HP fanfikcija

-POGLAVLJE 6-

Sunčeva svetlost zlokobno je treperila poput starog leprikonskog zlata, na vrhovima sada već napuštenih šatora. Divlji izuvijani redovi navijača koji su tek trebali da se vrate kući bili su bučni i protezali su se preko čitave doline. Trava po kojoj su gazili bila je poput debelog tepiha jarke smaragdno-zelene boje koja je smirivala dušu posle jedne divlje i neprespavane noći. Ipak i tu travu kao da je vrelo sunce nagrizalo i pržilo, uzimajući zivot iz nje baš kao što je...
Staklaste napola otvorene oči Kornelijusa Fadža sada su izgledale vodnjikavo i neživo. Poput dugmića prišivenih za staru krpenu lutku, bile su uprte u neku neodređenu tačku na tavanici. Njegovo telo bilo je tromo i zavaljeno u veliki, mekani naslon stolice izrađen od najfinije kože. Ruke su mu bile opuštene i padale su pod uticajem onoga što su Normalci nazivali 'Gravitacija'. Sve osim šaka: šake su bile zgrčene u neku divlju agoniju čvrsto stiskajući u svom mrtvačkom stisku najnovije izdanje 'Dnevnog Proroka'. Na zgužvanoj naslovnoj strani mogla su se jasno videti dva velika naslova: «NAŠI GONIČI (NE)VARAJU!» i «TEROR U UKLETOJ KUĆI BLEKOVIH!». Persi cokćući jezikom dođe do beživotnog Fadžovog tela prislonivši mu palac na grkljan.
-Nema pulsa... sirotan...-Peri reče svojim 'najpožrtvovanijim-šlihto-tonom'. –Nerviranje ga je ubilo...
-AHA! DOOBRO KO SE KLADIO NA NEDELJU DANA?!- Začuo se glas jednog od mlađih čarobnjaka iz Odeljenja za magijske igre i sportove.
Pošto ga je Remus Lupin prostrelio ''Umukni-Inače-...'' pogledom - novopečeni čarobnjak je zaćutao.
Izgleda da je Kornelijusu srce zaista eksplodiralo od silnog nerviranja. Iz njegovog ledenog mrtvačkog stiska, Persi izvadi 'Dnevni Prorok' i stade čitati naglas nekolicini okupljenih Aurora i radnika Ministarstva.
«NAŠI GONIČI (ne)VARAJU!
Ovakve su bile reakcije zapanjenih poklonika kvidiča iz raznih krajeva sveta sinoć, kada je odrzan finalni kvidič meč Britanija-Irska koji je završen (mogu reći KVARNOM) pobedom velike Britanije! Kazna nije usledila čak ni posle STROGO-ZABRANJENIH faulova kao što su «Prikucavanje» i teški fizički napadiu «Kidisanje». Kao vrhunac naših «fenomenalnih» igrača jedan od goniča, Flint, je besomučno udarao jurišničkom palicom (prethodno preotetom na silu od irskog jurišnika) po čuvaru i kapitenu irske reprezentacije. Ipak maloletna B.P. (17), jedna od vatrenih obožavateljki britanskog čuvara Olivera Wooda, napravila je najveći skandal skočivši sa vrha tribina. Posle je nastala panika među navijačima te su maloletne huliganke H.G. (17) i L.L. (17) (koja je inače i ćerka autora komercijalizovanog bezveznog i šund časopisa «Cepidlaka») fizički i psihički zlostavljale slavnog i predanog čoveka Lucijusa Melfoja. Njegov maloletni sin D.M. (17) zadobio je teške povrede ali je junački izdržao kukavični napad jadnih i mizernih, ljubomornih vršnjaka S.S., R.W., F.W., G.W., T.G. T.W. a u ovom incidentu učestvovao je i «čuveni» Harry Potter. Publika je bila nezadovoljna - ne samo odlukom mladog britanskog čuvara Olivera Wooda, da spase poludelu obožavateljku već i Ministarstvom Magije koje nije ništa učinilo povodom situacije na terenu i tribinama.
«Situacije prikucavanja su sve učestalije», rekao je sinoć jedan od predstavnika odseka za magijske igre i sportove koji je želeo da ostane anoniman, vidno iznerviran je još dodao «Mislim da će ovo pravilo u buduće morati da se poštuje i da će time biti eliminisane teške povrede Čuvara koje smo previše često viđali. Sve mora biti mnogo čistije i poštenije nego što je bilo večeras. Ova publika je prosto užasna!» U istom trenutku predstavnik odseka je bio primoran da se povuče, jer je besna okupljena masa počela da ga gađa iskidanim i polomljenim suvenirima. Čarobnjaci iz odseka za magijsko sprovođenje zakona došli su na mesto događaja da rasture gomilu kao i uvek prekasno, a gomila je pretila da će «prikucati» Ministra Magije lično kao i nas, poštene novinare koji samo vršimo svoju dužnost. Jedan pegavi šestogodišnjak napustio je stadion kikoćući se.
«Volim PRIKUCAVANJE!», smejao se on novinarki Dnevnog Proroka. «Moj ćaća i ja volimo da gledamo kada spljeskaju one Čuvare! JA ĆU BITI GONIČ KAD PORASTEM!»
Ovo samo govori o načinu kako vaspitavamo našu decu! Još stresnija činjenica stigla nam je rano pred zoru kada smo shvatili da je sudija ubijen za vreme utakmice. Zbog ovoga će možda većina omrznuti kvidič zauvek!
Nadajmo se samo da sledeće Svetsko Prvenstvo neće biti upamćeno po maloumnim suicidalnim tinejdžerkama, beskrupuloznim i potplativim igračima, i kranje korumpiranim članovima Ministarstva!
Rita Skiter»
Zgrožena i zabrinuta ljudska lica koja su okupljeno sa pažnjom slušala ono što je Persi čitao, utihnula su kada se on ponovo nakašljao i počeo da čita sledeći članak pored kojeg je bila velika, uokvirena fotografija. Na fotografiji se naziralo mnoštvo zaposlenih odraslih čarobljaka i veštica koji su preskakali nečija umrtvljena tela na podu.

« PROKLETSTVO PORODICE BLEK
...se izgleda odrazilo i na ostale, nedužne ljude koji su kao žrtve pretrpeli velike gubitke u ranim jutarnjim satima. Ministarstvo (kahm... kahm... ili bolje reći: ono što je od njega preostalo) pokušava da sakupi neke tragove ili dokaze koji bi doveli do počinioca ovog kriminalnog zločina. Žrtve su ovoga puta bili ljudi sa visokih položaja Ministarstva. Broj žrtava još uvek nije tačno utvrđen jer su tela (kao i većina dokaza) razneseni na delove. Smatra se da je pet osoba preminulo a dve su teško povređene i prenesene na urgentnu negu u bolnicu za magijske povrede Sveti Mungos. Tako da su oko šest i trideset izjutra, u Sveti Mungos hitno dovedeni auror N. Tonks (21) i E. Vens (35). Ove dve veštice u kritičnom stanju i potpunom mentalnom nestabilnošću donete su i smeštene na urgentno odeljenje za psihosomatske poremećaje teške vrste. Ispred vrata njihove bolničke sobe istog trenutka dopremljeno je i maksimalno obezbeđenje. Čuvari Zakona su i ovoga puta omašili, tako da možda nikada nećemo saznati pravu istinu o tome šta se dogodilo tog kobnog 29. avgusta u ulici Grimvuld. Da li je moguće da je prokletstvo Blekovih stiglo i izvršioce pravde ili se nešto drugo uplelo u ovu misteriju? Nije li moguće da se vratio Onaj-koji-ne-sme-biti-imenovan? Šta je to posedovalo toliku raznornu moć da opustoši kuću, ubije pet (ili više) aurora, i nanese trajne i ozbiljne mentalne ozlede? Nešto više o ovome na 25. strani...»

Persi je završio sa čitanjem, bar se tako činilo jer mu je glas zastao u grlu. Kao da ga je neka nevidljiva knedla gušila. Reči ohrabrenja su mu zapinjale negde ispod grkljana dok se trudio da deluje smireno. Drhtavim rukama spustio je izgužvane novine na hladnu, ovalnu površinu stola, i zaplašenim pogledom potražio koji smirujući smešak-utehu na licima svojih kolega. Ipak sva lica bila su namrgođena a nekoliko vodnjikavih očiju uzdržavalo se da ne zaplače. Kingzli Okovgrom, Elfijas Vrdalo, Dedalus Digl, Stardzis Podmor, Hestija Džons i Ćudljivko su bili mrtvi. Rasparčani na komadiće eto tako... Bez razloga? Da li je neko to učinio iz zabave? Dojavio da novinarka «Dnevnog Proroka» pokušava da prokopa «zabranjene» podatke o «Redu Feniksa» a onda iz zasede napao i poubijao najbolje ljude ministarstva? Ludooki Ćudljivko! Čak su i njega uspeli da eliminišu? Nikome nije bilo jasno kako je ova nenadana tragedija mogla da se dogodi. Persiju su skliznule naočore sa vrha nosa, i razbile se o tvrd, kameni pod. No ovog puta, riđokosi mladij se nije uštogljeno sagao i upotrebio jednu od svojih «Repario» čini. U tom trenutku nije ni primećivao svet oko sebe... Tonks? Zar je to moguće? Oduvek je obožavao Tonks, čak i ako je ona bila njegova sušta suprotnost. Voleo je njen buntovnički stav, i njenu blistavu pamet kada bi morala da se izbori sa nekim problemom. Obožavao je njene mane. Njenu mozda preteranu, ali simpatičnu smotanost. Bila je tako ležerna, tako opuštena, i tako cool ali ipak uspešna i ambiciozna. Bila je sve ono što je on oduvek želeo da bude - a nije mogao. Persi nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je Tonks bila na ivici smrti, da je visila nad ponorom nepovrata a da on nije bio tu da joj pomogne, da joj se nađe u nevolji, kao što je obećao, one divne večeri. Zvezde su te večeri padale, a jedna je pala pravo Persiju u krilo. To veče u uskoj Šimširovoj ulici Persi je pokazao svoju iskrenu i osetljivu stranu Nimfadori kada joj je ustreptalih usana šapnuo šta oseća prema njoj. Tonks je sada bila izgubljena zauvek. Ali Persi nije želeo da odustane... Krupnim koracima izađe iz šatora odgurnuvši pritom svoje začuđene i uplašene kolege u stranu, izvadio je čarobni štapić:
-Accio metla!- pod ruku mu dolete prva metla koja se našla tu u blizini. Bila je to jedna pristojno očuvana Vatrena Strela. Persi se odgurnu od tla i polete u pravcu zadimljenog Londonskog neba.

Uskoro je stigao pred veliku staromodnu robnu kuću sazidanu od crvene opeke. Iznad velikog staklenog izloga bio je okačen stari, izbledeli natpis «Čistka i Rašlje, DD». Celo mesto odavalo je utisak ofucane i trošne ruševine. U izlozima je bilo nekoliko feleričnih lutaka sa nakrivo nameštenim perikama, koje su bile nasumično razbacane. Na dvokrilnim staklenim vratima sa desne strane stajao je natpis «Zatvoreno zbog renoviranja». Persi priđe izlogu u kome nije bilo ničega osim izuzetno krhe i ružne zenske lutke. Lažne trepavice su joj se odlepile i onako su visile sa pola oka, a bila je obučena u fluorescentno-roze najlonsku haljinu sa keceljom.
-Došao sam da vidim Nimfadoru Tonks.- izgovori Persi jedva čujno zamaglivši svojim dahom prljavo staklo ispred sebe. Već sledećeg trenutka lutka nežno klimnu glavom i pozva Persija svojim zglobnim prstom da uđe. Persi zakorači kroz staklo izloga i nestade naizgled stopivši se sa vazduhom. Persi se sada našao na prepunom prijemnom odeljenju gde su razno razni čarobnjaci i veštice sedeli na nizu rasklimatanih drvenih stolica. Veštice i čarobnjaci u svetlozelenim odorama išli su duz redova 'pacijenata'. Postavljajući pitanja a zatim zapisivali odgovore u svoje beležnice. Persi nije imao vremena za gubljenje; probijajući se kroz rulju u čekaonici stigao je do šaltera ispred kojeg je pisalo 'Informacije', za pultom je smireno sedela omanja i pomalo zdepasta plavokosa veštica. Pored plavuše stajao je veliki putokaz koji bi trebao da potpomogne u snalaženju kroz bolnicu.
«NEZGODE SA PRIBOROM à Prizemlje...Eksplozije štapičja, kotlova, saobraćajne nezgode na metlama, itd.

POVREDE OD MAGIJSKIH STVORENJAà Prvi sprat... Ujedi, opekotine, ubodi, polomljena kičma, itd.

MAGIJSKI VIRUSIà Drugi sprat... Zarazne bolesti, Zmajske boginje, skrofungulus, infektivna, itd.

TROVANJE NAPITCIMA I BILJKAMAà Treći sprat... Osipi, povraćanje, nekontrolisan smeh, itd.

ŠTETA OD ČINIà Četvrti sprat... Neotklonjive kletve, uroci, nepropisno primenjene čini, psihosomatska obolenja, itd.

ČAJDZINICA ZA POSETIOCE I BOLNIČKA RADNJAà Peti sprat...Suveniri, restoran, kafiterija, prodavnica praktičnih čini i sastojaka za napitke.

AKO NISTE SIGURNI GDE DA IDETE, NISTE U STANJU DA NORMALNO GOVORITE, ILI NE MOZETE DA SE SETITE ZAŠTO STE OVDE, NAŠA VEŠTICA-HOSTESA RADO ĆE VAM POMOĆI.»

Persi je za trenutak zastao da pogleda tablu sa natpisom. Tonks je sigurno bila na četvrtom spratu. Tamo su bile neizlečive čini... On priđe pultu za kojim je sada plavokosa veštica loknaste kose iz dosade turpijala nokte ne zainteresovano gledajući oko sebe.
-Došao sam da posetim Nimfadoru Tonks.- reče Persi- Trebalo je da je sinoć stigla...
-Nimfadora Tonks?- ponovi veštica razrogačivši oči na Persija- Oh to je ona sirotica zeleno-narandzaste kose što je umislila da ima pet godina?
-Da.- procedi Persi kroz zube nevoljno, streljajući hostesu oštrim pogledom punim prekora- Da, valjda je to ona...
-Da, da- zbrzano promumlja veštica- četvrti sprat treća vrata desno, ali bojim se da samo trošite vreme. Potpuno je smetena znate, a i obezbeđenje koje je jutros stiglo ne da nikome osim vidara da prođe u sobu.
-Hvala vam.- reče Persi odsečno i potrča uz stepenice.
Ispred trećih vrata sa desne strane strazu su čuvala dva starija i dosta kršna muškarca obučene u duge crne odore sa specijalnim, ali identičnim crnim naočorama pričvršćenim uz čelo.
Persi samo prođe pored njih, a kada ga jedan od čarobnjaka uhvati za rub odore Persi užurbano i nervozno pokaza bedž koji je bio dokaz da je on član ministarstva.
-Dobro. Budi brz.- reče jedan od čaronjaka pomerivši se s vrata.
Vrata su skliznula u stranu i Persi je zakoračio u malu sumornu sobicu. U sobi su bila samo dva pacijenta. Jednu od njih Persi je prepoznao kao Emelinu Vens, koja je u tom trenutku verovatno spavala. Druga je bila Nimfadora Tonks. Njena špicasta i uvek vatrena, živa kosa virila je ispod pokrivača. Sada kao da je polako venula, izgledala je monotono i neprikladno. Nimfadora se prevrtala po krevetu na samom kraju sobe, tik pored sićušnog prašnjavog prozorčeta. Persi polako i nečujno priđe njenom krevetu i pomazi je po kosi, u tom momentu Tonks se trgnu i ustade sa kreveta skočivši i dočekavši se na noge, hitro se odaljila dok je očima poput ranjene tigrice probadala Persija. Imala je nešto u očima, taj neki ludački pogled, odsutnost. Zenice su joj bile abnormalno velike i uperene ka Persijevom licu, dok je mrmljala nešto ne dokučivo. Persi ustuknu ali pokuša ponovo da je dotakne.
-Tonks to sam ja – Persi! Zar me ne prepoznaješ?!- reče Persi užasnut prizorom.
Tonks ga pogleda malo bolje još uvek grčevito se pripijajući uza zid a potom poče da vrišti i urla besno šutiravši sve stvari pred sobom. Noćni stočić sa još par stvari se našao na podu dok je Tonks u histeriji lupala i rukama i nogama. Lice joj je bilo izobličeno u divljoj agoniji. Persi je zaprepašćen otvorenih usta posmatrao neku novu Tonks. Šta su joj to učinili? Uskoro u sobu upade vidar sa svojim pomoćnikom.
-Džonatane molim te: drži je.- reče Vidar dok se spremao da joj saspe napitak u grlo. Tonks se otimala ali je morala da proguta lek kada su joj zapušili nozdrve.
-Izvinite.- reče vidar Persiju- Nije htela jutros da popije lek, mislili smo da neće biti nekih većih problema. Sada bi sve trebalo da bude u redu.
Persi je samo klimnuo glavom još uvek ne odvojivši pogleda od Tonks koja je sada sa smirenim i odsutnim izrazom lica posmatrala vidare koji su izlazili iz sobe.
-O! Tonks...- uzdahnu Persi sedajući na rub njenog kreveta.- Sirotice moja, šta su ti to učinili?
Umesto odgovora usledila je ledena tišina.
-Mama, mama! Nemoj da mi pleteš kike! NE VOLIM SVEZANU KOSU!- plačnim glasom reče Tonks gledajući u plafon i glupo se smeškajući.
-Smiri se Tonks... Ja, ja nisam tvoja mama...-reče Persi pomilovavši je po ruci.
Sa Nimfadorinog lica polako izblede osmeh. Na trenutak je pomno posmatrala Persija, a onda upita:
-Da li smo se već upoznali?
-Ovaj, da... jesmo- reče Persi dok su mu se oči punile suzama.- Zar me ne prepoznaješ Tonks? Tvog Persija? Zar me uopšte ne prepoznaješ? Zar se ne sećaš kako smo bili srećni?
-Tonks? Ko je Tonks?- reče Nimfadora kao da joj je pomalo ne prijatno što ne zna a onda joj se osmeh ponovo pojavi na licu toliko naglo da je bilo prilično zastrašujuće.
Persi zavuče glavu u ruke da bi prigušio jecaje očajanja, ali Nimfadora ga povuče za rukav. Kada ju je ponovo pogledao više nije mogao da primeti to okruglo, veselo lice koje je toliko voleo. Sada joj je lice bilo mršavo i iznureno, oči su joj bile ugašene i bez sjaja, a kosa monotona i mrtvačka. Stidljivo je otvorila šaku, a na njenom dlanu se pokazao sada već uveo pupoljak ružičaste hortenzije. Persi se nasmeja.
-Da Tonks...Volim te...-reče Persi tiho dodavši-...još uvek.
Nimfadora poče da koluta unezvereno očima pevušeći i mrmljajući nešto sebi u bradu «Mi želimo vam srećan Božić... mi želimo vam srećan Božić... mi želimo vam srećan Božić i srećnu Novu Godinu...».
-Tata... ne želim da idem ove godine u Hogvorts. Druga deca me začikuju zbog moje čudne kose...- reče Nimfadora prenuvši se iz 'Božićne pesme' dok je pričala kao pod uticajem nekog čudnog transa.
Persi je pomilova po čelu, sklonivši joj par oklembešenih i ofucanih pramenova sa lica.
-Malena moja, nije još uvek Božić...
Ali nije stigao da završi rečenicu kada Nimfadora poče da se bacaka po krevetu divlje zabijajući glavu u jastuk.
-BELATRIKS! BELATRIKS LESTREJNDŽ! ZAŠTO TO RADIŠ?! TI SI MI TETKA! SMILUJ SE! NEEEE!!!! PROKLETA BILA! BELATRIKS!
Persi odskoči sa kreveta. Belatriks Blek Lestrejndž. Jedna od najpokvatrenijih i najzlobnijih Smrtoždera, bila je desna ruka Tamnog Lorda. Znači Belatriks ju je napala sinoć sa svojim smrtožderima?
-Tonks! TONKS! Reci mi jel te BELATRIKS NAPALA? RECI MI! UBIĆU JE, KUNEM SE SVIME! OSVETIĆU TE TONKS, OSVETIĆU NAS! RECI JEL BELATRIKS?- Persi ju je zgrabio za ramena i vukao, ali ona poče još više da se dere i da zabacuje glavom unazad.
-NEEEE! LUCIJUSE! UBILA JE ĆUDLJIVKA! LUCIJUSE BIĆEŠ PROKLET! PLATIĆETE SVI! SVI ĆETE PLATITI ZA OVO! TAKO MI SVEGA... BELATRIKS! TO ME BOLI...BOLI ME...PREKINI! PREKINI TI ODVRATNA ŽENTURAČO!- Tonks se zverski drala, sve dok u sobu nisu upala dva člana obezbeđenja, podigavši je sa poda. Vidari su ponovo uleteli u sobu i cokćući jezikom nervozno sasuli Nimfadori još jednu dozu leka niz grlo.
-Poseta je završena. Mislim da bi bilo najbolje da izađete, gospodine.- reče jedan od članova obezbeđenja. Persi klimnu glavom odlučno. Bilo mu je sasvim dovoljno i ovo što je čuo dosad. Belatriks Lestrejndž i Lucijus Melfoj su bili te noći u Grimvuld plejsu, sada je bio siguran u to, i čvrsto rešen da se osveti. Sa pažnjom je stavio sasušeni pupoljak hortenzije u džep odore i izgubio se iza dvokrilnih drvenih vrata.
***

-Albuse nisam sigurna da je to najbolja odluka za školu...-reče Minerva ozbiljnim glasom dok je posmatrala Dambldora koji je sa koferima silazio niz duge zavojite stepenice Hogvortsa.
-Nije najbolja...ali je JEDINA odluka. Ne postoji drugi način Minerva.- samouvereno reče Dambldor.- Šta ako uskoro počne drugi rat protiv Voldemora? Ko će biti tu da prikupi i ujedini snage ministarstva? Siguran sam da ćeš se ti dobro snaći u upravljanju ovom školom. Hogvorts je oduvek bio tvoj dom.
-Ali... Ali Dambldore... Ja...
-Nema ALI Minerva, potreban sam narodu. A ti si u ovom trenutku i više-nego-potrebna ovoj školi. Obavezno me izveštavaj o svemu što se događaja.- reče Dambldor hladno dok je stavljao 'locomotivus' čin na svoj prtljag i izlazio iz zamka.- Slušaj, znam da će možda biti malo teško u početku...Ali ako ti bude potrebna neka pomoć samo mi pošalji sovu. Sve dok budem bio potreban i jednoj osobi u ovoj školi, ja ću biti tu. Zapamti to dobro.
-U redu... Novi ministre- reče tužnim glasom MekGonagalova.- Nadam se da ćeš se dobro snaći na Fadžovom mestu, Albuse. Nedostajaćeš nam.
Dambldor je u ruke uzeo jedan svilenkasti šal a potom nestao. Minerva je još uvek smireno stajala na Hogvortskom zemljištu ispred velikog jezera. Na njoj je sada bila opterećujuća dužnost direktorke Hogvortsa, a nova školska godina je počinjala samo za dva dana.

-Poglavlje 7-

Veliki crveni ekspres-voz stajao je na dugačkim tamnim šinama koje su se protezali duž putanje London-Hogsmid. Zadimljena para izdizala se iz širokog tamnog dimljaka lokomotive. Platforma 9 i ¾ je kao i svake godine u ovo vreme, bila pretrpana uzbuđenim i veselim licima učenika i pomalo setnim licima njihovih roditelja. Ron je veselo gledao tamo-vamo po gomili sakupljene omladine koja je već počela da se ukrcava u voz, dok je Hari pored njega ležerno čavrljao sa Hermionom i Lunom. Džini se odvojila i sa svojim «novim drugaricama» se već ukrcala u hogvorts Ekspres.
-Eno ih!- Ron munu Harija laktom u rebra, a Hari podiže pogled ustremivši ga ka gomili nadolazećih studenata, koji su upravo prošli kroz nevidljivu barijeru.
Među njima su bile i četiri grifindorke sedmakinje Becky, Sanja, Tanja i Tamara. Hari se osmehnu kada su im devojke prišle i zapodenule razgovor o novoj školskoj godini. Ušli su u voz smeštajući svoj prtljag u prazan kupe na kraju vagona. Kada su se svi udobno smestili u meka tapacirana sedišta, voz je pokrenuo svoje metalne velike točkove koji su zakloparali po šinama. Predeo se smenjivao kroz prozor pored njih. Hari se malo-malo pa crveneo - što od smeha, što od stida. Bio je pomalo pogubljen i čudan, dok je nevešto probao da ostavi 'kul' utisak. Hermiona je izašla u pratnji Lune Lavgud - otišle su da potraže ženu sa kolicima prepunim zanimalica i slatkiša. Ron je tupo gledao kroz prozor a potom pogledom odmeravao šta su Becky, Sanja, Tamara, Tanja i Hari radili. Katkad bi se ubacio u razgovor uskliknuvši «Sto mu gromova!» «Bokca mu, verujem da je to tačno!» ili bi samo slegnuo ramenima i zavrteo svojom riđom glavicom. Doduše više se to nije moglo nazvati «glavica» jer je Ron sad već bio odrastao momak. Izgledalo je kao da je prerastao svoje stvari. Visok skoro isto onoliko koliko i Drako, i isto toliko lep, razvio se i sada kao da su mu sve njegove stvari omalile u ramenom pojasu, nogavice su mu bile prekratke a patike su ga naočigled žuljale, pa je stvari morao da pozajmi od svog starijeg brata Čarlija. Ron je pustio kosu, sada mu je padala u vatrenim pramenovima na ramena, i živahno se presijavala na bakarno-zlatastu. Baš kada se poveo razgovor o tome ko je veštiji veštice ili čarobnjaci, vrata kupea su se sa treskom otvorila. Na vratima je stajala devojka iz sedme godine sliterina. Osoba koju niko iz Grifindora nije podnosio – Pensi Parkinson. Promolivši svoju užasno ružnu buldog-facu i nepristojno odmerivši sve u kupeu poče naglas da se smeje. Iza nje su se dale primetiti još neke sedmakinje: Lavander Braun i Parvati Petil iz grifindora i Čo Čang iz Revenkla, one su se blago kikotale dok su im pogledi bili uprti u četiri grifindorke u kupeu. Pensi se nasmeja svojim odvratnim smehom, koji je - tako mi svega - neodoljivo pocećao na groktanje praseta, njištanje konja i njakanje mazge. Becky je «blago» pogleda i procedi mrzovoljno kroz stisnute zube:
-Imaš neki problem, Fensi?
-Problem? Neeee! Svašta s tobom! Evo ja i devojke smo baš čitale neki khm... khm...- reče Pensi zakasljavši se na silu- ZANIMLJIV ČLANAK. Zar ne devojke?
Kao odgovor od iza se čulo neprimereno, drsko, i krajnje nekontrolisano kikotanje koje je izgleda podjednako živciralo kako Sanju, Becky, Tanju i Tamaru, tako i Rona i Harija.
-Slušajte...- Pensi, devojka psećeg lica koju je doista bilo lakše preskočiti nego zaobići, sa obzirom na činjenicu da je bila 'visoka' svega metar i zgažena šumska jagoda u letu (iliti u prevodu: metar pedeset), izvadi i odmota iz džepa odore jedan veliki komad papira. Zakašljala se pre nego što je počela da čita najglasnije što je mogla, tako da bi je što više ljudi čulo.

«EKSKLUZIVA SA BRITANSKIM KVIDIČ TIMOM

Da bismo dali šansu našim reprezentativcima da opravdaju svoje postupke od pre neki dan, napravili smo ekskluzivan intervju sa njima. Konačno svetlo misterije sa protekle utakmice se rasvetlilo, i saznali smo pravu istinu o meču.
Razgovor smo obavili sa par vidno potresenih članova ekipe kao i sa ocem žrtv

e koja je pretučena na tribinama od strane brutalno nastrojene vandalske omladine. Ispred šatora, u žurbi smo zatekli par naših reprezentatvaca. Jedan od njih koji je inače vrlo vezan za svoju ekipu rekao nam je da je vrlo razočaran ishodom utakmice: «Vrlo mi je žao što se sve ovako odigralo, bladžerke mi, smatram da je Wood kriv za sve. Da se ona njegova prokleta devojčura nije okliznula i pala sa tribina, mislim da bismo odneli sigurnu pobedu i bez nepotrebnog kršenja pravila!». Upitali smo i još par ljudi šta misle o njoj. Maloletni D.M., sin uticajnog čarobnjaka Lucijusa, sa velikom masnicom tik iznad oka, izjavio je «da je devojka očigledno bila isuviše smotana te je nesrećnim slučajem pala sa tribina» što je ovog sirotog dečka koštalo batina. Upitali smo i jednu od nepristrasnih navijačica, gospođicu P. Parkinson, na šta nam je ova srdačna devojka rekla da «Sumnja da je ona-devojka-koja-je-pala odista devojka Olivera Wooda», te «kako je on dobar čuvar, ali ima devojku-gubitnicu. Zaista ne shvatam kako je uspeo da je uhvati sa one visine! Posle ovog što se desilo zaista sam se razočarala u njegove letačke sposobnosti, bar kada je kvidič u pitanju. Mnogo bolji se pokazao gonič, Markus Flint koji je pokazivao veći talenat i razvijenije sposobnosti od Wooda, još dok su obojica igrali kao kapiteni svojih timova na Hogvortsu. Mislim da je on preko veze ušao u reprezentaciju, jednom takvom čuvaru koji je sramota za celu Britaniju ne bi trebalo da se dozvoli dalje učestvovanje na utakmicama, a metla isključivo treba da mu sluzi kao sredstvo kojim će čistiti kuću pošto je očigledno papučić!», još jedna učenica Hogvortsa, a koja je velika obozavateljka kvidiča, želela je da da izjavu za 'Dnevni Prorok', ova mlada dama P.P. (a koje je iz privatnih razloga
želela da ostane anonimna) tvrdi da su se između nje i gospodina Wooda rodile simpatije još dok je ovaj studirao na Hogvortsu, u Grifindoru, u istoj kući u kojoj je bila svrstana i ona: «Smatram da je sve o toj devojci izmišljeno! Mislim dajte moliću lepo! Pa ne bi Oli izabrao takvu jadnicu kao što je (zakašljavanje) Becky! Ako je ona uopšte i zasluzila da joj se pominje ime. Ona je naravno razlog, zbog koga je cela utakmica propala – navalentna obožavateljka. Siroti Oli, pretpostavljam da je on isuviše dobar i plemenit da bi dozvolio da neko umre. Zato je svu krivicu prihvatio na svoja pleća. Oduvek je bio heroj, kao takav se pokazao i kada smo se nas dvoje zavoleli pre par godina...». Šta više reći osim napomenuti da je utakmica propala i zbog mase divljih navijača sa V.I.P. tribina. Kako smo kasnije saznali ova grupa vandala sada treba da postanu Grifindorski maturanti a iz nezvaničnih izvora saznajemo da je među njima bio i Dečak-Koji-Je-preziveo, jedna devojka nečiste-krvi, kao i par devojaka-strankinja koje su pokazale svoje agresivno i nevaspitano ponašanje nasrnuvši na plemenitu porodicu Melfoj. U tom društvu se obrela i ćerka urednika bezkrupuloznog, besmislenog i potrpuno beskorisnog časopisa «Cepidlaka» koji je jedno vreme zabavljao englesku čarobnjačku naciju svojim besmislenim i poremećenim rečenicama. Da bismo upotpunili ekskluzivu upitali smo i Britanskog Čuvara, Olivera Wooda, i naizgled glavnog krivca za incident na stadionu, šta on misli o svemu ovome. Wood je počeo da crveni i da muca, očigledno svestan svoje krivice, a pošto je odbijao da odgovori na pitanja naše novinarke, glasno i sočno je opsovao posle čega je usledila i neukusna pretnja (citiram: «Ima da ti nabijem metlu u tu šugavu retardiranu blato-krvnu bulju ako ovo objaviš! Pi*do jedna maloumna!»). Ne znamo zašto je Oliver bio ljut, ali pretpostavljamo da je bio besan zbog svog najvećeg neuspeha i paćeničke taktike kojim je osigurao pobedu (na kvarno) britanskom timu.
Rita Skiter»

Pensi je grcala od smeh dok je čitala poslednje redove. Uhvatila se desnom rukom za zategnutu košulju preko svog stomaka. Tresla se od smeha dok se pridrzavala za ram od vrata, kako ne bi izgubila ravnotežu. Na kraju kada je pogledala izraze lica ljudi iz kupea, nije mogla više da izdrži i uz grohotan smeh se strovalila na pod uvijajući se od naprezanja. Iza nje su još četiri maturantkinje popadale na pod glasno se smejući i kikoćući, ne ustručavajući se čak i da upiru prstom ka sirotim grifindorcima iz kupona. Becky još uvek sedela, Frodo je napeto osluškivao smeh, ugodno se sklupčavši u njenom krilu. Ron je sedeo polu-otvorenih usta u čudu i šoku, i gutao očiuma sve oko sebe. Hari se namrštio toliko da se Tanja mogla zakleti da će mu glava eksplodirati a oči iskočiti iz duplji. Tamara je već brzo ustala i izvukla štapić režući na ležeću Pensi. Becky je izgledala potpuno smireno, čak se smeškala, zadovoljno je izvadila jedan presavijeni pergment iz džepa svojih farmerki, a zatim i jednu od 'normalskih' hemijskih-olovki.
Počela je žustro da škraba i zapisuje nešto po papiru. Primetivši to, Pensi se namesti u turski sed i sa ogromnim, odvratnim osmehom na licu, boreći se da dođe do daha od smeha, pogleda u Becky:
-Heh... heh... Šta to pišeš?
-Spisak.- odgovori Becky odsečno- Crnu listu. Spisak-Za-Pogubljenje.
-Za Pogubljenje?- Pensi se sada već malo manje smejala- Čije pog... pogubljenje?
-Da vidimo...- Becky poče da broji na prste- Pensi, Čo, i ona ružna kravetina Parvati, Lavander zato što se smejala, i... ovaj reci mi još jedanput ko je napisao taj članak?
-Ugh...- Pensi proguta knedlu- Rita Skiter. Što? Da nećeš možda i nju da ubiješ?
-R-i-t-t-a S-k-i-t-t-e-r...- sricala je Becky dok je škrabala po pergamentu- Naravno. Naravno da će svi dobiti ono što zasluzuju. Ali ne preko reda. Pensi, dušice, ti si mi prioritet. Ti, i gospođica anonimna odnosno Parvati Patil. Pa zatim i vrlo promućurna bivša-novinarka Skiterova koja svoje verbalne-izbljuvke moze da potura nekom drugom, a zatim i Lavander i Čo, jer je DRSKOST ono što ne mogu da podnesem.
Becky se ohrabrujuće nasmeja.
-Znaš Pensi ko se zadnji smeje....- Becky ustade pomerivši Froda sa njenog krila, i šutnuvši Pensi tako da je sada lagodno položila svoju patiku Parkinsonovoj na grkljan-...najslađe se smeje. Ups nešto si mi poplavela Fensi,... Trebalo bi da proveriš te disajne puteve.
Becky skloni nogu sa Parvatinog vrata posmatravši je sa visine dok je ova bolećivo trljala crveni priklješteni vrat.
-Dvoboj.- reče Becky hladno.- Večeras u ponoć. Kod Velikog Jezera. Nemoj da se nisi pojavila, Parkinsonova. Mozeš povesti i svoje «drugarice», ionako će one biti sledeće...
Svi su posmatrali sa zaprepašćenjem dok se Becky gordo vraćala do svog mesta, kada je sela, prekrstila noge i stavila Froda u svoje krilo češkajući ga smireno iza ušiju, dodala je «Parvati, uzgred budi rečeno, Oliver te nikad nije ni gotivio, uvek je govorio da vrlo ličiš na Ambridžovu i da ga pocećaš na seciranu žabu pomešanu sa balegom ciganskog konja.» Becky se osmehnula zlobno u Parvatino lice, a zatim se okrenula ka Ronu.
-O čemu smo ono pričali Rone?- reče Becky veselo i dodade- Svi koji nisu smešteni u ovom kupeu, neka odmah napuste prostoriju da ne bi doživeli izuzetno neprijatnu, naj bolniju i preranu SMRT.
Tamara, Tanja i Sanja su prsnule u smeh dok je Hari idalje zamišljeno zurio u neku daleku tačku iza prozorskog okna. Predeo je bio okupan sumrakom i poprskan zlatastim sjajem sunca na počinku. Kada je prva pomračina pritisla malene vagone, voz je počeo da usporava. Ubrzo su se začule kočnice i Hogvorts Ekspres se zaustavio na malom Hogsmidskom peronu.
Uskoro su se na desetine kočija vinule u vazduh, dok su po tmini jezera plovili mali osvetljeni čamčići predvođeni dobro poznatim i omiljenim Rubiusom Hagridom. Uskoro su se svi studenti našli u Velikoj Dvorani, polako su se rasporedili duž dugačkih, kraljevskih drvenih stolova, zamor je ispunio Dvoranu dok je oslikana Tavanica iznad njih treperila. Ron je mrmljao vidno iznerviran:
-Ma ta Rita Skiter je užasna žena! Sa njom smo imali problema i prošle, i pretpošle godine! Ali doći će njoj neko glave jednog dana!
-Doći će njoj neko glave USKORO, videćeš!- reče Beky sedajući za grifindorsku trpezu.
-Tišina! Sad će Dambldor da održi govor!- Hermiona je ustreptalo sedela na rubu stolice i nadlakćeno očekivala da se dugokosi osedeli starac pojavi i zauzme svoje mesto među profesorima. Međutim Dambldor se nije pojavio, umesto njega pojavila se profesorka Mek Gonagal u dugoj i svečanoj bordo odori po kojoj su blistale izvezene sitne zlataste zvezdice, meseci i planete.
Hermiona se našla u čudu. Otkud to da Minerva sedi ove godine na Albusovoj stolici? Čim je završeno tradicionalno razvrstavanje prvaka, Minerva ustade i raširi ruke:
-Dobrodošli na Hogvorts!- žamor je utihnuo i sada se mogla osetiti potpuna, skoro neprijatna, tišina koju je prekidao Minervin promukli glas- Kao što i sami možete zaključiti u profesorskom kadru je došlo do nekoliko promena ove sezone. Dok je prof. Albus Dambldor na vaznom poslu, ja ću ga zamenjivati kao privremena direktora Hogvortsa, takođe moram napomenuti da smo našli novog profesora Odbrane Od Mračnih Veština, koji nažalost zbog obaveza nije mogao da prisustvuje ovoj veseloj gozbi, ali videćete ga već sutra, na časovima. Dakle Odbranu Od Mračnih veština predavaće vam, i ove godine, Remus Lupin dok je stara postava profesora ostala ista. Naj ljubaznije bih vas molila da se i ove godine pridržavate pravila, i da ne bude nekih većih incidenata. Takođe bih morala da vas podsetim na pravila našeg domara Argusa Filča, koje biste trebali da ispoštujete. Perfekti, nakon završene gozbe molila bih vas da povedete mlađe studente do svojih spavaonica. Hvala.
Minerva je konačno utihnula, ponovo je počeo zamor među studentima, začuđena lica bila su iznenađenja nenadanim Dambldorovim odlaskom, kao i dolaskom Remusa Lupina na mesto profesora O.O.M.V.-a. Kada je Mek Gonagalova lupnula dlanovima stolovi se ispuniše raznim đakonijama i poslasticama, Ron je alavo dosipao sebi još restovanog krompira dok je Hermiona zamišljeno, natenane ispijala sok od bundeve. Hari je ćutao. Pogled bi mu se izgubio negde u daljini, odsutno je posmatrao sve i kao da bi na trenutke odlutao časom u neki svoj izmišljeni svet mašte. Nije ga čak ometalo ni Ronovo glasno mljackanje, čačkanje zuba, i nagle pojave Ser Nikolasa, odnosno Skoro-Obezglavljenog-Nika koji je svaki čas prolazio kroz trpezu ne bi li se pozdravio sa starim i upoznao sa novim grifindorskim studentima. Posle završenog jela Sanja ustade od stola.
-Gde ćeš?- upita Tamara radoznalo.
-Mhhhm...-promrmlja Sanja pocrvenevši- Paaaa... ovaj verovatno niste znali ali ja sam ove godine prefekt.
-Zaista? Ti i ko?- upita Tanja smeškajući se provokativno.
-...i ja.- reče Hari ustajući od stola polako. Sada je izgledao potpuno odsutno i neveselo a njegovo raspolozenje se iz trenutka u trenutak menjalo.
­-Sanja- okrete se Becky koja je očigledno već bila obaveštena o ovoj «maloj» pojedinosti –Hoćeš li pristati da mi praviš društvo kod jezera noćas u ponoć? Volela bih da ti, Tamara i Tanja budete tamo.
-Naravno! Zar misliš da bih propustila to fenomenalno spuštanje one sliterinske zmijetine Parkinson!? Ni za živu glavu! Da znaš da dolazim pa makar crkla!- reče veselo Sanja namignuvši joj, a potom podiže ruku- AJMO GRIFINDORCI OVUDA! PRATITE ME!
Tamara i Tanja su polako krenule sa Becky, Ronom i Hermionom dugim stepenicama do grifindorskog boravka. Žustro su raspredale o Lupinovom povratku i sladile se već unapred izvojevanom pobedom nad Pensi Parkinson, dok su iza njih veselo trčkarali Frodo i Krušenks.

-POGLAVLJE 8-

Kazaljke velikog, baroknog, zidnog sata u grifindorskom dnevnom boravku pokazivale su tačno jedanaest časova i trideset minuta. Još samo trideset minuta do ponoći. Grifindorski boravak je bio neuobičajno pun za ovo doba noći, pet osoba su vodile «ozbiljnu» raspravu.
-Idalje mislim da je to glupost! Šta ako te... šta ako te povredi?!- Ron je urlao izbezumljenog izraza lica gledajući u Becky.
-Rone... Znaš na koga mi sad ličiš?- reče Becky prestajući da glanca krpicom svoj štapić. Ustala je sa fotelje i šapnula Ronu nešto posle čega je počela da se neobuzdano kikoće. Ron je pomalo pocrveneo, a njegovi obrazi su pritom dobili vatrenu boju njegove polu-duge kose.
-Ali... ja se samo brinem. Jel si sigurna da nećeš da i ja pođem tamo? Čisto da ti se nađem ako bude bilo, ovaj, nekih tehničkih problema. A?- Ron zabrinuto pogleda u Becky.
-Ne, Rone.- Becky odmahnu glavom premeštajući štapić iz ruke u ruku i stiskajući usne- Ti si jedan zaista drag dečko, jedan divan mladić i odan prijatelj... Ali ne mogu ti dozvoliti da pođeš sa mnom. Dobro znaš da su dozvoljena samo tri 'svedoka' sa svake strane. Što se Parkinsonine strane tiče sigurna sam da će se tu naći Petilova, Čo i Lavander. Što se moje strane tiče podržaće me Tanja, Sanja i Tamara. Mislim da će to biti sasvim dovoljno. Zar ne?
-Da... dobro kako god ti zeliš...- reče Ron dok mu je lice poprimalo boju zrelog paradajza zbog malopre izrečenih komplimenata kao što su 'dragi dečak' 'divan mladić' i 'odan prijatelj' –Pa onda dobro, želim ti... ovaj puno sreće! Sredi te alapače.
Čudno je to kako Ron nikada u zivotu nije sebe smatrao mnogo hrabrim. Te noći promenio je mišljenje, nešto ga je nateralo da prisloni usne uz Beckin obraz i da joj poželi uspeh na predstojećem dvoboju.
-Hvala.- osmehnu se Becky dok je posmatrala kako se Ron odaljava ka muškoj spavaonici. –Veruj mi, ovu noć neće lako zaboraviti!
Kazaljke teškog ukrašenog sata su se poklopile i začula se tiha i prigušena zvonjava.
-Pa... mislim da je vreme.- reče Becky tiho. Sanja je ustala sa troseda, a Tanja i Tamara su učinile to isto.
-Je si li ga donela?- Sanja upita zagonetno.
Umesto odgovora Becky se približi levom zidu boravka. Primaknuvši svoje duge i vitičaste prste oslikanoj tapiseriji na kojoj su srednjovekovne veštice i čarobnjaci lovili skrivalicu, pokucala je blago dvaput a sa usana joj skoro nečujnim šapatom prokliziše reči «Fortuna Nefas». Jedna pločica ispod tapiserije se okrenu blago skliznuvši u stranu. Sada se umesto jednog dela tapiserije (onog na kome je bila prikazana skrivalica) nalazila naizgled tamna praznina.
-Lumos.- prošapta Becky a na njenom se štapiću stvori plavičasto-bela svetlost koja obasja unutrašnjost tajne pregrade. Sada su se mogli nazreti obrisi par predmeta koji su bili skriveni u pregradi. Becky se osmehnu zavukavši ruku u pregradu. Niz njene tanke prste skliznu lagani, prozirni zelenkasti materijal. Bio je hladan i gladak poput krljušti i mekan i gizdav poput najfinije svile.
U drugim rukama, uz štapić joj se obre komad presavijenog pergametna. Tamari se ote uzdah oduševljenja propraćen glasnom psovkom.
-Svetog mu sranja!- Tamara nije mogla da prikrtije čuđenje- Odkud za ime sveta to tu?!
Becky se ponovo osmehnula, i kucnuvši po tapiseriji tri puta «Culpa Malum» jedna od poluga se okrete i skliznu natrag na svoje mesto. Tapiserija je ponovo izgledala netaknuto.
-Misliš za pregradu?- upita Becky dok je napeto gledala na sat.- Pregradu sam otkrila još prošle godine, kada sam čamila u boravku posle uspešne utakmice, pomislila sam da se simbol «Skrivalica» ne koristi samo u kvidiču, pomislila sam da bi to bilo idealno mesto za tajnu pregradu, malo sam procunjala po biblioteci uz sveopšto negodovanje madam Pins. Slučajnost... Ipak dobro mi je poslužila. Ali nemamo sad vremena za razgovor, ne želim da Pensi pomisli da se neću pojaviti.
Becky jednim pokretom ruke prebaci veliki ogrtač preko sve četiri. Portret se pomeri u stranu, dok je dama sa portreta glasno hrkala.
-Lumos!- prošapta Becky zaogrnuta nevidljivim pokrivačem. Sada je ispred sebe imala jasno vidljivu 'Banditovu mapu'.
-Bokca mu! ODKUD T...- Tamara još jednom htede da glasno opsuje ali je Sanja «diskretno» nagazila.
-Pst!- prošapta Sanja uprevši kažiprst u jednu tačkicu na mapi iznad koje je bilo ispisano mastiljavim slovima «Severus Snejp»- Zar zeliš da nas Snejp ili Filč uhvate?!
-Aaa da da...- prošapta Tamara klimnuvši glavom.
Tiho su se spuštale niz stepenice pokušavajući da prikriju svoju nespretnost. Becky je bila užasno smotana, pogotovo u napetim situcijama kao što je bila ova. U jednoj ruci je držala mapu, a u drugoj, zgrčenoj i izdignutoj svetleći štapić. Tamara i Tanja su pridrzavale nevidljivi ogrtač sa strane.
Becky se ugrize za usnu.
-Do vraga!- prošapta namrštivši se dok je pokazivala tri stativne tačkice na banditovoj mapi. –One su već stigle...
Prošli su neopazeno pored Filča i gospođe Noris, iako je mačka zastala na trenutak da pogleda pošto joj se hitar (i pomalo čujan) hod osoba pod nevidljivim ogrtačem učinio sumljivim. Ipak, neprimetno su se sikrali iz zamka. Ulazne kapije zamka nisu bile zaključene tako da su bez većih poteškoća stigle do jezera. Čim je videla kako se Pensi unezvereno poput divlje zveri šetka gore-dole, i smeje sa svojim «drugaricama», Becky zbaci ogrtač tako da su se četiri grifindorke sada jasno nazirale pod srebrnkastom mesečinom. Blagi snopovi mesečine prelamali su se po mirnoj i hladnoj površini jezera. Noćni mir remetio je samo užasan smeh jedne sliterinke, revenklovskog tragača Čo Čang, i dve maturantkinje iz grifindora.
-Ohoho... vidi, vidi- reče Pensi uz sarkastičan osmeh- Pa ko nam se to pojavio? Četiri mamine uplašene devojčice. Zar nije vreme da budete u krevetu? Ili kasnite zato što ste prvo morale da presvučete pelene?
Pensi je dobijala podršku (smeha) od njena tri svedoka. Becky ovo nije smatrala smešnim, ni duhovitim, a po izrazima lica Tanje, Sanje i Tamare, moglo se pretpostaviti da ni one nisu shvatile «šalu».
-Štedi vazduh Pensi: Trebaće ti.- Becky je grčila šake u pesnice dok su joj se oči skupljaje kao kod zvečarke koja se sprema za napad.-Ili možda bolje da ti odmah skratim jezik? Ali ne brini, ako se mrštiš zbog toga što planiram da ti skratim jezik, ionako se Drako nikada ne bi ljubio sa tobom! Šteta nećeš više moći da ga zadovoljavaš klečeći.
Becky se nije smejala ali su joj se usne same razvukle u zločest osmeh. Pojavio se neki čudan sjaj unutar tame njenih zenica. Da su je malo bolje pogledali rekli bi da ne liči na sebe. U njoj nije postojala ni najmanja mrva saosećanja ili milosti. Mržnja i negativna energija unutar nje su se oslobodili poput zveri koja čeka da ubije, koja lovi svoj plen ne zato da bi opstala, već samo zato da bi ubila, poput predatora koji se spremao da rasparča i uništi svaku želju za životom kod svojim neprijatelja. Becky više nije mogla da se kontoriliše:
-Hajde da završimo sa ovim za svagda, Parkinsonova!- reče Becky izvukavši svoj štapić i uperivši ga pravo u glavu podle sliterinske devojke.
Pensi je pomalo ustreptala, kolena joj klecnuše. Drhtavom rukom je izvadila štapić nespretno ga uperivši u Beckine grudi.
-Hajde Pensi! Oćeš da me ubiješ?- Becky se smejala bez trunke straha i oklevanja. –Ajde Parkinsonova. Gađaj! Stojim ti na raspolaganju! Da li si ikad ubila neko stvorenje? Ja jesam. I to puno puta. Gledala sam ih kako cvile dok izdišu poslednjim atomima snage, gledala sam ih kako padaju mrtvi bez reči, sa druge strane štapića... Ja umem da ubijam Pensi. Zato bolje da me ubiješ odmah inače ću ja tebe. Ubij ili budi ubijen!
Pensina drhtava ruka nespretno je uperila vrh štapića ka Becky.
-Rictusempra!- Pensi povika očajnički u nadi da će njena čin potrefiti metu ali Becky se izmače u stranu, čvrstim koracima je grabila ka Pensi dok je ova samo uplašeno stajala nemoćna da izgovori ni jednu zaštitnu čin.
-Expelliarmus! Stupefy!- vikala je Becky vešto ciljajući u Pensi. U istom trenutku Pensin štapić našao se kod nje u rukama dok je Parkinosnova uz tup udarac pala na travu pored jezera. Becky je prišla, nije znala šta radi ili NIJE ŽELELA da zna šta radi. Prišla je okamenjenoj Pensi koja je sada ležala na zemlji potpuno paralisana. Jezero je bilo tu pored, i u naletu besa Becky iz sve snage šutnu Parkinsonovu tako da je njeno ukočeno telo počelo da nestaje u tamnoj i ledenoj vodi dubokog jezera.
-Čo, Parvati vadite je: ne želim da mi voda oduzme slavu!- reče Becky ljutito dok je posmatrala Pensine drugarice kako je vade iz vode.- Hajde Pensi bori se! Ennervate!
Kontra čin je pogodinla Parkinsonovu i ona je ponovo mogla normalno da se kreće.
-Z... Zašto s-si... t-to uradila- promuca Pensi zbunjeno gledajući u Becky- Zašto... si... b-bacila kontra-čin?
-Sigurno NE da bih te spasla.- reče Becky žmirkajući u Parkinsonovu pri slaboj mesečini.- Želim poštenu borbu.
-Hajde da se nagodimo... možemo da se dogovorimo... evo, evo ja ću sutra svima priznati da si me pobedila... j-ja -Pensi je sada već molećivo gledala u Becky, ali hladan izraz Beckinog lica govorio je da večeras neće biti praštanja.
-NE! Nema dogovora između zmije i lavice! Hajde Pensi gađaj! Tvoj potez... mudro ga iskoristi jer će ti to možda biti i poslednji!- reče Becky dok je nervozno kružila oko uplašene Pensi, tek kada se Becky okrenula da vidi je su li njene tri drugarice tu iza nje Pensi je skočila i vrisnula smrtnu kletvu:
-Crucio!
Mlaz crvenkaste svetlosti poleteo je ka Beckinom potiljku, Sanja je zavrištala dok joj je izraz užasa prošao preko lica, ipak Becky odskoči u stranu i otkotrlja se preko travnjaka. Već sledeće sekunde bila je na nogama, besnija nego ikada do sada, i spremna za svoj novi napad.
-E sad je dosta!- trčala je pravo, ispružene desne ruke ciljajući u Pensinu glavu.- DELERTIUS!
Istog trenutka kada je ljubičasti zrak svetlosti pogodio Pensi, ona jednostavno nestade. Čo, Lavander i Parvati zavrištaše.
-Šta si to uradila?!- Parvati joj se unela u lice.- Vrati je nazad!
-Ne pada mi napamet!- reče Becky.-Čak i ako je vratim, moraće u Askaban zbog kletve kojom je pokušala da me ubije. Ta kletva je strogo zabranjena...
-...BAŠ KAO I ČAROBNJAČKI DVOBOJI!- uzviknula je Parvati dok su joj suze kapale iz ugla oka bešumno skliznuvši niz njene okruglaste obraze.
-Zar je ovde uopšte i bilo dvoboja?- Becky se osmehnu i pogleda u Parvati, pre nego što je Parvati uspela da skonta čemu taj smešak, Becky uperi štapić u nju «Obliviate!». Parvati istog trenutka pade na travu bez svesti, upravo je dozivela «malo» brisanje pamćenja. Čo je vrisnula i zajedno sa Lavanderovom počela da trči ka zamku.
-ZAUSTAVITE IH! ZAUSTAVITE IH, DOĐAVOLA!- Becky je vikala svojim drugaricama. Istog trenutka su i Tanja i Sanja i Tamara izvukle svoje štapiće i krenule u susret Lavnderovoj i Čo.
Vazduhom su počele da proleću različite čini.
-Furnunculus!- na kozi Čo Čang su se pojavili ogavni zeleni gnojni mehurići, a Čo je počela da poprima izgled žene-žabe.
-Reducto!- uzviknula je Lavander ali se Tamara na vreme odmakla i izbegla sopstveno uništenje.
-Locomotor mortis!- Tanjina čin je uspela a noge Lavander Braun bile su uspešno spojene u jednu celinu.
-Petrificus Totalus!- gnojava Čo je uspela da pogodi Tanju čije je telo sada bilo potpuno skamenjeno.
-Finite Incantatem!- uskliknula je Becky odbivši pritom jednu od kletvi koju joj je Lavander uputila.
-Tarantallegra!- uskliknu Sanja uspešno bacivši ovu jaku čin na Čo Čang koja sada nije mogla da prestane da igra.
-DOSTA! Mobilicorpus!- uzviknu Becky dok je nevidljivo uže vezivalo i obvijalo igrajuću i gnojavu Čo čiji su sada gnojni mehurovi na koži počeli da prskaju i rasipaju grozni i ljigavi zeleno-beli gnoj, njenu drugaricu jednonogu Lavander i onesvešćenu Parvati kojoj je pamćenje u potpunosti bilo izbrisano.
-Ennervate!- uskliknu Sanja naciljavši na okamenjenu Tanju, grč je nestao i Tanja ustade.
-Zar ne mislite da treba da bacimo još jednu čin brisanja pamćenja... za svaki slučaj?- upita Tamara pomalo zabrinuto.- Ne bi bilo dobro da nas provale!
-Samo izvol'te.- reče Becky dok je posmatrala tri defektne devojke svezane nevidljivim konopcem koji im nije dozvoljavao ni da mrdnu.
-Obliviate!- uzviknuše Tanja, Sanja i Tamara u isto vreme dok su njihove čini pogodile svezane devojke mahinalno ih onesvestivši.
-Delertius!- zrak svetloplavičaste svetlosti iz vrha Beckinog štapića je pogodio malu svezanu grupicu koja nestade u sekundi.
Osvrnule su se oko sebe. Nije bilo nekih većih tragova borbe. Osim što je Becky imala malu posekotinu na levoj strani vrata, a Tanja bila okamenjena pa povraćena u normalno stanje. Nevidljivi ogrtač se presijavao na srebrnkastim i mekim zracima meseca, na metalik-zelenoj travi par metara pored njih.
-Mislim da je bolje da krenemo...- reče Tanja pokupivši svilenkasti ogrtač sa trave i prebacivši ga preko sebe i svojih drugarica. Becky izvadi Banditovu Mapu iz dzepa. Ovoga puta nije bilo nikog u hodniku, samo jedna tačkica je treperila negde blizu Zabranjene Šume, iznad tačkice izvijenim slovima pisalo je Erik Dimaux-Lestrange.
-Ko je Erik Kako-već-Lestrejndž?- upita Tamara šapatom.
-Lestranž. Ne znam. I ne želim da otkrijem.- prošaputa Becky. –Bilo bi bolje da požurimo do spavaonica, pre nego što neko primeti da nas nema.

***

-Ne...Ne...Nemoj! Umrećeš! Nemoj! Ti nisi svesna koliko te...Volim! Volim te! Ne! Nemoj! Zašto to radiš?! Umrećeš! Ne!- Ron je mrmljao u snu dok je hrkao i prevrtao se po krevetu.
Hari se probudio i pogledao dijagonalno od sebe. Ron nije imao običaj da priča u snu, a i kada bi pričao u snu, obično bi to bilo o paucima koji igraju kvidič ili o tome kako je u Medenom Vojvodi nestalo Berti Botovih bombona... Ovog puta je bilo drugačije. «Ti nisi svesna koliko te volim!» Šta je to sad, dođavola, trebalo da znači?! Ubrzo je ponovo nastala tišina isprekidana ujednačenim i sinhronizovanim hrkanjem grifindorskih momaka. Hari doduše nije mogao da zaspi, ponovo je osetio snažan poriv da nekog ubije. Kako je samo želeo da tog trenutka skoči na Ronov krevet i da ga zadavi golim rukama. Bez posebnog razloga. Jednostavno: želeo je krv, želeo je da ubije. To je bilo uzbuđenje jače od bilo kog drugog, i jedva da je mogao da se kontroliše. Pokrivši se plavim baldahinom preko glave počeo je tiho da pevuši «In the dark of the night evil will find him, in the dark of the night evil will rise...».

-POGLAVLJE 9-

Septembar je svojim jesenjim dahom polako počeo da odmiče i nestaje u tami Zabranjene Šume dok je započeti oktobar doneo mirise pečenih bundeva, cimeta i suvog ožutelog lišća. Još nije bilo svanulo kada je visoki smeđokosi mladić, zamagljenog pogleda i iscrpljen od putovanja, stigao blizu drevnih zidina Hogvortsa. U tami svog uma još uvek je mogao da čuje zvuke prethodne noći – vodu koja udara o bokove broda, uranjanje vesla u vodu, šapate preko površine jezera neobasjanog mesečinom – dok je mali čamac zaranjao u vrtlog dobro poznatog jezera Loch Ness i izranjao u Hogvortskom jezeru čekajući prvu svetlost da se probije kroz oblake. Kada se mladić iskrcao iz čamca, nebom je tek počela da krvari blaga izmaglica crvenila iznad Zabranjene Šume, ističući siluete iskrivljenih obličja tog drevnog drveća. Mladić je zadobovao pesnicama po vratima kako bi podigao nekog od kućnih vilenjaka iz postelje da mu otvori ulazna vrata zamka. Nije bilo nikog...
«Verovatno je isuviše rano» pomisli mladić dohvativši se mahinalno za vrata koja su se sama od sebe, bez imalo škripe otvorila. Smeđokosi se zatim žurno uputi, preskačući po dva kamena stepenika, ka direktorovim odajama. U vlažnoj tami, pred svitanje, koja ga je okruživala, primetio je lelujanje bagremova na ranojutarnjem povetarcu. Ovo drveće krkih grana i otežalih cvetova, svakog proleća bi odenulo Hogvorts u bogato zlatno ruho. Ti divni cvetovi su mu bili posebno dragi iz nekih privatnih razloga, a sada - na ovom mestu, budili su bujicu uspomena koja bi se stapala i pretvarala u lavinu snažnih emocija. Vireći iz niša i kroz lukove, ovo čudesno bilje kao da je prodiralo u svaku poru zamka. Čak i sada, dok je On išao krivudavim hodnicima i peo se uz dugo spiralno stepenište, udisao je njihov težak miomiris koji je podsećao na miris tamjana što se izvija iz kandila, uvlačeći se u pukotine u senci usnulog zamka i vrtložeći se u pijanim virovima oko podnožja jezera. Bagrem: sveto drvo, poslednje je cvetalo, a cvetovi su sada bili već prezreli i otežali, u svojoj umirućoj lepoti ispunjavali su prazninu koje su stvorile jesenje kiše uništivši svaki sasušeni listić, cvet i travčicu. Bagrem se naravno, uporno i ponosno održao...
-Ah, dragi dečače nisam očekivala da ćeš tako brzo stići...- osmehnu se Minerva pomalo sneno.
-Da. Čim sam primio vašu sovu, instantno sam uzeo čamac na Loh Nesu i prebacio se na Hogvortsko jezero.- mladić klimnu glavom duboko uzdahnuvši.
-Koliko je prošlo.... Dve, tri godine?- Minerva upita nostalgično.
-Ovo je druga godina... – reče mladić smeškajući se.
-Čini mi se kao da je juče bilo kada sam pre osam godina, u Grifindoru naišla na nasmejanog, tvrdoglavog i upornog jedanaestogodišnjeg dečačića...
-Da. Heh... oduvek sam bio tvrdoglav, zar ne? Pa dobro, gde bih mogao da ostavim prtljag i da se smestim?
-O, da. Bojim se da više nećeš moći da spavaš u grifindorskim spavaonicama, mada ne znam da li bi ti bilo draže da deliš sobu sa profesorom Snejpom i Kvirelom... Možda ako...- Minerva se trudila da smisli praktično i podnošljivo rešenje pošto je primetila mladićevo namrgođeno čelo pri pomenu Severusovog imena.- ...U redu. Mislim da imam rešenje. Za sada, pošto sam sigurna da si veoma iscrpljen od puta, možeš da odeš do grifindorskih spavaonica, verujem da tamo postoji jedan prazan krevet, a do večeri će biti spremna posebno tvoja soba u Istočnoj kuli zamka.
-Hvala profesorka, to mi zaista mnogo znači...- reče mladić klimnuvši glavom i okrenuvši se da pođe ka grifindorskoj kuli.
-Da ne zaboravimo: lozinka za ulazak u boravak je 'Carpe Diem', i... Hvala ti. Zaista cenim što si tako brzo došao. Da ti nisi pristao ne znam kako bih našla zamenu. Ipak to nije tako priželjkivano mesto, a i shvatam da si morao da napustiš svoj dosadašnji posao, bolje plaćen, zasigurno,... Ja... Hvala ti puno. Škola će ti se jednoga dana odužiti za ovu uslugu.- Minervi su zasuzile oči dok je sa ponosom gledala u svog bivšeg učenika.
-Ma dajte profesorka... Naravno da ću pomoći školi ako me treba. Osim toga, ima puno ljudi u ovoj školi koje jedva čekam da vidim. Raspored časova koje ću držati će biti gotov do tri sata, po dogovoru, jel?
-Da. I molim te... drži se podalje od nevolja, intriga i skandala, ne bismo želeli i ministarstvo za vratom?- Minerva reče nešto strožim glasom.
Mladić klimnu glavom i izgubi se negde iza ugla.

***

-Hari! Hari! Budi se. Zakasnićemo na Herbologiju!- Ron je sedeo na ivici Harijevog kreveta drmusajući ga «nežno» u pokušaju da ga razbudi.
-Rone?- Upita Hari sneno.
-Da?
-GUBI SE IZ MOG KREVETA! NESTANI!- prodrao se Hari mrzovoljno šutnuvši pritom Rona koji je uz tup udarac skliznuo sa kreveta.
-Ali Hari... Hari... moramo da idemo. Šta je s' tobom?- Ron je ustao otresavši odoru i namrgođeno odustao od ideje da razbudi Harija. Umesto toga se pretvarao da traži nešto u svom kovčegu s' knjigama.
Hari je štaviše bio budan. Vrlo mrzovoljan ali budan. Lice mu je nekako bilo bledo, a oči upale i zakrvavljene, podočnjaci su se jasno ocrtavali iznad izbačenih jagodica. Namrštivši se Hari hitro ustade, navuče odoru na brzaka i istrča iz spavaonice. Ron se polako okrete i osmotri Harijev neuredan krevet. Šta mu je? Od početka školske godine ponaša se sve gore i gore. Nepodnošljivo urlanje, napadi besa i histerije, mrzovoljno ćutanje i taj zagašeni sjaj u njegovim dubokim zelenim očima. Ron je znao da nešto nikako nije u redu, ali nije mogao da sazna šta... O ovome je mnogo puta raspredao sa Hermionom. Ona je to sve konstatovala kao «zakasneli pubertet» kod pojedinih dečaka i «iznurenost učenjem». Ron se nije slozio sa tim. Baš kada se spremao da sedne na prazan krevet u muškoj spavaonici, nešto ga je sprečilo. Činjenica da krevet više nije bio prazan nije ga uplašila, ali ga je iznenadila. Ko bi to mogao da bude? Šejmus i Li su već sišli na nastavu, Hari je upravo mrzovoljno napustio spavaonicu, dok su svi ostali idalje spavali u svojim krevetima. Ron se pažljivo i tiho nagao nad osobu koja je mirno svijena dremala na krevetu. U trenutku kada je ugledao dobro poznato lice Ron prekri usta rukom kako bi sprečio vrisak. Kako je moguće da se vratio!?

***

Jedno od prednosti časova Herbologije jeste što ste mogli neometano da pričate, što staroj profesorki Spraut nije baš mnogo smetalo. Dok su neki sa netremicom posmatrali rast i razvoj 'Brzocvetajućih mahuna' drugi su čavrljali o predstojećem balu za Noć Veštica, i kvidič utakmicama koje su se bližile.
-Nisi nam rekla ko je tvoj partner za Noć Veštica?- reče Tamara zevnuvši.
-Moj?- reče Becky pomalo zbunjena.
-Ma daaaaj! Nemoj sad da se praviš naivna! Znamo da su te mnogi pitali...- reče Tanja gledajući u Becky.
-Ummm... ja, zaista, ne... ja, ovaj...- Becky je počela da upliće prste i lomi ih.
-Ha! Nećeš da kazeš! A znam da te je Fred pitao!- reče Sanja smeškajući se- Kao i Ron i Šejmus i onaj Revenklovski jurišnik... kako-se-ono-zvaše. Hehehe...Čak te je i neko iz Sliterina pitao. Ali naravno tu tajnu ću čuvati! I samo da znaš da ja SVE ČUJEM – SVE ZNAM!
-Džordž ide sa mnom!- reče Tamara.
-Da, znam. Slušaj Sanja: odbila sam ih... Znaš ne mogu da idem sa njima. Jednostavno ne mogu. Videćemo već sa kim ću ići, možda... Ali ne bih nekako...- Becky je ostavila misao nedorečenu.
-Aha! Onaj Sliterinac! Pa ne krivimo te srce, baš je sladak! Šta mu fali dođavola?!- Sanja se lukavo osmehnu.- Što se mene tiče mislim da ću ići sa nekim poštenijim kao što je...
-HARI! A?- Becky uskliknu- ZNAM! ZNAM! Mada pitali su te i Li i Longbotom i onaj iz Haflpafa, pa onaj iz Revenkla khm khm...- Becky se namerno zakašlja kako ne bi morala vulgarno da završi rečenicu.
-A taj sliterinac?- upita veselo Sanja.
-Da. Mislim da ću ići sa njim.- Becky se osmehnu- Čisto iz zabave znaš...
-A o kome to govorite? O kom tačno sliterincu je reč?- upita Tanja pomalo tužno, napeto kao da strepi da će čuti ono što ne želi.
-O ne brini, nije onaj koji ti se sviđa.- namignu joj Becky.
-Hah... Molim? Ovaj kako to misliš «onaj koji ti se sviđa»??- upita zaintrigirana Tanja.
-Znaš Tanja, za ubuduće, nije baš naj sigurnije ostavljati otvoren dnevnik kad je Džini u blizini...- prošaputa joj Becky.
-DŽINI?! UH! TA MALA NAPAST!- Tanja razjareno reče prekinuvši Sprautovu u pola rečenice.- Ne mogu da verujem da je čitala moj dnevnik! Ali kako ti onda znaš za to?
-Pa... recimo da mi je rekla u poverenju.- Becky zakoluta očima.- meni, Sanji, Hermioni, Luni,...
-Dosta!- reče Tanja prekrivši lice rukama- Ne mogu da verujem da sada cela škola zna da se ložim na...
-Gospodine Melfoj! Molim vas pazite kako zalivate tu Brzorastuću mahunu!- podviknu Sprautova- To je to deco. Čas je gotov, vidimo se sledeće nedelje u ponedeljak u devet i trideset do tada mozete pročitati u udžbeniku koje je najbolje područije za gajenje mahuna.
Tanja je crvenela dok su izlazili iz botaničke bašte:
-Vratiću joj to kad-tad!
- Misliš kao što smo «vratile» Čo, Pensi, Lavanderovoj i Parvati?- zakikota se Tamara.
-Znate šta? Ne mogu da verujem da su svi progutali priču o tome kako su «pobegle»!- reče Sanja osmehujući se oduševljeno.
-Hej tiše malo počinile smo ozbiljno krivično delo. Zato jezik za zube ako nećete ministarstvo na grbači!- Becky se osvrnu oko sebe kako bi proverila da niko ne prisluškuje.- Mislim da bismo trebale da napravimo društvo 'Osvetnika' nešto tipa: dobri likovi koji svet pročišćavaju od korumpiranih ljudskih jedinki...
-Kakva sjajna ideja! A da se zovemo «Amazonke»?- upita Tanja srećno.
-Ne! To je već profurano. Može jednostavno «OSVETNICE» dok ne smislimo bolji naziv. Ok?- Becky se osmehnu dok su sve četiri devojke hrlile ka zamku.

***

''Svakog eona, kada za vreme prolećne ravnodnevice sunce počinje da se uzdiže naspram pozadine novog zvezdanog sazvezđa, Bog silazi na zemlju i rađa se u telu smrtnika. Bog živi među smrtnicima do svog sazrevanja, zatim sebi dozvoljava da bude žrtvovan, odbacuje telo koje je zatvor i vraća se u vaseljenu. Pre svoje smrti Bog prenosi sveopštu mudrost samo jednom izabranom smrtnom biću. Ali da bi ta božanska mudrost bila obelodanjena u hronološkom vremenu na zemji, ona mora biti utkana u tkanje od čvorova koje predstavlja preseke duha i materije u celoj vaseljeni.''

Plavokosi mladić je ponosito stajao na obali ispred Hogvortskog zamka, sunce je već zašlo za obzorje obojivši jezersku vodu krvlju. Uskovitlana magla kotrljala se preko jezera poput sumpornih isparenja koje se izdižu iz dubina. Melfoj je očigledno bio izgubljen u mislima i ćutao. Nije bio potpuno nalik svom rođaku: Draku, koji bi uvek dobijao ono što je želeo, i koji je van svake sumnje u svakom trenutku bio centar pozornosti i pažnje. Balder Apolo Del Fabo Melfoj.... to je svakako bilo isuviše dugačko ime za sedamnaestogodišnjeg mladića. Nepotrebno zadržano prezime njegove majke, polu-grkinje, to 'Del Fabo' na kome je ona insistirala i oca, koji je poticao iz loze Melfojevih. Melfoj je bilo prezime na koga je on bio veoma ponosan. Nikada nije uspeo da odgonetne značenje svog imena do kraja. Tražio je značenje u rečnicima, različitim knjigama magija i napitaka, magičnih enciklopedija,... Uzalud. Na prvi pogled ne bi moglo da se kaže da je ovaj mladić bio jedan od Melfoja, iako je imao identične plave oči i veoma svetlu kosu. Ali u njemu je gorela vatra, vrela krv u njegovim venama, i srdačan osmeh, kao i onaj 'poseban' sjaj u očima. Bio je nešto viši od svog bratanca Draka, i nešto viši od većine Sliterinaca, jer je dostizao zapanjujuću visinu od oko metar devedeset i osam. Na svoje telo nije mnogo pazio ali ono je jednostavno oduvek bilo - savršeno. Perfekcija u svakom mišiću i nagibu. Sreća ga je celog zivota pratila ali ga nikada nije sustigla. U blagi sumrak magla je progutala obalu ispod. Ubrzo će pasti noć, a Ona se još uvek nije pojavila. Da li je dobila sovu koju joj je poslao? Čisto iz dosade Fabo je uzeo dva belutka sa obale i počeo da kreše kremen o kamen kako bi stvorio varnice. Voleo je varnice... i vatru. Bilo je nečeg fascinantnog u samom plamenu što ga je opčinjavalo.
Nije ni primetio priliku koja mu se hitrim korakom priblizavala.
-Dakle... O čemu si želeo da razgovaramo?- upita prilika sa kapuljačom preko glave.
-Ah da... ipak si došla.- prošapta Fabo i okrete se.
-Da Baldere Del Fabo Melfoj, došla sam. Ali ne znam zašto...- reče zenski glas ispod kapuljače.- Ne znam zašto si želeo da se sastanemo baš ovde, i da razgovaramo. Znaš da je rizično. Neko bi mogao da nas razotkrije... Šta ako saznaju?
-Pa šta? Pa šta i da saznaju? Da se volimo! Neka znaju i treba konačno da saznaju!- plavokosi mladić je planuo poput vatre dok su mu se oči caklele i žarile u pomračini.
-Je si li ti lud?! Pa ja sam obećana drugom!- reče devojka- Ne sme niko, ali NIKO da sazna za nas. Da li si me razumeo?
-Obećana... ali voliš mene, zar ne? VOLIŠ ME, ZAR NE?!- očajno uskliknu Fabo, ali nije bilo odgovora... samo tišina... prilika pod kapuljačom ga je pomno posmatrala shvatajući da bes u njemu ključa.
-...Nisam ovde došla da bih pričala o tome. Želim da znam zašto si je pitao da ide sa tobom na bal.
-Pa... ti očigledno nisi htela. Ona je prelepa. Uostalom nisi TI jedino žensko na ovoj planeti!- obrecnu se Del Fabo.
-A TI izgleda nisi normalan, pa ćeš da izgubiš i ono što imaš! Zbogom!- reče plačnim glasom prilika u ogrtaču, okrete se da ode ali je čvrst stisak ruke zaustavi.
-Pusti me.
-Ne.
-Pusti me.
-Neću.
-Pusti me!
-Ne možeš sad da odeš.
-Pusti me ODMAH!
-Znaš li koliko te noćas želim?
-Odlazi...
-To si rekla i prošle noći.
-Ali sada to zaista mislim: ODLAZI.
Mladić zavuče ruke pod kapuljaču a onda prisloni usne uz njene.
-Ne želiš da odem. Trebam ti. Trebao sam ti od septembra. Od prvog dana kada si me videla.
-Ne. Ne trebaš mi ti, budalasti dečače! Odlazi sad.
-Istu stvar govoriš svako veče već mesec dana... Ali duboko u sebi znaš da to želiš isto koliko i ja. Želim da ova veza uspe. Kad ćeš više da priznaš sebi i drugima da smo zvanično par?
-Nisi valjda nekome rekao?!
-Ne... Ali sve više želim da kažem nekome. A ne mogu. Znaš li koliko sam srećan? Ne mogu više to da držim u sebi!
-MORAŠ! Baš si pravi Sliterin!
-Šta bi to sad trebalo da znači?!- plavokosi se namršti.
-Hm... zmijo...- ženski glas se zakikota.
-Jasno, lavice. Da li si za šetnju?
Glasovi su se izgubili u pravcu Zabranjene Šume. Ponoć je odavno bila prošla ali još nije svanulo. Dve osobe su sedele na trosedu u grifindorskom boravku, čekale da ona druga progovori i pazile da se vatra u kaminu ne ugasi. Crnokosa devojka i dečak-koji-je-preziveo. Bili su veoma tihi dok su sedeli prekrštenih nogu jedan pored drugog, dodirujući se samo vrhovima prstiju, u nadi da će se pre isteka noći nešto dogoditi, da će Hari konačno imati viziju na koju je čekao proteklih sedamnaest godina, i isto toliko puta. Mesec je već bio nisko na zapadnom obzorju i ugarci vatre su još samo tinjali. Mogla je da vidi Harijevo dugačko i lepo bledo lice. Zurio je u nju, kao da je izgubljen u nekom snu. Zenice su mu se raširile pojačavajući hipnotičku moć tih prodornih smaragdnih očiju ispod gustih, tamnih trepavica. Sanja je prekinula ćutanje:
-Hari, reci mi šta se to dešava sa tobom?- prošaptala je nežno.
-Ja... ne znam.- reče Hari pognuvši glavu, u uglovima oči su mu vlažile dok je odmahivao glavom.
-Hajde... meni možeš sve da kažeš Hari.- reče Sanja tiho stavivši mu ruku na rame. Kao reakciju na ovaj nežni dodir pun topline Hari je uzdrhtao od zadovoljstva.
-Da. Mislim da... mislim da me neko opseda.- uzdahnu Hari i nastavi- Nekad ne znam za sebe, punim se besom, strepnjom, strahom i tugom, kao da doživljavam tuđe emocije a ne svoje. Nekad jednostavno ruka potegne štapić sama... Osećam da gubim kontrolu. Znaš... Gubim kontrolu nad samim sobom.
-Da li si rekao Dambldoru ili Minervi?- Sanja upita pomalo zabrinuto.
-Ne... Ne... Oni ne bi shvatili. Samo tebi sam mogao da kažem, jer...
-Jer šta Hari?- reče Sanja podstičući ga da dovrši započetu misao.
-Jer te... volim.- reče Hari položivši glavu u Sanjin zagrljaj.
Ona nije znala kako da odreaguje. Šta ona oseća? Nije znala ali je osetila da radi pravu stvar... Pribili su se čvršće jedno uz drugo u bujici ekstaze i dugo skrivanih emocija. Vizija nije došla Hariju te noći. Ali ta noć je bila dragulj i za njega i za Sanju. ...na kraju su konačno i zaspali – mada tek pošto je ponoć dobro odmakla. –među gomilom paperjastih jastuka na somotskom trosedu grifindorskog dnevnog boravka. Tu u samom vrhu kule pod nepreglednim šljaštećim baldahinom od zvezda. Ova odiseja olujne strasti od jedne noći pročistila joj je mozak – da ne pominjemo pore. Konačno su oboje našli mir uprkos činjenici da nisu imali pojma šta bi im moglo doneti jutro, a da ne pominjemo ostatak života. Hari je ležao iscrpljen na jastucima, kako i ne bi, sa rukom dijagonalno prebačenom preko Sanjinih rebara; milovao joj je uvojak kose na ramenu dok je tonuo u naizgled spokojan san. Sanja je ležala na leđima i kroz veliki prozor gledala u ponoćno nebo posuto zvezdama. Tačno iznad njih mogla je da uoči Oriona na nebu, sa one tri sjajne zvezde u središtu peščanog sata: Kaspar, Baltazar i Melhior. Sanju su veoma zanimale astrologija i mitologija, baš kao i Becky koja je bila zaista zainteresovana za mitologiju Evropskog područja. Poslednja stvar koje se Sanja seća jeste da je žurila u ogromnu zmiju svetlosti na nebu za koju su drevni narodi smatrali da je nastala od mleka iz dojki prve boginje Ree: Mlečni Put. Setila se prve noći koju je provela budna da bi ga videla, te davne noći u kojoj je imala i svoju prvu viziju. A onda je nesvesno, premorena, skliznula u san.
Kada se ujutru probudila nije joj dugo trebalo da shvati da će za samo par minuta ostali grifindorski učenici pohrliti u boravak iz svojih spavaonica. Sunce je već obasjavalo polukružnu sobu. Sanja se uspravi u panici. Upravo tada neko je prošao kroz portret na zidu – Hari, odeven u pantalone i meku sivu rolku od pamuka, noseći veliki posluzavnik, sada pretovaren šoljama i tanjirima, vrčem tople čokolade koja se pušila, korpicom kifli i kroasana.
-Doručak u krevetu!- osmehnu se Hari nespretno- ...Pa zapravo na trosedu. Ali poenta je ista. Mislio sam da malo kampujemo ovde...
Sanja se osmehnula posluzivši se tamnom, prepečenom kiflom dok je Hari sedeći na krevetu sipao toplu čokoladu.
-Kakav je raspored za danas?- upita Sanja neobazirujući se na radoznale poglede grifindoraca koji su upravo pošli na doručak- Sinoć nismo stigli da porazgovaramo o tome.
-Naravno... Ovaj mislim da nam je Letenje prvi čas, a posle mislim da imamo kvidič... zbog utakmice, znaš. Mislim da nam je trening negde oko 11.- reče Hari i protegnu se. Mnogo je bolje izgledao nego proteklih dana, krv je sunula u njegove obraze koji su ponovo postali rumeni i zdravi, dobivši neku standardnu kajsijastu boju, podočnjaci kao da su nestali a njegove krupne smaragdne oči su caklele i isijavale energiju. Pošto su završili doručak dvoje 'sveže zaljubljenih' su se zaputili ka terenu za kvidič. Sanji je srce tuklo kao ludo. Osećala je potrebu da razgovara sa Harijem. Ali baš u tom trenutku pred njihov očima se pojavi nasmejani riđokosi momak.
-Hari!- Ron je mahao.- Čoveče! Nisam stigao juče da ti kažem! Desilo se nešto ultra-cool!
-Šta?- Hari se osmehnu- Rone... ovaj izvini. Znaš za ono juče... To je bilo vrlo bezobzirno od mene i... bio sam malo nervozan. Zaista izvini druže, neće se više ponoviti.
-Šta? Aaa... Misliš ono 'buđenje'... Ne brini znam kako je uzasno kad te neko probudi. Ne brini u redu je... ORTAK!- Ron se nasmeja.- nego slušaj. Šta misliš ko nam predaje letenje?
-Bućkuriš?- reče Hari pomalo začuđeno.
-Ne! Nećeš verovati šta se juče dogodilo! Bućkuriš više ne predaje, odnosno neće predavati sledećih godinu dana, a zamenjuje je...

***

'Kada Aleksandar Makedonski nije uspeo da razveže Gordijev čvor, čiji su krajevi bili tajanstveno zamršeni i savijeni unutar njega samog, uzeo je mač i presekao ga nadvoje' Plutarh

«WOOD! OLIVER WOOD! Dođavola! ...Nemogu-da-verujem...» uskomešani komentari sliterinskih i grifindorskih studenata su se komešali a tenzija u vazduhu je rasla. Svi su čekali objašnjenje. Zašto Madam Bućkuriš i dalje ne predaje? Novi profesor je počeo da pruža objašnjenje odsustva stare profesorke, ali pre nego što je počeo da govori pogledom je potražio svoju verenicu među grifindorskim maturantima. Našao ju je: Becky, i osmehnuo se.
-Dakle... Svi se verovatno pitate šta ja trazim ovde. Logično! Završio sam Hogvorts i nije mi ovde mesto, ali vaša profesorka madam Bućkuriš je morala hitno da ode, očekuje radosnu prinovu, tako da će zasigurno biti odsutna i u nemogućnosti da predaje jedno godinu dana. Verovatno neki od vas nisu oduševljeni što me vide ovde...- reče Oliver pogledavši na Sliterinski deo «publike» i nastavi- ali ja sam zamena vaše profesorke, zato skratite muke i sebi i meni i uzmite tu metlu u ruke! Danas će svi koji su članovi kvidič timova svojih kuća probati da nauče Vronski flintu, ostali će uvežbavati 'Frontalni Napad' a za kraj časa ćemo ostaviti merenje brzine na 700 metara.
Pošto je završio svoj govor Oliver uzdahnu i široko se osmehnu:
-Dakle počnimo!
Del Fabo je razmenio upitne poglede sa Becky koja je bila više nego prestrašena. Nije volela Faba, ali nekako... ipak joj je postao drag, i postala je zavisna od njegovog dodira. Odreći se njega bilo bi glupo poput odricanja od vazduha, kiseonika ili vode. Olivera je svakako volela više od života, i nije želela da ga vidi povređenog. Ali - ono što ne zna ne može ga povrediti!

-POGLAVLJE 10-

''Ako mi okolnosti na ruku idu, naći ću
Gde istina je skrivena, iako, zapravo,
Skrivena je u središtu.'' Šekspir, «Hamlet»


-Roze ili crveni karmin pitanje je sad!- Tanja izvadi iz svog nesesera ruž za usne i stade da ga razgleda u dilemi.
-Mislim da ti se uz tu haljinu nekako više slaže roze.- reče Tamara dok je navlačila duge kožne čizme.
-Aha... definitivno roze.- Sanja je bila zaokupljena češljanjem.
-Gde je Becky?- upita Tamara pošto je obula čizme i stala ispred ogledala.
-Oblači se. Znaš ti već «rituale» koji traju po pola sata!- Sanja reče odloživši četku za kosu na mali noćni stočić. U tom trenutku Becky je otvorila vrata i pogledala grifindorke u spavaonici. Tanja je na sebi imala baršunasto roze haljinu, golih leđa sa polu providnim, zlatastim tilom koji je izgledao krajnje raskošno. Sanja je na sebi nosila izuzetno pripijenu haljinu od crne koze koja je perfektno isticala njeno vitko telo, tanak struk i preplanulo ten. Tamara je za ovu priliku odabrala opaku kombinaciju: kožne pantalone preko kojih je bila navučena providna crna pank suknja sa nekoliko zihernadli i bedževa stilski zakačenih za materijal, gornji deo odnosno top bio je napravljen od krutog materijala i izgledao poput kratkog topa sa nekoliko ratkapni, zihernadli i velikom, krutom, vampirskom kragnom. Naravno na nogama je nosila nezamenljive crne martinke. Hermiona je sedela na ivici kreveta i šnirala svoje baletanke, na sebi je imala nebesko-plavu suknju i laganu košulju spuštenih ramena. U tom trenutku Becky uhvati svoj odraz pred ogledalom. «Nije loše» pomisli. Dugo je čekala priliku gde će moći da odene tu «posebnu» haljinu. Nepravilno izrezani rubovi crnog tila i čipke lagano su padali svega nekoliko santimetara ispod kukova, jedva prekrivajući svojom oskudnom dužinom, poput postave, dok je prekrasna haljinica pravila crni oreol oko nje. Čvrsti, crni korset svio se poput zmije oko izvajanog struka, a belina grudi je provirivala iz dubokog deholtea, a oko vrata je svetlucala ogrlica od crvenog rubina optočenog belim zlatom i sitnim dijamantima. Ono što se Becky najviše dopalo na haljini bili su čudni, elegantni trapezasto-zvonasti rukavi koji su padali u slapovima i maltene dodirivali pod.
-Lepo, lepo... Sada smo sve spremne jel da?- upita Tamara veselo.
-Da. Kada otkuca ponoć svi treba da se premaskiraju... Koje ste maske vi odabrale?- Tanja je već pošla da se uhvati za kvaku kako bi izašle.
-To je tajna. Osim toga verujem da me moj pratioc već čeka u dnevnom boravku.- Tamara izađe osmehnuvši se.- Vidimo se!
-Da... i ja mislim da me Hari već uveliko čeka. Biće bolje da siđem dole.- reče Sanja izašavši iz devojačke spavaonice. Glasovi koji su dopirali odozdo, iz boravka, parali su vazduh. Izgleda da se rasplamsala žučna rasprava. Becky je sišla niz uvojito stepenište i našla se lice u lice sa zajapurenim Ronom koji je vikao na «uljeza».
-NE MOGU DA VERUJEM! Kako si TI uspeo da uđeš ovde? KAKO?! KO TI JE REKAO LOZINKU TI.... TI PRLJAVI SLITERINU?!
-Smiri se Vesli, čuvaj se za bal...- podlo reče Febo- Ah da! Sad sam se setio. Pa TI nećeš ni ići na bal jer nemaš sa kim da ideš! Jadni mali Ronikins. Baš si patetičan!
-Jel...a sa kim ti ideš?- upita Ron prkosno.
-Sa mnom.- začuo se zenski glas iza njih. Ron se okrenuo i začuđeno pogledao u devojku koja je sada stajala iza njih:
-Becky?! Zar, zar ćeš ići sa OVIM na bal- Ron je upro prstom na ekstravagantno sređenog plavokosog mladića koji joj je sad prišao.-Mislim: zašto? Pa on je Sliterinac! Zašto? Mene si odbila a njega... I zar ne ideš sa Oliverom?
Ronov glas je polako utihnuo i izgubio se u neprijatnoj tišini. Trunkica bola, besa i tuge prešla mu je čelom. Febo se nasmejao.
-Ne. Ne idem sa Oliverom.- reče Becky spustivši pogled.- Ali ne zato što ne želim nego zato što ne mogu. Dobro znaš da je studentima zabranjeno da idu sa profesorima. Nažalost...
-Da. Kakva šteta!- reče Febo ironično se smeškajući.
Ron nije znao šta da kaze, bez reči je pojurio uz stepenice i uz tresak vratima od muške spavaonice nestao iz vidokruga.
Velika Dvorana je te večeri bila posebno ukrašena: šećerne jabuke, izrezbarene bundeve, velike količine lebdećih sveća i aromatičnih mirišljavih štapića kao i čitavo jato slepih miševa koji su kruzili oko začarane tavanice. Kao i svake godine na centralnom delu velike dvorane, za dugačkim stolom punim đakonija sedeo je kompletan profesorski kadar. Jedina izmena je bila što je profesorka Mek Gonagal zauzimala direktorsku stolicu sa visokim naslonom, i što je Albus Dambldor bio odsutan. Desno od profesorke Mek Gonagal sedeli su Oliver Wood, gospođa Spraut, i profesor Kvirel, a levo: profesorka Sibil Trilejni, Remus Lupin, Severus Snejp, Hagrid i Argus Filč, školski domar. Bez ikakvog govora, Minerva pucnu prstima i tanjiri počeše da se pune različitim specijalitetima. Pošto je gozba završena stolovi su pred stotinama očiju iščezli i muzika je počela. Bilo je bruka i gledati studente koji su poput dasaka, ukrućeni ili smotani gazili po stopalima svojih plesnih partnera. Oliver je pomno posmatrao Becky sa svog profesorskog mesta. Zašto je došla na bal sa Balderom Del Febom, kada je on bio jedan od «zle krvi» Melfojevih? Igrala je sve vreme sa njim. Oliver je posmatrao pronicljivo, trudeći se da uhvati svaki njen pogled i pokret.
-Mogu li sada da te poljubim?- prošapta Febo.
-Apsolutno NE!- reče Becky- Ne ovde i ne sada.
-Zbog onog glupog Olivera!- mrzovoljno reče Fabo dok ju je okretao.- Kada ćeš više da mu daš korpu!?
-O, ne teraj me da biram Febo!- reče Becky samouvereno- Mogao bi neprijatno da se iznenadiš...
-Imam posebno iznenađenje za tebe kada počne maskembal.- reče Febo.- Čim otkuca ponoć palimo odavde!
-Jel' si odlučio u šta ćeš da se maskiraš?
-Još uvek ne... Nisam našao ništa odgovarajuće.
-Zašto se ne maskiraš u onog kome to ime pripada?- reče Becky osmehnuvši se i napravivši još jedan okret.
-Kako to misliš?
-Nemoj mi reći da ne znaš značenje svog imena?- reče Becky začuđeno.- Veruj mi, osim toga što je dugačko i možda teško za izgovor, ima puno značenje u mitološkom svetu.
-Balder Del Fabo Melfoj i nije baš neko ime za božanstvo, priznaćeš.- reče Febo snuždeno.
-O da. Jeste... Ispričaću ti ako budeš bio dobar.- reče Becky namignuvši- Balder: «bog koji krvari» u germanskoj mitologiji čuven po lepoti i mudrosti, sin vrhovnog boga Odina. Samrtni Balder vratiće se u novom svetu, posle ragnaroka: uništenja bogova, kada zelena zemlja izroni iz mora. «Del Febo». Reci mi Febo, da li si ikada čuo za Apolona?
-Da, valjda. To su ona glupa božanstva u koja normalci veruju... Zar ne?- upita Febo pomalo nesigurno.
-Da. Apolon je sin vrhovnog boga Zevsa. Grci su ga nazvali «Febo» što znači «sjajan» a rođen je na ostrvu Del. Apolon je stekao vlast nad streljanjem iz luka, muzikom, medicinom, lepotom i predviđanjem.- Becky se nasmeja- Melfoj baš i nema neko značenje osim čistokrvne čarobnjačke loze.
-Fascinantno!- reče Febo- Tražio sam značenje svuda!
-Trebalo je samo da pogledaš u Rečnik Svetske Mitologije.- osmehnu se Becky.
-O, pa ovo mnogo olakšava stvari. Konačno znam u šta ću se maskirati večeras.- reče Febo dok je pratio šemu «jedan korak unazad dva unapred» i «jen-dva-tri-dva-dva-tri-hop-okret».
Hari i Sanja su plesali kao da ništa drugo osim njih dvoje nije postojalo. Utonuli su u smirenost, u snažne emocije. Uskoro je veliki časovnik otkucao ponoć. Začulo se dvanaest tupih udaraca o zvono a bi u tom trenutku beličast gust dim ispunio Veliku Dvoranu. Razaznavali su se samo bledi obrisi. A kada se dim razišao svi su bili neprepoznatljivi pod svojim maskama.
Hermiona je bila maskirana u Crvenkapicu, Tanja u vilu, Tamara u Yuan-Ti, Sanja u leprikona, a Hari u vukodlaka. Naravno niko nije primetio da dve osobe nedostaju, kao i da se crni mačor nepozvan ušetao na zabavu i leno ispijao ostatke iz barica punča i soka od bundeve na podu.

***

''Jednog dana svet će skončati u vatri,
Neki kažu u ledu.
Ako ću suditi po želji koju iskusih,
Na strani sam onih koji za vatru su.
Ali ako treba da nestanem dvaput,
Mislim da dovoljno mržnju poznajem
Te kažem da je za uništenje i led,
Isto tako dobar i da će poslužiti svrsi.'' Robert Frost, Vatra i Led

Kada je protresao glavom i razdvojio pramen po pramen, dugačka plava kosa se rasula po ramenima maskiranog «Apolona». Sedeo je nag ispred ogledala u kome se ceo video, i proučavao sam sebe hladnim plavim očima.
Da, bilo je tačno ono što je Ona rekla. Zaista je počeo da podseća na Feba Apolona, kao što su neki tvrdili. Imao je isklesane crte lica i gotovo da je bio najlepši. Protrljao je usne prstom kako bi pojačao njihov pohotan izgled. To je objašnjavalo zašto je još od detinjstva privlačio pođednako i žene i muškarce. Pošto je rastresao kosu- padala mu je onako gusta preko ramena- on ustade kako bi mogao da se divi svom odrazu u ogledalu: imao je čvrste, žilave i blago preplanule mišiće zahvaljujući višegodišnjem takmičenju u plesu gde je i osvojio nekoliko medalja. Još nije napunio ni dvadesetu, a već je bio vladar ogromnog kapitala porodice Melfoj, sigurno je bio jedini Melfoj koji je imao glas anđela i telo boga. Sve mu je to palo s neba samo zato što je njegova prelepa majka Katerina Del Febo bila dovoljno pametna da se uda za jednog od prebogate braće Melfoj. Veselo je navukao purpurnu svilenu togu, rasporedio uvojke zlataste kose i završio nabiranje zlatnog ogrtača posutog zvezdama preko ramena, kada je vampirka ušla u njegove privatne odaje.
-O pa dobro Febo, sada zaista ličiš na Apolona.- osmehnu se Becky svojim vampirskim utvarno belim zubima.
-Becky! Dobra maska!- osmehnu se Apolon i gledajući u njene oštre kutnjake nastavi.- Skoro da bih pomislio da su pravi... Gde si nabavila kostim?
-Naručila kod Zonka.- reče Becky vedro se osmehnuvši.
-Dobro draga, nećeš poverovati šta sam isplanirao za nas večeras!- objavi Febo, udaljivši Becky od sebe kako bi je bolje osmotrio. Izgledala je predivno, ali sa nekom dozom opasnosti, te ju je privukao u topao zagrljaj i još vatrenije poljubio.
-Znaš... ovo će morati da prestane.- reče Becky pomalo hladno.
Nije bilo odgovora, Febo je počeo da smačinje korset sa njenih grudi, otkrivši ih pritom. Povio je svoju plavu glavu nad njene grudi i stao poput zmije da palaca jezikom preko njih dok joj se bradavice nisu ukrutile, a zatim je zatražio od nje da ga dodiruje ispod toge, onako kako je on to voleo. Ona je bila jedina koja je znala kako da ga uzbudi. Ipak posle nekoliko trenutaka ona ga nežno odgurnu.
-Ne večeras.- reče Becky- Bar još ne... Sutra je izlet u Hogsmit, zar ne? Prema tome moramo da budemo pribrani.
-Becky, sećaš se da sam nekoliko puta pomagao Gonagalovoj da sredi neke od Dambldorovih opsežnih gomila papira... i zamisli šta sam pronašao?- reče on.- Stari jarac je vodio dnevnik! Istina je ima tu svakakvih misli, mada je retko išta preduzimao. Celu noć sam probdeo čitajući ga i saznao sam nešto veoma zanimljivo.... Izgleda kao porodično stablo ali nije, i svaki put kada sam probao da ga odgonetnem mastilo se samo od sebe izbrisalo...
-Jel? Porodično stablo... čije?- mirno odvrati Becky pijuckajući vino i posmatrajući tminu kroz dvokrilni prozorski luk na desnom zidu.
-Mislim da ne bih smeo to da ti kažem. Vrlo je važno, a pominju se tri značajne čarobnjačke porodice.- Febo odmahnu glavom uvalivši se u jednu od zelenih kožnih fotelja.
Becky spusti čašu i opkorači Feba – isto onako kao što je radila i sa Oliverom kada je želela da bude po njenom ili da izvuče nešto važno. Febo je istog časa postao sumnjičav, ali kada je ona počela da ga miluje i da mu gricka vrat, osetio je kako mu se sve više ukrućuje. Prokletstvo: upravo u trenutku kada je želeo da bude pribran i da sačuva tajnu, kao i da prati ono o čemu su poveli razgovor, ona ga je krajnje neceremonijalno prekinula svojim seksualnim manervom. Pošto mu je privila glavu uz poprsje, uz «zlatne jabuke» koje su ga stavile na velike muke, duboko je udahnuo progutao vazduh i ustao. Veštica se obrela na podu u gomili svile.
-Žao mi je Becky ali ne mogu to da ti kazem.- reče Fabo i zabacivši svoju dugu plavu grivu preko ramena, razdražljivo se zagledao u nju ledenoplavim očima.
-Vrlo dobro. Ako nećeš da mi kazeš: ne moraš.- odsečno mu odgovori Becky.- Ali onda znaj da je sa nama gotovo.
Febo nije odgovorio: sagnuo se, ščepao Becky za ruke i podigao je sa poda kako bi ga gledala pravo u oči. Pokušao je da pogled zadrži na njenom licu i podalje od prelepih oblina njene zlataste, napola obnažene kože i toplog, senzualnog tela koje je obasjavala svetlost razbuktalih baklji sa suprotnog zida. Becky se osmehnula mačkasto a zatim uzela njegov prst u usta i počela erotski da ga sisa. Osetio je da mu kolena klecaju ali je ostao odlučan i izvukao prst.
-Ako baš želiš da znaš mislim da su porodice Ridl, Evans i Poter nekako povezane. Ne znam, doduše, kako.- poraženo reče Febo.
-Baš kao što sam i sumnjala. To bi objasnilo Harijevo čudno ponašanje u poslednje vreme.- pobednički reče Becky dohvativši čašu sa vinom kao da se ništa nije dogodilo od kada je otpila prethodni gutljaj.- Želim taj dnevnik!
-Dobićeš ga,- odgovorio joj je Febo dok je u sebi shvatao jednu strašnu činjenicu. Ta devojka je imala preveliku vlast nad njim – i ona je to znala.
-Fino očekujem da ćeš mi taj dnevnik uručiti do početka nedelje. Znači imaš dva dana.- Becky se osmehnu zadovoljno namestivši svoj kostim i prekrivši obnaženost.- Adios do tada!
Pošto je izašla iz njegovih privatnih prostorija u Sliterinskom delu zamka, Febo je skovao opasan plan. Mozda čak isuviše opasan.

***

''Ono što se vrti – ide u krug'' Anđeo Pakla

''Gribo je bio sasvim neobičan mačor. Mačke iz zamka bile su ili razmažene ljubimice ili štalski stanovnici sa ravnim ušima koji su uglavnom podsećali na glodare kojima su se hranili. Ovaj mačor, sa druge strane bio je životinja za sebe. Sve mačke odaju takav utisak, naravno, ali umesto bezumne zivotinjske samozaokupljenosti za koju se misli da je neka tajna mudrost, Gribo je zračio istinskom inteligencijom. Takođe je zračio i smradom koji bi mogao da sruši zid ili da crknutoj lisici zada nevolje sa sinusima.''
Teri Pračet, Sestre Po Metli

Sanja je ustala iz kreveta i protegla se. Nije baš mnogo sna uhvatila prošle noći. Jutro je lebdelo iznad horizonta okupano purpurnim nebom i tankim paperjastim pramičcima oblaka koji su se lenjo vukli po nebeskom svodu. Voda jezera je srebrnkasto svetlucala ispod zamka.
-Hej Becky, mogla bi da skineš te zube, srce, Noć Veštica je prošla.- Sanja zevnu.
-Dobro kazeš.- reče Becky sneno se osmehujući a potom bez reči odbaulja do kupatila.
Frodo, najbolji crni mačor na svetu, bar po njenom mišljenju, je lizuckao mleko iz malog tanjirića na parketu. Odjednom Sanja primeti nešto čudno: Frodo je na desnom uvetu imao gadnu posekotinu koja je krvarila.
-Dođavola! Frodo...dođi maco, dođi maco... mac, mac, mac- Sanja je čučnula i probala da ga pomazi ali Frodo frknu i u jednom hitrom skoku izjuri iz spavaonice. Tanja je još uvek spavala sa osmehom na usnama se okretala i prevrtala po krevetu.
-Hej Tanja... Buđenje!- reče Tamara uskočivši joj u krevet- Buđenje! Ne igraš više tango sa Drakom! Idemo u Hogsmid!
Uskoro se Velika dvorana napunila razdraganim studentima koji su veselo i uzbuđeno čavrljali o vikendu u Hogsmidu. Radoznali trećaci su odmah istrčali napolje nestrpljivi zbog svoje prve posete jedinom čarobnjačkom selu, Sanja je bila pomalo zabrinuta. Hari se tih dana čudno ponašao, njegovo raspolozenje je variralo i nagle promene su bile česte: iz histerije u depresiju a zatim i osamljivanje. Želela je da mu pomogne, a potom se setila i povređene mačke.
-Becky... ovaj je si li videla Froda?- reče Sanja spustivši dopola pun pehar soka od bundeve na sto.-Ne.- Odmahnu Becky glavom.- Zašto?
-Pa mislim da je povređen, pobegao je negde, znaš...- Sanja zakoluta očima trudeći se da se usredsredi na problem kućnog ljubimca i ne misli o Hariju.
-Jao, Bože NE!- Becky ustade od stola zabrinuto.- Idem da ga potražim, možda je negde zadremao, videćemo se za pola sata u Hogsmidu, tačnije u Medenom Vojvodi, za pola sata.
-Kako? Kočija kreće za petnestak minuta.- upita Tanja zbunjeno.
-Kočija da. Ali tajni prolaz ne mrda nikuda.- reče Becky zagonetno namignuvši Tanji. Tamara i Sanja se zakikotaše, znale su za tajni prolaz ispod mermerne statue na trećem spratu. Becky se ubrzo izgubila u gomili studenata koji su hitali ka velikim izlaznim vratima zamka.
-Frodo, Froooodo... dođi mac, mac, mac...- Becky je gledala oko sebe i osetivši koliko je bezuspešno i patetično bilo to što je pokušavala da nađe malog mačora u ogromnom zamku koji ni sama nije potpuno poznavala.
-Hej!- začuo se muški glas iza nje, trgnuvši je. Pošto se okrenula ugledala je dobro poznato, nežno lice.
-Prepao si me!- uzdahnu Becky- Šta hoćeš?
-Ono što ne mogu da dobijem sada, nažalost.- vragolasto se osmehnu mladić.- Tražila si nešto od mene sinoć.
Febo izvadi malu sveščicu sa kožnim povezom ispod odore:
-Ovo si htela, čini mi se?- upita Febo smeškajući se ponosno.
-Albusov dnevnik?!- Becky poteže rukom za sveščicom ali je Febo izmakne.- Kad si ga pre nabavio?
-Ja sam vrlo ekspresan i profesionalan- reče Febo samouvereno-...i odličan u svemu što radim, kao što i sama znaš.
-Dobro, daj mi sada taj dnevnik.- osmehnu se Becky-...molim te.
-A nagrada?
-Kakva nagrada?- začuđeno reče Becky.
-Ajde, ajde... bar jedan mali poljubac.- reče Febo dok ju je streljao pogledom.
-Je si li ti normalan?!- reče Becky tiho zgrabivši svesku iz njegovih ruku i sakrivši je pod ogrtač.- Ovde ima isuviše sveta.... Posle.
-Šta posle?!- glas Olivera Wooda preseče vazduh.- I Becky zašto nisi u Hogsmidu?
-Olivere?!- Becky se stresla od jeze na samu pomisao da je mogao da ih zatekne.
-Znao sam da nešto muljaš sa njim!- reče Wood iznervirano.- Ron mi je rekao da...
-RON JE ŠTA?!- Becky besno uzviknu.- Ako baš hoćeš da znaš Oli, Ron je taj koji je sve ovo vreme pokušavao da me smuva. Jedini razlog zbog koga stojim ovde sa Febom i zbog koga sam išla sa njim na bal jeste taj što smo rođaci.- u momentu je Beckin mozak radio poput mašine kako bi smislio što uverljiviju laž.- Febo ima problem sa aritmetikom i zamolio je da mu pomognem, kao i da mu uradim domaći, a ja sam rekla POSLE jer sada nameravam da se nađem sa društvom u Medenom Vojvodi. Oh, Olivere kako si samo mogao da posumnjaš u mene!
Oliver je otvorio usta ali nije znao šta da kaze, par sekundi je samo širom otvorenih očiju promatrao Becky i plavokosog sliterinca, a potom je zatvorio usta.
-Izvini ljubavi.- Oliver obori pogled.- Malo sam van sebe ovih dana. Još kada mi je Ron ono rekao... Oprosti, molim te. Pretpostavljam da ćeš krenuti hodnikom od trećeg sprata do Medenog Vojvode? Oćeš da te ispratim?
-Može.- Becky se osmehnu i prihvati Oliverovu pruženu ruku, a potom okrenuvši glavu ka Febu namignu- Ne brini rođače, dobićeš svoj domaći do ponedeljka.

***

''Što više čovek zna, što više razume, tim shvata da se sve vrti u krug'' Johan Volfgang Gete

-Džini!- Hermiona je trčala ka crvenokosoj Veslijevoj, i mahala.-Džini! Nešto strašno se desilo! Stigla mi je sova. Ne znam... ne znam šta da radim...
-Polako Hermiona! Diši.- Džini zastade u jednoj Hogsmidskoj uskoj uličici.- Sada mi polako i smireno reci o čemu se radi.
-Radi se o tome da sam dobila hitnu sovu od kuće!- Hermiona usplahirano reče- Znaš one papreno crvene koverte sa velikim uzvičnicima na poleđini! E takva mi je stigla jutros! Od majke je. Kaže da je baki strašno pozlilo, da je u bolnici i da želi da me vidi... Mislim da bih trebala da odem do nje Džini. Šta ako...ako ne budem imala prilike da je ponovo vidim?
-Tvoja baka umire?- Džini upita pomalo sažaljevajuće.- Ne znam Hermiona. Na tebi je da odlučiš, mislim da treba da se javiš Mek Gonagalovoj ili tako nešto, a onda da uhvatiš prvi Hogvorts Ekspres. Sigurna sam da bi to tvojoj baki puno značilo...
-Hvala Džini. Svakako ću videti da što pre...- u tom trenutku Hermiona primeti poznatog crnog mačora sa posečenim desnim uvetom kako se gipko kreće po uličici.- Hvala Džini. Ovaj, moram da požurim.
Hermiona je počela da sledi brzog crnog mačora koji joj je uzmicao, trčala je, znala je koliko bi Becky značilo kada bi ga uhvatila. Usredsređena na mačku nije ni primetila da se približavala ukletoj kući Ridlovih. Vrišteća Koliba. Kuća u kojoj je Hermiona bila primorana da ode par puta. Primetila je gde se nalazi tek pošto je prešla preko prašnjavog praga i našla se u predvorju. Frodo je drhtao u ćošku i izgledao prestrašeno. Hermiona mu je polako prilazila pružajući ruku, a onda je primetila da je mačka podigla jedno parčence papira sa poda koje je držala u zubima.
-Da vidimo šta je to što hoćeš da mi pokazeš...- osmehnu se Hermiona savivši prste oko papira dok je pokušavala da ga iščupa iz Frodovog snažnog ugriza. Osmeh joj je ubrzo nestao sa lica kada je osetila da joj se šaka čvrsto prilepila za papir, nevidljiva kuka kao da joj se zabila malo ispod pupka i čvrsto je povukla u brz kovitlac boja i zvukova, osetila je i mačora pored sebe. U istom trenutku pod nogama joj se ponovo stvorilo čvrsto tlo i neuspevši da odrzi ravnotežu ona se skotrlja i pade pored iscepanog papirića. Brzo se pridigla na ruke i otresla prašinu sa odore. Pogledavši oko sebe shvatila je gde se nalazi. Mesto na kome je već jednanput bila: Ministarstvo Magije, Odeljenje Za Misterije. Hermioni nije trebalo dugo da shvati da je komad papira bio vešto prekriven teleportacioni ključ. Glupi mačor! Hermiona je pogledom tražila crnog mačora i čučnuvši počela da ga doziva:
-Mac, mac, mac... Frodili... Dođi ovamo. Moramo da se vratimo.
Ali umesto mačora naišla je na muške cipele u kome su bila muška stopala broj četrdeset šest, a koja su bila pričvršćena za muške noge koje su vodile do jednog sasvim privlačnog i zločestog muškarca. Ili bolje reći mladića? Hermiona je ustuknula. Uspravila se i počela da se odmačinje. Spustila je šake pored tela i smrknuto čekala da mladić progovori, osetivši kako je ponovo obuzima jeza.
-Bon soir mademoiselle. Je suis Erick Lestrange. (Dobro veče gospođice. Ja sam Erik Lestranž.)- reče mladić na svom tečnom francuskom.
Hermiona se preseče - u misli joj se vraćala noć prvenstva, frka na stadionu, uplakana francuskinja, ubijeni sudija i opis ubice... opis ubice! Sada je originalan opis stajao živ pred njom i govorio. Bio je visok i vitak, imao snežno belu kožu, tirkizno-zelenkaste oči i kosu poput gavranovog krila koja mu je onako sjajna i ravna razbarušeno krasila glavu. Mali snop krvi mu se slivao niz desni deo vrata.
-Povređen si?- reče Hermiona.
-Ništa strašno.- reče mladić na engleskom uz snažan francuski akcenat dok je kotrljao 'r'. –Grandžerova, bila si blizu da otkriješ ko je ubio sudiju... i ne samo sudiju!- osmehnu se mladić dok je korak po korak sa isukanim štapićem prilazio Hermioni- Šteta što nećeš imati prilike da to ikome ispričaš!
-Ne... Ne prilazi mi!- Hermiona se odmicala unazad sa isukanim štapićem. Korak po korak je polako klizila unazad. Toliko ne obraćajući pažnju gde gazi da nije bila svesna šta se nalazi iza nje. Stajala je na ivici i više nije imala gde da se pomeri. Bila je jako napeta i na trenutak je zadržala dah. Videla je odakle dopire snop krvi... Činilo joj se da je nešto blizu – sada još bliže- iza uveta, činilo joj se da čuje grubi tegoban zvuk propraćen toplim ošamućujućim mirisom nečeg moćnog i divljeg. Trenutak kasnije krajičkom oka uhvatila je treptaj. Nastavila je ukočeno da zuri ispred sebe, plašeći se da pomeri makar trepavice, iako joj je srce divljački tuklo. Kada se nejasno kretanje zgusnulo u njenom vidnom polju, umalo se nije onesvestila od pretrpljenog šoka. Nečiji obris se nazirao pod tajanstvenim velom koji je stajao tik iza nje a kroz koji je Sirijus upao pre dve godine. Čak i da je htela da potrči nije bila sigurna da bi je noge ponele – niti je znala šta je trebalo da uradi kad bi mogle. U tom trenutku kao da se istovremeno dogodilo nekoliko stvari. Tamnokosi mladić je duboko uzeo vazduh i samouvereno izgovorio «AVADA KEDAVRA», zeleni snop svetlosti poleteo je iz vrha štapića a odblesak se video u zadovoljnim zelenim očima, nečije snazne ruke su je povukle za sobom. Odjednom je osetila kako prolazi kroz zid ektoplazme, i kako sve organske materije nestaju, uključujući donekle i nju samu. Sve postaje polu-providno i utvarno. Ispred sebe je mogla da vidi zelenu svetlost koja nestaje u tkanju tajanstvenog, crnog vela i razgrađuje se na najsitnije molekule. Sa druge strane vela je nazirala, u prvi mah pomalo zbunjeno lice tamnokosog Erika, a potom njegov izraz oduševljenja i pobednički smeh:
-Oh, ma cherie! Mort! Aurevoir pur toujour! (O malena! Mrtva! Zbogom zauvek!)
Crni mačor se usporeno kretao po prostoriji, kružno, nečujno klizeći. Čulo se samo ono ravnomerno, duboko disanje, gotovo kao da prede. Zaustavio se pored vrata koja su vodila u hol Ministarstva Magije i polako graciozno se okrenuo da pogleda pravo u veo i još jednom se uveri da je neprijatelj izgubljen zauvek. Zadovoljno je frknuo i dignuvši rep pobednički graciozno išetao iz prostorije.

***

''Timeo Danaos et dona ferentes'' Vergilije, Enejida.

-Kao prvo i prvo nazdravila bih svojim prijateljima. Ovo nam je poslednja godina na Hogvortsu i tako to...- Sanja je ustala da drži zdravicu.- Pa zatim nazdravila bih Veneri koja mi je, konačno bila naklonjena, te sam spoznala snažnu i iskrenu ljubav. Hari, srce, volim te. Pa zatim ova školska godina....
Hari se uhvatio za stomak, nešto nije bilo uredu, glava mu je klonula i grčio se od bolova.
Sanja je vrisnula:
-Hari jel si dob...- zaustila je da kaže, ali Poter je već istrčao iz Tri Metle na ulizu i izgubio se negde među okolnim četinarima.
-Šta se desilo?- Ron je skočio na noge i pojurio za Harijem, Sanja takođe. Oliver je ustao da plati račun kod Madam Rozmarete, a Becky je odlučila da otkrije šta je po sredi. Čvrsto je stiskala malu ukoričenu sveščicu ispod odore.
-Oli, nešto mi nije dobro...- reče Becky napravivši tužan i mizeran izraz lica.- Moram da idem da prilegnem.
-Prokletstvo!- Oliver sočno opsova- Šta ti je? Da odem sa tobom do zamka?
-Ne, ne...nikako.- Becky odmahnu glavom.-Mislim da ću moći sama. Ti si im potreban da pronađu Harija.
-O volim te Becky... pazi se...- reče Oliver gledajući zabrinuto u nju.
-Ne brini ništa.- osmehnu se ona slabašno- Samo ti idi. Ja idem u Zonkov podrum pa do zamka. Vidimo se večeras.
Becky je izašla polako iz Tri Metle a potom potrčala preko suvog opalog lišća do Zonka. Sitne kapi kiše počele su da kaplju iz oblaka i dobuju po starinskim krovovima Hogsmidskih kuća. Teške kišne kapi slivale su se niz Sanjino lice dok je dozivala Harija. Oblačno, sivo nebo bilo je zaklonjeno tmurnim tamnim oblacima punim kiše i grmljavine koji su se tog dana stuštili na malo seoce. Čist seoski vazduh sada je mirisao na kišu i na tu specifičnu aromu vonji i prašine pred pljusak. U tom trenutku nastala je provala oblaka. Nebo se potpuno pomračilo i počela je grmljavina koja je parala, inače tih, krajolik. Munje su sevale tamnim nebom dok su se pomešani sa grmljavinom čuli krici dozivanja «HARI!» «HARI, DRUŽE!» «POTERU!».
***

Kiša je idalje pljuštala, a on je stajao tu u mrkloj noći, na milost i ne milost oluje. Stajao je na maloj gomilici paprati u noći bez meseca i zvezda, ipak je jasno razbirao linije i vene na vlastitim snažnim i negovanim šakama koje su počivale na kori velikog drveta iza koga se skrivao. Krupnim plavim očima posmatrao je priliku koja se uvijala i unezvereno kotrljala po prašini. Kroz mastiljavu tamu mogao je da razabere krv iz ožiljka na čelu osobe koja je doživljavala napad ili viziju na zemlji. Ćutao je a potom tiho otišao u pravcu velikog Hogvortskog zamka.

***

-Dušo, pročitala si proročanstvo. I meni je ovo teško koliko i tebi, ali moramo da ga se rešimo...- tiho i mrzovoljno reče visoki mršavi crnokosi muškarac.
-Ne! Kako mozeš tako! To je naš sin!- žena je ustala sa kreveta pomilovavši malecnu bebu koja je mirno ležala u kolevci.
-Budi razumna Lili! To dete je samo ZLO!- reče muškarac nervozno podigavši štapić.- Odmakni se, ljubavi, ne želim da te povredim!
-Ne! Neću ti dati da ga ubiješ! To je moj sin, naša krv Džejmse...- reče crvenokosa zena plačnim glasom.
-Naša... i NJEGOVA. ON ne sme da se dokopa tog deteta, Lili!- Džejms se polako primicao kolevci dok mu je ruka drhtala.
-To nije njegova krivica. To je krivica moje majke. Ne mogu ti dozvoliti da ga ubiješ.- reče žena sa odlučnim sjajem u smaragdnim očima.
-Prekasno, Lili. Dete mora umreti.- Muškarac je stisnuo usne i zazmurio od bola što mora da ubije sina jedinca.- AVADA KEDAVRA!
...Zelena svetlost je ispunila prostoriju poletevši iz vrha Džejmsovog štapića. Baš kada se spremala da pogodi zelenooku bebu u kolevci riđokosa zena se baci pod snop smrtonosne, zlokobne zelene svetlosti.
-LILI! NEEEE!- Džejms spusti štapić dok je posmatrao jedinu i najveću ljubav svog života kako udiše vazduh poslednji put i sklapa oči, pošto je uz tup udar mirno pala na pod. Gorčina se sakupila u Džejmsovom srcu. Zašto je sudbina tako okrutna prema njemu? Jedina žena koju je ikada voleo, više čak i od sopstvenog zivota je morala da umre... A i njihov sin mora da umre, inače će Tamni Gospodar zavladati njim. Nastaće nova era tame za Čarobnjački i Normalski svet. Džejms je bio odlučan. Čvrsto je stezao štapić u desnoj ruci dok je pažljivo nišanio na nezaštićenu bebu u kolevci. Ovog puta će spasiti svet od...
-AVADA KED...- u sred izgovaranja kletve Džejms oseti snažan bol u predelu plećki. Nešto ga je pogodilo sa leđa. Maslinasta, otrovno-zelena svetlost je svetlucala svuda oko njega....
....Dva krvavo-crvena oka su se nadvila nad kolevku...
-Hari....moja krv...moj nasledniče... Pred tobom su duge godine teškog mučenja...ali ono što te ne ubije to će te sigurno ojačati... Kako ti je lepo to belo čelo... Dozvoli dedi da ga poljubi...
...Snop crvene svetlosti je prekrio sve... Mogle su se razbrati samo figure dva mrtva tela i bebe koja je plakala na podu.