Savršeni leptir

Hladnoća kamenih blokova lepila se za belinu njene kože. Svaki milimetar njenog bledog, položenog tela upijao je studen iz vonjavog, starog kamena. Glava joj je bila pomalo uzdignuta a lice mrtvački belo, ali nije bila mrtva. Nažalost… Sećala se šta je bilo juče, plašila se onoga što će doći, ali nije proživljavala danas. Naravno, ne svojom krivicom… Crna šminka ispod očiju joj se razmazala kao da je plakala. Bodlje oko vrata, i gomila crnog nakita oko zglobova su je možda učinili hladnom i odbojnom, pa je zato njen vlasnik nije hteo… Možda je i htela da umre. Međutim nije dila dovoljno hrabra, ili dovoljno kukavica. Možda je i htela da zaplače, ali istrošila je odavno sve suze. Jer sve što je ona ikada posedovala bila su sećanja i vreme. Sada nije više želela da se seća, a delovalo joj je kao da samo traći vreme u tom hladnom kutu među ostalim ostavljenim i napuštenim figurama… U ruci je stezala tek izniklu ružu. Kao da će sve nestati ako je ispusti. Latice su bile prislonjene na njene usne. U sobu u kojoj je ležala uleteo je plavi leptir. Spazio je cvet i poleteo ka njemu. Ubrzo je nestao u tami krupnih latica ruže. Nju su kao malu učili da je leptir “krhko” stvorenje, simbol lepote, kreativnosti i nezaustavljivog duha. Ali ona je polako počela da shvata da je leptir takođe simbol okrutnosti. Ne verujete? Pogledajte samo ovog plavog leptira, došao je tu odjednom i nepozvan počeo da uzima ono najbolje iz cveta. A kada se bude zasitio odleteće i potražiti novi cvet. Ubrzo su poslednje kapi ružine sladi dotakle belinu devojčine kože. Leptir ih je na brzinu posrkao i zamahnuo svojim plavičastim, lepršavim krilima. Nastavio da leti dalje svojim putem. Leteo je… i leteo… Potpuno bezbrižno, kao da na svetu ne postoji niko osim njega. U njegovoj glavi ni ne postoji niko osim njega… Devojka je osetila kako je mala ruža u njenim rukama svenula a njene latice se razvejale po prašnjavom podu da bi se napokon pretvorile u nepostojani prah, kvaseći zemlju svojim rosnim suzama. Zemlja si, i u zemlju se vraćaš. No devojka se nije ni pomerila, samo je gledala u prazninu ispred sebe. Ruža je mrtva… Šta će sada tako ljubomorno čuvati? Šta će držati na svojim još uvek vrelim usnama, ova čudna nevesta za Malog Princa? Mesec je sijao kroz mrežaste avetinjske zavese. Zraci koji su se probijali u obliku traka bili su jedina svetlost u praznoj sobi. Baš zbog toga što u toj sobi nije bilo ničega, izgledala je veća nego što jeste. A malom biću u njenom ćošku ona je bila zastrasujuće ogromna. Na izlazu iz sobe nije bilo vrata, samo drveni okvir. Na rubu je ležao mali prašnjavi plišani meda. Iz njega su izvirili konci od ušivanja. Njegove glatke oči takođe su zurile u tamu, u susednoj sobi. Po koja zgažena uspomena i delovi polomljenog srca ležali su po ćoškovima skupljajući prašinu. Čudo je kako mala deca udahnu život gomili krpa. Dele najlepše trnutke sa igračkom. Dane i noći. Onda jednostavno odrastu, postanu idioti, počnu da oblikuju svoje živote. Zaborave svoje nekadašnje, stare i verne igračke. Još uvek je ležala nepomično u uglu sobe i posmatrala ispred sebe. Sav sjaj iz njenih očiju nestao je još onog dana kada ju je vlasnik odložio u ugao i dobio novu, sićusnu, roze lutkicu, sa valovitom zlatastom kosom, i plavim očima koje su se uvek smejale. Nije bilo važno što je ta igračka bila nepotrebna, čak suvišna, i što nije bila originalna ni upola kao sto je bila stara igračka… Ipak gazda nije znao da igračke mogu da se svete, i da hodaju, čak i kada su ostavljene i odbačene u najdalji ćošak sobe. U svoj toj tami ipak su se pod mesečevom svetlošću razaznavali obrisi crne zvonaste haljine i brzih, oštrih poteza lutkine ruke. Par svežih kapljica krvi pokvasilo je hladan pod i ukaljalo belinu lutkinog lica. Vrhovi konca čijem je bilo zašiveno njeno malo slomljeno srce, otkad ju je gazda zapostavio, sada su poprimili crvenu boju natopljeni nečijom svežom krvlju. Odsjaj oštrog nožića ocrtavao se u lutkinim staklastim, zelenim očima. Jedna muška prilika ležala je u lokvi krvi na kamenom, prašnjavom podu i nije se pomerala. Jedan plavi leptir izenada dolete do nje, oklevajući da joj sleti na usne. Ona, kao da se upravo probudila iz svog stoletnog sna, hitro zabaci glavu unazad, primamljivo otvori usta i proguta leptira. Jedan snažan uragan ponese srebrnast, bled, mesec dalje od ovog tužnog ali neizbežnog prizora. Sve se utopilo u crnilo. Lutka je idalje stajala na starom mestu dok su joj se bosa stopala kvasila u vreloj lokvici krvi. Nije je bilo briga što ceo ovaj prizor posmatra, i nova, uplašena lutkica zlataste kose. Ona će uvek moći da nađe novog vlasnika... Konačno, crne krajeve kose nakvasila je jedna tužna, i iskrena, slana suzica.
"Zašto me je ostavio?", zapitala se zelenooka lutka, "Zašto si me ostavio?!"

Možda samo spava...

(Napisala OMI, redigovala ja)

Zima

Zima je... Ali ne samo ‘zima’ kao zima od koje zebu prsti i cvokoću zubi. Zima je u duši. Po prvi put, gledam ovaj predeo okupan ledenom Decembarskom vejavicom. Gledam ovu tihu, tako mrtvu noć. Ti spavaš. Lagano udišem tvoje snove i ispuštam ih uz težak uzdah potopljenih nadanja. Da li vatra u tebi još uvek tinja ili si pogasio sva moja drvca? Ja nemam više šibica, isparili su svi pokusaji da te povratim... Nemam više ni jednu želju. Polako poput devojčice sa šibicama osećam da led stvara stegu oko mog srca. Još jednom udišem misli i probuđene uspomene, i izdišem ih u vidu vrele pare koja odlazi u ovu mračnu noć, odlazi bešumno u zaborav. Sada konačno shvatam da sećanje na sreću nije sreća, ali da je sećanje na patnju još uvek patnja… Iako više nisi jedini predmet mog obožavanja, patnja je još uvek moj podstanar. Virus koji skrovito čuvam u sebi, očekujući izlečenje u novoj zori, očekujući vedro sutra. Beli sneg je prekrio tragove leta. I shvatam da me je baš briga za nekog tamo Onjegina i njegovu Tatjanu, i za jednog Romea ili Juliju , ili Otela… Ne osećam tuđu patnju u trenutku kada i sama patim. I tek tada postajem ljudsko biće, ili nešto još plemenitije, i shvatam kakva sam bila životinja, ili nešto još okrutnije, prema drugim ljudima. Koliko sam srca sasekla mačem, shvatam tek sada, kada sam i sama sasečena. U nirvani. Nemam želje, nemam osećanja… Samo uspomene. Prokleti beli sneg još uvek pada i prekriva tragove leta…
Prošlo je rano doba, kada sam prvi put naučila da volim, kada sam dala celo svoje biće, i izgubila sposobnost da preživim sama. Posle jutra, posle dana, došlo je veče. Prokleto, sporo veče kada sam saznala da nikada nisam pripadala tvom srcu. Bar da si mi jedan osmeh udelio… Ubico! Samoubico! Sa uživanjem si, polako, ubio sve tragove osećanja u meni, sve snove jednim pokretom ruke rastrgao, sve moje želje pokopao i učinio moje usne nemima…
Tada je prestao da postoji trešnjin cvet, sunčan dan, nova zora i cvrkut ptica. Ostala je samo voda. Voda bistra i duboka, voda slana od mojih suza… Prokleti, prokleti beli sneg još uvek pada i nosi te u zaborav…
Nosi te tamo gde nema proleća, nosi te tamo gde nema topline. Naleti snega i vetra brišu tvoj izbledeli lik sa mog dlana. Mislim da te polako zaboravljam… Ipak sećam se tvojih ledenih očiju. Očiju studenijih i bistrijih od ove kristalne zime. Ti si mene zaboravio. Ja sam tebe zaboravila. I ti i ja smo izgubili mnogo, ipak više si izgubio ti, jer će mene mnogi voleti kao što si me ti ''voleo'', ali tebe neće niko voleti kao što sam te ja volela, obožavala! Pokopavaš sve pred sobom. Čupaš cveće i kidaš krila leptira. Svi leptiri su mrtvi. Svo cveće je uvenulo. Nemaš više šta da uništiš. Nemaš više koga da ubiješ. Nema više nikoga ko će da te voli… Ponoć je. Mrak je. Ali ne običan mrak, koji svake večeri prekriva zemlju. Ne, ovo je onaj mrak koji se često podvuče ispod bakinog kredenca. Onaj strašni i užasni mrak koji malu decu nagoni na plač. To je pravi mrak u kome možemo da osećamo beščulno, da čujemo bešumno i vidimo žmureći. Mrak u kome se sve stapa u crnilo noći, u kome i najmanji dašak vetra zvuči kao jauk siročića, kao neka tužna naricaljka i uzdasi. Prokleti beli sneg još uvek pada…

Srebrni srp meseca na nebu ne podseća me više na tvoj osmeh. Nema Danice. Nema oblaka. Samo praznina. Praznina, mećava i ja. Dunav je tu ispod brda. Vidim poslednje deliće svoje nade kako se polako gube u njegovim muljevitim, krvavim, ledenim vodama. Velike sante leda plove po Dunavu, ili su to moje reči koje nisu stigle do tvog srca, sledivši se od tvog dubokog pogleda? Sada te reči idu nekim drugim ljudima, sada te reči više nisu moje, sada će te reči tonuti u nečijim tuđim hladnim očima, i možda će nekim nepoznatim licima značiti nešto više - sve ono što tebi nisu. U daljini se čuje tužna pesma Rusalki i zavijanje gladnih vukova. Jedno će jagnje stradati ove noći. Jedna će zvezda gasnuti na nebu. Jedno će se srce potpuno slediti. Tebe više neće biti. Prokleti beli sneg još uvek pada…

Postaje mi svejedno. Svejedno što više nikada neću okusiti tvoje usne, ni udahnuti čari novog proleća. Ko si uopšte bio ti? Koje su boje bile tvoje oči? Ne sećam se više. Promrzla sam. Umorna od lutanja po svim svojim promašajima, uporno srećući tvoj lik u svakom novom danu, sa očima koje sve hladnije sjaje. Dosta je.

Promrzla sam i čekam novu zoru u kojoj ću se roditi nova ja. Ja bez osvrtaja u prošlost i bolnih ponavljanja… Ja bez sećanja na tebe. Čekam nekog novog, nekog boljeg ko će pobuditi lepa osećanja, ko će poslati nove leptire i probuditi proleće. Nekog ko će umeti da voli. A ja, ja ću nauciti da bar jednom u životu dozvolim da budem voljena. Nebo je splaslo u ružičastu nebesku vatru tinjajuće nove zore na pomolu. Prokleti, beli sneg pada sve slabije…

Nestaješ. Nema te više. Osećam kako led kopni oko moga srca, i sliva se u vidu jutarnje rose… Beli sneg, konačno, prestao je da pada!

Ko to tamo zataškava?

Sastanak „Stop zaboravu" organizovalo je neformalno udruženje Roditelji u crnom, koje čine očevi i majke vojnika poginulih na Topčideru i u Leskovcu, radnika RTS-a nastradalih tokom NATO bombardovanja i momaka ubijenih u napadu na KBC „Dragiša Mišović"„Licemerno je reći da se moj sin ubio! Bio je veliki borac, 40 rana koje su mu prekrivale telo su, jasno je, tragovi otpora koji je pružao ubicama. Video sam i slikao telefonom šta su uradili mom sinu. Hteli su da prikriju stanje njegovog tela i da celu stvar prikažu kao samoubistvo. Kada im se kula od laži zaljuljala, počeli su da daju obrazloženja kako su rane na njegovom telu nastale „prilikom transporta". Moj sin je imao potpuno modre i otečene testise, jasno je bilo da su ga mučili, između ostalog i uvrtanjem testisa. Kako su mogli da takve povrede poistovete s povredama nastalim u transportu".Ovim rečima obratio se Blagoje Žarković, otac preminulog mladića, okupljenima na skupu „Stop zaboravu", koji je u subotu održan u beogradskoj kafani „Stara Hercegovina". Beživotno telo Radomira Žarkovića, vojnika na odsluženju vojnog roka u Leskovcu, bilo je prekriveno teškim povredama. Njegov otac tvrdi da je imao 40 ubodnih rana i povreda, kao i prostrelnu ranu nanesenu automatskom puškom kroz usta i potiljak. Prva zvanična informacija saopštena porodici bila je da se Radomir ubio. Porodica Žarković je preko pravnog zastupnika Vladana Batića pokrenula tužbu. Suđenje koje je bilo zakazano za 27. januar pred okružnim sudom u Leskovcu odloženo je za 14. mart. Prema rečima Miloša Žarkovića, mlađeg brata nastradalog vojnika, jedan čovek iz Leskovca je stajao na 50 metara od Radomira u trenutku ubistva. Bio je u zatvoru 40 dana jer je „rekao šta nije smeo". Sastanak „Stop zaboravu" organizovalo je neformalno udruženje Roditelji u crnom. Čine ga nesrećni roditelji vojnika poginulih na Topčideru i u Leskovcu, očevi i majke radnika RTS-a nastradalih tokom NATO bombardovanja i momaka ubijenih u napadu Zapadne vojne alijanse na KBC „Dragiša Mišović". Srđan Ivanović Mrvica ubijen je 3. avgusta 2005, poslednjeg dana odsluženja vojnog roka. Dan pre ubistva bio je kod kuće, a prema vojsci je imao još samo jednu obavezu - da se razduži. Veče pre ubistva, priča njegov otac, primio je poruku od dobrog druga iz kasarne: „Mrvice, ne vraćaj se, likvidiraće te". Narednog dana Ivanović se vratio u kasarnu da bi, pod nerazjašnjenim okolnostima, preminuo. Porodica nije mogla da prihvati zvanično obrazloženje vojske da je mladić preminuo od moždanog i srčanog udara. Na ime Srđana Ivanovića posthumno je bačena ljaga, vojska ga je okarakterisala kao narkomana i alkoholičara. „Sud namerno ne dozvoljava svedočenje oca, a njemu su dobro poznate okolnosti. Srđanov urin se i dalje čuva, ali nije urađena regularna toksikološka analiza niti obdukcija, kao ni analiza krvi i jetre. Vojska negira i ne dozvoljava ovakve analize jer bi se njima dokazalo da Ivanović nije bio ni pod kakvim narkoticima, već da mu je droga podmetnuta", kaže pravna zastupnica B. S. T, koja je zbog etike advokatske komore tražila da joj se ne objavljuje puno ime. „Moj sin je bio odličan vozač, to su potvrdili svi u kasarni. Bio je vozač Ratka Mladića i znao je da je Žarković ubijen. Za njegovu smrt su krivi Mladen Ćirković i tadašnji komandant Sirkovačke kasarne Miodrag Đurović, koji je tvrdio da ne zna šta se dogodilo s mojim sinom", objašnjava zabrinuto Srđanov otac Milorad. On tvrdi da mu prete, a misli i da ga prate. „Tri puta sam tražio ekshumaciju. Nisam više ni siguran šta se nalazi u sanduku mog deteta, nikako mi ne daju da vidim telo. Ne mogu više ovako, četiri godine se ne pomičemo s mrtve tačke, planiram da zbog zataškavanja podnesem krivičnu prijavu protiv Mladena Ćirkovića", kaže otac pokojnog Srđana. „Hoćemo da razbijemo taj tabu zabranjene istine i da prekinemo ćutanje. Želimo da saznamo istinu, da krivci za tragedije konačno snose posledice", kaže Jelena Milić, koordinator Roditelja u crnom. Ona objašnjava da se porodicama tragično nastradalih vojnika i civila, čija se ubistva zataškavaju i prikrivaju, trenutno pomaže pravnim zastupništvom, moralnom potporom i konsolidovanjem. Prema njenim rečima, država namerno opstruiše rasvetljavanje istine o tragedijama jer je teret dokazivanja prebacila na porodice žrtava. Roditelji u crnom su novčanu pomoć dobili samo od nevladinih organizacija: od Fonda za otvoreno društvo, 600.000 dinara, i od Centra za evroatlantske integracije. Međutim, donacije su jedva dovoljne za pokrivanje sudskih troškova. Milijan Kostić, otac preminulog vojnika Dragana Kostića, duboko je uveren da mu je sin ubijen u kasarni Sinkovac, u Leskovcu, zbog toga što je „isuviše znao".„Veče pred smrt Dragan se javio majci, bio je uplašen i žalio se na to kako su ga starešine maltretirale i pretile mu da će ga likvidirati ako progovori o tome šta je video u kasarni - krađu oružja od strane oficira. Sutradan je osvanuo mrtav, likvidirale su ga starešine", objašnjava Kostić. On se pita zašto njegovog sina nisu samo prekomandovali, nego su ga ubili, a slučaj proglasili samoubistvom. „Bio sam u šoku kada sam video da su usta mog mrtvog sina bila puna zemlje, a rekli su mi da se ubio u spavaonici, na parketu. Imao je dve rane na grudima, video sam ih, i verujte mi - ono nisu rane od rafala. Iako smo odmah tražili njegovu vojnu i zdravstvenu knjižicu, dobili smo je tek nakon tri godine. Vojska ih je toliko dugo sakrivala zato da bi zastarelo svako pravo na tužbu", kaže Milijan i ističe da je komandant kasarne Dragan Trifunović otvoreno pretio, ne samo njemu već i njegovoj ženi i maloletnoj ćerki, da će ih sve ubiti ako išta budu saopštili medijima. Živana - Žanka Stojanović, predstavnica roditelja poginulih radnika RTS-a, nije zadovoljna presudom Dragoljubu Milanoviću kojom je 2002. godine osuđen na deset godina zatvora zbog pogibije šesnaestoro ljudi 23. aprila 1999. Prema njenim rečima, sudski proces je bio je manjkav od početka, u razmatranje nisu uzeti svi dokazi, a Milovanović je osuđen samo zato što nije ispoštovao 37. naredbu Savezne vlade. „Tražimo da se izvrši obnova postupka, da se kazne krivci, jer od devetoro protiv kojih su pisane krivične prijave samo je Milovanović pravosnažno osuđen, dok se ostali šetaju slobodno, pa čak zauzimaju i određene položaje. Jedan od primera je i Jovan Ristić, sada jedan od čelnika Televizije Smederevo", objašnjava Stojanovićeva. Žanka, majka tragično nastradalog novinara Nebojše Stojanovića, smatra da su državi bile potrebne civilne žrtve, tih 16 ljudi nastradalih na RTS-u, zbog ratne propagande. „Moje dete je namerno ostavljeno da pogine, da bude žrtva rata. Deca svih Roditelja u crnom su bila hrana za municiju, njihova ubistva su bezobzirna i drska. Postoji transkript između NATO bombardera u kome se razgovaralo o gađanju zgrade RTS-a, a vojska to čuva i ćuti. Šutanovac je obećao obnovu procesa, pa se i on ućutao - očigledno krije visoke funkcionere vojske. Bez obzira na sve, mi stati nećemo!" Sin Branisalava Pejčinovića bio je na vojnoj dužnosti za vreme NATO bombardovanja one noći kada je poginuo. Dobio je naređenje od nadređenog da ne sme ni pod kakvim okolnostima da napušta vatrogasno vozilo parkirano ispred Kliničko-bolničkog centra „Dragiša Mišović". Njegov otac se godinu dana borio da sazna istinu o sinovljevoj smrti. Početkom 2000. godine podneo je krivičnu prijavu protiv generala Milivoja Bojovića, koga smatra glavnim krivcem za smrt svoga sina. „Postoje osnovane indicije da je, ipak, za stradanje te dece kriv komandni kadar. Dokazni postupak još uvek traje, ali nadamo se da ćemo iz njega izaći bistre glave i sa razjašnjenom istinom. Nadam se da će se general Bojović naći iza rešetaka jer nije postupao u skladu s vojnom doktrinom i etikom. U tom kobnom trenutku nije bilo starešina, nije bilo nikog da izda naređenje, i to je mog sina i još desetoricu mladića koštalo života", izjavio je Branislav Pejčinović.

Legenda o spomenku

Šetam Beogradom u ovo sumorno, jesenje popodne, zadubljena u razmišljanja o izgubljenoj ljubavi, strasti, i vremenu. Vremenu, koje odnosi sve, i zatire reči, emocije, i uspomene pod veliki ogrtač zaborava. A zaborav briše sve. Posle toga ostaje čistoća, praznina, koja je spremna za nova osećanja, nove reči, nova lica... Dok krupnim, ali laganim koracima ostavljam mokre tragove po sivilu dorćolskog asfalta, shvatam da isto ovo nebo, postoji tu vekovima. Shvatam da je kaldrma, po kojoj ostavljam nestalne tragove, pregurala mnoge decenije, vekove... i da su mnogi ljudi sa svojim srećnim i nesrećnim sudbinama gazili po njoj. Tu su živeli, voleli, plakali, i umirali... Hodam Dušanovom ulicom, prolazim pored cvećare. Volim cveće. Ono je oduvek bilo tako jednostavno i lepo, ali i kratkotrajno. Tok misli mi je poremetio buket crvenih ruža. Primakla sam glavu prozorčetu cvećare, zamaglivši prašnjavo staklo svojim toplim dahom. Kao jako mala, šetala sam sa roditeljima pored reke, obilazila Kalemegdansku Tvrđavu i redovno brala sitno plavo cveće, koje je u svetu veoma retko, a kod nas ga ima u izobilju. Spomenak. Najviše je voleo da raste oko Kule Nebojša, bezbrižno izničući iz svakog slobodnog santimetra travnate površine. Spomenak je bio tako sitan, neugledan, i na prvi pogled: ništavan cvetić. Ljudi su ga u prolazu gazili, zatrpavali ga zemljom, čupali kao korov, ali taj mali cvetić ima veliku moć u sebi. Priča o spomenku seže u daleku prošlost, začeta je u osmanlijskom Beogradu, kada se u ratnim vremenima, u vremenima mržnje, rodila ljubav koja je nadjačala strašnu tursku vojsku, pa čak i pobedila smrt. Ta ljubav nikla je baš kao spomenak – ni iščega.
Dorćol je, pored Kalemegdanske Tvrđave, bio najstariji i najživlji deo Beograda. Bilo je to veliko, gusto naseljeno raskršće, kroz koje je prolazio Vidinski sokak, a današnja Dušanova ulica. Dortjol – mesto koje je na turskom označavalo četiri puta, četiri sokaka, sa jedne strane bio je ograničen Skadarlijom, a sa druge Malim Kalemegdanom. Od četiri sokaka, najnaseljeniji i najčuveniji bili su Jevrejska i Turska mala. Osmanlije, i strašne dahije su svoje kuće, ograđene visokim bedemima i baštama, skrivale u raskošnom zelenilu. Osim njih, bilo je tu i srpskog stanovništva, nešto bogatijih trgovaca i zanatlija, sa svojim skromnim kućercima i okućnicama. U tim lepim baštama i drvoredima dudova, stasale su i lepe, srpske devojke. Najlepša u kraju bila je svetlooka Spomenka. U to strašno vreme, kada su turci zauzeli celu Srbiju, pa i Beograd, pod pritiskom tamnih muslimana, i viševekovnog ropstva, rađala su se tamna deca, očiju zažarenih kao ugalj, i kose crne kao gar. U naš mentalitet i genetsku strukturu podvukla se vrela, turska krv, ali slovensko poreklo, obličije i crte su još tinjale na mnogim srpskim dečacima i devojčicama. U vrtlogu garave, crnpuraste, dece, rodila se Spomenka – čista i bela kao sneg. Bila je rumena, vesela beba, kasnije nestašna devojčica, kose večito svezane u pletenice. Njen osmeh, poput niske bisera, ulepšavao je ceo Dorćol. Jednog jutra, u ogledalu je osvanuo novi lik. Nestalo je traga onom veselom, rumenom, detetu buckastih obraza. Pred ogledalom je stajala visoka, stasita devojka, vitka i vižljasta poput srne. Imala je kožu boje kajsijinog cveta, dugu i svilenkastu, kestenjastu kosu, koja joj je u urednim pletenicama padala sve do pojasa, i krupne oči boje Dunava i neba koje se meškoljilo iznad grada. Svaki od imućnih turskih trgovaca, hteo je Spomenku za svoga sina, a naj uporniji bio je mladi turski muselin. Mnogi su dolazili kod njenog oca, neki na kolenima, sa poklonima, a neki sa pretnjama – ipak gospodin Kolović se nije obazirao ni na šta. Nije bilo tog blaga koje bi moglo da zameni njegovu jedinicu, niti te pretnje koja bi ga odvojila od nje. Tako je Spomenka živela bezbrižno, srca slobodnog za sve ljubavi što će tek doći. Bila je skromna, ali ponosita i odvažna. Često se smejala i pričala kako se nikada neće zaljubiti. Ipak, jednog opojnog prolećnog podneva, u hladovini starog hrasta, kraj reke, ugledala je dva oka – plavlja od neba, i dublja od reke, koju je toliko volela. U tim velikim, iskrenim, srpskim očima ogledao se slovenski duh, čistota, pravoslavlje. Spomenka je zastala i u tom trenutku su se srušili njeni bezbrižni, detinjasti dani. Od tog trenutka mislila je samo o prelepim plavim očima, a svake noći, kad bi srebrnkasta Luna zabrazdila nebom, sastajala se s Markom Veselinovićem, sinom poznatog, dorćolskog furundžije. Dok su sedeli na mekanoj travi, pored reke, i šaputali jedno drugom reči slađe od meda, i mekše od oblaka, samo nebo im je bilo granica. A zvezde su im bile tu, na dohvat ruke. Nije dugo vremena prošlo, a svadba je već bila zakazana. Bila je to svadba o kojoj je, ne samo Dorćol, već ceo Beograd, pričao. Najlepši srpski mladić i najlepša devojka, oboje iz imućnih porodica, srećni i ludo zaljubljeni... Izgledalo je kao da ništa ne može pokvariti njihovu sreću. No, jedne tamne julske noći, noći bez meseca i bez ijedne zvezde na nebu, desio se strašan zločin. Na vrata porodične kuće Kolovića, zakucale su bezobzirne turske zaptije, da izvrše muselinovu naredbu, i uhapse nesrećnu Spomenku. Zbog navodne krađe šljiva iz muselinnove bašte Spomenka je bila osuđena, nepravedno i bez suđenja, a zaptije su te tmurne noći došli da je odvedu u strašnu kulu Nebojša. Nisu vredele molbe njenog oca, bogatstvo koje je nudio, niti suze njene majke, ni njeni jecaji, krici, vapaji... Zaptije su imale svoju dužnost. Na silu su istrgli Spomenku iz porodičnog doma, i odveli je podno Tvrđave, gde je te noći zloslutno šumela reka, a hladnoća se prevukla preko ugažene trave. Vodena Kula, kako su je turci zvali, služila je kao zatvor. Pored nje su okomito stajala vešala, i škripala i krckala pod težinom hrišćanskih telesa koja su beživotno visila sa njih. Tišinu noći paralo je vrištanje, umirući krici osuđenika na smrt, koji su bili zakačeni vilicama i rebrima za kuke i čengele, po desetinu dana, uterujući strah u kosti buntovnoj Srbiji. Spomenka je bila hrabra, i kroz pomračinu, gustu i crnu kao katran, mogla je da oseti miris već polu istrulelih leševa, skoro da je mogla da nazre obrise novih mučenika, ostavljenih da u najgorim mukama skapaju od gladi i žeđi. Bila je nemoćna da išta promeni, i isuviše ponosna i gorda da moli da je puste. Koračala je hrabro, mada su joj noge klecale u kolenima. Kada je ugledala muselina i dželata, nije progovorila, nije pokazala strah. Videla je zloslutni odblesak oštrog sečiva, ali nije pustila ni glasa. Oči su joj se zamaglile za trenutak, da li od suza ili od hladnog vetra koji je te noći šibao Dunavom, ali nije se plašila. Znala je da je ljubav jača od smrti, i da je čast ponekad važnija od života. Muselin se oholo smejao, nije prihvatila njegovu bračnu ponudu, te je on svojevoljno odlučio da je pogubi. U daljini se začuo tapat konjskih kopita. Spomenka se okrenula i kroz guste grane i crnilo noći videla je zlatasti odsjaj kovrdžave kose, i stamena Markova pleća. Galopirao je u smrt, ne bi li je spasao. Muselin se uznemirio, dželat je oklevao. Spomenkina kolena dotakla su blatnjavo tlo, uz tup tresak, muselin joj je nasilno pritisao ramena na dole, držeći je tako da ne može da se pomeri. Hladno sečivo turske sablje zlokobno je blistalo na slabašnom, bledom, svetlu zaklonjenog meseca. Markovo lice postajalo je sve bliže i bliže i teško disanje njegovog ata je skoro zapahnulo zaptije i muselina.
Spomenka je poslednji put okrenula glavu, i pogledala svojim tužnim i vlažnim, dubokim, očima, u njegove - nespokojne i gnevne.
-Ne zaboravi me.- njene poslednje, tihe, reči jasno su se razbrale kroz gluvu ponoćnu tišinu, koje je remetilo samo rzanje ata i šum Dunava.
Već u sledećem trenutku, njena glava se bezvučno skotrljala niz utabanu travu, i zaustavila par metara dalje. Sečivo sablje bilo je skarletno i caklelo se od vrele, lepljive i guste krvi. Marko je zavrištao u divljem besu. Zaptije su ga nekako savladale i bacile u Nebojša kulu, da trune. Bio je osuđen da do samoga kraja posmatra zlokobno mesto gde su obezglavili Spomenku. Sledeći dan, kada su sklonili devojčino telo i odneli ga sa trave, na svakom mestu koje je dotakla kapljica njene krvi iznikao je mali plavi cvetak. Spomenak. Od tada spomenak raste svuda gde ima velikih ljubavi, a najviše u Beogradu, u samom srcu starog grada – oko kule Nebojše. Da večno podseća ljude na prave životne vrednosti, i budi uspomenu na davno zaboravljenu priču. Priču koja se nije završila te neobično hladne, julske noći, kada je Spomenka pogubljena. Jer Marko nju zaista nikada nije zaboravio, a sitan cvet, čudesne ljubavne moći i dalje živi. Predanje o njemu i dalje diše, jer se veruje da svako ko ubere Spomenak neće nikada biti zaboravljen, da će imati sreće u ljubavi, i da će živeti večno u srcu svog partnera. Beograd je veliki grad, i jedna od njegovih dobro čuvanih tajni je spomenak. Čini mi se da neku od tajni treba ponekad i otkriti, a davno zaboravljeni običaj nanovo oživeti kako ga ne bi progutao zaborav.
Ne znam koliko dugo sam stajala ispred cvećare u Dušanovoj dok se nisam naposletku odlučila da uđem. Ispred mene je desela dobroćudna starica, okupirana svojim heklanjem.
-Imate li spomenak?- pitala sam, i sama začuđena svojim pitanjem.
Bakica se nasmejala, i podigla pogled. Bio je to pogled zagubljen u daljini, prostornoj i vremenskoj, možda u nekim davno minulim godinama.
-Ne. Spomenak se ne prodaje u cvećari, dušo.
Porumenela sam, shvativši besmislenost svog pitanja.
Pružila sam bakici zgužvanu, papirnu novčanicu, uzevši tri ruže, u nadi da će mi večeras one, umesto spomenka, doneti sreću.

Faktor "Drolja"

Ovih dana po myspace-u kruzi bulletin o myspace, i drugim cyber droljama. Posebno me nervira shto je sada taj bulletin nashao da kopira i Kurta i Murta. Napadanje ‘’cyber drolja’’ od strane nekih ljudi koji su repostovali taj bulletin je paradoksalno i apsurdno, i da nije tako tuzno bilo bi komichno! Iako znam da ljudi chitaju bulletin, uglavnom samo ako je vulgarizovan, prostih rechenica, i ‘’priblizen narodu’’ da ne kazem prost, nadam se da ce barem neki koji su re-postovali onaj ‘’priruchnik za cyber drolje’’ ovo prochitati…

Jevandjelje po Jovanu, 8. :
“3.А књижевници и фарисеји доведоше жену ухваћену у прељуби, и поставише је на средину.4. И рекоше му: Учитељу, ова жена је ухваћена у прељуби на дјелу;5. А Мојсеј нам у Закону заповједи да такве каменујемо. Ти дакле, шта велиш?6. Ово пак рекоше искушавајући га да би га имали за што окривити. А Исус сагнувши се доље, писаше прстом по земљи.7. А кад га упорно питаху, исправи се и рече им: Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу.8. Па се опет саже доље и писаше по земљи.9. А они чувши то, и покарани од своје савјести, излажаху један по један, почевши од старјешина до посљедњих; и остаде Исус сам и жена стојећи на средини.’’

Poshto su ljudi skloni predrasudama i licemerju, u ovih dvadesetak godina svog malog zivota, nauchila sam da neke rechi imaju sasvim suprotno znachenje u srpskom jeziku i u narodnom jeziku:

Metalka = Sektashica, Narkomanka

Iako ne mora da bude narkomanka, josh manje: sektashica, ako nosi crno, crno, crno, ima starke ili izlizane martinke, gomilu krecha po faci –ne-daj-boze-, i kreon oko ochiju ona je odmah instinktivno satanizovana od svoje okoline. Smrt! Kuga! Lepra! To shto je po mom mishljenju mozda ruzno izgledati ko hodajuci lesh, nekome je to bash lepo, a svako ima pravo na svoje mishljenje i razvijanje sopstvenog stila. Osim toga, lepota je u ochima posmatracha, zar ne?Takodje, medju metal populacijom (da se ne lazemo, bila sam ortodoksna metalka 2 godine i svako veche visila na trgu, norveshkom groblju, KST-u, akademiji, SKC-u, Bridge-u, kasnije po Marshallu i Dangubi, Underworldu itd.) ima ako ne vishe, onda barem ISTO onoliko DROLJI koliko i medju fenserkama. Odem do WC-a u akademiji kad tamo: orgije, bato! A da ne prichamo kako mnoge groupie cice pushe svojim idolima posle svirki! Tako da – to shto ne nose suknjice, ili ne furaju dekolte ne znachi da i medju njima ima isto onoliko drolja (josh bolesnijih) nego medju fenserkama i splavarushama. Isto tako nisu zasluzile da ih krase nadimci kao shto su ‘’groblje’’, ‘’lopata’’, ‘’leshina’’, ‘’sektashica’’, ‘’narkomanka’’ itd. Medju njima ima sjajnih devojaka, brilijantnih umova i neverovatnih sposobnosti, talentovanih, skrivenih ili ne-tako-skrivenih lepotica.

Urbana = cool, elektro cica, tomboy, slatkica

Super je to. Svidja mi se njihova zivahnost. Svidja mi se njihova kreativnost. Svidjaju mi se njihove frizure. Ali pazite kad odete na elektro zurku mozete vrlo lako da zaglavite ujutru sa hlamidijom, sifilisom, sidom, zaraznom mononukleozom, ili hepatitisom… Chesto su neshvacene, nipodashtavane, zeljne paznje,… Znaju da se zabavljaju. Uzivaju u zivotu. U principu nemam nishta protiv – chak shta vishe: slatke su. A onda prerastu izgled urbanih skejterki i Sare Kej i postanu ozbiljne zene (: - najcheshce inteligentne i ozbiljne zene. U njihovim redovima ima i svetica i drolji, nishta vishe nego kao i medju metal i fensi populacijom. Chesto se sve pravdaju shljampavom odetjom i izgledom nevinashceta da bi sakrile svoju ‘’droljastu’’ stranu (ako postoji). A ove druge se ne prepoznaju na prvi pogled, ali na drugi vec odaju da im propishnjacha curi iz gacica…

Fenserke = kurve, drolje, fuxe, sponzorushe

a) To shto je devojka lepa NE ZNACHI da je kurva.
b) To shto neka fensi devojka izgleda PROVOKATIVNO ili chak vulgarno, po nechijem mishljenju (jer tanka je linija izmedju provokativnog, sexy i vulgarnog) NE ZNACHI da je drolja.
c) To shto je plava isto tako NE ZNACHI da misli da je ‘’velika riba’’ i svakako ne znachi da je drolja.
Jeste, medju fensi populacijom ima dosta drolja, ali isto toliko promiskuiteta ima i medju metalkama (ako ne i vishe, da ne kazem da su ‘’vishe zelje’’) i medju urbanim cicama. To shto kad udjete u Stefan Braun sa pozamashnom svotom novca i pozamashnom svotom novca i pokazete prstom nadole – dobijete felatio od neke prepeglane shlajm-plave fenserke ne znachi da su sve “fenserke” takve! Chak shta vishe, vecina njih su samo devojke koje se trude da budu zenstvene, provokativne, sexy, zeljene, lepe – ili shtagod, motivi su mnogobrojni. One (kao i ja) misle da bi zensko (ne dete, nego mlada zena) trebalo tako da izgleda – uredno, sredjeno, mirishljavo jednom rechju LEPO. To nose cirkone, duboki deholte, minitje, chizme i skupe stvari ne znachi da su sponzorushe i kurve, vec da su lepe, koliko-toliko zgodne (da mogu da dozvole sebi da to obuku), i da im roditelji zaradjuju dovoljno da mogu taj luksuz da im priushte. Fenserke najcheshce nisu zelje ku*ca jer znaju da mogu da ga dobiju na svakom koraku, poshto najcheshce izgledaju kao milion dolara (chast izuzecima) vec samo paznje i divljenja, kao svojevrsnog drushtvenog priznanja da su ‘’dobre ribe’’. Zele da budu zadovoljne sobom svaki put kada stanu pred ogledalo. Ja sam protiv svake kategorizacije, odvajanja ljudi po slojevima prema tome koju muziku slushaju i kako se oblache, ali moderno drushtvo i bez saglasnosti i odobravanja pojedinaca stvara stereotipe i gaji predrasude, iluzije, krivu sliku o stvarnosti o devojkama sudeci prevashodno po njihovom izgledu / nachinu oblachenja / muzici koju slushaju / materijalnoj situaciji. Rano sam nauchila da je ono shto ti ljudi NIKADA nece oprostiti – USPEH, i samo uspeh, u bilo kojoj sferi zivota: lepoti, drushtvenom statusu, obrazovanju, socijalnoj inteligenciji, polozaju u drushtvu, materijalnom bogatstvu, talentu… To se vidja u svakodnevnim situacijama pochevshi od ranih dana (od onog ‘’tvoje barbike su ruznije nego moje’’, ‘’bash ti je bezveze taj novi ranac’’, ‘’shtreberu!’’ itd.), preko toga ‘’loshe su ti noge u toj suknji’’, ‘’pogledaj kako je nabudzila sise!’’ i ‘’ma drolja!’’ (naravno, ovde treba razlikovati pravu pozitivnu kritiku –u 10% sluchajeva- od zlonamernog komentara koji je plod ljubomore i sujete -90%- samo zato shto su te noge bolje od njenih, zato shto su te sise sve shto je ona oduvek zelela a umesto toga mora da nosi push-upove ili da krije svoje ‘’loptice za golf’’ i da zazire od bazena, plaze i bikinija ko djavo od krsta – jadno! Kompleksi, bato. Ali shta da se radi, iskompleksirane osobe je ne moguce izlechiti, same su sebi najteze kad stanu pred ogledalo i mrze tu gaborku koja bulji u njih sa druge strane ogledala.), sujeta i ljubomora se pojavljuju i u sferi posla: ‘’shtreberko’’, ‘’nema lichni zivot nego samo bulji u tu knjigu’’, ‘’taj posao sigurno nije dobila preko diplome nego preko kreveta!’’, ‘’sve pevachice su kurve’’, ‘’upisala je fakultet za glupe, pa normalno da joj ide!’’, ‘’svi znamo kako je dobila povishicu’’, ‘’ta se nakrala’’ itd. Sve takve priche plasiraju ljudi koji su duboko iskompleksirani, podsvesno ili svesno – nezadovoljni sobom, mrze sve oko sebe a sebe ne mogu da podnesu u stvari, ljudi koji su jadnici, koji zive tudje zivote jer nemaju svoj, oni koji moraju svima da nadju neku falinku pa makar bila i izmishljena i nevidljiva, oni koje niko ne voli, oni koji hoce da povecaju svoj ugled tako shto potkopavaju druge da bi ispali bolji, koji ne mogu da priznaju tudj uspeh, koji misle da su objektivni, kul i omiljeni a u stvari su ogorcheni, napushteni, i dokoni. Takve ljude ne treba mrzeti, treba ih – sazaljevati, jer im nema pomoci, ne mozete ih izlechiti, ne mozete ih voleti. Jedino shto moze da ih izlechi jeste realno sagledavanje stvari i sveta u kome zive. Treba da shvate da kritika i nezadovoljstvo ne treba da ih zatvaraju dublje u sebe i u njihov ‘’hejt’’, mali zabradjeni svet ludila u kojem je sve naopachne a istina potpuno iskrivljena, vec da nauche da kritika i nezadovoljstvo mogu biti vrlo motivishuci i inspirativni. S tim u vezi – takvi ljudi treba da gledaju kako sebe da poprave i uchine boljim, a ne da mrze sve ono shto je bolje i lepshe od njih. Svako moze da se usavrshava i da popravlja ono shto mu se ne svidja na sebi samom, a ne da odmah dize ruke i pljuje po boljima od sebe. Na kraju: SRAM VAS BILO (onoga ko se pronashao, a sigurna sam da ce takvih biti) LICEMERI SMRDLJIVI I LAZLJIVI, POSKIDAJTE MASKE MAKAR KAD STE SAMI SA SOBOM I PREKINITE DA PLJUJETE PO SVEMU ONOME SHTO VAM JE NEDOSTIZNO, NEUHVATLJIVO I SUPERIORNIJE OD VAS! Ko ima komplekse nek ih lechi, a do tad: “U SE’ I U SVOJE KLJUSE!”

Nevesta Malog Princa

Ovu priču neću početi sa “Bilo jednom davno iza sedam šuma, iza sedam gora,…”. Neću – jer to što se dešava nije ni prostorno ni vremenski ograničeno. Ova priča nikada neće biti deo prošlosti ili budućnosti, ona je zauvek sadašnjost, ona je od pamtiveka SADA i OVDE! Neki su je zvali «Alisa» a neki «Mesečevo dete», u stvari, znala je da je baš ona nevesta Malog Princa... I tako je u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu polako nicao nežan pupoljak. Na vrhu kule od slonovače, zašuškana duboko u dolini Jorgovana sniva nevesta Malog Princa. Nagnuta nad prekrasni pendžer najviše kule ona često gleda u zvezde, i vreme provodi u razgovoru sa njima. U leto miriše pupoljke procvalih ruža i mekoću nežnih jorgovana. Sa čežnjom udiše miris noći i posmatra sumrake. Mala Princeza više nije toliko mala... Sedamnaest dugih godina isplele su trnovitu živicu oko njenog tornja. A ona,... Ona je konačno ugledala svoj odraz u ogledalu. Ugledala je devojku, sa kojom bi u časovima tuge i samoće često pričala. «Uteha...» šaputala bi princeza dodirujući glatku površinu ogledala. «Uteha... uteha... uteha...», ponavljao bi eho devojke iz ogledala. Seme nesigurnosti nehajno je klijalo u srcu Male Princeze. U pustim noćima ona bi stajala naslonjena na svoj prozor i posmatrala zvezde, često bi razgovarala sa njima, a one bi joj se smejale. Baš kao što je Mali Princ rekao, ona je sada imala zvezde koje se smeju, beskrajno mnogo malih praporaca koji se kikoću sa tamnog nebeskog svoda. U tim noćima Princeza bi mahnula svom Malom Princu i povukla se u dubinu svoje sobe. Dugo bi ležala na krevetu od latica ruza... Dugo bi se uspavljivala pesmicama iz detinjstva... Polako je shvatila da živi pod staklenim zvonom, baš kao i ruža Malog Princa. «Napolje... Napolje!», vrištala je njena duša dok bi u tihim časima sanjala tuđe snove, prolivala suze za tuđim bolom, plašeći se sopstvenog. «Život. Šta je to?», često bi se zamislila princeza. Strah u njenom srcu bio je preveliki, to je bila strepnja od velikog sveta gde bi ona postala jedan sićušni milijarditi delić svega. Nevidljiva mrvica koja, priznajmo, nikom i nije potrebna. Ipak, u svojoj kuli, gde jorgovani mirišu i tišina miluje, dok mesec bludi nad usnulim devojačkim telom, ona je spokojna. Jer zna da ima svog Malog Princa, svoje ogledalo i knjige, svoje ruže i baldahin od crvenih latica. Jednog dana, kada su prestale da liju kiše iz njenih očiju, ustala je i prislonila se uz ogledalo. Bila je tako sigurna u sebe, tako sigurna... Glatka površina rastopljenih kristala i kvarca se rastvorila i ona je prošla kroz ogledalo. Pa, nije ni čudo što su svi govorili da je ona «zlatno dete... ali je malo... čudna.» uvek se zakašljavši kod te poslednje reči «Čudna». Šta je toliko loše u tome biti čudan?! Princeza je volela što je posebna, i što može da vidi stvari koje drugi ne mogu. «Suština je očima nevidljiva», ponavljala je Mala Princeza. Ona je obožavala da bude čudna. Divila se svakom sumraku, klanjala se mesecu i pričala sa sjajnim zvezdama. Verovala je mala princeza, znajući da je VERA osnova svega na svetu, i samog ljudskog postojanja. Bi li odista ovaj svet postojao da mi ne verujemo u njega? Ne - bila je ubeđena mala princeza. Zato se ona borila, bezuslovnom ljubavlju primala je svaku novu zoru u srce, i više od svega VEROVALA JE. Verovala je u visoke, prelepe prinčeve, duge plave kose i krupnih zeleno-plavih očiju, verovala je u dobrotu, u pravdu, u prirodu, u bajke i Petra Pana,...i naravno u svog Malog Princa koji će je jednog dana potražiti i odvesti sa sobom na svoju udaljenu planetu gde će na miru moći da posmatraju zalaske sunca ushićeni što su konačno zajedno. Tako je jednoga dana zelenooka princeza prošla kroz začarani svet ogledala, upoznala i drugu stranu sveta, upoznala život u svoj svojoj raznolikosti, prepoznala je šareniulo boja i sopstvenu patnju, smeh drugih ljudi, upoznala je druge dečake. Za nju nije više postojao «samo njen Mali Princ», sada su tu bili i drugi... Oni dripci kojima bi osetila usne i blagi dodir kože, ipak nije bilo treptaja u srcu. Ona je i dalje snevala o svom Malom Princu ne gubivši nadu da će Mali Princ ipak doći po svoju nevestu i odvesti je daleko... Daleko od gradske buke, od smoga, bola, patnje i suza, šarenila i gužve, daleko od mangupa koji bi da je imaju. Što dalje... Mala Princeza bi onda u zagonetnim noćima, u kojima su zvezde rasute po nebu kao njeni snovi, pobegla natrag kroz ogledalo. I ponovo bi udisala miris Jorgovana i ružinih pupoljaka, opet bi osetila mesečevo milovanje po svojoj glatkoj koži i uživala u čistoti života. U tim noćima bila je sigurna da će njen Mali Princ doći... Baš te noći. Onda bi je on pripitomio a svakog jutra bi mogla da se ogleda u dubini njegovih svetlih i prozračnih očiju u kojima se kupala sva lepota etra. «Mali Prinče... Mali Prinče...» ona i dalje doziva, još uvek se nada. I sneva na postelji od krvavo-crvenih latica. Zamišlja onu noć kada će svaki kut vazduha biti ispunjen mirisom napokon ucvalih ruža. Kada će mesec skriti svoje zrake iza oblaka stidljivo, krišom, obasjavajući prelepo lice Malog Princa. Slavuj će usnulo pevati nežnu melodiju sa grane obližnjeg jorgovana... U toj noći neće biti više mesta za strah, za nesigurnost. Reči Malog Princa, prošaputane u vihoru njegovog čistog srca će polako oblagati uši princeze, a njegovi pogledi će nečujno i bezdodirno milovati njeno umorno lice, svijeni vrat,... Neće biti više sumlje a ogledalo će biti razbijeno. Postojaće samo jedna princeza, sigurna u sebe, bez strepnji... Koja se neće plašiti smrti, a još manje života. Koja će disati za svog Malog Princa, i on će disati samo za nju, Svet sa druge strane ogledala neće postojati.
Gde si? Gde si, Moj Mali Prinče?

Moj muškarac - Tužna Ofelija

Pantalone

Danas oblačim pantalone,
Po prvi put, za tebe mili,
I uzimam sablju, i osmeh,
I hrabrost.
Da ispijem tvoju tugu,
Prezir i nemoć što su se slili.
Gorčinu praznog bola
Crni katran sa tvojih snova,
Povez sa očiju da ti skinem,
Nejakim rukama da te iznesem
Iz ništavila samrtnog rova.
Ular sa usana da ti pokidam,
U težnjama slepim iznova padam.
Nenaviknuta na ulogu viteza
Strahujem od tvoje dubine,
Od tvog bezdana nesigurnosti,
Kao kod tužne Ofelije.
Strepim od tvoje krhkosti,
Dečače moj od porcelana,
Hoće li te ovi Dani Mrmota slomiti?
Ili te slama neizvesnost dana?
Želim da te zaštitim od
Svih bodlji ovog sivog sveta
Da umrem za tebe i vaskrsnem
Kako bih opet mogla da te spasem,
Da posečem prašume u kojima truneš...

Samo u nekom drugom životu,
Mogu li ja Ofelija,
a ti Hamlet da budeš?