Mekušci su sa Venere, a Amazonke s Marsa

Sve je više "modernih amazonki" i impotentnih metroseksualaca

-Plavo je za bate, a roze za seke

-Žene i dalje žele "svoje heroje"

-Žene nose i "suknju" i "pantalone"

-Borba za mesto pred ogledalom

Naslov bestselera koji je napisao Džon Grej, "Muškarci su sa Marsa, a žene s Venere", davno je probušen štiklom urbane žene.Danas u Srbiji, čini se da je situacija potpuno obrnuta - žene kao da su pale s Marsa, a muškarci doputovali s Venere. Temom "obrnute" seksualnosti bavili su se između ostalog Jovan Marić, naš poznati seksolog, i Isidora Bjelica, koji pišu o tome kako su Srbi bogovi, a Srpkinje boginje u krevetu, mašine za seks. Bilo da je ideja o metroseksualnom muškarcu doputovala sa zapada, sa modernizacijom društva, ili je latentno postojala na ovim prostorima oduvek, danas je moderno biti "metro". Mali blajhani Milan Stanković, šarmantni Boško Jakovljević, dugokosi Aleksandar Kapriš, su samo neki od predstavnika nove armije muškaraca - onih koji se hrane makrobiotički, a ispred ogledala provode sate i sate... Sada su "in" žgoljavi muškarci bez imalo androgena i testosterona u sebi, oni koji će ići sa vama u šoping i brinuti da li su im cipele i kaiš uvek u istoj nijansi. Prema istraživanjima žene žele nežne, pažljive, romantične, ranjive muškarce. Da li su u tim svojim željama potpuno iskrene? Isidora Bjelica kaže "Mi smo kobajagi patrijarhalna sredina, ali u njoj žena vlada iz pozadine. Iza mačo muškarca ovde stoji mačo žena."Prema anketi sprovedenoj krajem 2008. godine sve je više onih žena koje žale za starim, dobrim muškarčinama, za onima kojima se diže na ženu, a ne na svoj odraz u ogledalu. Seksolozi upozoravaju da "modernizacijom" društva, jačanjem žena, muškarci mekšaju. Ovo, prema njihovim ocenama, loše utiče na seksualnost i reprodukciju. Kažu da žene postaju isuviše dominantne, te da zbog toga što one jačaju - muškarci slabe, hiljadama godina naviknuti na svoju ulogu lovca u igri "mačke i miša". Sa gubitkom moći da dominiraju gubi se i njihov libido i potencija. Zašto muškarci zaziru od jakih žena? Objašnjenja psihologa su raznovrsna... Zato što moderna žena preuzima na sebe ulogu uspešne poslovne žene, a zadržava ulogu domaćice u kući, i seks-boginje u krevetu te izaziva strahopoštovanje i kompleks niže vrednosti u muškarcu. Zato što je, prema mišljenju drugih, moderna žena izložena velikom stresu na poslu, a to se loše odražava na njenu ulogu zavodnice, i na njeno raspoloženje za "kućne" i "krevetske" aktivnosti. Međutim, ima i onih, malobrojnih, koji krivicu svaljuju na žene satanizovanjem uspešnih, poslovnih žena, i tvrdnjom da postaju 'bezosećajne mašine' koje ne mare za ljubav i porodicu. U knjizi "Psihijatrija danas" objašnjena su biološka razmatranja seksualnog ponašanja, međusobna uslovljenost muških i ženskih polnih uloga i seksualnog ponašanja polova. Autori knjige, lekari u kliničnom centru iz Niša, napominju da društvene okolnosti značajno utiču na formiranje seksualnih uloga i seksualnosti uopšte, ali nemaju bitnijeg uticaja na sado-mazo obrazac seksualnog ponašanja, što ukazuje na dominantnu ulogu bioloških faktora. Stara poslovica "O ukusima se ne raspravlja" je dokazana time što neki muškarci vole sitne, krhke i pokorne žene; one u njima bude zaštitnički nagon. Drugi, međutim, smatraju da su krupne žene sa izraženim oblinama znatno uzbudljivije. Neki pak najviše vole kad su žene jake kao ličnosti i kada mogu da im pariraju u svemu. Ima i onih kojima se zapravo najviše sviđa kada je žena ta koja dominira u vezi, kada je ona ta koja "nosi pantalone". Sigmund Frojd i mnogobrojni psiholozi i psiho-analitičari nakon njega, proučavali su Edipov kompleks, i urođenu seksualnost. Ipak, nije sve uslovljeno genetskim nasleđem. Neka novija ispitivanja pokazala su da to što su mnogi muškarci naklonjeni dominantnim ženama ne mora da ima veze sa time što su imali jake majke. Dokazano je da su muškarci kojima je znatno snižen nivo testosterona u krvi tolerantniji, i manje agresivni. Pokazalo se da takvi muškarci prilično loše funkcionišu ukoliko su dominantni u vezi ili ukoliko su ravnopravni sa partnerkom; oni prosto obožavaju dominantne žene i uživaju u tome da ih one vode kroz život. Pitanje je samo: da li žene to vole? Ko je ovde jači pol? Jedan Iranac bio je prinuđen da zatraži razvod, jer nije više mogao da trpi batine koje je dobijao od svoje supruge. Nesrećni suprug radio je kao čistač u hotelu, pa je često dolazi kući kasno noću. Njegova supruga, međutim, nije verovala u njegov "prekovremeni rad", pa ga je po povratku kući često mlatila. "Ponekad dođem kući kasno, jer je bilo dosta posla u hotelu. Moja žena misli da lažem i da se smucam unaokolo", požalio se muškarac. "Prebije me gotovo svake večeri. Ona je visoka i snažna i ja joj ne mogu ništa". Čovek je zatražio sudsku pomoć, uz opasku da ne želi da se vrati kući. Muškarčina na prvi pogled Naučna ispitivanja su pokazala da se na prvi pogled može utvrditi koji muškarci "pucaju" od testosterona. Muškarci koji imaju višak muških polnih hormona, pa su samim tim i muževniji, i bolji u krevetu imaju duži domali prst od kažiprsta, izraženu maljavost, istaknutu adamovu jabučicu, veliki polni organ, i jaku vilicu. Amazonke nisu puka mitologija Mit o divljim i opasnim ženama-ratnicima datira iz najstarijih vremena ljudske istorije. Susrećemo ih još kod Homera, potom kod grčkog istoričara i moraliste Plutarha (oko 50 - 125 n.e.), Pausanija i u gotovo svim "Aleksandridama", pričama koje govore o ratnim pohodima i uspesima grčkog osvajača Aleksandra Velikog (356 - 323 p.n.e.). Čak ni antički junaci, kažu predanja, nisu mogli ostati pošteđeni okršaja sa moćnim Amazonkama, beskompromisnim ratnicama, koje su se borile hrabro i do poslednjeg daha, a muškarce smatrale inferiornim bićima, korisnim samo za oplodnju i produžetak vrste. Pokušaji da se mit o Amazonkama naučno dokaže, na žalost, nikada nisu uspeli. Pioniri u pokušajima da obelodane i dokažu postojanje Amazonki bili su stari paganski istraživači i arheolozi. Danas, kao istorijsko nasleđe o njihovom postojanju svedoče brojne misteriozne grobnice, nadgrobne humke i trofeji, pismene zabeleške o zagonetnim svečanostima i žrtvenim obredama. Sve ovo svedoči o postojanju zagonetnog plemena žena-ratnica, međutim nepobitni dokazi su pronađeni tek u XXI veku, u blizini Pokrovke, u Rusiji. Tamo je arheološkim iskopavanjima otkriveno drevno naselje i grobnice za koje se tvrdi da pripadaju divljim i moćnim Amazonkama.

Vampiri - između mita i stvarnosti

U Americi trenutno živi oko 150 do 200 ''pravih'' vampira, dok je broj onih koji uobražavaju da to jesu, daleko veći. Smatra se da u svetu živi više od 100.000 ljudi koji veruju da su vampiriZa razliku od Vlada Cepeša, hrabrog vladara i nemilosrdnog ratnika, čije ime je satanizovano izdavanjem knjige Brema Stokera ''Grof Drakula'', njegova dalja rođaka, Eržebet Batori je zaista zaslužila titulu najkrvoločnijeg vampira koji je hodao zemljom. Nasleđe nečastive lepotice i danas odzvanja u ušima sve brojnijih poklonika okultizma. U SAD postoje razna udruženja i klubovi kao što su "The Count Dracula Fan Club", ili "Vampire Information Exchange", koji objavljuju i distribuiraju specijalizovane knjige i časopise, kao i brojne stvarčice vezane za svet vampira. Najpoznatija takva udruženja u Americi su u Kaliforniji, zatim u Sent Luisu, Njujorku, Čikagu i Nju Džersiju. Sekta koja je najuticajnija je ''New Jersey Association of Real Vampires'' u kojoj tvrde da je vampirizam stvarna pojava i da su njeni članovi sposobni da čitaju misli, pomeraju predmete pogledom, da imaju sposobnost telepatije i neverovatnu želju za krvlju. Članovi ovih vampirskih sekti tvrde da su rođeni kao vampiri, i da su ceo život imali super-moći, da nisu trpeli svetlo, da su bili asocijalni... Šta se krije iza ovakvog stava? Najčešće su to duboki psihički problemi i psihosomatske bolesti kao što su: podvojena ličnost, kompleks niže vrednosti, paranoja, i šizofrenija. Ipak, ti ljudi sa različitih meridijana udružuju se u društva, sekte, i kultove u kojima proširuju svoja iskustva, razmenjuju fantazije, vampirsku literaturu i muziku. Na skoro svim internet sajtovima ovakvih udruženja napominje se da su oni ''protiv nasilja'', te da je zabranjeno bez dozvole donora piti ljudsku krv. U cilju ispunjenja nastranih fantazija napravljena je i neka vrsta sado-mazo udruženja: Alijansa vampira i donora.U Njujorku su obožavatelji gospodara noći napravili Centar za istraživanje vampira. Tamo se kaže da moderni vampiri ne ujedaju žrtve, već ih poseku na pogodnom mestu. Prema njihovim tvrdnjama pogrešno je verovanje da se vampiri mogu zaustaviti raspećem ili belim lukom. U Centru za istraživanje vampira procenjuje se da u Americi trenutno živi oko 150 do 200 ''pravih'' vampira, dok je broj onih koji uobražavaju da to jesu, daleko veći. Smatra se da u svetu živi više od 100.000 ljudi koji zaista veruju da su vampiri.Neki od savremenih umišljenih krvopija su i Džon Hejg, koji je harao Londonom 1944., hanoverski vampir, Fric Harman, odgovoran za smrt nekoliko stotina dečaka, kao i dizeldorfski vampir - Peter Kurten, Džon Bredan Kručli - vampir sa Floride, po zanimanju kompijuterski inženjer, a po svom slobodnom opredeljenju: okultista i sadista.Istoričar Lo Duka zapisao je da kod vampira sisanje krvi zamenjuje poljubac, a ponekad i sam seksualni čin. Ako je verovati legendama, i žrtva, iako predodređena za sigurnu smrt zbog gubitka krvi, oseća isto seksualno zadovoljstvo kao i agresor.Pravi vampiriPorfirijaNisu svi slučajevi vampirizma samo beg od stvarnosti. Bolest vampirizma zaista postoji i stručni naziv za nju je Porfirija ( lat. Porphyria). To je poremećaj u organizmu pri kojem telo proizvodi previše hemikalije zvane porfirin. On služi za stvaranje hemoglobina, crvenih krvnih zrnaca, i vezuje kiseonik. Telo deluje na višak porfirina tako što ga izbacuje kroz mokraću i stolicu, a kada se to dogodi ostaje premalo hemoglobina za održavanje zdravlja.Ova neizlečiva bolest utiče na nervni sistem i kožu, prouzrokuje bol u grudima, grčenje mišića, slabost i nemoć, halucinacije, nervne napade, ljubičastu boju urina, i brojne mentalne poremećaje poput depresije, paranoje i šizofrenije. Na koži se pojavljuju čirevi, alergija na sunce, i jak svrab. Ovu bolest najčešće prouzrokuje uzimanje nekih medikamenata kao što su anti-bebi pilule i sedativi, ali i konzumiranje narkotika, dolazak u dodir sa različitim hemikalijama, određenom hranom, i preteranim boravkom na suncu.Congenital Erythropoietic Porphyria (CEP)Ovo je genetska bolest, koja je veoma retka. Do sada je zabeleženo samo 130 slučajeva širom sveta. Osobe koje pate od CEP-a imaju jaku alergiju prema suncu i zbog toga ne smeju da budu izložene dnevnom svetlu. Ova bolest utiče na kosti i zube, pa bolesnicima ne retko narastu i oštri očnjaci, opada im kosa, a na drugim delovima tela izrastaju dlake. CEP izaziva hroničnu anemiju kod bolesnika, a ona zahteva ili konzumiranje krvi ili transfuziju. Životni vek osoba koje boluju od ovog čudnog poremećaja se završava između 20. i 25. godine. Zbog malog broja obolelih, o ovoj bolesti se ne zna mnogo, nije izlečiva, iako postoje lekovi koji mogu da uspore razvitak simptoma.Kraljica vampira - Eržebet Batori Eržebet Batori bila je rođaka ozloglašenog princa, Vlada Cepeša Drakule, gospodara Vlaške. Nakon udaje za grofa Ferenca Našdija koga su zvali Crni Vitez, 1575. godine, Eržebet je sa njim živela u dvorcu Čejte, na severoistoku Mađarske. Muž joj je često učestvovao u borbama protiv Turaka, a to vreme Eržebet je provodila u orgijama sa svojom tetkom, lezbejkom, groficom Karlom Batori. Sluga Torko je groficu uveo u tajno udruženje, sektu Crna Ptica, ali prava prekretnica u njenom životu nastupa muževljevom smrću, 1602. godine. Jednog jutra, kada su kapljice krvi služavke koju je Eržebet udarila zbog neposlušnosti dotakle njenu ruku, učinilo joj se da je koža na tom mestu osvežena i lepa. Pod utiskom svoje bolesne fascinacije "podmlađivanjem krvlju" Eržebet je naredila slugama da sirotoj devojci iseku vene i iscede svu krv u kadu. Tokom narednih dvanaest godina okrutna grofica se kupala u krvlju novih žrtava koje su joj dovodili njeni saučesnici: upravnik zamka, sluga, i dve gatare. Eržebet Batori je izumela 'gvozdenu devicu' (Iron maiden), gvozdeni kovčeg koji je izunutra imao oštre šiljke. Takvi kovčezi visili su sa tavanice zamka u Čejti, kako bi grofica mogla da sedi ispod njih i uživa u tuširanju toplom krvlju. Volela je da muči svoje sluškinje gurajući im igle pod nokte, polivajući ih ledenom vodom po oštroj zimi, režući im delove tela makazama, i žigošući ih užarenim gvožđem. Najgora mučenja, međutim, odigravala su se za vreme grofičine bolesti. Smatrala je da joj je za ozdravljenje potrebno da pije krv devojaka i da im otkida i jede delove kože. 1609. godine Eržebet je otvorila akademiju u svom zamku u cilju dovođenja novih žrtava, a na ovu 'akademiju' su imućni roditelji slali decu da se uče 'plemićkim manirima'. Nakon više od jedne decenije krvavi pirovi lepe grofice izašli su na vidalo. Jedna od nesuđenih žrtava uspela je da pobegne i da obavesti kralja Matiasa II o užasnim ritualima koji su se odigravali u zamku. Guverner provincije i Eržebetin rođak, lično je komandovao odredom vojnika pri upadu u dvorac, u noći 30. decembra 1610. godine. U zamku je te noći pronađen jedan unakažen leš, mrtva devojka bez kapi krvi i izvestan broj živih devojaka kojima su tela bila maltene iskasapljena. U blizini dvorca iskopane su kosti nekoliko stotina devojaka, a nakon godinu dana slučaj Krvave Grofice našao se pred sudom. U Mađarskoj se čuva sudski zapisnik, a okrivljeni su, suočeni sa dokazima i svedocima, priznali svoje zločine.Glavni dokaz tužilaštva bio je spisak koji je napisala lično grofica Batori, a u kojem je vodila detaljnu evidenciju o svih svojih 650 žrtava.Nad svim Eržebetinim saučesnicima usledila je stravična odmazda: odsečene glave a tela spaljena, iščupani prsti, izvađeni jezici i oči dok su dve grofičine sledbenice nabijene na ražanj i ostavljene da se peku na tihoj vatri. Jedino je grofica ostala nekažnjena, nju je smrt sačekala decenijama kasnije, u zazidanoj spavaonici njenog dvorca.

Zahvalno čovečanstvo dodeljuje nagrade za "najgluplju smrt"

"Samo su dve stvari večite - kosmos i ljudska glupost", Albert Ajnštajn

"Ako sve drugo propadne, besmrtnost se uvek može steći spektakularnom greškom.", Džon Kenet Galbrajt

Iako sama po sebi nikako nije smešna tema, smrt je ponekad zaista urnebesna. Bilo da je reč o ironiji, bilo da je posredi ljudska nepažnja, priče o smrti često znaju biti zabavne, pa su zaslužile i svoju nagradu," Darvin", nazvanu po Čarlsu Darvinu, rodonačelniku evolucije. Ona se iz godine u godinu dodeljuje u slavu pojedinaca koji su obezbedili dugotrajni opstanak naše vrste time što su se uklonili iz banke gena na neverovatno glup način.To su: rasejani terorista koji je otvorio pismo bombu koje mu se vratilo zbog nedovoljne poštarine, lopov koji je krao električne vodove ne isključivši napon, čovek koji je virio u kantu sa benzinom pomoću svog upaljača, i mnogi drugi koji su se svojim neobičnim i glupim pogibijama našli u konkurenciji za Darvinove nagrade.Darvinove nagrade za najgluplju smrt u 2008.U Kaliforniji su 8. januara 2009., po deveti put, proglašene tradicionalne Darvinove nagrade za najgluplju smrt u prethodnih godinu dana. Prva dva mesta zauzeli su jedan sveštenik i jedan Italijan koji je svoj automobil voleo više nego sebe.Velečasni Adelir Antonio di Karli pokušavao je da postavi rekord u broju sati provedenih u vazduhu s balonima, ali je to platio glavom.Vinuo se u nebo uz pomoć 1.000 balona ispunjenih helijumom i ubedljivo osvojio prvo mesto. Njegovi ostaci pronađeni su tri meseca kasnije. Plan mu je, inače, bio da u vazduhu provede 19 sati. Nije poznato da li je oborio rekord.Drugo mesto osvojio je Italijan Iveće Platner (68), koji je izgubio život pokušavajući da spasi svoj "Porše". Kada je shvatio da mu se automobil zaglavio na šinama, istrčao je napolje i mašući rukama počeo da trči prema vozu koji je dolazio. Pregazio ga je voz, ali je "Porše" spasen, jer je mašinovođa uspeo da zaustavi kompoziciju desetak metara ispred automobila. Svi oni su se pridružili prvonagrađenima od prošle godine, ali i mnogim drugima koji su devet poslednjih godina gubili život na "najgluplji" način.Prošle godine je prvu nagradu dobio 58-godišnji Teksašanin koji zbog bolova u grlu nije mogao da pije alkohol,pa je odlučio da" na klistir" popije tri litre šerija.Ideja se završila tragično, jer je ubrzo umro.Drugo mesto je zauzelo dvoje 21-godišnjaka iz Južne Karoline, koji su pronađeni goli i mrtvi na putu.Oni su se sa krova automobila, dok su vodili ljubav, otkotrljali u smrt."Darvinova nagrada" odaje priznanja...-Džejsonu Heku iz Oklahome, koji je pokušao da ubije stonogu iz svoje puške kalibra 22, ali je metak rikošetirao o kamen u blizini rupe i udario Antonija Martineza u glavu, prouzrokujući frakturu lobanje.-Martinu Eskinsu iz Ohaja, koji je odlučio da za čisćenje paučine iz podruma svoje kuće umesto metle upotrebi propanski plamenik, čime je zapalio kuću tako da su izgoreli i prvi i drugi sprat. "Darvina", dobijaju oni koji su život izgubili zahvaljujući svojoj gluposti, i "oslobodili ljudski rod svojih gena", na čemu im je zahvalan.Čovek koji je "usitnio" sam sebe, onaj koji se upucao pokušavajući puškom da istuče svog lovačkog psa, samo su neki od primera kako se život može nenadano skratiti kao posledica gluposti.Iz tuđih grešaka možemo naučiti kako da ostanemo živi, da bi svoj gen preneli i sledećoj generaciji.Bizarna lista Njujorčanke Vendi Nortkat na kraju svake godine objavljuje rang listu "najglupljih smrti" u proteklih godinu dana.Svaki slučaj detaljno proverava i navodi verodostojne izvore. Do sad je objavila dva bestselera:"Darvinove nagrade" (2001.) - u slavu onih pojedinaca koji su obezbedili dugotrajan opstanak naše vrste time što su svoj nedostatak intelekta uklonili iz banke gena na veličanstveno glup način... "Darvinove nagrade II" (2004.) - predstavljaju novu kolekciju dogodovština koje slave one koji su unapredili genetski materijal naše vrste tako što su se uklonili iz iste na krajnje idiotski način...

Profesorkina idiotarija

Jednog februarskog popodne, vozeći se sa prijateljima, Lidija, profesorka biologije iz Bugarske, stala je pored šahta i prosula razne hemijske supstance koje je koristila za svoje eksperimente. Navodno, njihova isparenja su je uspavljivala tokom vožnje. Ubrzo se ispostavilo da to nije najbolja ideja. Zapaljivi "koktel" je u kanalizacijii prouzrokovao eksploziju koja je lansirala poklopac od šahta pravo u vazduh, odsekavši glavu Lidiji. Njena smrt zauzela je "visoko" peto mesto na ovogodisnjoj dodeli Darvinovih nagrada.

Narcisa

Imala je plavu kosu, zelene oči i bila je vampirica. Ne od one vrste koja je svoju žeđ zadovoljavala ljudskom krvlju, to je bilo previše neuredno za nju. Ona se hranila pogledima i pažnjom koju je privlačila gde god se pojavila. Svi su se okretali za njom, muškarci i žene, žudno osluškujući kada će čuti zvon njenih visokih potpetica, prateći zveckanje njenih visećih minđuša, bez kojih nije ni izlazila iz kuće. Bez njih, osećala se golo, a svi su znali da ona nema problema sa golotinjom.Ime joj je bilo slatko poput nje same, toliko slatko da bi na sam spomen njenog imena u nekom društvu, muškarcima skako šećer u venama i javljala bi se žeđ toliko velika da ni vino, ni pivo, čak ni obična hladna voda nije mogla da je utoli. Znala je to. To je bio dodatni užitak uz poglede, kao sirup od jagode, preliven preko sladoleda od vanile.A nisu svi pogledi koji su se lepili za njeno vitko telo bili nalik sladoledu od vanile. Probirljiva, kakva je bila, pažljivo je među njima birala one najukusnije, najslasnije koje je dugo i sa užitkom, poput sočnih, malih zalogaja, dugo prevrtala po ustima, hraneći svoj nezasiti i veliki ego; što je bio jedini razlog da u mobilnom telefonu njene drugarice, umesto njenog imena stoji oderdnica Narcisa. Nek to bude ime vampirice iz ove priče.Omiljena Narcisina hrana bili su pogledi sa ukusom piletine. Mlade, sveže piletine, one koja se lepila za prste i topila u ustima. A u zadnje vreme, samo je takve poglede i privlačila, i ona se prepuštala tom slasnom, nežnom ukusu. Uzalud su joj drugarice govorile da mora da jede i zeleno povrće, i voće, naručito ono puno vitamina C. Narcisa se do tada u potpunosti navukla na ukus piletine. Ni slatkiši, ni sladoled od vanile preliven sirupom od jagoda nisu joj više pričinjavali zadovoljstvo. Postala je toliko probirljiva, da je isključivo grickala jedan jedini pogled sa ukusom mlade piletine. A to će se naposletku pokazati fatalnim po nju.Omiljeno Narcisino mesto za ispijanje kafa i lovilište ukusnh pogleda bio je kafić nedaleko od njenog fakulteta. Sedela bi u njemu satima, uživajući istovremeno u ispijanju crne kafe, toliko zašećerene, da bi se to pre moglo nazvati šećer sa kafom, a ne kafa sa šećerom; ogovaranju sa drugaricama i ulovljenim pogledima. Savršena kombinacija!Ali otkako je tamo ulovila onaj posebno ukusni pogled, maltene se preselila tamo. Čak i kada nije imala nikakve želje za kafom ili ogovoaranjem , ulazila bi tamo, vukući još jednu drugaricu, jednu te istu, da budemo iskreni, sa sobom, valjda da ne bi bila baš sasvim transparentna. Sati, nekada sasvim prijatno provedeni tamo, pretvarali su se u dane. A sve to samo da bi se ulovio makar jedan jedini tako željeni, tako slasni pogled mlade piletine. Pogledi drugih ukusa su se i dalje lepili za nju, ali ona nije marila za njih. Toliko nije marila, da bi zaboravljala da ih skine i odbaci, pa su se oni polako počeli taložiti, stvarajući finu, sedefastu patinu preko njenog lica, ramena, grudi, tela, ističući svaku njenu crtu i oblinu.A piletina, pitate se vi, šta je sa piletinom?Piletina kao i svaka piletina. Mlada, neiskusna, beskrajno ukusna i užasno ludoglava. U svakom slučaju, nenaviknuta na iskusne vampirice kakva je bila Narcisa. Nije bila u stanju da shvati neke osnovne stvari. Pod jedan, da je Narcisi neophodna obilna porcija pogleda svakog dana; i pod dva, da Narcisa zaista nije kriva što privlači i poglede drugih ukusa. Mislim, čak, da nije ni znala da je Narcisa vampirica i da su pogledi njena osnovne i jedina hrana. Da bez njih ne može da preživi. Mlada piletina je bila ljubomorna na sve te poglede, na tu finu, sedefastu patinu koja je prekrila njeno lice, ramena, grudi, telo, ističući svaku Narcisinu crtu i oblinu. Bila je toliko ljubomorna, da je u jednom trenutku donela odluku da kazni Narcisu. Neće više piljiti u njenom pravcu. Neće je pratiti pogledom kada uđe u kafić, ili kada ustane da pođe kuci. Neće je više pogledati. Nikada, nikada, nikada više- Ali, magnetizam i slatkoća naše vampirice bili su toliki da bi mu ponekad pogled utekao. Krišom, preko ramena druga, preko zatalasane kose nove devojke.Avaj, jadna Narcisa! Jadna, mala vampirica! Ti povremeni pogledi, upućeni krišom i vešto uhvaćeni nisu bili doovljni da zadovolje njene apetite, ma, nisu bili ni za jedan zub, a kamoli nešto drugo. Lagano, Narcisa je počela da kopni i vene od gladi, i to na oči svojih brižnih drugarica. Osmeh je sada retko sletao na njene krvavo-crvene-večito-napućene usne. Zelene oči su izgubile nekadašnji sjaj, i za tili čas, bez nekog povoda bi se ispunile suzama. Ubledela je i s vremena na vreme bi i uzdahnula i zadrhtala, kao da joj je veoma, veoma hladno, iako su se svi oko nje kuvali od vrućine.Ni tada Narcisa nije izgubila ništa od svoje privlačnosti. Sedeći u svom omiljenom kutku u kafiću, gde je gotovo postala deo inventara, i dalje je privlačila mnoštvo pogleda različitih ukusa, i tek poneki pogled omiljene joj piletine. S vremenom, ti pogledi su postali vrlo retki, a vreme između dva takva pogleda se počelo meriti sedmicama, pa mesecima, godinama... Narcisa se povlačila u sebe, svakim danom sve više, a ostali pogledi su se i dalje taložili preko nje stvarajući finu, ali čvrstu ljušturu.

*******************************************

Jedene večeri, kada su radnici iz kafića izbacili i poslednje zaludne goste i krenuli da ga čiste, primetili su u kutku ljupku statuu devojke tužnog pogleda, kako se presijava sedefasto na prigušenoj svetlosti. Prišli su bliže i zagledali statuu sa svih strana sve dok jedan od njih nije prepoznao poznate crte lica. To je bila vampirica koja se hranila ljudskim pogledima. U prvom trenutku bili su zbunjeni i nisu znali šta da rade sa statuom. Posle kratkog većanja odlučili su da je zadrže, malo iz poštovanja prema stalnoj mušteriji, a mnogo više jer su znali da će njena neobična priča privući nove goste.

*******************************************

Vreme je nemilosrdno i prema ljudima, a kamoli prema statuama. Godine koje su prolazile ostavile su traga na statui, koja je lagano nagrizana ljutkastim dimom cigareta i oštrim mirisima znojavih tela, izgubila ljupkost i prepoznatljive crte. A i ljudi su zaboravni, retko koja priča ostane zabeležena u sećanju novih generacija. Statua je počela da smeta nekim novim radnicima i mušterijama, pa su je jednog dana izgurali napolju, na vetar, kišu i sunce, a sve to samo da bi dobili više mesta za stolove. I eto, na kraju, jedini pogledi koje je vampirica privlačila bili su začuđeni pogledi golubova, kojima je ona bila omiljeno mesto za odmor i udvaranje...
...A ti pogledi bili su bez ikakvog ukusa.

Savršeni leptir

Hladnoća kamenih blokova lepila se za belinu njene kože. Svaki milimetar njenog bledog, položenog tela upijao je studen iz vonjavog, starog kamena. Glava joj je bila pomalo uzdignuta a lice mrtvački belo, ali nije bila mrtva. Nažalost… Sećala se šta je bilo juče, plašila se onoga što će doći, ali nije proživljavala danas. Naravno, ne svojom krivicom… Crna šminka ispod očiju joj se razmazala kao da je plakala. Bodlje oko vrata, i gomila crnog nakita oko zglobova su je možda učinili hladnom i odbojnom, pa je zato njen vlasnik nije hteo… Možda je i htela da umre. Međutim nije dila dovoljno hrabra, ili dovoljno kukavica. Možda je i htela da zaplače, ali istrošila je odavno sve suze. Jer sve što je ona ikada posedovala bila su sećanja i vreme. Sada nije više želela da se seća, a delovalo joj je kao da samo traći vreme u tom hladnom kutu među ostalim ostavljenim i napuštenim figurama… U ruci je stezala tek izniklu ružu. Kao da će sve nestati ako je ispusti. Latice su bile prislonjene na njene usne. U sobu u kojoj je ležala uleteo je plavi leptir. Spazio je cvet i poleteo ka njemu. Ubrzo je nestao u tami krupnih latica ruže. Nju su kao malu učili da je leptir “krhko” stvorenje, simbol lepote, kreativnosti i nezaustavljivog duha. Ali ona je polako počela da shvata da je leptir takođe simbol okrutnosti. Ne verujete? Pogledajte samo ovog plavog leptira, došao je tu odjednom i nepozvan počeo da uzima ono najbolje iz cveta. A kada se bude zasitio odleteće i potražiti novi cvet. Ubrzo su poslednje kapi ružine sladi dotakle belinu devojčine kože. Leptir ih je na brzinu posrkao i zamahnuo svojim plavičastim, lepršavim krilima. Nastavio da leti dalje svojim putem. Leteo je… i leteo… Potpuno bezbrižno, kao da na svetu ne postoji niko osim njega. U njegovoj glavi ni ne postoji niko osim njega… Devojka je osetila kako je mala ruža u njenim rukama svenula a njene latice se razvejale po prašnjavom podu da bi se napokon pretvorile u nepostojani prah, kvaseći zemlju svojim rosnim suzama. Zemlja si, i u zemlju se vraćaš. No devojka se nije ni pomerila, samo je gledala u prazninu ispred sebe. Ruža je mrtva… Šta će sada tako ljubomorno čuvati? Šta će držati na svojim još uvek vrelim usnama, ova čudna nevesta za Malog Princa? Mesec je sijao kroz mrežaste avetinjske zavese. Zraci koji su se probijali u obliku traka bili su jedina svetlost u praznoj sobi. Baš zbog toga što u toj sobi nije bilo ničega, izgledala je veća nego što jeste. A malom biću u njenom ćošku ona je bila zastrasujuće ogromna. Na izlazu iz sobe nije bilo vrata, samo drveni okvir. Na rubu je ležao mali prašnjavi plišani meda. Iz njega su izvirili konci od ušivanja. Njegove glatke oči takođe su zurile u tamu, u susednoj sobi. Po koja zgažena uspomena i delovi polomljenog srca ležali su po ćoškovima skupljajući prašinu. Čudo je kako mala deca udahnu život gomili krpa. Dele najlepše trnutke sa igračkom. Dane i noći. Onda jednostavno odrastu, postanu idioti, počnu da oblikuju svoje živote. Zaborave svoje nekadašnje, stare i verne igračke. Još uvek je ležala nepomično u uglu sobe i posmatrala ispred sebe. Sav sjaj iz njenih očiju nestao je još onog dana kada ju je vlasnik odložio u ugao i dobio novu, sićusnu, roze lutkicu, sa valovitom zlatastom kosom, i plavim očima koje su se uvek smejale. Nije bilo važno što je ta igračka bila nepotrebna, čak suvišna, i što nije bila originalna ni upola kao sto je bila stara igračka… Ipak gazda nije znao da igračke mogu da se svete, i da hodaju, čak i kada su ostavljene i odbačene u najdalji ćošak sobe. U svoj toj tami ipak su se pod mesečevom svetlošću razaznavali obrisi crne zvonaste haljine i brzih, oštrih poteza lutkine ruke. Par svežih kapljica krvi pokvasilo je hladan pod i ukaljalo belinu lutkinog lica. Vrhovi konca čijem je bilo zašiveno njeno malo slomljeno srce, otkad ju je gazda zapostavio, sada su poprimili crvenu boju natopljeni nečijom svežom krvlju. Odsjaj oštrog nožića ocrtavao se u lutkinim staklastim, zelenim očima. Jedna muška prilika ležala je u lokvi krvi na kamenom, prašnjavom podu i nije se pomerala. Jedan plavi leptir izenada dolete do nje, oklevajući da joj sleti na usne. Ona, kao da se upravo probudila iz svog stoletnog sna, hitro zabaci glavu unazad, primamljivo otvori usta i proguta leptira. Jedan snažan uragan ponese srebrnast, bled, mesec dalje od ovog tužnog ali neizbežnog prizora. Sve se utopilo u crnilo. Lutka je idalje stajala na starom mestu dok su joj se bosa stopala kvasila u vreloj lokvici krvi. Nije je bilo briga što ceo ovaj prizor posmatra, i nova, uplašena lutkica zlataste kose. Ona će uvek moći da nađe novog vlasnika... Konačno, crne krajeve kose nakvasila je jedna tužna, i iskrena, slana suzica.
"Zašto me je ostavio?", zapitala se zelenooka lutka, "Zašto si me ostavio?!"

Možda samo spava...

(Napisala OMI, redigovala ja)

Zima

Zima je... Ali ne samo ‘zima’ kao zima od koje zebu prsti i cvokoću zubi. Zima je u duši. Po prvi put, gledam ovaj predeo okupan ledenom Decembarskom vejavicom. Gledam ovu tihu, tako mrtvu noć. Ti spavaš. Lagano udišem tvoje snove i ispuštam ih uz težak uzdah potopljenih nadanja. Da li vatra u tebi još uvek tinja ili si pogasio sva moja drvca? Ja nemam više šibica, isparili su svi pokusaji da te povratim... Nemam više ni jednu želju. Polako poput devojčice sa šibicama osećam da led stvara stegu oko mog srca. Još jednom udišem misli i probuđene uspomene, i izdišem ih u vidu vrele pare koja odlazi u ovu mračnu noć, odlazi bešumno u zaborav. Sada konačno shvatam da sećanje na sreću nije sreća, ali da je sećanje na patnju još uvek patnja… Iako više nisi jedini predmet mog obožavanja, patnja je još uvek moj podstanar. Virus koji skrovito čuvam u sebi, očekujući izlečenje u novoj zori, očekujući vedro sutra. Beli sneg je prekrio tragove leta. I shvatam da me je baš briga za nekog tamo Onjegina i njegovu Tatjanu, i za jednog Romea ili Juliju , ili Otela… Ne osećam tuđu patnju u trenutku kada i sama patim. I tek tada postajem ljudsko biće, ili nešto još plemenitije, i shvatam kakva sam bila životinja, ili nešto još okrutnije, prema drugim ljudima. Koliko sam srca sasekla mačem, shvatam tek sada, kada sam i sama sasečena. U nirvani. Nemam želje, nemam osećanja… Samo uspomene. Prokleti beli sneg još uvek pada i prekriva tragove leta…
Prošlo je rano doba, kada sam prvi put naučila da volim, kada sam dala celo svoje biće, i izgubila sposobnost da preživim sama. Posle jutra, posle dana, došlo je veče. Prokleto, sporo veče kada sam saznala da nikada nisam pripadala tvom srcu. Bar da si mi jedan osmeh udelio… Ubico! Samoubico! Sa uživanjem si, polako, ubio sve tragove osećanja u meni, sve snove jednim pokretom ruke rastrgao, sve moje želje pokopao i učinio moje usne nemima…
Tada je prestao da postoji trešnjin cvet, sunčan dan, nova zora i cvrkut ptica. Ostala je samo voda. Voda bistra i duboka, voda slana od mojih suza… Prokleti, prokleti beli sneg još uvek pada i nosi te u zaborav…
Nosi te tamo gde nema proleća, nosi te tamo gde nema topline. Naleti snega i vetra brišu tvoj izbledeli lik sa mog dlana. Mislim da te polako zaboravljam… Ipak sećam se tvojih ledenih očiju. Očiju studenijih i bistrijih od ove kristalne zime. Ti si mene zaboravio. Ja sam tebe zaboravila. I ti i ja smo izgubili mnogo, ipak više si izgubio ti, jer će mene mnogi voleti kao što si me ti ''voleo'', ali tebe neće niko voleti kao što sam te ja volela, obožavala! Pokopavaš sve pred sobom. Čupaš cveće i kidaš krila leptira. Svi leptiri su mrtvi. Svo cveće je uvenulo. Nemaš više šta da uništiš. Nemaš više koga da ubiješ. Nema više nikoga ko će da te voli… Ponoć je. Mrak je. Ali ne običan mrak, koji svake večeri prekriva zemlju. Ne, ovo je onaj mrak koji se često podvuče ispod bakinog kredenca. Onaj strašni i užasni mrak koji malu decu nagoni na plač. To je pravi mrak u kome možemo da osećamo beščulno, da čujemo bešumno i vidimo žmureći. Mrak u kome se sve stapa u crnilo noći, u kome i najmanji dašak vetra zvuči kao jauk siročića, kao neka tužna naricaljka i uzdasi. Prokleti beli sneg još uvek pada…

Srebrni srp meseca na nebu ne podseća me više na tvoj osmeh. Nema Danice. Nema oblaka. Samo praznina. Praznina, mećava i ja. Dunav je tu ispod brda. Vidim poslednje deliće svoje nade kako se polako gube u njegovim muljevitim, krvavim, ledenim vodama. Velike sante leda plove po Dunavu, ili su to moje reči koje nisu stigle do tvog srca, sledivši se od tvog dubokog pogleda? Sada te reči idu nekim drugim ljudima, sada te reči više nisu moje, sada će te reči tonuti u nečijim tuđim hladnim očima, i možda će nekim nepoznatim licima značiti nešto više - sve ono što tebi nisu. U daljini se čuje tužna pesma Rusalki i zavijanje gladnih vukova. Jedno će jagnje stradati ove noći. Jedna će zvezda gasnuti na nebu. Jedno će se srce potpuno slediti. Tebe više neće biti. Prokleti beli sneg još uvek pada…

Postaje mi svejedno. Svejedno što više nikada neću okusiti tvoje usne, ni udahnuti čari novog proleća. Ko si uopšte bio ti? Koje su boje bile tvoje oči? Ne sećam se više. Promrzla sam. Umorna od lutanja po svim svojim promašajima, uporno srećući tvoj lik u svakom novom danu, sa očima koje sve hladnije sjaje. Dosta je.

Promrzla sam i čekam novu zoru u kojoj ću se roditi nova ja. Ja bez osvrtaja u prošlost i bolnih ponavljanja… Ja bez sećanja na tebe. Čekam nekog novog, nekog boljeg ko će pobuditi lepa osećanja, ko će poslati nove leptire i probuditi proleće. Nekog ko će umeti da voli. A ja, ja ću nauciti da bar jednom u životu dozvolim da budem voljena. Nebo je splaslo u ružičastu nebesku vatru tinjajuće nove zore na pomolu. Prokleti, beli sneg pada sve slabije…

Nestaješ. Nema te više. Osećam kako led kopni oko moga srca, i sliva se u vidu jutarnje rose… Beli sneg, konačno, prestao je da pada!

Ko to tamo zataškava?

Sastanak „Stop zaboravu" organizovalo je neformalno udruženje Roditelji u crnom, koje čine očevi i majke vojnika poginulih na Topčideru i u Leskovcu, radnika RTS-a nastradalih tokom NATO bombardovanja i momaka ubijenih u napadu na KBC „Dragiša Mišović"„Licemerno je reći da se moj sin ubio! Bio je veliki borac, 40 rana koje su mu prekrivale telo su, jasno je, tragovi otpora koji je pružao ubicama. Video sam i slikao telefonom šta su uradili mom sinu. Hteli su da prikriju stanje njegovog tela i da celu stvar prikažu kao samoubistvo. Kada im se kula od laži zaljuljala, počeli su da daju obrazloženja kako su rane na njegovom telu nastale „prilikom transporta". Moj sin je imao potpuno modre i otečene testise, jasno je bilo da su ga mučili, između ostalog i uvrtanjem testisa. Kako su mogli da takve povrede poistovete s povredama nastalim u transportu".Ovim rečima obratio se Blagoje Žarković, otac preminulog mladića, okupljenima na skupu „Stop zaboravu", koji je u subotu održan u beogradskoj kafani „Stara Hercegovina". Beživotno telo Radomira Žarkovića, vojnika na odsluženju vojnog roka u Leskovcu, bilo je prekriveno teškim povredama. Njegov otac tvrdi da je imao 40 ubodnih rana i povreda, kao i prostrelnu ranu nanesenu automatskom puškom kroz usta i potiljak. Prva zvanična informacija saopštena porodici bila je da se Radomir ubio. Porodica Žarković je preko pravnog zastupnika Vladana Batića pokrenula tužbu. Suđenje koje je bilo zakazano za 27. januar pred okružnim sudom u Leskovcu odloženo je za 14. mart. Prema rečima Miloša Žarkovića, mlađeg brata nastradalog vojnika, jedan čovek iz Leskovca je stajao na 50 metara od Radomira u trenutku ubistva. Bio je u zatvoru 40 dana jer je „rekao šta nije smeo". Sastanak „Stop zaboravu" organizovalo je neformalno udruženje Roditelji u crnom. Čine ga nesrećni roditelji vojnika poginulih na Topčideru i u Leskovcu, očevi i majke radnika RTS-a nastradalih tokom NATO bombardovanja i momaka ubijenih u napadu Zapadne vojne alijanse na KBC „Dragiša Mišović". Srđan Ivanović Mrvica ubijen je 3. avgusta 2005, poslednjeg dana odsluženja vojnog roka. Dan pre ubistva bio je kod kuće, a prema vojsci je imao još samo jednu obavezu - da se razduži. Veče pre ubistva, priča njegov otac, primio je poruku od dobrog druga iz kasarne: „Mrvice, ne vraćaj se, likvidiraće te". Narednog dana Ivanović se vratio u kasarnu da bi, pod nerazjašnjenim okolnostima, preminuo. Porodica nije mogla da prihvati zvanično obrazloženje vojske da je mladić preminuo od moždanog i srčanog udara. Na ime Srđana Ivanovića posthumno je bačena ljaga, vojska ga je okarakterisala kao narkomana i alkoholičara. „Sud namerno ne dozvoljava svedočenje oca, a njemu su dobro poznate okolnosti. Srđanov urin se i dalje čuva, ali nije urađena regularna toksikološka analiza niti obdukcija, kao ni analiza krvi i jetre. Vojska negira i ne dozvoljava ovakve analize jer bi se njima dokazalo da Ivanović nije bio ni pod kakvim narkoticima, već da mu je droga podmetnuta", kaže pravna zastupnica B. S. T, koja je zbog etike advokatske komore tražila da joj se ne objavljuje puno ime. „Moj sin je bio odličan vozač, to su potvrdili svi u kasarni. Bio je vozač Ratka Mladića i znao je da je Žarković ubijen. Za njegovu smrt su krivi Mladen Ćirković i tadašnji komandant Sirkovačke kasarne Miodrag Đurović, koji je tvrdio da ne zna šta se dogodilo s mojim sinom", objašnjava zabrinuto Srđanov otac Milorad. On tvrdi da mu prete, a misli i da ga prate. „Tri puta sam tražio ekshumaciju. Nisam više ni siguran šta se nalazi u sanduku mog deteta, nikako mi ne daju da vidim telo. Ne mogu više ovako, četiri godine se ne pomičemo s mrtve tačke, planiram da zbog zataškavanja podnesem krivičnu prijavu protiv Mladena Ćirkovića", kaže otac pokojnog Srđana. „Hoćemo da razbijemo taj tabu zabranjene istine i da prekinemo ćutanje. Želimo da saznamo istinu, da krivci za tragedije konačno snose posledice", kaže Jelena Milić, koordinator Roditelja u crnom. Ona objašnjava da se porodicama tragično nastradalih vojnika i civila, čija se ubistva zataškavaju i prikrivaju, trenutno pomaže pravnim zastupništvom, moralnom potporom i konsolidovanjem. Prema njenim rečima, država namerno opstruiše rasvetljavanje istine o tragedijama jer je teret dokazivanja prebacila na porodice žrtava. Roditelji u crnom su novčanu pomoć dobili samo od nevladinih organizacija: od Fonda za otvoreno društvo, 600.000 dinara, i od Centra za evroatlantske integracije. Međutim, donacije su jedva dovoljne za pokrivanje sudskih troškova. Milijan Kostić, otac preminulog vojnika Dragana Kostića, duboko je uveren da mu je sin ubijen u kasarni Sinkovac, u Leskovcu, zbog toga što je „isuviše znao".„Veče pred smrt Dragan se javio majci, bio je uplašen i žalio se na to kako su ga starešine maltretirale i pretile mu da će ga likvidirati ako progovori o tome šta je video u kasarni - krađu oružja od strane oficira. Sutradan je osvanuo mrtav, likvidirale su ga starešine", objašnjava Kostić. On se pita zašto njegovog sina nisu samo prekomandovali, nego su ga ubili, a slučaj proglasili samoubistvom. „Bio sam u šoku kada sam video da su usta mog mrtvog sina bila puna zemlje, a rekli su mi da se ubio u spavaonici, na parketu. Imao je dve rane na grudima, video sam ih, i verujte mi - ono nisu rane od rafala. Iako smo odmah tražili njegovu vojnu i zdravstvenu knjižicu, dobili smo je tek nakon tri godine. Vojska ih je toliko dugo sakrivala zato da bi zastarelo svako pravo na tužbu", kaže Milijan i ističe da je komandant kasarne Dragan Trifunović otvoreno pretio, ne samo njemu već i njegovoj ženi i maloletnoj ćerki, da će ih sve ubiti ako išta budu saopštili medijima. Živana - Žanka Stojanović, predstavnica roditelja poginulih radnika RTS-a, nije zadovoljna presudom Dragoljubu Milanoviću kojom je 2002. godine osuđen na deset godina zatvora zbog pogibije šesnaestoro ljudi 23. aprila 1999. Prema njenim rečima, sudski proces je bio je manjkav od početka, u razmatranje nisu uzeti svi dokazi, a Milovanović je osuđen samo zato što nije ispoštovao 37. naredbu Savezne vlade. „Tražimo da se izvrši obnova postupka, da se kazne krivci, jer od devetoro protiv kojih su pisane krivične prijave samo je Milovanović pravosnažno osuđen, dok se ostali šetaju slobodno, pa čak zauzimaju i određene položaje. Jedan od primera je i Jovan Ristić, sada jedan od čelnika Televizije Smederevo", objašnjava Stojanovićeva. Žanka, majka tragično nastradalog novinara Nebojše Stojanovića, smatra da su državi bile potrebne civilne žrtve, tih 16 ljudi nastradalih na RTS-u, zbog ratne propagande. „Moje dete je namerno ostavljeno da pogine, da bude žrtva rata. Deca svih Roditelja u crnom su bila hrana za municiju, njihova ubistva su bezobzirna i drska. Postoji transkript između NATO bombardera u kome se razgovaralo o gađanju zgrade RTS-a, a vojska to čuva i ćuti. Šutanovac je obećao obnovu procesa, pa se i on ućutao - očigledno krije visoke funkcionere vojske. Bez obzira na sve, mi stati nećemo!" Sin Branisalava Pejčinovića bio je na vojnoj dužnosti za vreme NATO bombardovanja one noći kada je poginuo. Dobio je naređenje od nadređenog da ne sme ni pod kakvim okolnostima da napušta vatrogasno vozilo parkirano ispred Kliničko-bolničkog centra „Dragiša Mišović". Njegov otac se godinu dana borio da sazna istinu o sinovljevoj smrti. Početkom 2000. godine podneo je krivičnu prijavu protiv generala Milivoja Bojovića, koga smatra glavnim krivcem za smrt svoga sina. „Postoje osnovane indicije da je, ipak, za stradanje te dece kriv komandni kadar. Dokazni postupak još uvek traje, ali nadamo se da ćemo iz njega izaći bistre glave i sa razjašnjenom istinom. Nadam se da će se general Bojović naći iza rešetaka jer nije postupao u skladu s vojnom doktrinom i etikom. U tom kobnom trenutku nije bilo starešina, nije bilo nikog da izda naređenje, i to je mog sina i još desetoricu mladića koštalo života", izjavio je Branislav Pejčinović.