignuvši rep pobednički graciozno išetao iz prostorije.

***

''Timeo Danaos et dona ferentes'' Vergilije, Enejida.

-Kao prvo i prvo nazdravila bih svojim prijateljima. Ovo nam je poslednja godina na Hogvortsu i tako to...- Sanja je ustala da drži zdravicu.- Pa zatim nazdravila bih Veneri koja mi je, konačno bila naklonjena, te sam spoznala snažnu i iskrenu ljubav. Hari, srce, volim te. Pa zatim ova školska godina....
Hari se uhvatio za stomak, nešto nije bilo uredu, glava mu je klonula i grčio se od bolova.
Sanja je vrisnula:
-Hari jel si dob...- zaustila je da kaže, ali Poter je već istrčao iz Tri Metle na ulizu i izgubio se negde među okolnim četinarima.
-Šta se desilo?- Ron je skočio na noge i pojurio za Harijem, Sanja takođe. Oliver je ustao da plati račun kod Madam Rozmarete, a Becky je odlučila da otkrije šta je po sredi. Čvrsto je stiskala malu ukoričenu sveščicu ispod odore.
-Oli, nešto mi nije dobro...- reče Becky napravivši tužan i mizeran izraz lica.- Moram da idem da prilegnem.
-Prokletstvo!- Oliver sočno opsova- Šta ti je? Da odem sa tobom do zamka?
-Ne, ne...nikako.- Becky odmahnu glavom.-Mislim da ću moći sama. Ti si im potreban da pronađu Harija.
-O volim te Becky... pazi se...- reče Oliver gledajući zabrinuto u nju.
-Ne brini ništa.- osmehnu se ona slabašno- Samo ti idi. Ja idem u Zonkov podrum pa do zamka. Vidimo se večeras.
Becky je izašla polako iz Tri Metle a potom potrčala preko suvog opalog lišća do Zonka. Sitne kapi kiše počele su da kaplju iz oblaka i dobuju po starinskim krovovima Hogsmidskih kuća. Teške kišne kapi slivale su se niz Sanjino lice dok je dozivala Harija. Oblačno, sivo nebo bilo je zaklonjeno tmurnim tamnim oblacima punim kiše i grmljavine koji su se tog dana stuštili na malo seoce. Čist seoski vazduh sada je mirisao na kišu i na tu specifičnu aromu vonji i prašine pred pljusak. U tom trenutku nastala je provala oblaka. Nebo se potpuno pomračilo i počela je grmljavina koja je parala, inače tih, krajolik. Munje su sevale tamnim nebom dok su se pomešani sa grmljavinom čuli krici dozivanja «HARI!» «HARI, DRUŽE!» «POTERU!».
***

Kiša je idalje pljuštala, a on je stajao tu u mrkloj noći, na milost i ne milost oluje. Stajao je na maloj gomilici paprati u noći bez meseca i zvezda, ipak je jasno razbirao linije i vene na vlastitim snažnim i negovanim šakama koje su počivale na kori velikog drveta iza koga se skrivao. Krupnim plavim očima posmatrao je priliku koja se uvijala i unezvereno kotrljala po prašini. Kroz mastiljavu tamu mogao je da razabere krv iz ožiljka na čelu osobe koja je doživljavala napad ili viziju na zemlji. Ćutao je a potom tiho otišao u pravcu velikog Hogvortskog zamka.

***

-Dušo, pročitala si proročanstvo. I meni je ovo teško koliko i tebi, ali moramo da ga se rešimo...- tiho i mrzovoljno reče visoki mršavi crnokosi muškarac.
-Ne! Kako mozeš tako! To je naš sin!- žena je ustala sa kreveta pomilovavši malecnu bebu koja je mirno ležala u kolevci.
-Budi razumna Lili! To dete je samo ZLO!- reče muškarac nervozno podigavši štapić.- Odmakni se, ljubavi, ne želim da te povredim!
-Ne! Neću ti dati da ga ubiješ! To je moj sin, naša krv Džejmse...- reče crvenokosa zena plačnim glasom.
-Naša... i NJEGOVA. ON ne sme da se dokopa tog deteta, Lili!- Džejms se polako primicao kolevci dok mu je ruka drhtala.
-To nije njegova krivica. To je krivica moje majke. Ne mogu ti dozvoliti da ga ubiješ.- reče žena sa odlučnim sjajem u smaragdnim očima.
-Prekasno, Lili. Dete mora umreti.- Muškarac je stisnuo usne i zazmurio od bola što mora da ubije sina jedinca.- AVADA KEDAVRA!
...Zelena svetlost je ispunila prostoriju poletevši iz vrha Džejmsovog štapića. Baš kada se spremala da pogodi zelenooku bebu u kolevci riđokosa zena se baci pod snop smrtonosne, zlokobne zelene svetlosti.
-LILI! NEEEE!- Džejms spusti štapić dok je posmatrao jedinu i najveću ljubav svog života kako udiše vazduh poslednji put i sklapa oči, pošto je uz tup udar mirno pala na pod. Gorčina se sakupila u Džejmsovom srcu. Zašto je sudbina tako okrutna prema njemu? Jedina žena koju je ikada voleo, više čak i od sopstvenog zivota je morala da umre... A i njihov sin mora da umre, inače će Tamni Gospodar zavladati njim. Nastaće nova era tame za Čarobnjački i Normalski svet. Džejms je bio odlučan. Čvrsto je stezao štapić u desnoj ruci dok je pažljivo nišanio na nezaštićenu bebu u kolevci. Ovog puta će spasiti svet od...
-AVADA KED...- u sred izgovaranja kletve Džejms oseti snažan bol u predelu plećki. Nešto ga je pogodilo sa leđa. Maslinasta, otrovno-zelena svetlost je svetlucala svuda oko njega....
....Dva krvavo-crvena oka su se nadvila nad kolevku...
-Hari....moja krv...moj nasledniče... Pred tobom su duge godine teškog mučenja...ali ono što te ne ubije to će te sigurno ojačati... Kako ti je lepo to belo čelo... Dozvoli dedi da ga poljubi...
...Snop crvene svetlosti je prekrio sve... Mogle su se razbrati samo figure dva mrtva tela i bebe koja je plakala na podu.

-POGLAVLJE 11-

''Čovek je iznad zvezda ako se pridržava uzvišene mudrosti. Takva jedna osoba, koja je gospodar neba i zemlje zahvaljujući svojoj volji, jeste mag. Magija nije čarobnjaštvo, već najviša mudrost.'' Paracelzus

-Profesore, mislim da bismo morali da popričamo.- Drako je pogledao diskretno u profesora napitaka.
-U redu gospodine Melfoj, imam desetak minuta pre početka časa. Kako vam mogu pomoći?- Snejp se osmehnu blago naklonivši glavu ka svom naj dražem učeniku.
-Mislim da imamo ozbiljan problem. Pogotovo sada, kada cela škola vrvi od Aurora i istražitelja koje je poslalo Ministarstvo.- Drako reče pomalo zabrinuto.
-A taj problem je?- Snejp zainteresovano potapša Draka po ramenu.
-Taj problem je Hari Poter, gospodine. Poter se ponaša vrlo čudno od početka školske godine, sve je agresivniji i agresivniji, jedne noći sam ga pratio do šume, izgleda da je imao neki napad. Viziju, možda, posle koje se dosta promenio. Ne znam da li ste upoznati sa podatkom da on uopšte više ne silazi na doručak a časovima retko prisustvuje.- Drako ispusti dubok uzdah­ i nastavi.- Čuo sam ga kako bunca i u tim trenucima ludila pominje svog oca.
-Šta je tu toliko čudno Melfoje? Poter je i pre imao čudne vizije.- reče Snejp potrudivši se da deluje smireno.
-On psuje i kune svog oca, kao i Ministarstvo. Spominje nekog njegovog dedu, i gubi se u nerazumnom jecanju za majkom. Počeo je da izvodi neke čudne rituale valjnja po prašini... Mislim da biste trebali da obratite pažnju na njega, pogotovo posle ovog gnusnog ubistva direktorke. Obojica znamo da Mek Gonagalova nije baš bila moja omiljena profesorka, ali svakako ne opravdavam njeno ubistvo. Mislim da shvatate poentu, Severuse.- Drako je bio krajnje ozbiljan, glas mu je utihnuo pred kraj rečenice.
-Videću šta mogu da uradim, Drako. Još jedno pitanje...- Severus se počeša po obrijanoj bradi.- Čuo sam neke priče da izlaziš sa blatokrvnom grifindorkom. Ne bi voleo da tvoj otac sazna za to, je li?
Drako je bio iznenađen. Kako je Snejp mogao da sazna za njegovu vezu sa Tanjom?
-Profesore ja... ja...
-Da li je to istina Drako? Izlaziš sa malom blatokrvnom?- Snejpove reči su se obavijale oko Draka poput udava spremnog da ubije.
-Ne zovite je tako! Ona ima ime i zaslužuje da je tako oslovljavaju. Osim toga, ja imam slobodu da radim šta hoću...-Drako odmahnu glavom.
-Naravno da imaš...- Snejp se podlo osmehnu.- Ali za par galeona.
Drako zavuče ruku u džep svoje odore i baci pet galeona Snejpu pred noge.
-Evo. Drži usta zatvorena. Inače...- Drako se okrete i zađe za ćošak hodnika koji je vodio do Velike Dvorane.
Pošto je pokupio svetlucave zlatnike i stavio ih u džep, sede da razmisli. Znao je da je Hari opsednut i naslućivao je zašto. Ovo bi mogla da bude jedna od ključnih dokaza oko ubistva profesorke Minerve Mek Gonagal u zoru posle Noći Veštica.

***

''Gnev poštenog čoveka je vrlo opasan.'' P.Syrus
''Gnev sprečava duh da sagleda istinu.'' Katon

-Mama, hoću još torte!- povikao je veliki, pozamašni i gramzivi dečak sa troseda. Pogled mu je bio čvrsto prikovan za veliki plazma-monitor ispred sebe dok je pratio «vrlo-uzbudljiv» bokserski meč.
-Tako je! Tako je! Cepaj ga u bradu! Uf desni aperkat!- uživljavao se Dadli Darsli, podmladak Darslijevih na sofi dok je rasipao kokice po podu i gazio po njima stvorivši pritom užasan nered.
-Dakle? Hoće li više ta jebena torta?!- besno je opsovao Dadli ne odvajajući pogled od televizora.
Njegovi roditelji nisu mogli da odgovore... Razlog tome bio je taj što su bili privezani i potpuno nemoćni da ga upozore na opasnost koja mu se približavala.
-Crucio!
Dadli je pao brekćući, u svinjac koji je napravio. Bespomoćno je ležao na praznim i polu-punim kesicama čipsa, praznim ambalazama, i bari koka-kole koju je sam napravio. Celo telo mu se izvijalo i grčilo od bolova, ali Hari nije želeo da stane, ponovio je kletvu još par puta «Crucio! Crucio! CRUCIO!» pre nego što je njegov rođak izdahnuo i prestao da se trza.
Petunija je vrištala preko krpe kojom su joj bila zapušena usta, Vernon je crveneo preteći da eksplodira svakog trenutka. Hari je uvukao štapić u odoru i potpuno smireno i polako izašao iz kuće Darslijevih u Šimširovoj ulici.

***

''Niko ne laže tako drsko kao ljutit čovek'' Nietzsče

-Profesore... nešto ste se kasno vratili. Gde ste bili?- Filč upita sumnjičavo kada je nešto posle ponoći ugledao Snejpa kako sleće na Hogvortsko zemljište.
-To se vas ne tiče, Arguse. Gledajte svoja posla.- reče Snejp hladno i produži do svog kabineta.
-Kako god vi kažete gospodine Snejp.- Filč se podlo osmehnu i pomazi žućkastu mačku koja se umiljavala uz njegove noge.- Hajdemo gđo. Noris, ako ovde nismo poželjni, možda će nas sutra zatrebati radnici Ministarstva.
Snejp se okrete na pomen Ministarstva – još mu samo to fali! Ministarstvo za vratom! Nadao se da neće otkriti njegov genijalni plan...

***

''Nada je san budnih'' Aristotel
''Ako prezreš smrt, savladaćeš svaki strah'' P. Syrus

-Sirijuse? Zar je moguće?- upita Hermiona uplašeno.- Da li smo mi... mrtvi?
-Mrtvi?- nasmeja se Sirijus- Pa ne baš... ali blizu si. Mi smo bioegzerkutovani.
-Oprosti ali zaista ne znam šta to znači.- reče Hermiona pomalo postiđeno što nešto nije naučila.
-Bioegzerkutovani. To znači da su naša fizička tela nestala. Pa dobro, nisu baš nestala, ali su iz jednog agregatnog stanja materije pretvorena u drugo agregatno stanje: paru. Tako da se sada sastojimo od nepovezanih molekula koji se haotično kreću, poput vazduha, znaš. Na naša fizička obličja više ne računaj.- Sirijus se nasmeši kako bi je ohrabrio. Oboje su izgledali kao aveti poluprozirni i nestalni, kao da se sastoje od roja sitnih insekata.
-Zar ne postoji neki način da se vratimo? Mislim nismo umrli?- upita Hermiona nesigurno.- I ako su naša fizička tela nestala, šta je onda ovo što vidimo?
-Postoji način da komuniciramo sa spoljnim svetom ali samo putem snova. Da li si ikada čula za proganjanje? Kada bismo probali da izađemo samo bismo se raspršili u vazduhu i pretvorili u čestice kiseonika, helijuma, ugljen-dioksida i ostalih gasova, jednostavno: prestali bismo da postojimo. Potpuno. Vidiš Hermiona, mi više nemamo nervne ćelije, zato što ni nemamo fizička tela, ali još uvek imamo stara psihička svojstva: mozemo da razmišljamo, osećamo i govorimo, kao što vidiš.- Sirijus se osmehnu i nastavi- Nismo mrtvi ali nismo ni živi. Mi smo negde između. Zaglavljeni u beskonačnosti. Znaš ovde čovek može ostati zauvek, a da uopšte ne stari. Kada bismo izašli pretpostavljam da bismo prestali potpuno da postojimo, da osećamo, razmišljamo, govorimo. Jednostavno više ne bi bilo nikakvog traga od Sirijusa Bleka i Hermione Grandžer.
Hermiona zbunjeno klimnu glavom:
-Mislim da razumem. Pa puno je vremena pred nama. Ispričaću ti šta se sve dogodilo. Mislim da moramo da pomognemo Hariju.
Sirijus se nasmeja:
-Imaš moju pažnju. Slušam.
***

''Svuda su poroci jači od lekova.'' Plinije
''Dok se voli, dotle se i oprašta'' La Ročefoucauld
''Ako ne mozeš da kazniš, ti oprosti.'' Ranauti
''Svesti ceo svemir na jednu osobu, to je ljubav.'' Hugo

Nebo boje zrele breskve utonulo je u purpurni, vlažni sumrak koji se poput požara širio nebom. Becky je ležala na podu listajući dnevnik. Ko bi rekao da je Dambldor pisao sve ovo? I ko bi rekao... Becky se pitala kako je Febo došao do dnevnika. Mora da ga je uzeo iste one noći kada je ubijena profesorka Mek Gonagal, što bi značilo da je on te noći morao da bude u kancelariji Mek Gonagalove. Becky je počela da sumnja, a ta sumnja ju je izjedala izunutra. Šta ako ju je on ubio? Šta ako je to uradio zato da bi se dočepao dnevnika? Kako okrutno... Becky nije želela o tome da razmišlja. Polako je listala stranice dnevnika pažljivo odmerivši svako slovo. Nije želela da izostavi nijednu reč, nijedan podatak koji bi možda mogao da ima velikog značaja... Na sredini je bio stari požuteli komad papira, pomalo pocepan sa strane. Tu su vodoravno bile poređane tri loze: Evans, Poter i Ridl. Becky je pokušala da kucne par puta štapićem po papiru ali slova se nisu pomerila. Tek kada se duboko zagledala u trapezastu tvorevinu od slova reči Poter i Evans su nestale, a na sredini stranice krvavo-crvenim mastilom je bilo ispisano Ridl. Becky zatvori knjigu zevnuvši. Dosta je bilo za danas. Nije sasvim shvatila značenje reči «Ridl» na sredini stranice. Možda je to «Ridl» označavalo «Zagonetku» a mozda i prezime Znate-Već-Koga. Iz razmišljanja je prenu nežni poljubac u potiljak. Kao u stara dobra vremena... Protivno svim svojim namerama i dobro smišljenim planovima završila je u izrezbarenom krevetu sa baldahinom u severnoj kuli, vodeći ljubav sa Oliverom cele noći – to jest u onom delu koji je preostao- sa strašću koja ju je potpuno iscrpla. Ispred Oliverove sobe nalazilo se mali balkon. Oliver je stajao kod balkona i gledao napolje kada je Becky ujutru otvorila oči. Njegovo veličanstveno nago telo ocrtavalo se naspram mreže od vlažnih crnih grana sa izmaglicom od bledozelenog lišća koje se razmotavalo ispred samih prozora. Bršljen. Više nije bila kvazidevica koja porumeni za svaku sitnicu: život se očigledno pobrinuo za to. Ali znala je da je ovaj mladić zbog koga bi joj srce svaki put brže zakucalo i dalje predstavljao enigmu, kao i u vreme kada su se upoznali. Uprkos svim filozofskim opservacijama o duhu i materiji, morala je da prizna da je ono što je želela od Olivera bilo daleko od duhovnog prosvećenja. Pitala se šta to govori o njoj. Wood je otvorio prozore, došao do kreveta i seo. Povukavši čaršav stao je da je miluje dok nije ponovo zadrhtala.
-Tako si lepa.- reče on.
Nije mogla da poveruje da je želela još:
-Zar nemaš čas sa Haflpafovcima?- primorala je sebe da to pomene.
-Tek u jedan, osim toga Haflpafovci uvek kasne...- lizao joj je prste i zamišljeno je gledao.- Znaš, ima nešto u vazduhu, nešto ezgotično čime zračiš i od čega uvek podivljam. Ali uvek imam osećaj da je to iluzija, da smo umotani u magični dimni veo kroz koji niko ne sme da prodre, jer će inače čarolija biti prekinuta.
Bio je to dobar opis i Beckinih osećanja: od početka ih je obavijalo nešto nestvarno, iluzija tako moćna da je često delovala čak opasno.
-Tek je prošlo devet.- prošaputao je Oliver čije su usne lebdele nad njenim grudima.- Možemo da preskočimo doručak, zar ne? A čas je tek u jedan....
Po prvi put Becky je osetila da treba da bude potpuno iskrena sa Oliverom. Osmehnula se, i na trenutak Oliver je mogao da uhvati onu lenju senzualnost po kojoj je bila čuvena – osobinu zbog koje je skoro sedam godina dobijala najviše ocene iz svih predmeta... osim iz napitaka.
-Oli, moram nešto da ti kažem....
-Varaš me zar ne?- Oliver je pogleda u oči, potpuno blago i smireno.
Becky se izdignu u uspravan položaj. Sedela je ukočenog izraza lica, očajnički se trudeći da ne pocrveni i ne skrene pogled. Wood joj je značajno stisnuo šaku:
-Ne brini... u redu je. Znam.
-Znaš?- Becky je netremice sa nevericom posmatrala smešak na Oliverovom licu.
-Da li se kaješ?- upita Oliver blago.
-Da.- tiho reče ona.
-Ali bi ponovo učinila isto, zar ne?- upita Oliver pomalo tužno.
Becky klimnu glavom.
-Ah, da kao što sam i očekivao...- Oliver zavrte glavom.- Da li ga voliš?
-Ne!- Becky reče odlučno pogledavši ga u oči.
-Dobro. Onda ti je oprošteno.- Oliver reče blagim tonom privukavši je u čvrst, topao zagrljaj, kako bi bio siguran da mu više nigde neće pobeći. Ipak osećala se neka nelagodnost, nešto je ostalo nedorečeno, hteo je da pita ali se plašio odgovora.
-Da, Olivere, još uvek te volim.- Becky mu prošaputa na uvo.
Nelagoda u vazduhu je nestala a Oliver se nasmejao.
-Slušaj, ovo je vrlo važno.- reče Becky odmaknuvši se posle nekog vremena.- Mislim da znam ko je ubio Mek Gonagalovu i zašto. Febo je to uradio.... sigurna sam, da bi se dokopao Dambldorovog dnevnika.
-Dnevnika?- Oliver se počeša po glavi.
-Nije bitno: objasniću ti posle. Mislim da bismo sada trebali da ga prijavimo, ili bar kada bi ti mogao da ga ispitaš...
Oliver je ustao i počeo da se oblači. Biće ovo dug dan....

***

''Laž je uslov zivota'' Nietzsče
''Najveća povreda dužnosti čoveka prema sebi je suprotnost istinoljublju: laž.'' Kant

Persi Vesli je stajao na vrhu stepeništa mahnito gestikulirajući rukama. Bio je okružen sa svih strana ljudima iz Ministarstva. Uz hodnik koprcajući se kako bi se oslobodio snaznog stiska dvojice Aurora vukao se Hari besno urlajući «NISAM KRIV! NISAM GA UBIO! KUNEM SE! NISAM!». Persi je usplahireno stao ispred razbesnelog Harija:
-Gospodine Poter, kao zamenik skoro-preminule direktorke, moram da vas obavestim da vam je dužnost da odete na zakazano suđenje posle čega ćete najverovatnije hitnim postupkom biti poslat u Askaban.- Persi reče uzdignuvši nos.
-Zamenik Gonagalove? NEMOGUĆE!- uzviknu Hari.
-O da, vrlo moguće, Hari.- Persi reče dok mu se glas pomalo tresao.-Mene je ministarstvo postavilo ovde iz sigurnosnih razloga. Da nadgledam bezbednost i uklanjam probleme. A problem si očigledno TI!
-Zašto? Nisam ni za šta kriv!- Hari uzviknu dok je pokušavao jednog od Aurora koji su ga držali da ugrize za ruku.
-Još se usuđuješ da pitaš zašto!?- Persi se namršti.- Sinoć si počinio zločin, Hari. Najgnusniji od svih zločina. Ubico! Gospođa Figz te je videla! Videla je kako odlaziš sa mesta zločina! Ubio si svog rođaka Dadli Darslija a potom se hladnokrvno vratio u spavaonicu! Zar nisi posumljao da bi te neko mogao videti?!
-Ne znam o čemu govoriš Persi! Nisam ubio Dadlija! A celu noć sam proveo ovde na Hogvortsu.- Hari reče malo staloženijim tonom dok se trudio da objasni da nije ubica. Okolo su se skupili radoznali studenti koji su želeli da čuju o čemu je reč, čim je spomenut zločin počela su šaputanja i domunđavanja. Drako Melfoj, kao i profesor Snejp, probili su se do prvog reda. Snejp je sa ledenim osmehom, preko svog koščatog, kukastog nosa posmatrao Harija koji se otimao. Drako nije izgledao srećno, čak šta više, izgledao je prilično zbunjeno i zamišljeno.
-Bio si ovde na Hogvortsu?- reče Persi ironično skoro sa podsmehom dok je pogledom šarao po gomili okupljenih studenata koji su se međusobno tiskali i gurali kako bi bolje videli.- Ali ko to može da potvrdi?
Hari tužno spusti glavu. Jedna osoba je mogla da ga spase i oslobodi lažne krivice, ali znao je da će ta osoba ćutati. Da li će?
-JA!- začulo se snazno iz prvog reda okupljenih studenata. Drako je odstupio od gomile i načinio jedan korak napred ka Persiju.-Hari ne laže. Sinoć je bio u zamku.
-Šta?- Persijevo likovanje nestade i pretoči se u užasnutu grimasu.- Misliš da ja grešim, da celo ministarstvo greši, da gospođa Figz laže a Darslijevi buncaju u ludilu bez razloga?
-Nisam to rekao!- Drako prostreli Persija svojim ledenim pogledom.- Ali rekao sam da je Hari BIO cele protekle noći u ovom zamku i da nije ni kročio van zamka! Znam to!
-Kako znaš?- Persijeve oči se zacakleše. Nastala je neprijatna tišina.
-Imali smo dvoboj.- reče tiho, skoro nečujno Drako.- Čarobnjački dvoboj.
-DVOBOJ?! U školi?!- prenerazeno uzviknu Persi.- To je van svih pravila! Pedeset poena od obe kuće!
-...Ali znam nekoga ko je noćas izlazio.- nastavi Drako skrenuvši pogled ka okupljenoj rulji.- Pošto sam inače po prirodi vrlo radoznao, i van svake sumnje vrlo vešt u nalaženju tragova, put me je poveo pravo u tamnicu. Tamo nisam zatekao profesora Snejpa, doduše zatekao sam jedan kotlić koji se pušio dopola pun višesokovnim napitkom, kao i jednu upotrebljenu čašu. Kada sam hteo da nađem profesora i da ga obavestim o tome da su tamnice obijene, sastojci za višesokovni napitak ukradeni a da je sam napitak neko upotrebio, nisam mogao da ga pronađem. Na svu sreću, nabasao sam na domara Filča koji mi je rekao da je Severus Snejp napustio zemljište zamka.
-Filč! Je li to istina?- upita pomalo razočarano Persi jer njegova predpostavka nije bila tačna.
Filč skrenu pogled od Severusa koji ga je mrsko i sa prezirom gledao i klimnu glavom:
-Da. Da. Gosn' Melfoj govori istinu. Severus se vratio tek pošto je ponoć dobro odmakla...
-...a jutros nije bila prijavljena nijedna provala, niti krađa sastojaka iz profesorovih privtnih rezervi.- Drako uverljivo završi svoje izlaganje.
Kod okupljenih studenata nastao je potpuni haos, metež među starijima bio je posebno primetljiv.
-Šta čekate? Uhapsite ga!- reče Persi brzopleto, uprevši kažiprst u profesora napitaka. Snejp se nije batrgao niti urlao. Mirno je pošao sa ljudima iz Ministarstva, okrenuvši se pritom ka Melfoju.
-Napravio si veliku grešku Drako, zbog koje će svi zažaliti a posebno ti...

***

''I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji:
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čestit'o sam ti. I ti reče: «Hvala»...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?
Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena.
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo...''
Velimir Rajić, «Na dan njenog venčanja»

-Jesi li sigurna da ga je ovde poslao?- upita Oliver dok se pentrao po oštrim, strmim stenama usečenim u brdašce blizu ruba Zabranjene Šume. Ova brza rečica slivala se u slapovima i svojim podvodnim tokom se ulivala u veliko Hogvortsko jezero. Becky je sledila Olivera hvatajući se čvrsto za oštre odronjene stene dok se pela ka vrhu. Kako nije ranije švatila da je Febo ubica? Sve ovo vreme je sortirala, prebirala i sledila nit, a trebalo je da potraži ono što bi Oliver nazvao «tantrom» svega toga – to jest ono što je držalo na okupu celu tapiseriju, kao što u istočnim kulturama tantra povezuje sudbinu sa životom i smrću. Becky je smatrala da ona postoji čak i u životinjskom kraljevstvu: da ženka pauka neće pojesti mužjaka ako napusti mrežu istim putem kojim je i ušao, jer joj na taj način pokazuje da prepoznaje ustrojstvo. Konačno je prepoznala ustrojstvo koje joj se izmicalo. Osetila je kako joj se stomak grči. I mada je pre samo nekoliko nedelja verovala da je božanstveni «Apolon» njena sudbina na Planeti Zemlji, pri neumoljivoj, hladnoj svetlosti stvarnosti bila je primorana da je svaka njegova laž vodila samo do nove laži od trenutka kada je tajanstveno ušao u njen zivot. Pošto je već progutala dovoljno laži koje bi zadavile i kamilu, zapitala se kada će prestati da laže samu sebe. Pošto je počela da strahuje u najdubljim ponorima svoga uma, da je Balder Del Febo Melfoj lično ta nedostajuća karika koja je povezivala ovu izmešanu, raskomadanu i zbrkanu paučinu ubistava i intriga, počela je da se moli da joj pođe za rukom da se oprezno vrati istim putem i izvuče i Olivera i sebe žive iz nje. Oboje su znali da je Febo bio gore na vrhu vodopada jer ga je profesorka Trilejni poslala da joj lično donese listiće ljubičastog čaja koji rastu uz ledenu vodu reke. Razlika između njih dvoje bila je što je Oliver nije mogao da pretpostavi koliko je Febo bio opasan, a Becky je to znala. Pre nego što smisli bilo kakav plan akcije Becky je znala da mora da ima na umu da je mesto na kome su se nalazili bilo vrlo opasno. Znala je da mora da upozori Olivera još jednom, mada joj je bilo teško da se suoči sa njim i da mu otkrije mnogobrojne pogubne greške koje je počinila – od kojih je najmanja bila ta što se mazila sa Febom u Noći Veštica. Pri vrhu je uspon postao gadan, jer se poveće kamenje odronjavalo ispod njihovih nogu. Ispred deset tona izlomljenog kamenja niko ne bi umakao. Ispeli su se na vrh stene koja je gledala sa visine od oko stotinak metara na gusto pošumljenu dolinu nazvanu Zabranjena Šuma a koju je presecala krivudava, široka, staklasta reka koja se jednim delom ulivala u široko Hogvortsko jezero. Mesto na kome su se nalazili zvalo se Leprikonovi Vodopadi, jer se pričalo da se upravo ispod ljubičastih listića bršljena i čaja skrivaju mali veseli vilin-stanovnici Leprikoni. Reka je ovde bila široka i vodopad se spuštao poput zavese koja je blistala na suncu poput dragulja. Samo je neprestalna izmaglica koja se izdizala iz podnožja nagoveštavala kolika se količina vode sliva odozgo i pretvara drevno kamenje na dnu u šljunak i pesak. Još malo pa će stići do mesta gde rastu čudne ljubičaste travke, i gde će Oliver moći da ispita Feba na miru. Držeći se za ruke krenuli su kroz plitku vodu iznad samog vodopada i spustili se niz ispucalo pročelje stene sa druge strane litice. Tamo su pronašli uski procep u steni gotovo nevidljiv dok ne stanete tačno ispred njega i tako blizu hučeće vode da su mu ivice bile klizave od mahovine. Oliver je postrance skliznuo u pukotinu i povukao Becky za sobom. Obreli su se u velikoj pećini, iza vode koja je urlala i obrušavala se poput vela ispred njihovih lica. Zašli su nekoliko metara u pećinu i onda ih je progutala tama. Oliver je izvukao čarobni štapić «Lumos!». Od prizora im je zastao dah. Zidovi i tavanica pećine ličili su na bajku ispričanu kristalima u svim bojama duge. Prave duge bile su na sve strane, odbijale su se od uzavrele izmaglice koja se kovitlala oko Becky i Olivera u mnoštvu prizmi. Nije ni čudo što su ove vodopade nazivali Leprikonovim vodopadima kada se tvrdilo da ispod svake duge leprekon čuva svoj vilinski ćup sa zlatom.
-Ako ikada budem poželeo nešto da sakrijem ili tebe da sakrijem, ili nešto što je za mene zaista vredno- rekao joj je Oliver u vakuumu ispod urlanja vode.- Mislim da nema boljeg mesta od ovog.
Trebalo im je pola sata da se spuste sa stene do reke, birajući put kroz šumu i gustiš kojim je bilo prekriveno stenovito tle. Kada su konačno stigli do čistine na nasipu iznad vodopada Becky se okrete ka Oliveru i nadjačavši huk vode, rekla:
-Ovde moramo da pređemo. Mesto koje tražimo naziva se Vrzino Kolo i nalazi se sa druge strane voopada.
-Hm...onda je zaista opasno.- složio se Oliver-Iako će nam voda ovde doseći jedva do kolena, cenim, struja je strašno jaka i brza ovako blizu vodopada.
Baš kada je pošla da zagazi u ledenu bujicu Becky ugleda malu čupavu crnu glavicu koja je provirila iz obližnjeg zbuna. Frodova crna, krznena glava je ljubopitljivo prošetala do Becky počevši da joj se umiljava oko nogu. Oči mu se zacakleše kada je ugledao tekuću vodu iza Becky, a uši mu oduševljeno zastrizaše na ovako «veliki bazen».
-Oh ne! Nećeš vala!- Becky ga je odlučno obavestila gurnuvši ga nazad a potom ga podigavši u naručje.- Sada bi nam samo još to trebalo: mačka u vodi. Neću te više hraniti haringama ako budeš bio nevaljao!
Kada je Becky zagazila u vodu sa velikim crnim mačorom u naručju osetila je prvi nalet panike. Možda bi bilo bolje da su ovo prepustili ljudima iz Ministarstva... Voda je bila daleko hladnija a struja jača od ijedne druge koju je Becky ikada osetila. Voda oko nje ju je tako jako gurala dok je visoko iznad vode čvrsto držala Froda, da je morala da vuče stopala po šljunkovitom dnu. Ako bi samo malo podigla i jedno stopalo voda bi je lako odnela. Što je bilo još gore, shvatila je na osnovu jačine vodene struje – voda joj je sada dosezala samo do polovine lista – da ako zagazi dublje od kolena, možda uopšte neće moći da nastavi. Baš kada se pripremila da paniči histerično ugledala je Olivera, visokog i vitkog na obali reke. Stajao je naspram jake sunčeve svetlosti koja je ocrtavala njegovu priliku. Podigao je šaku davši joj znak da ostane tu gde jeste a potom je skinuvši svoje čizme za kvidič zagazio u reku. Kada je prišao dovoljno blizu Frodu i Becky, ona je videla da mu je konopac vezan oko pasa, konopac koji je sigurno bio pričvršćen za nešto na suprotnoj obali. Zgrabio je Becky za ramena i postavivši se čvrsto iza nje gurao je ka napred i sprečavao udare vode da je ponesu. Kada su bezbedno prešli na drugu stranu Oliver se prvi ispeo na stenovitu padinu a onda se dogodilo nešto užasno. Ugledali su Džini Vesli uplakanu i iscrpljenu kako sedi u ćošku stene pribijena za tvrdu ivicu. Oliver se bez reči spustio niz stenovitu stranu vodopada na malo proširenje i ispružio ruke da prihvati Džini. Obuhvatio ju je odozdo oko struka dok je Becky pokušavala da obezbedi njeno nesigurno silaženje odozgo. A onda se dogodilo nešto još užasnije! Oliver je stajao bos u uskovitlanoj izmaglici na tom uskom stenovitom ispustu, na samo nekoliko centimetara od Džini, njegova neuredna rašcupana smeđa kosa podrhtavala je u magli i mešala se sa njenim riđim pramenovima. Kada je spustio pogled i kada su se njegove bademaste oči osmehnule njenim safirnim, Becky je osetila oštar bol. Šta to za ime sveta nije bilo u redu sa njom? Ovo teško da je bio trenutak da je ščepaju kandže ružnog sivog zmaja: ljubomore. Pored toga, odakle joj pravo da se oseća tako? Umalo nije sve odreda uništila, jer se nije obazirala na molbe da se rukovodi svojim razumom. Ne vodeći računa ni o kome, upustila se u svoju malu pohotnu seksualnu odiseju. Štaviše morala je da prizna da joj Oliver nikada, ama baš nikada – nijednom ni rečju ni delom zapravo nije uzeo ništa za zlo. Uvek je ispunjavao sve njene hirove ne pitajući za cenu. Pa čak i ovaj: jurnjava po vrtoglavim liticama u Zabranjenoj Šumi! Zašto onda ne može da bude dovoljno ne pristrasna ili čak dovoljno zabrinuta za njega i pokaže isto onoliko ljubavi, otvorenosti, poverenja i podrške koliko je on ukazao njoj onog trenutka kada je shvatio kako ga je prevarila? Ali Becky to jednostavno nije mogla... Dok ih je gledala imala je osećaj da joj je neko zabio nož u srce i okrenuo ga. Ali ovo teško da je bilo mesto i vreme da izgubi kontrolu. Takve misli su joj projurile kroz glavu tokom nekoliko kratkih sekundi, mada je imala utisak da su prošli sati, dok su Oliver i Džini bili naizgled bili beznadežno izgubljeni svaki u očima onog drugog. Zatim je Oliver ubacio Džini kroz procep na steni kroz koji su on i Becky maločas prošli a potom se mirno vratio do Becky.
Kada ju je spustio na kamenu platformu prineo je usne njenom uvetu i podviknuo nadglasavši grmljavinu vode:
-Šta ti je?!
Potom je Becky prinela svoje usne njegovom uvetu i vičući odvratila:
-MA NIŠTA!
Odmakao se i zabuljio u nju, zavrteo glavom i nasmejao se, mada ona to nije mogla da čuje. Zatim je Becky progurao u mali otvor koji je vodio u još jednu pećinu i brzo ušao za njom. Lumos ih je poveo kroz svetlucavi lavirint koji su eoni usekli u čvrstu stenu, a voda koja je kapala ukrasila. Protezao se duboko u brdašce. Sledili su ga dok nisu stigli do mesta na kome su mogli da razgovaraju neometani udaljenim hukom vode.
-E pa draga moja, mislim da ćemo uskoro stići…- Oliverov glas se odbio o stalagmite u kristalnoj pećini.
-Šta je bio sa Džini?- Becky oseti bockanje u prstima, mozda od vlage i hladnoće.
-Džini? Ništa… Izgleda da joj je Tanja očitala bukvicu zbog nekog dnevnika, pa je sirotica potrazila spas u bujici. Sva sreća da smo na vreme naišli.- Oliver reče dok je osvetljavao izlaz iz pećine svojim štapićem.
-Da… Sva sreća!- Becky reče sa istaknutom ironijom u glasu.
Kada su izašli iz pećine našli su se na jednom ovalnom kružnom proplanku kroz čiju sredinu je proticao široki brzak a sa strane je raslo čudnovato ljubičasto-purpurno bilje. Čim je začuo šuškanje iza sebe Febo se okrete i odbaci ljubičaste listiće dalje od sebe. Čak i sa te udaljenosti Becky je mogla da vidi Febove tamnotirkizne oči kojima je gledao njih troje (računajući i Froda koji je već napregnuto mjaukao) preko reke- prvo su se kratko zadržale na Becky i njenom mačoru, zatim zaplamtele poput ugljeva kada je video Olivera koji ju je grlio, kao da nije mogao da poveruje vlastitim očima.
Becky je došlo da zaplače. Ali je osetila još veću želju da ostane živa, što u ovom trenutku nije bilo baš tako sigurno. Osetila je jezu duž kičme kada je shvatila da je Febo već izvukao čarobni štapić i nanišanio. Bio je on vrlo brzo-kapirajuć mladić i nije mu trebalo dugo da sabere dva i dva. Shvatao je da ga je Becky izdala. Sada će verovatno biti optužen za krađu i izbačen iz Hogvortsa. Oliver i Becky su stajali usred reke, ukočeni poput kipova sa histeričnim mačorom koji je frktao i opirao se u želji da preskoči reku i nasrne na plavokosog Feba. Becky se molila da se za ovih nekoliko časova Febo izmenio, da je bio podvrgnut radikalnom zahvatu na svojoj ličnosti. Konačno, pokušala je razumno da razmišlja. Ako je njegov cilj bio da uništi svaki trag i svedoka za sobom, da eliminiše bilo šta što bi ga moglo povezati sa krađom, proneverom i ubistvom onda nema razloga da odmah ne baci kletvu i pusti ih da se sjure niz vodopad i postanu hrana za ribe.
-Izdala si me... Zar ne?- upita Febo pomalo povređeno.- Rekla si mu sve...
-Da.- reče Becky dok se čvršće pribijala uz Olivera i sprečila bujicu vode da je odnese. Bili su na korak od obale ali nisu mogli ni da se maknu jer bi ih onda Febo smaknuo za svagda.
-Od početka sam znao da je ovo moralo da se dogodi.- reče Febo zagazivši u vodu sa sve cipelama i čarapama, ni nepotrudivši se da zavrne nogavice.
-Ha! Pa za to ti nisu trebali ljubičasti listići čaja! To si valjda i sam mogao da zaključiš!- drsko mu se podsmevao Oliver.
Becky je van svake sumnje smatrala da je Oliver prilikom smrtne opasnosti potpuno odlepio. U neverici ga je prebledelo gledala, sve dok nije primetila da joj je namignuo. Šta je za ime boga TO trebalo da znači? Očigledno da je imao nekog keca u rukavu! Febo se razbesneo i skinuo nišan sa Becky okrenuvši ga ka Oliveru da izrekne jednu od smrtnih kletvi:
-Cruc..- Ali čim je to uradio razdrazeni smotuljak crnog krzna, koji je isuviše dugo bio sputan u Beckinom naručju, eksplodirao je pravo Febu u lice! Niko nije mogao da pretpostavi da je Frodo imao toliko kandži niti da je mogao da ih koristi takvom brzinom i žiletskom preciznošću!
(*komentar autora: He-He-He!)
Kada je Febo podigao ruke da zaštiti lice, Frodo se uspeo uz njih, prešao mu preko glave i nestao iza njega frkćući. Febov štapić se začas našao u bujici vode a potom se stropoštao preko ivice zajedno za tonama obrušavajuće vode. Febo je psovao nadjačavajući huk vodopada, ali to ga nije zaustavilo. Držeći se za šaku koja je krvarila skočio je na Olivera koji se zaneo postranice i oni zajedno padoše. Becky se hitro osvrnula unaokolo, pokušavajući da ugleda Olivera, ali i on je nestao pod talasima brzo kao i Frodo. Onda je ugledala neko nemirno komešanje vode. Pokušala je nešto da smisli kada je ispred sebe ugledala Feba kako izvlači Olivera iz vode, snažno ga udara pesnicom u vilicu i ponovo baca u vodu. Oliver se brzo uspravio i nasrnuo na Feba. Sve je ukazivalo na to da će svi izginuti na čudesnim Leprikonovim Vodopadima. Becky je sa užasom u očima gledala razvoj te sablasne scene ispred sebe: dvojicu mladića koji su se borili za vazduh gušeći jedan drugog pod talasima, a koje je odvlačila mračna, staklasta voda neumoljivo ka steni. Becky je prestala da diše dok je nemo gledala kako se Oliver propinje i batrga iz Febovog snažnog stiska dok su se usporeno kretali ka ivici ambisa. Tamo su se okrenuli graciozno poput balerine i uz monotoni huk vode skliznuli preko ivice. Becky je hučalo u ušima, mislila je da će se onesvestiti. Dok je stajala u toj hladnoj, brzoj vodi nije mogla da zaplače ni u znak opraštanja niti u znak žaljenja. Ipak imala je nešto za šta se još uvek držala, nešto što je moglo da je održi u životu i pored svega što se dogodilo. Bila je to ona stvar koja je ostala na dnu Pandorine kutije kada je sve drugo izletelo iz nje: nada. Izašla je polako iz vode vukući se bez želje za zivotom... Nikada neće shvatiti kako je upravo Frodo bio ključ rešenja, niti da je još živ i pliva. Ali je zato odlično poznavala Froda, bar je tako mislila. Imao je iste prirodne instinkte kao i majušni junak po kome je dobio ime, i snalazio se kao riba u vodi. Iako nikada do tada nije pao niz vodopad te visine i širine, ovaj je možda bio dvanaest metara visok i trideset metara širok, nije mogla da ga drži podalje od tobogana, u normalskim zabavnim parkovima, koji su bili viši i od ovog vodopada. Takođe je znao dobro i da roni. Voda ispod Leprekonskih Vodopada sigurno sporije teče i mnogo je mirnija, na posletku sve se to uliva u Veliko Hogvortsko Jezero. Becky je nekako bila ubeđena da će Froda dole zateći živog, ako nije slomio ni jednu kost pri padu. Frodo je takođe voleo da vraća stvari, od gumene loptice iz jezera, do tela Feba i Olivera, mrtva ili živa.
Pošto se teškom mukom spustila (čitaj: srozala) niz strme litice obrasle bršljenom i dosadnim ljubičastim travama, Becky je pronašla Froda, «srećnog poput školjke za vreme plime», kako pliva u mirnom jezercetu ispod vodopada. Pored njega nazirale su se dve glave. Bez obzira što je voda bila mutnija i mnogo dublja Becky je gotovo utrčala u nju i zaplivala ka poznatim glavama. Dočekalo ju je veliko iznenađenje. Oliver je kroz vodu vukao plutajućeg Feba čije su tamnotirkizne oči ovoga puta bile zatvorene i skrivene ispod gustih trepavica. Oliver ga je držao ispod brade dok je Frodo šljapakao tu i tamo prskajući ih repom.
-Ljudi u vodi!- povikao je Oliver nasmejavši se kada je ugledao Becky živu i zdravu- Spasavajte žene i domoroce!
-Je si li dobro?- upita ona, krajnje zabrinuto, Olivera.
Bio je sav izubijan, ali ni upola koliko je Febo, koji mora da je izgubio dosta krvi zbog izgrebane glave i rane na šaci od kandži dobrog-kućnog-ljubimca.
-Gotovo da sam siguran da je slomio nogu pri padu niz vodopad.- reče Wood nastavivši da ide kroz vodu.-Mora da se onesvestio od bola.
Blatnjavi i izubijani nekako su polako stigli do Hogvortsa, privukavši mnoge radoznale poglede. Becky i Oliver su seli na pod pored Froda koji je sušio svoju ziht-crnu dlaku. Becky još nije bila u stanju da razmišlja o onesvešćenom Febu koji je poput klade ležao pored njih i cedio se na neprocenjiv Hogvortski tepih. Posle nekog vremena, kada je došao do daha Oliver upita:
-Tebe čeka najveći posao- reče Oliver poljubivši Becky i nasmeši se onako blatnjav.-Moraćeš na ovo da se navikneš ako misliš da budeš Auror!
U međuvremenu se Febo, koji je bio vezan i bezopasan, uspravio u sedeći položaj i zatresao glavom da se osvesti. Zatražio je da nasamo porazgovara sa Becky, te su se ostali razišli unaokolo, a Oliver otišao do severne kule da skine pocepanu, blatnjavu odeću sa sebe. Ljudi iz ministarstva su se malo odaljili ali su Feba držali pod budnom prismotrom: uvek na oku.
Becky se okrenula preko ramena i zagledala mu se u lepo lice, sada svo izgrebano mačijim kandžama, moraće da se seti da časti Froda naknadno za to. Febo joj je uzvratio pogled jedva potiskujući bol. Izgleda da je taj bol bio mnogo dublji i da nije poticao samo od ranjene šake i naprsle noge. Njegove tamne tirkizne oči zbog kojih su joj ranije kolena klecala, sada su u njoj izazivale osećaj napuštenosti i strah zbog svega što se dogodilo među njima od kada su se sreli.
-Becky- oslovi je Febo- možeš li uopšte da zamisliš koliko je za mene bolno da te gledam? Verovao sam da si shvatila da te volim. A onda sam otkrio da si me sve vreme samo lagala.
Ona njega lagala? Reći tako nešto u najmanju ruku bilo je besmisleno! Blagi bože, već nedeljama koji god kamen da je okrenula nailazila bi na novu laž. Često se suočavala sa Febom ali joj je on svaki put servirao samo nove laži, koje bi ona progutala isto onako lakoverno kao i prethodne, i na kraju uvek završila u njegogvom naručju. Ali pošto je poslednji put kazao šta je imao držeći štapić u ruci, smatrala je da bi bilo bolje da se uzdrži od komentara.
-Znala si da sam ukrao dnevnik i rekla si mu to!- ogorčeno se brecnuo Febo.- Sve vreme si me lagala! Još bi mi smestila i ubistvo Mek Gonagalove!
-Febo, pokušao si da ga ubiješ!- istakla je ono što je bilo naizgled očigledno.-Da li bi ti dozvolio da umre neko koga voliš? Da li si nameravao da ubiješ i mene?
-Volim te- procedio je kroz stisnute usne, izbegavši njeno pitanje kada je iskusio novi talas bola. Čim je prošao rekao je: -Razume se da nisam nameravao da ga ubijem! Ne budi luda! Ali nisam imao izbora! Ti si me na to naterala!
-A Mek Gonagalova?- upita Becky.- Ko je nju ubio? Prerezao si joj grkljan da bi došao do dnevnika ne birajući sredstva?
-Zar ti ličim na manijačkog ubicu? Samo sam hteo da se dočepam dnevnika. Oh Becky, zar ne shvataš? Ti i ja smo mogli taj dnevnik da upotrebimo kako valja. Mogli smo tako mnogo da postignemo! Uz pomoć Albusovih rukopisa, zajedno smo mogli da stvorimo jedan bolji svet!- Febo duboko uzdahnu. Zastao je i pažljivo dodao –Ja... znam da ga voliš i da si ga oduvek volela. Jednostavno sam bio iznenađen kada sam saznao i to je sve. Veruj mi to ništa ne menja među nama. Meni ne bi smetalo...
-ŠTA ti ne bi smetalo?!- besno ga prekinu Becky.- O čemu ti to za ime sveta govoriš? Hoćeš da kazeš da bi bio tako ljubazan da nastaviš da me krešeš iako nisam čiste krvi i iako sam verena za drugog!? Blagi bože: kakva si ti to osoba? Zar ne vidiš kako se osećam zbog toga što si pokušao da ubiješ Olivera? Pokušao si da ga ubiješ Febo! Da ubiješ!
-Nije tačno!- praktično je vrisnuo Febo. Prebledeo je kao kreč u agoniji koja je izrazavala sve što nije glasno izrekao. Jedan od aurora koji su ih okruživali uznemireno zakorači ka njima ali mu Becky dade znak da nije potrebno. Tresla se od glave do pete. Obuzelo ju je osećanje koje u tom trenutku nije mogla ni da imenuje. Vrele suze su joj navrle na oči kada se okrenula prema Febu i duboko uzdahnula. Rekla je što mirnije i sažetije mogla i nije se raspala:
-Da Febo, ubio si Gonagalovu, i probao si da ubiješ Olivera, a sada ćeš još dugo, dugo vremena ševiti samo svoju desnicu u Askabanu.
Zatim se okrenula, i hitro se uspela uz stepenice koje su vodile ka grifindorskoj kuli ostavivši Feba na staranje Aurorima.
Kasnije u Grifindorskom boravku dok su sedeli pored vatre koja je pucketala iz mermernog kamina, Becky i Oliver su prepričali svoj današnji dan zainteresovanim grifindorovcima, a ubrzo potom su ostali sami.
-Spasao si Del Febu zivot- naglasila je Becky- A znao si da te je on mrzeo i da je želeo da te vidi dva metra pod zemljom. Zašto? Zašto si se potrudio da ga spaseš?
-Misliš, zašto sam toliki altruista pa mogu da oprostim nekome ko uživa da tamani ljude poput mene? Znaš ono 'Nije on loš, i on je čovek...'- reče Wood. Potom se osmehnuo, ustao sa dvoseda pored vatre, prišao Becky, povukao je da ustane i pogleda ga u oči.-Hm... Pretpostavljam da u ovom trenutku misliš kako sam veoma plemenit? Da raščistimo. Ne smatram da zli ljudi poput njega treba da se izvuku samo sa slomljenom nogom i par ogrebotina. Smatram da njegovo lepo, aristokratsko ime treba malo da se povlači po blatu i da treba da završi u Askabanu na hm... doživotnoj robiji, recimo.
Izgleda da je Oliver bio ipak malo ogorčen. Njegove šake i dalje su počivale na Beckinom struku. Sneno ju je gledao dok su stajali na sredini grifindorskog boravka, okrenuti jedno prema drugom. Zatvorila je oči. Setila se jedne druge vatre u jednim drugim tirkiznim očima i plamena u njoj koji su izazvali dodiri i miris tog vatrenog mladića, mladića o kome su upravo razgovarali i koga su nepovratno odbacili. Taj čovek je u tolikoj meri bio ispunjen mržnjom da je pokušao živog čoveka da raznese u paramparčad: istog onog čoveka koji mu je kasnije spasao zivot. I pored svih izjava ljubavi, pitala se da li ju je Febo zaista voleo. Pitala se da li je ona išta mogla da oseća prema njemu.
Kada je otvorila oči Oliverove srebrnaste kestenjaste oči su tražile nešto duboko u njoj, neki skriveni odgovor na nepostavljeno pitanje.
-Nisam sasvim sigurna da znam šta je to ljubav.- reče mu Becky ozbiljno.
-Ja mislim da znam. Da ti kažem?- upita Oliver ne skidajući pogled sa nje.
Osećala se tako iscrpljena, tako prazna ali ipak klimnu glavom da nastavi.
-Mislim da je ljubav kada znaš da je deo tebe osoba koju voliš i da se deo njega ili nje nalazi u tebi.- reče Oliver- Ne mozeš iskoristiti ili prevariti osobu niti manipulisati njome ako je stvarno voliš, jer bi u tom slučaju iskorištavala ili lagala sebe, manipulisala samom sobom. Ima li to smisla?
-Hoćeš da kazeš da je Febo lažući mene- reče Becky sa povećom dozom ironije- zapravo samo lagao samog sebe?
-Ne: nije mu bilo neophodno da zavarava sam sebe, zar ne?- odbrusi Oliver- Da nisi zaboravila jednu sitnicu? I ti si spavala s njim i lagala ga.
Becky je bila zapanjena, ali je takođe znala da je to bilo tačno. Imala je krajnje intiman odnos sa čovekom kome nikada nije verovala. Čovekom pred kojim se nikada nije samovoljno otvorila toliko da bi mu rekla potpunu istinu o bilo čemu. Bila je to gorka pilula, to što je duboko u sebi sve vreme znala ko je Balder Del Febo Melfoj.
-Još davno sam ti dao deo svog srca, duše i tela, Becky. Siguran sam da ti to dobro znaš.- Oliver se vragolasto osmehnuo i dodao.- Ali treba vezati još nekoliko niti pre nego što ti dozvolim da uzmeš celog mene.
-Celog... tebe?- ponovila je Becky dok joj je u glavi tutnjalo.- Mislila sam da te i druge privlače, i... Džini...
-Znam da jesi.- reče Oliver i isceri se.- Kada sam video tvoj izraz lica dok sam spuštao malu Vesli niz stenu pored vodopada, prvi put posle dužeg vremena sam pomislio da možda još uvek ima nade za tebe i mene, bez obzira na Feba.
Promrsio joj je kosu i jednostavno rekao:
-Volim te, malena. Pretpostavljam da sam te uvek voleo.
Becky se osećala kao da ju je udarila munja, Oliver joj je takve stvari stalno govorio i obasipao je izjavama ljubavi, ali ovo je bilo nekako... nekako drugačije. Stajala je sva ošamućena ne znajući šta da uradi. Nije znala šta da očekuje ali nije očekivala da će Oliver da uradio ono što je uradio. Počeo je da sklanja stoliće i da gura trosed i fotelju u stranu kako bi raščistio prostor u sredini boravka.
-Šta to radiš?- upitala je ona zbunjeno.
-Zapravo postoji samo jedna nit.- objasnio je Oliver uz osmeh. Uspravio se i rastresao svoju večito raščupanu kosu.- Zar očekuješ da oženim nekoga ko neće ni da igra sa mnom?
Plesali su cele noći: brzo i sporo, uzbudljivo i magično, moćno i tajanstveno. Plesali su bosi pored vatre a potom napolju na mračnoj livadi pored zamka koja je mirisala na kasnu, poznu jesen. Ponekad bi dodirnuli jedno drugo, držali se za ruke ili plesali zagrljeni, ali često odvojeno, što je pretstavljalo drugačije i neverovatno iskustvo. Dok je Becky nastavljala da pleše imala je utisak da po prvi put zaista oseća svoje telo – ne samo da je bilo više usresređeno i uravnoteženo, mada je i to bilo tačno, već je potpuno bilo povezano na neki tajanstveni način sa zemljom i nebom. Osetila je kako neki delovi nje umiru, otpadaju u delićima, kružnim putanjama se udaljavaju u vaseljenu i pretvaraju u zvezde na nepreglednom ponoćnom prostoru, prostoru poprskanom galaksijama koje su se naizgled nastavljale u beskonačnost. Plesali su sve do jutra, dok ugarci u njihovoj vatri nisu zagasli, zatim su plesali po livadi punoj cveća, pored jezera na kome su dočekali prvo sivilo zore koja je krvarila na jutarnjem nebu. I dalje nisu prestajali... Počeli su lagano da se kreću ukrug, gotovo da su lebdeli. Oliver ju je ovlaš držao, tek da je podupre. Njegovo markantno lice sa pravilnim nosem i malom rupicom na bradi i trepavice koje su zaklanjale snažne jagodične kosti, podsetile su je, kada se nagnuo ka njoj na snažnog duha zaštitnika. Zatim je spustio usne na njenu kosu.
-Znaš, u jednoj srednjovekovnoj verziji alhemijskog teksta od Goethea, stoji da anđeli ne vode ljubav poput ljudskih bića. Oni nemaju tela.- reče Wood.
-Kako oni to rade?- upitala ga je.
-Na mnogo bolji način.- odvrati Oliver.- Pomešaju se i postanu jedno na kratko vreme, ali anđeli nemaju supstancu, razume se. Oni su sačinjeni od mesečevih zraka i zvezdane prašine.
-Misliš li da smo mi anđeli?- upita Becky i nagnu se unazad u njegovom naručju osmehnuvši se. Oliver je poljubi.
-Mislim da bi trebalo da pomešamo svoju zvezdanu prašinu, anđelu.- odvrati on. Povukao ju je za ruku i našli su se na travi. Ležala je preko njega među poljskim cvećem.
-Želim da radiš sve što ti se radi ili baš ništa.- reče on sa osmehom.- Moje telo je tvoj instrument.
-Može li da odsvira El Tango Del Roxanne?- upitala ga je Becky smejući se.
-Može da odsvira šta god virtuoz izvuče iz njega.- stade on da je uverava.- Šta će to biti?
-Odjednom se osećam kao da sam iznad granice do koje raste drveće...- ozbiljno mu reče Becky.
-Bili smo tamo već jednom i preživeli smo.- nezno reče Oliver dohvativši njene prste i prešavši njima preko svojih usana.- Jednom smo već zajedno ušli u svetlost, Becky. Neposredno pošto smo bili u životnoj opasnosti. Sećaš li se?
Polako je klimnula. Da, sećala se. Sećala se svetlosti... svetlosti koja ju je ispunila i osećanja kao da se nešto menja u njenom telu, da se nešto pomera poput nemirnog peska. Osetila je kako je počela da se odvaja od same zemlje i da lebdi kroz vazduh ka svemiru. Imala je osećaj da se potpuno odvojila od svog tela, ali da je i dalje imala oblik – poput suze ispunjene helijumom, koja je visila sa noćnog neba. Na trenutak ju je obuzela panika da će da padne ili da je zapravo mrtva i da zauvek napušta Zemlju! Ali je onda odjednom shvatila da tamo gore nije sama. Neko je bio pored nje: Oliver. Gotovo da je imala osećaj da joj govori iz njenog vlastitog uma, mada je zapravo mogla da vidi oba njihova tela kako sede jedno pored drugog na metli, dok razjarena gomila navijača sa Svetskog Prvenstva u kvidiču urla.
-Ne gledaj dole.- prošaputao je Oliver njenom umu.- Gledaj gore i ispred sebe. Uđimo zajedno u svetlost...
Čudno ali nikada kasnije o tome nisu razgovarali. A još čudnije je bilo to što Becky nikada nije imala utisak da je to bio san. Bio je življi od stvarnosti, isto kao što je naš trodimenzionalan svet u tehnikoloru solidniji od dvodimenzionalne crno-bele razglednice. Ovo je bila mnogo eksponencionalna dimenzija, veća i dublja. Ali ako bi baš morala da je opiše određenim rečima, nikada ne bi znala gde da počne. Oliver i ona su već jedanput zajedno ušli u svetlost, u trenutku smrtne opasnosti po Becky. Sada su se spremali da to ponovo učine. Znala je da će ovoga puta biti drugačije od prethodnog. Njih dvoje će se preobraziti u jedno, ovog jesenjeg jutra među uvelim opalim lišćem. I ovog puta se nije plašila.
Kada je posle mnogo časova ležala u Oliverovom naručju, umesto da oseća iscrpljenost, bila je sva ushićena, kao da su joj se vene ispunile nečim lakim, mehuričastim i penušavim.
-Kako bi ti to tačno opisao?- upitala ga je dok je preplitao prste sa njenima.- Mislim ono što nam se dogodilo?
-Hmmmm- uzvratio je Oliver- Pretpostavljam da bi tehnički izraz, ako baš moraš tome da nadeneš ime, bio 'obostrani orgazam'. Veoma dugi 'obostrani orgazam'. Manje-više beskonačan, iscrpljujući, višečasovni, neprekidni obostrani orgazam...
Becky mu prekri šakom lice gurnuvši ga.
-S druge, pak, strane- reče Oliver osmehujući se dok je ljubio njeno golo rame.- mogla bi mnogo da pojednostaviš stvar ako bi to jednostavno nazvala ljubav. Jesi li bila iznenađena?
-Nikada do sada nisam osetila ništa slično.- priznala je.
-Pretpostavljam da bi trebalo da mi lakne.- primeti Oliver.- Ali moram da budem iskren, nisam ni ja.
Seo je i pogledao Becky dok je ležala u orošenoj travi, i stao da prelazi svojim prstom od njene brade sve do središta njenog tela dok nije zatreperila. Zatim se nagnuo i poljubio je u usta kao da lagano presipaju zvezdanu prašinu jedno u drugo. Becky nije mogla da poveruje da takav osećaj postoji.
-Mislim da smo se uskladili.- reče Oliver dok se smejao, izvadivši dve sjajne prstenčića, burme, iz odore.-Nema više proba. Šta kazeš na pravi nastup uživo?

-Poglavlje 12-


Kada je mladi Melfoj našao Tanju pored dva kamena na Hogvortskom jezeru, nije se mnogo iznenadio – jer ju je opazio kada je izašla. Sedela je sva zgurena i zamišljeno gledala u vodu.; njena glava bila je pomalo zabačena a kosa je svetlucala na blagoj sunčevoj svetlosti. On joj je prišao tiho kroz travu, i kada je bio na samo par stopa od nje odluči da stane. Ako je uplaši, mogla bi da utekne, a on nije imao nameru da opet juri za njom. Kako je bila mirna, zadubljena u misli... Kada bi samo mogao da joj vidi lice. Najzad reče blago:
-Tanja...- prošapta on tiho ali nije bilo odgovora.
Videvši da se ona nije ni pokrenula, on joj priđe. Valjda se nije naljutila na njega što juče nije imao vremena da uradi domaći iz Transfiguracije sa njom u biblioteci.
-Znaš ovaj juče niam mogao da dođem. Zaista mi je žao, Tanja...
Ona ne odgovori. A on, prislonivši prut uz kamen uzdahnu. To njeno ćutanje izgledalo mu je neprivlačno; šta je to ona htela da mu kaže ili učini? Šta vredi život ako se uvek mora ćutati i trpeti?
-Slušaj Tanja, ja nisam imao nameru da te ispalim juče. Nikada ne bih voleo da ti nanesem bol. Imao sam zaista važnog posla i nisam stigao da dođem. Mogla bi da mi oprostiš, Tanja! – Drako molećivo reče.
-Drako šta se s tobom dešava?- Tanja je uvređeno upitala plavookog Melfoja koji je stajao pored nje, ali samo fizički dok je psihički bio negde daleko u mislima.
-Ništa.- trže se Drako.- Baš ništa...
-Želela sam da te pitam da li bi možda voleo da budeš moj par na časovima Oklumencije...- Tanja je pomalo pokunjeno izjavila- Ali pošto vidim, je li, da si zauzet nečim drugim...
-Tanja.- Drako je pogleda duboko u oči.- Ne mogu. Želeo bih da... – Drako zastade. Do tada nije bilo tajni između njih nije bilo tajni, ali nije smeo nikome da dozvoli da vidi ono šta je on uvideo. Tanja ga ovlaš dodirnu ali on nije imao snage da odgovori, osećao je neku bojazan.
-Šta ti je? Šta sam to uradila?- upita Tanja mučnim glasom.
-Ništa, ništa... ja sam idiot.- Drako jedva promuca.
Na ovaj zagonetni odgovor ona stade da mu ispituje lice:
-Reci mi Drako, ja ne volim da gledam kako se patiš!
Šta je mogao reći kad ni sam nije znao? On zamuca, pokuša da govori ali ne uspe da kaze ništa.
-A da to nije neka devojka?
Iznenađen on pogleda u stranu i reče:
-Ne, naravno da nije.
Tanja se stresla i otrčala do zamka. Ali on ostade, buljeći u počupanu travu, sa jako uskomešanim osećanjem straha, stida, i razdrazenosti, saosećanja, nestrpljivosti, bojazni, svega pomešanog. Bio je to onaj trenutak kada je čovek bio neljubazan i ne sasvim iskren, a mogao je biti ljubazan da je bio manje iskren. Eh! Ali to je sve bilo tako pomešano. Drako odjednom oseti u sebi neku pustoš i hladnoću. Tada primeti razlog zbog koga je morao da bude neprijatan prema Tanji... Razlog koji se upravo kretao duž oboda šume ka zamku, upalih očiju i pomalo neartikulisanog hoda.

***

Usamljeno svetlo dotrajalih trošnih baklji klatilo se s kraja na kraj okruglaste sobe u jednom od zavučenih tornjeva. Hari je sedeo na kamenom vonjavom podu. Njegova raščupana glava je klonula na ramena kao da je pao u trans. Kroz njegove polu-otvorene izobrnute oči caklele su se beonjače. Treperavim pokretima usana mrmljao je nešto nerazgovetno dok su mu ruke mrtvački padale pored savijenog tela. Trgo bi se s vremena na vreme. Kao da je vodio konverzaciju sa samim sobom.
-Hajde zar ne čuješ vapaj svoje krvi?!- progovorio je napadačkim tonom.
-Moja krv je isuviše bleda, moj glas je ostao nem... nemam snage...- nastavi nešto slabijim tonom kao da uzmiče pred nečim, kao da se brani.
-Četiri krvi iz četiri kuće, a peta mora biti naša...- ođednom Harijev ton postade ponovo leden.
-Ne. Ne postoji «naše». ODLAZI! ODLAZI!- zavrištao je Hari razmahavši se rukama u zelji da se odbrani.
-Oni moraju umreti. Mi ćemo ih ubiti mi ćemo....- podlo zapišta.
-Ne. Nemogu da ubijem. Oni su nevini.- na Harijevom izobličenom licu od straha nazirala se grimasa.
-Moraš! Moramo! U noći punog meseca Hari.... Pokaži da si moja krv. Pokaži... Četiri čiste krvi iz svake kuće. Peta će biti naša...
Neprijatna tišina je ispunila sobu. Hari je polako otvorio oči. Njegove zenice su sada bile na svom mestu i hitro posmatrale praznu prostoriju oko sebe. Ovo će biti TO mesto. Mesto na kome će po jedna krv iz svake kuće iscureti izmešati se i oživeti najveće zlo ikada stvoreno. Ali bilo je još toliko toga što je morao da uradi... Za početak gde bi mogao da nabavi četiri Gvozdene Device. Viđao je neke u Filčovoj ostavi. Zarđale izlivene sarkofage oblozene gvozdenim šiljcima i sa nekoliko otvora sa strane predviđenim za slivanje krvi zrtava. Hari ih nikada nije voleo ali su ga svojom tamom ove sprave oduvek intrigirale, kao i žena koja ih je napravila. Prva mađarska vampirica Elizabeth Bathory, koja se kupala u krvi svojih mladih žrtava kako bi zauvek ostala mlada... Hari je odlučno spustio pogled, i hitro krenuo ka domarskoj ostavi. Ni ne primetivši da ga neko posmatra...

***

Oliver je blago pogrbljen, napeto sedeo na ivici fotelje. Tu fotelju sa grubim izbledelim prekrivačem i širokim lakiranim naslonima za ruke mahagoni boje, Becky je vrlo dobro pamtila. Još pre nekoliko godina, kada je došla na Hogvorts, sedela bi u fotelji pokušavajući da oseti kako to izgleda biti odrastao i samostalan, odmarala je svoje večito izgrebane laktove i duge prste na naslonima za ruke, na čijim krajevima je bio urezan ornament koji je ličio na drveni novčić sa bledom prugom. Ta fotelja u grifindorskom dnevnom boravku odskakala je od jednostavne, uštogljene dnevne sobe svojim zaobljenim nogama na ovalnom tepihu spiralnog tkanja, i zdepastim zadnjim nogama na podnim pločama obojenim u sjajnocrvenu boju sa primesama braonzelene i grimizne, na kraju izbledele pod razređenim plavičastim vazduhom ranog aprila.
-Ma daj! Više značaja pridaješ tom mačoru nego meni!- Oliver reče zagledan u Beckine oči. Pokušao je da prati njen odsutan pogled koji se zadržavao na oknima prozorskog stakla omogućivši joj da vidi svoj bledi reflektovan lik. Becky oseti stezanje u grlu od ovog nervoznog Oliverovog argumenta. Želela je da mu odgovori pošto je znala da on to ne misli ozbiljno ali onda joj se pogled zadrža na sopstvenom odrazu. Na tom bledom gradskom licu, i dugim noktima, crne garderobe koja je opredeljuje, rolkragne, crne jakne od italijanske kože sa rajfešlusom na sredini, tamne kose uhvaćene iza ušiju srebrnastim češljevima, svilenkasto što joj pada niz leđa slobodna kao lepeza i njene ženske izvijene figure koja se završavala zloslutnim četvrtastim čizmama, kao vojničkim, na desetak i više rupa zapertlanim kao dvoje merdevine koje vode do njenih sasvim opuštenih pantalona od blago rebrastog i malo sjajnog materijala, od materijala koji ni nema ime. Čizme sa novim modelom potpetice sa strane se šire i spreda ka nazad suzavaju, i ne mogu biti udobne, osim ako je danas udobno biti muškobanjast. Zlokobne i opake crne martinke. Novi vek – i još neverovatnije novi milenijum. To su velika vrata što su se pred njom zatvorila ostavivši je iza kao dete.
-Alo... ovde sam.- Oliver pokuša da izmami odgovor.
Becky ga natrenutak ne zainteresovno pogleda i klimnu glavom a potom joj pogled ponovo pade na odraz u ogledalu. Njena sjajna tamno-kestenjasta kosa, njen zaštitni znak, kao da je izgubila onaj bakarni preliv. Setila se kako je nekada u ogledalu izgledala potpuno smireno – rožnjače tačkaste maslinastozelene prožete smaragnim i svetlozelenim zracima. Nos prav i prćast... Kao uspomena iz detinjstva preostale su joj četiri male pege na nosu. Usne još uvek sasvim pune, pravilne i sjajne još uvek su bile brze da izraze prihvatanje, da se smeju i smeškaju čak i sebi u ogledalu. Kada bi se vragolasto osmehnula pojavile bi joj se jamice. Svršeno je. Postala je žena, možda devojka... Uskoro će morati da prihvati težak izazov i prođe sve testove ministarstva kako bi ostvarila svoj dugogodišnji san i postala Auror. A kao dete se oduvek pitala kuda odlazi odraz iz ogledala; ogledala su visila na zidovima njenog toplog ušuškanog stana i velikom, sivom, gradu, Beogradu. Visile su kao slike na kojima se predmeti menjaju, ta ista ogledala posmatrala su nju dok je odrastala, sada prate detinjstvo njene mlađe sestre. Kao da se sve ponavlja i sliva u veliki krug vremena... Sada umesto nje, ta mala devojčica pušta da joj kosa raste, ravna, niz leđa, ponekad je privezujući u konjski rep. Sivi duh tog konjskog repa koji Becky nikada nije volela te je u detinjstvu večito bila čupava. Njeni dugi bledi prsti obuhvatili su glavu crnog mačora i počeli da ga češkaju po ušima. Ah da... Zaista joj je nedostajala njena porodica. Možda... Možda ako uspe da se zaposli u Ministarstvu dobije mali odmor i vrati se za vreme leta u Srbiju. Tek je bio April, te je stoga razmišljala vrlo realno i bojažljivo.
-Pa dobro ovo mi zaista ne ide u glavu!- Oliver uskliknu. Njegove nadlakćene ruke čvrsto su bile stisnute uz savijena kolena. –Sada kada smo... Mislim šta ti je?
-Ništa. Razmišljam. Plašim se.- reče Becky.- Možda nismo trebali tako naglo i nepromišljeno da stanemo na ludi kamen.
-Ne! Ali to smo oboje želeli. Zar ne?- Oliver upita pomalo nesigurno.
-Pa... Da. Valjda. Ali šta ako... ako ne uspem da položim prijemni? Ako ne uspem da konkurišem za Aurora?- Becky se neugodno vrpoljila na somotskim presvalakama.
-Pa ništa. Probaćeš ponovo sledeće godine.- Oliver reče uputivši joj smirujuć pogled.- O ne brini, uspećeš ti to. Sve što si htela u životu to si i dobila zar ne?
Becky utonu u razmišljanje. Nikada do tada nije razmišljala na taj način. Uvek je smatrala da nije bila vaš neki srećković ali je zaključila da Oliver ima pravo. Upornim radom i trudom uvek bi dobijala ono što je želela. Kakva kapricioznost! Kada se osvrnula u prošlost, nije bilo ni jednog hira koji joj nije bio uslišen. Pre ili kasnije sve bi se našlo u njenim rukama. Motala je klupko sudbine kako je želela. I nikada se nije pokajala... Njen tok razmišljanja prekinulo je glasno Frodovo predenje.
-Maza... baš je cakan...- Reče Becky dok je vrhovima svojih duguljastih noktiju češkala mačka po stomaku i leđima.
-Mora da ćeš biti mnogo dobra majka...- Oliver se konačno osmehnu i zabaci u naslon fotelje.
-Majka?- Becky se preseče u trenutku a prodoran pogled njenih velikih očiju prostreli Oliverovo vedro i nasmejano lice.
-O da. Našoj deci znaš... Imaćemo dvoje dece, ili možda bolje troje... Ma koliko god ti želiš...- Oliver je izgleda duboko zašao u svet mašte.- A šta ako dobijemo blizance? Seku i batu... Seka će biti ista mama sa tim prelepim okicama i... Gde ćeš?!
-Po vodu!- uzviknu uplašeno Becky skočivši na noge i istrčavši iz grifindorskog boravka. Ko je uopšte bio on, taj mladi naočiti čovek, pitala se Becky, (osim što je sada bio i njen muž), da gura nos u njen vlastiti zivot i da ga preuređuje po svojoj želji?! Kako je odrastala činilo se da spoljne činjenice njenog vlastitog života, uključujući i taj neočekivani legendarni brak, imaju sve manje veze sa njenim unutrašnjim životom, životom koji je proživljavala sve te godine... Nešto se tada dogodilo. Nešto što ju je nateralo da se vrati u boravak.
-TO NIJE MAČOR TO JE SAM ĐAVO KAŽEM TI!- uzviknuo je raskrvavljeni Oliver dok se presavijao od bolova na podu.- Napao me je. Napao me je. Postao je čovek! Kazem ti ČOVEK! To je demon! DEMON!
Becky je upalau boravak baš u pravom trenutku da čuje Olivera i vidi obrise crne mačke koja je nestala iza jedne od tapiserija.
-Smatram da moramo da obavestimo Ministarstvo o ovome. Je si li dobro? Jel možeš da hodaš?- upita Becky zabrinuto.
-O kako brižno od tebe! Gajila si demona umesto mačke i nisi mi to rekla...- Oliver reče pomalo sarkastično dok je polako ustajao pomalo hromo, oslanjajući se nesigurno, više na desnu nego na levu nogu.
Prišli su dvojici ljudi koji su bili odeveni u duge čarobnjačke purpurne odore, svaki sa izvezenim grbom ministarstva na levom reveru. Jedan od njih je bio mali trom i dežmekast, a drugi visok i mlad, prilično dobro očuvan za tu vrstu opasnog posla kojim se bavio. Koliko god se Becky trudila da vidi, nije mogla da ustanovi šta je ovaj dežmekasti čovek sa svojim neobičnim mirisima duvana, šerija i pokvarenih zuba, video u Ministarstvu Magije. Zašto je toliko propao? Maljavom rukom bi se počešao po vrhu neuredne brade dok je slušao svog kolegu kako pun utisaka laskavo priča. Osećala je da bi ona sa takvim zaposlenim u Ministarstvu samo gubila vreme... Ali ipak to je bio njene san. Donekle i razočaranje. U tom trenutku osetila se kao da bi tu samo gubila vreme, i da bi na kraju krajeva posle nekoliko decenija i ona poprimila taj grozni miris duvana, i ustajao miris kancelarijskog posla, i njegovu prosečnost, njegovo razočaranje.... Zatim joj je pogled skliznuo na nešto višeg, mlađeg i vitkog, verovatno budućeg kolegu, koji ju je primetio, i nastavio laskavo da priča svoju priču dok bi skrenuo pogledom tu i tamo. Bilo je nešto u njegovom akcentu. Definitivno ne britanski... Visok. Visoko belo čelo, bademaste ruske oči, bledoplave kao u haskija, igličaste oko zenica. Kosa mu je bila gusta i negovana kao u žene, i videlo se da je voleo svoje duge noge, uske oko članaka. Becky je sa osmehom pročitala na njegovom licu da se hvalio svom manjem i zdepastijem kolegi.
-Žene... Znaš li onu visoku riđokosu vešticu iz odseka za Zaštitu Normalaca? Da, dobra je. Zar ne?- Izgledalo je kao da je zaista spavao sa mnogim koleginicama, i izgleda da je želeo to da opisuje. Pravio se važan dok je stariji čovek pored njega upijao sa oduševljenjem svaku njegovu reč. Rano probati seks značilo je dobiti novu divnu igračku. Bila je to moć i potčinjavanje opasnosti. Bio je to način da nekoga upoznaš i da mu dozvoliš da te upozna. To je kao da tkaš kostim od tajni. Malo pošto su spazili Olivera koji je hramao, i Becky koja je išla tik uz njega pokušavajući da pronikne da li su ovi ljudi odista vredni i voljni da pomognu, oba čoveka su im prišla.
-Šta se dogodilo? Izgleda da ste imali malu nezgodu...- Upita visoki Olivera dok je beskrupulozno i besramno gledao u Becky što joj je pričinjavalo nelagodu.
-O... Nezgoda je preslaba reč za ovo što se desilo! To...to stvorenje me je napalo! To nije bila mačka... to je bio...- Oliver je počeo nepovezano i brzo da priča svojim pomalo nerazumljivim škotskim akcentom.
-Polako momče! Sedi 'vamo i sve nam ispričaj!- reče stariji proćelavi dežmekasti čovek i pokaza na par stolica u uglu.
-Moj mačor je kriv za sve.- reče Becky.- Verujem da je on napao Olivera.
-Ali Becky, ne shvataš to nije mačor,... to je... to je...- Oliver zamuca u pokušaju da objasni.
-Čovek? Animagus! Prokleti neprijavljeni Animagus!- uskliknu Becky u neverici.
-C-c-c... Polako sa zaključcima mlada damo! Nije za takav jedan nežan ženski mozak da se opterećuje time.- nadmeno reče visoki rus namestivši svoj «najšarmantniji» izveštačeni osmeh.
«Nežan ženski mozak»! Kako samo šovinistički od njega! Idiot idiotski!
-Nežan ženski mozak? Da se napreže?- Becky se namršti a oči joj sevnuše- Imate li možda nešto protiv žena?! Valjda imam prava na sopstveno mišljenje... Osim toga smatram da imam dovoljno dokaza da tvrdim da je optuženi subjekat, u ovom slučaju mačor, ne prijavljeni Animagus. A sada ako biste me izvinuli... Ne mogu više da podnesem smrad zakržljalog «MUŠKOG» mozga!
Becky se uvređeno okrete i odmaršira u pravcu Grifindorske kule:
-Oli, srce, objasni ovom mamlazu šta se desilo a ja te čekam gore.

***

Teška crna noć popadala je po oštrim vrhovima zamka. Tišinu noći kidali su isprekidani zvuci grabljivica koje su kruzile nad šumom. Bled mesec oslikavao se nad mirnom površinom vode Hogvortskog jezera dok su se pramičci magle neprimetno uvlačili među zidine. Zamak je usnuo dubokim snom, čak se i dosadna mačka gospodina Filča šćućurila na prašnjavom somotskom jastuku i sklopila oči. Uskladnjenu simfoniju noći remetilo je jedino šuškanje i krckanje bagremovog lišća i tupo povlačenje nečeg teškog po zemlji. Uprljani rubovi odore visili su neuredno dok se on saplitao o njih i gazio ih. Kapljice znoja orosile su mu čelo dok je huktao vukući za sobom nepomično, oklembešeno telo jednog od učenika. Zadihano je pustio telo da se skotrlja niz spiralno stepenište koje je vodilo dublje u tamnice, a potom je i sam teturavo sišao. Drakovo telo ležalo je u dnu stepeništa, Hari ga ponovo zgrabi za okovratnik i dovuče do sredine memljive prostorije. Tamnica u kojoj su se nalazili bila je izuzetno mračna, jedina zraci svetlosti bili su plavičasto-zeleni snopovi koji su izvirali iz Harijevog štapića. Čak i u tami mogle su se nazreti Harijeve užarene oči i raširene zenice, ispuštao je pomalo čudne zvuke nalik na grgotanje i režanje.
Oko njega su stajale četiri Gvozdene Device, Hari je bio fasciniran njima. Mašinama za ubijanje i mučenje koje su se odrzale u upotrebi od 15. veka, do danas. Bila su to četiri velika crna sarkofaga od gvožđa jedan, središnji je stajao otvoren, a oštre zlokobne bodlje su bile zakucane za unutrašnjost kovčega. Sa strane su bili kružni otvori malo veći od prsta koji su svi bili povezani lukovima i slivali se u zarđali pehar polozen na mali stočić u sredini.
Drako poče da dolazi svesti. Polako je otvorio oči i žmirkao dok se nije privikao na tamu. Pokušao je da izvuče ruke koje su bile svezane i zarobljene ispod njega ali nije uspeo, trzao se, onoliko koliko mu je to povreda na glavi dopuštala. Preko usta mu je bio zavezan komad tkanine kada je počeo da mumla i da se dere. Trgnuvši se Hari primeti da se njegova poslednja žrtva probudila i zgrabi Draka za ramena uspravivši ga u stojeći polozaj. Drako pod slabom svetlosti nazra obrise Gvozdenih Devica, druge tri su već bile ispunjene, pošto su se mlaki mlazovi krvi slivali niz lukove i kapali u pehar. Obuze ga osećanje apsolutnog očaja dok je klecavim kolenima pokušavao da utekne. Hari ga odgurnu zgrabivši ga i Drako sa treskom pade uz otvoreni sarkofag. Tek tada je video oštre bodlje koje su ledile krv u žilama. Hari mu priđe i besno ga podiže spustivši ga u kovčeg. Drako se trudio da progovori, da vrisne, možda bi neko čuo njegov poziv upomoć ali nije mogao da pomeri ni ruke ni noge. Tresao je glavom molećivo i ljutito dok ga je Hari posmatrao svojim velikim zastrašujućim očima. Hari se približi i skinu mu povez sa usta.
-H-hari... z-zašto?- Promuca Melfoj.
-Da maramica ne bi upila krvi. Potrebna mi je svaka kap. Pa čak i poslednja.- hladno reče Hari dubokim glasom.
-UPOMOĆ!- povika Melfoj. – UPO...
Ali u tom trenutku Hari svom silinom zaklopi poklopac sarkofaga i Drako u istom trenutku oseti zaslepljujući bol. Šest velikih šiljaka bez ikakvog napora su prošla kroz njegovo meso. Osetio je kao da mu neko kida utrobu. Noge više nije osećao samo oštar bol koji se širio celim telom i obilje tople, slane krvi koja ga je oblivala i slivala se niz malu rupicu u pehar.

-ZAŠTO HARI ZAŠTO?- Vrisnuo je Melfoj dok se borio sa smrtnim ranama.
-Hari? Ne! Ne govori tako!- breknu Hari koji je do tada klečao na podu isred pehara i tiho mrmljao nešto sebi u bradu.- Hari je moja prošlost. Mračni gospodar: to mi je budućnost.
Odjednom se Draku učinilo da čuje još jedan glas donekle hrapaviji i viši.
-Da... da... Poslušaj svoju krv dečače...
-Hari! Hari! Hari!- Drao se Drako.- Ko je tamo? Pusti me, molim te... Poludeo si.
-Nisam!- dreknu Hari.- Nemaš ti pojma ni o čemu! Jel tebi deda bio mračni gospodar, Melfoju? NE! NIJE! Moram ovo da uradim to se od mene očekuje!
-Ne. Od tebe se očekuje da budeš samo Hari. Da budeš Poter. A budeš junak, Hari... nikada ti ovo nisam priznao ali... Oduvek sam te cenio. Bio si hrabriji od mene.- Drako zavapi kroz suze jer mu je bol nagrizala organe.
-Ne slušaj ga dečače moj!- hrapavi glas se javio ponovo.- Tek kada i poslednja kap krvi po jednog čistokrvnog iz svake kuće padne u pehar tek tada će ritual biti završen. Bićeš moćan. Zar nije moć ono što si od uvek želeo, mali moj Hari? Niko te od njih ne razume... Samo ja.
-Samo ti...- ponovi Hari ujednačenim tonom skoro hipnotički.
-NE! Ne Hari moraš da dođeš sebi!- vrištao je Melfoj odlučno kroz stinute zube.- Ko je u ovim sarkofazima? Hari ti si... ti si uvek bio tu da spaseš stvari. Molim te...
-...Džini Vesli, Hana Abot, Čo Čeng, i ti...- Hari reče prisebnijim glasom. Više nije bilo one duboke i teške zlobe u glasu.
-Zašto mu to govoriš?!- prekorno povika kreštavi glas.
-A Sanja?- upita Melfoj zagrebavši Harijevu slabu tačku.- Šta će ona misliti o tebi?
-Moraće da bude moja htela ne htela!- u Harijevom glasu zadrhta trunčica sumnje.
-A ljubav?- nastavi Melfoj mudro.- Gde je tu ljubav Hari? Mislio sam da je voliš i da želiš da ona voli tebe? A tvoji drugovi Hari? Šta će Ron reći kad sazna da si mu ubio jedinu sestru? Kako će samo Dambldor biti razočaran! Moraće da zatvore Hogvorts, znaš Hari...- stenjao je Melfoj kroz zatvorene zube.- Ja sam mislio da bar ti umeš da voliš. Ali ti ne umeš. NE UMEŠ. Bezosećajan si je li?
-NE! NE!- Hari je vrištao dok se kotrljao po hladnom podu. Pokušao je da zaklopi uši rukama dok je u ekstazi vukao kosu i valjao se po podu. U njemu su se borile dve ličnosti. Hari Poter - onakvog kakvog su svi znali i voleli, i Voldemorov unuk, tamna strana koja je pre ili kasnije morala da izbije na površinu.
Draku je počelo da ponestaje daha ali se borio da dođe do reči.
-Znam da me čuješ Hari... A šta bi sada rekla tvoja majka. Zašto te je spasila? Hari kako ne vidiš da su te svi oduvek voleli? Poslušaj SAMOG SEBE, Hari....
Drakov glas je utihnuo a poslednji snopić krvi se slio niz tanki luk u pehar. Hari otvori suzne oči i pogleda oko sebe. Iznad četiri crna sarkofaga lebdela je vazdušasta Voldemorova prilika.
-Pij Hari. Pij...- reče Voldemor pokazavši na pehar ispod sebe. Hari se uspravi i krene ka peharu ali onda zastade. Pokleknuvši spusti pogled. U glavi su mu odzvanjale poslednje Drakove reči. Ko je on da ga kontroliše prošlost? Na njemu je bilo da stvori budućnost a nije mogao da se bori protiv poriva koji je nosio u krvi.
-Hajde mili moj! Ne oklevaj! Ispij! – Voldemor reče malo oštrije prinevši mu pehar.
-NE!- reče Hari zgrčivši pesnice.- Neću.
Hari se odmače i baš kada je hteo da podigne poklopac Drakovog sarkofaga Voldemor ga zgrabi zapušivši mu nos.
-Ne budi glup Hari! Ja sam ti u krvi. Ti si ja... i ja sam ti... Bez ovog pehara, bez mene ti ne bi bio ništa... kao i ja bez tebe. Živim kroz tebe Hari! Potrebni smo jedno drugom. A SAD PIJ!- Voldemor zareza sasuvši mu sadržinu pehara niz grlo. Hari je grcao dok se krv slivala niz njegove usne i obraze ali je ipak morao da popije. Voldemor ga pusti iz svog čvrstog stiska a Hari pade na zemlju. Gotovo je. Popio je napitak. Više nema nade za njega... ali još uvek ima nade za svet, za njegove prijatelje i ljude koje je voleo i koje će zauvek voleti. Šta je jedan zivot u odnosu na svet? Šta je smrt jednog čoveka ako će se time spasti milioni drugih? Ovog puta je bio odlučan u svojoj nameri da spreči Voldemora. Jednim hitrim skokom bacio se na svoj štapić koji je bio polozen na stočiću a potom ga prislonio sebi u grudi.
-NE UPIRI TAJ ŠTAPIĆ U SEBE BUDALO! SVE ĆEŠ UPROPASTITI!- Voldemor vrisnu poletevši ka njemu ali bilo je prekasno Harijeve usne se skoro nečujno otvoriše. Sa njih skoro nečujno skliznuše dve reči: «Avada kedavra.» i sklopivši oči Hari sa tupim udarcem pade na pod. Voldemor planu u plamen i uz vrisku nestade u pepelu koje ispuni pehar. Jeziva tišina ponovo ispuni tamnicu.

***

-Hermiona!- uskliknu Ron veselo kada je ugledao prijateljsko, nasmešeno lice naspram sebe. Soba u kojoj se nalazio bila je mala, tamna i zagušljiva. Na centralnom delu se nalazio prevelik sto jednostavne izrade koji je nagnao Rona na nelagodan osećaj mučnine u utrobi. Našao je sebe kako sedi na niskoj i neugodnoj drvenoj stolici sa jedne strane drvenog stola, dok je njegova izgubljena prijateljica mirno sedela sa druge. Lice joj je bilo staloženo, skoro bezizražajno.
-Nisam uspela, Rone.- ona najzad pomiče svojim bledim usnama.- Oprosti mi.
-Šta?- Ron se zbunjeno nadlakti na ivicu stola. Sada je jasno mogao da oseti hladnoću koja je izbijala iz Hermione. Prišavši malo bliže mogao je da primeti kako je Hermiona gotovo prozračna, i kao da su hiljade sitnih mušica sačinjavale samu njenu pojavu.
-Nisam uspela da spasem Harija, Rone, ali za neke još uvek nije prekasno.- Hermiona tiho reče. Njen glas nastavi, miran i kao slučajan, glas koji ne nastoji ni da ubedi ni da dokaže. Glas toliko drugačiji od neprestane galame reči koja mu je ispunjavala dušu, reči koje su u životu navaljivale na njega, molile, iznuđujući njegovo pristajenje beskrajnom verbalnom bujicom sastavljenom od mrvica pokupljenim po novinama, od događaja o kojima u horu govore novinari. Reči koje su ubijale u njemu retke trenutke tišine. Hermionine reči su i same bile nekakvi nagoveštaji, reči koje je izgovarala poluglasno a koje su u njegovoj glavi same stvarale zaplet i pretakale se u slike. Hermiona mu uputi otvoren i neprekidan pogled. Ron je želeo da je pita gde je, kako joj je baka, je li ozdravila, zašto je toliko dugo nema na Hogvortsu i kada planira da se vrati, kao i da joj kaže kako je on redovno hranio Krušenksa. Ali njegova nedorečena pitanja su zastajala u grlu, kočeći ga. Hermiona je želela nešto važno da mu kaže.
-Hari je mrtav.- ona pognu pogled maglovito se zadubivši u sivu površinu stola.- Voldemor, takođe. Ako se to može tako nazvati. Rone,... Dole u tamnicama leži tvoj prijatelj. Leži u pepelu svog najgoreg neprijatelja i najbližeg roda. Voldemor je poražen Rone. Ovo je kraj Harijeve borbe, Rone, ali početak naše. To što je Voldemor mrtav, ne mora da znači da će odsada i kamenje procvetati. Dobili smo jednu bitku ali ne i ceo rat... Smrtožderi će biti besni kada saznaju kako im je uništena svaka nada. Ali vrlo brzo mogu svoje slepo idolopoklonstvo mogu predati nekom drugom koga će proglasiti za svog vođu i naslednika. Nekom ko je dovoljno jak da se izbori za presto i da opstane i na najstrašnijem mestu. Ne kloni Rone! Zašto se mrštiš?! Hari se konačno osvetio... Da, bio je žrtva ali nije želeo da postane zver. Rone! Rone! NE plači! Saslušaj me! Idi u tamnice! Spasi ono što je preostalo!
Ron je u postelji mlatarao rukama i nogama, zapetljavši pritom udove u prozirni baldahin. Telo mu je bilo hladno kao da je sva usnula toplina bila naglo ispijena iy njega. Preko lica mu je preletao grč koji ga je mučio i kinjio, oblivajući njegov um strepnjom i crnim slutnjama. Odjednom on otvori oči. Orošeno, znojavo čelo se presijavalo pod slabom mesečinom.
U isto vreme na drugom kraju grifindorske kule, u ženskoj spavaonici, Sanja se prevrtala u snu. Mesec je obasjavao njenu baršunastu kožu. Anmeštaj, kreveti, stvari kao da su nešto čekale, prekidajući život koji su vodile neki čas ranije. Beckz se probudila. Bila je probuđena nekim čudnim zvukom. Bilo joj je potrebno nekoliko sekundi da shvati da to Sanja tiho plače u snu. Jecaji prijatelice zvučali su tako blizu, i istovremeno u dalekom beskraju života zamišljenog nad svojim snovima... Becky je dugo ostala budna slušajući kako se malo-pomalo umiruje Sanjino disanje, a onda obe skočiše iz postelje, Sanja još uvek vlažnih obraza kada ih od tame otrgnu Ronovo vrištanje.
U iznošenom donjem delu pidžame Ron je jurio kroz spavaonicu zaurlavši ''Hari je mrtav!''. Nije osećao zamor niti teturanje i klecanje kolena dok je neopisivom brzinom jurio ka tamnicama. Silazeći niz stepenice, praćen bujicom studenata i razbuđenim, pospanim, Persijem, natmurenom Sprautovom i bunovnim Kvirelom, Ron se stušti na masivna vrata tamnice poput uragana.
-Otvaraj!- vikao je Ron, bezuspešno pokušavajući da hitrim i silovitim naletima razvali zabravljenu grdosiju od vrata.
-Pomeri se!- podviknu Persi staloženo.-Alohamora!
Vrata se ni tada nisu otvorila.
-Ovo zahteva drastične mere, šta god da se desilo Rone, nadam se da je vredno kršenja školskih pravila. Ekspulso!- prodra se Persi nadjačavši žamor ostalih studenata koji je obavijao ovu tek razbuđenu i mamurnu skupinu koja je, velikim delom bosonoga ili u kućnim papučama stajala na hladnom kamenom podu tamnica.
Pogođena plavim narandžastim mlazom svetlosti iz Persijevog štapića dvokrilna vrata se uz eksploziju rasprsnuše i razleteše na hiljadu sitnih komadića, a gomila studenata, predvođeni Ronom i Nevilom nahrliše unutra nespretno. Tek što su ušli cika i vriska se prekide i nastade muk neverice. Hari je ležao na boku na popločanom tlu. Oko njega se poput matice sakupi jako zbijeni krug studenata i zabrinutih lica. Na nekim licima videla se tuga, na nekim žalost, bes, ogorčenost, šok, neverica,... Ali niko nije bio ravnodušan. Dečak-koji-je-preživeo više nije bio živ. Tek tako! Jedne tamne i prohladne večeri – CAP! Bio je to kraj slavnog Harija Potera. Nešto je puklo, tek tako, kao da nikada i nije bilo, i palo u beskrajnu provaliju očaja. Otkinulo se ono svesno što je postojalo među studentima – nada. Stropoštala se zajedno sa Harijevim životom u tamni nepovrat. Mrtvu tišinu odagna težak i dug, neutešan jecaj i krik očaja, kada je Sanja pala ničice na kamen ispod svojih stopala, ogulivši svoja nežna kolena.
Znala je da fizički i duševni bol dobrim delom počinju od našeg negodovanja zbog bola, od našeg čuđenja zbog njega, nepristajanja da ga prihvatamo. Da ne bi patila od bola uvek je primenjivala isto lukavstvo: nabrajanja. Da, trebalo je najravnodušnijim mogućim pogledom obuhvatiti sve predmete i ljude koji su se našli u ovoj situaciji. Izgovarati jednostavno njihova imena: slovo po slovo, jedno po jedno, sve dok njihova potpuna neverovatnost ne postane isuviše očigledna. Tako ih je sada nabrajala počinjući od četiri gvozdena sarkofaga sa kojih se slivala krv. Pored njenih jecaja čulo se još nešto, za ostale okupljene prosto neverovatno. Čulo se neprimetno stenjanje i cviljenje koje je dolazilo iz jednog od sarkofaga.
-Brzo! Otvarajte to!- povika Persi, bled u licu, dok je pokušavao da opipa puls i gladio mrtvo, belo lice orošeno hladnim znojem. Sanja je klečala tu kraj njega, spustivši mu očne kapke, prstima vlažnim od suza, kako ne bi morala da gleda te prazne, umrle oči, a zatim u Beckinom zagrljaju ponovo zajeca grcajući i gušeći se u suzama tuge. Nekoliko najbližih učenika: Ron, Nevil, i Tanja, odigoše težak poklopac sarkofaga, izvukavši njegove smrtonosne bodlje iz Drakovog polu-svesnog tela. Tanja ispusti krik i prihvati njegovu malaksalu glavu svojim krhkim rukama, čvrsto je stegnuvši.
-O Drako! Drako! Molim te... Ostani sa mnom.- prošapta Tanja suznim očima gledajući svog dragog Melfoja.
-Izgubio je previše krvi. Neće preživeti!- Ron odmahnu glavom tupo, na šta ga Tanja krvnički nagazi po nozi.
-Kako možeš tako da pričaš!?- vrisnu Tanja ljutito, opipavajući Melfoju puls ispod grla.- Živ je! Zovite pomoć! BRZO!
-Brzo! Zovite Madam Pomfri!- naredi Persi odmačinjući se od mrtvog Harija i sklanjajući drhtavicu sa Drakovog čela, pokušavajući da zaustavi dalje krvarenje njegovih dubokih rana. Nije bilo potrebno zvati Madam Pomfri. Ona se sama, sa kapicom za spavanje, progura kroz gomilu zatečenih studenata, i odgurnuvši Rona priđe zlatokosom ranjeniku. Coktala je jezikom a naposletku sočno opsovala pominjući Ministarstvo i ''bezbednost ove škole''. Persi se namršti ali nije ništa rekao. Samo je, bled i ispijen u licu, posmatrao bez daha kako madam Pomfri leči Melfoja koji je jednom nogom praktično bio u grobu, i bio skoro—zauvek-izgubljen. Tanja je šmrkala, stenjala, uzdisala i jecala, dok se kroz suze borila da dođe do daha. Šaputala je najnežnije reči kojih se setila, tik Melfoju na uho. Pomfri iz džepa svoje bele bolničke kecelje izvadi malenu bočicu i posu je po Drakovim očima a potom, na iznenađenje svih prisutnih, sasu mu preostali sadržaj kroz nos. U istom trenutku Drako otvori nesigurno svoje kapke i proškilji, otvorio je usta da nešto kaže a iz njih je izlazio samo nejaki šapat:
-Žao mi je.- on reče pogledavši Ronovo uplašeno i rastreseno lice. Onda je podigao pogled i ugledao uplakanu Tanju tik iznad svoje glave.
-Oprosti Tanja, bio sam budala. Volim te. Sad je gotovo... Sve je gotovo.
On zaklopi oči od umora a Tanja ga pritisnu još jače u svoje naručije.
-Ne govori tako! Nije ništa gotovo! Nije! Ti si živ! To je važno! Volim te Drako, ostani ovde, ostani s nama!
Tanja je buncala. Otvorili su i ostale sarkofage. Prekasno. I poslednja trunka topline iscurela je iz leševa hogvortskih studenata kada su njihova hladna, daleka, lica ugledala svetlost ponovo. Čak ni madam Pomfri im nije mogla pomoći. Persijevo lice se izobličilo od užasa kada je ugledao mrtvo telo svoje najmlađe sestre, priklješteno u čeljustima Gvozdene Device i unakaženo brojnim šiljcima. Vrisnuo je, pao ničice čupajući se za kosu od gneva, tuge i besa. Ron je oguglao, stajao je tiho i pokunjeno klimajući se, pomerajući težište sa prstiju na pete, preteći da se onesvesti. Praznim pogledom je gutao tugu, plač i suze koji su se čuli na sve strane, a onda je počeo da baza naokolo u nepravilnim, nekoncentričnim krugovima, gore dole po Voldemorovom pepelu. Nije imao snage da gleda dok su dvojica Aurora iznosila Džinino telo u zamrljenom čaršavu sa koga se cedila krv umrle, kapala i ostavljala krvav trag po tlu, celim putem dok su je nosili uz stepenice poput mrtve životinje.
Hana Abot i Čo Čeng su takođe bile mrtve i urnisane oštrim šiljcima. Čaršavi kojima su ih prekrili, ubzo su se natopili tamno crvenom krvlju i izgledali su kao veliki, letnji božuri, sa kojih se širio oporan i slankast miris krvi.
Harija su jedva iščupali iz Sanjinog neutešnog stiska, i izneli iz tamnica. Polako su se studenti razišli i razmileli, a u tamnicama su ostali članovi i radnici Ministarstva, kao i poludeli Persi oko koga su užurbano trčkarali vidari.