2
JORDIK OD OBLIVIKE
Teško izdišući kroz nos sparušen i suv letnji vazduh sedoh pored drvenih vrata koja su vodila ka sporednim seoskim ulicama u neposrednoj blizini zamka. Ispred mene šepurio se zamak a tamni i vonjavi zidovi drevne trdjave obrasle u lišaj i mahovinu zaštitnički su se dizali oko njega. Seljančice su koketno prolazile pored mene, kikoćući se. One su bar bile ono što zaista JESU. Imale su donekle normalno detinjstvo, zar ne? Meni... Meni je od malena bilo zabranjeno da imam drugarice - samo poznanike. Ovih sedamnaest godina protutnjalo je kroz krčme i osmehe gordih i uobraženih vitezova, gardista i pijanih, nepristojnih mornara. Kroz njihove lažne osmehe, pune gorčine, sujete, suvoparnih laži i dima, nekako sam naučila da se odazivam na ime Jordik, veštro baratam mačem, i govorim samo onda kada se to od mene zatraži. Preko dana sam bila jedno, dok preko noći, skrivena u tami pred ogledalom i bez teškog viteškog oklopa, postajala bih nešto drugo. Nešto što je oduvek bilo skriveno od svih osim od strine. Podigoh malo prorez na viziru masivnog šlema, kako bih bolje osmotrila predeo oko sebe. Tokom godina navikla sam se na večito težak i obavezan muški, gvozdeni oklop koji mi je pritiskao grudi i stezao me u predelu kukova, ramena su bila isuviše izdignuta pa bih se ponekad osećala poput neke smotane kornjače u oklopu koji nije njen. Vizir je vešto skrivao moje krupne bademaste oči i duge trepavice, a kroz male proreze je šibao oštar pogled koji sam, na sreću, nasledila od majke. Nekoliko bezbrižne dece igralo se u prašini veselo i neprecizno mlatarajući smešnim drvenim grančicama.
-Ha! Zli viteže! Umri! Došao sam da spasim lepu princezu!- reče najmlađi ali najživahniji dečak dok je svojom bednom imitacijom mača, grančicom breze, upirao ka malo većem dečaku.
-Ma nemoj! A ja kad budem veliki ja ću da postanem hrabri vitez! Ko onaj čika tamo!- mali riđokosi dečko koji je do tada bio tih upre prstom u mene. Zašto svi toliko cene snagu? Odjednom, podstaknuta nečim, digoh se na noge i raškrinuh svoj dopola osakaćeni um da bih osetila kako se magija pripija uz mene, kulja venama i dobuje po metalnom oklopu. Iz pluća ispustih dubok, muški krik. To su svi oduvek očekivali od mene, zar ne? Da budem glupi, snažni varvarin poput mog oca. Šteta - pomislih. Oduvek sam mrzela metal, u mojim odajama skoro da ga i nema, nisam volela taj prljavi miris gvoždja i osušene sirove krvi po oklopu i sečivu. Dok je magija uvek bila tako prirodna selekcija za mene. Uskoro sam začula dobro poznat glas.
-Ubiće ga otac! Gde se denuo taj dečko?!- Glas jednog od konjušara, Grida, iako prigušen dopirao je sa glavnog trga. Bila sam u iskušenju da bezbrižno produžim ka krčmi ali sam ipak mahnula jer mi je nešto govorilo da se to ’’dečko’’ odnosilo na mene. Ja i Grido nismo baš bili u prijateljskim odnosima, jer sam oduvek uvlačila njegovog sina, a mog najboljeg, doduše verovatno i jedinog, prijatelja u nevolje.
-Trebao si da paziš na njega Haldune! Znaš dobro da je Jordik glup. Trebao si da ga čuvaš.- Grido je nagrdio sina koji je išao pored njega vodeći zauzdanog pastuva pored sebe.
-Oče! Nisam ja kriv! On je napustio zamak još jutros dok sam ja timario konje!- Haldun, njegov prvorođeni sin, pokušavao je da ga smiri. Ali Gridu izgleda nije bilo dovoljno olajavanja pa je nastavio.
-Znaš šta, Haldune, shvatio bih da je bar taj momak krupan i jak, da je snažan i glup, ali on nema ni snagu ni pamet!
-Kako ti kažeš oče.- dečko reče sumorno da bi izbegao dalju konverzaciju.
Još jednom duboko udahnuh vreli i prašnjavi ulični vazduh i usredsredih se na to da izgledam kao glupi muški vo, a ne kao mlada princeza u tuđem oklopu. Zauzela sam opušteni raskoračni stav i pokušala da raširim ramena što je više moguće. Pre nego što su me primetili i potrčali ka meni navukoh rezu od vizira, kako mi se ni oči ne bi jasno videle. Nespretno mahnuh ali Grido je već stigao do mene.
-O, plemeniti kraljeviću, vaš otac vas hitno treba na dvoru. Stvar je izuzetno delikatna, mislim da je stigao vaš brat od strica Aramil i da je vaše prisustvo na svečanoj večeri zaista neophodno.- Grido je počeo da se dodvorava i ulaguje kako bi stvorio potporu za svoje ’’sigurno sutra’’ skoro neprimetno nagazivši sina, ne bi li mladić mahinalno ispustio uzde mog pastuva Gvaula. Haldun je tiho proskičao pošto ga je nimalo lagana, očeva nožurda nagazila iz sve snage.
-Ah da, da... Naravno. Jordriče doveli smo ti tvog konja da brže stigneš. Aramil je zaista nestrpljiv da te vidi.- Haldun se nasmeja pruživši mi uzde dok sam ja u prokleto teškom oklopu bezuspešno pokušavla da se uspnem na konja. Da je bilo kakva druga odora bila u pitanju, bila bih u sedlu jednim skokom ali pošto mi je oklop smetao (što sam se svojski trudila da prikrijem) morala sam da prihvatim Haldunovu malu pomoć. Zgrabio me je oko struka i u jednom mahu položio u sedlo. Eto toliko o krupnom, snažnom Jordriku varvarinu, koji ne samo da nije sve to što od njega očekuju da bude, već ne može ni dostojanstveno da se popne na konja kada je pod punom opremom.
-Khm... Ovaj, hvala ti druže.- rekoh imitacijom zatupastog muškog glasa, i hvala bogovima što sam imala vizir jer sam se od srama pošteno zajapurila ispod oklopa. Da bih izgledala muški i samouvereno zarila sam potpetice u slabine svog ata i u galopu nestala u oblaku prašine. Zamalo da se nisam odala. A šta ako saznaju? Biću zauvek proterana iz kraljevstva ili možda još gore: POGUBLJENA. Morala sam da se priberem kako bih pred Aramilom i ocem dobro odglumila ulogu neukog varvarina koja mi je zadata. Dok smo jahali osetih kako se Gvaulu od galopiranja izdižu slabine i nadimaju pluća. Znoj mu se slivao niz oštru i sjajnu crnu dlaku dok sam mu ja zabadala potpetice sve jače i jače gde god bih stigla kako bih ga nagnala na još jači galop. Ne znam jesam li se zaista toliko žurila da vidim brata, ili sam možda pokušavala nesvesno da nas ubijem i skotrljam u obližnji jarak, ali Gvaul je bio najbolji i najbrži at u celom kraljevstvu tako da je neverovatnom brzinom stigao do kraljevskih štala. Ne znam kako sam uspela da se održim u sedlu svo to vreme ali sam polako sjahala i posmatrala sirotog Gvaula. Niz sapi mu se slivao onaj tegoban, životinjski znoj što je odisao naporom i mukom. Telo mu je drhtalo od napora i brzine kojom je galopirao a niz slabine mu se slivala vrela i purpurno-crvena krv iz dve bočne rane koje su stvorile potpetice mog oklopa. Njištao je i tresao grivom pošto je bio prilično uznemiren. Smatrala sam da čak ni bogovi ne mogu sve potpuno da promene. Ponekad ljudi jednostavno vole da se naslađuju tuđim bolom. Moj otac je takav, te je takvo genetsko nasleđe kao gubu preneo i meni. Oduvek sam bila svesna te zlosti, i da nikako ne smem dopustiti da ona ima previše moći nadamnom, da mnome upravlja. Jedino stvorenje koje je on, otac, zaista voleo, bila je moja majka. Nije ni čudo. Otac je oduvek voleo lepe i dragocene stvari. Sva sreća da sam izgled i pamet nasledila od majke. Pokajnički sam pomazila Gvaula i dovukla činiju punu zoba tik do njega. On je jedini znao ko sam ja u stvari i znao je da podjednako dobro mogu glumiti i devicu i kurvu, i varvarina i mornara, i muškarca i ženu. Brzopleto skidoh sa sebe oklop i kao neko teško breme odbacih ga u ugao štale. Sluge će ga posle naći, očistiti i srediti. Opet sam bila u muškoj, doduše, malo udobnijoj odeći. Za trenutak mi je kosa pala i u slapovima vijorila niz izvijena leđa ali je brzo, u strahu da neko ne primeti, sakupih i zakačih ispod velikog plemićkog šešira. Ogrnuh oko sebe crni ogrtač od medveđe kože koji je moja nežna ženska ramena, činio bar malo širim, i koji je imao dovoljno veliku kapuljaču da sakrijem celo lice ispod nje ako bude bilo potrebe. Čvrst steznik od krutog crnog platna bio je zategnut preko mojih bujnih grudi kako bi ih što više sakrio i spljoštio, ne bi li ličile na muške. Hitro sam svezala opasače i za pojas odenula očev stari lovački nož, svoj mač za borbu kao i tanki rapier, moje omiljeno oružije. Navukla sam kožne, lovačke rukavice, kako me ne bi odala nežna i meka koža i dugi, tanki prsti. Dok sam zakopčavala krute i predugačke lovačke pantalone i zavrtala nogavice, uskočih u duboke, kaljave čizme. Pošto još jednom pomazih Gvaula koji je sada zadovoljno okrepljen zobao, potrčah ka glavnoj dvorani. Još iz daljine začuh glasove.
-Razumeš li dečače šta sam ti ja upravo rekao?!- čulo se uobičajeno vikanje mog oca.
-Da. Vrlo dobro. Ali šta će Jordrik? Zar ne treba njemu da pripadne presto Obliviskora posle vas?- pomalo posramljeno upita mlađi, lepršavi muški glas. U tom glasu primetih na trenutak uzbuđenje. Taj mladić je želeo Obliviskor. Dakako da je želeo još jedno kraljevstvo u kojem bi mogao da izvršava svoju samoupravu. Odlučila sam da usporim kako bih čula još nešto od razgovora pre nego što se teatralno i priglupo pojavim u velikoj dvorani.
-Bah! Jordrik! Ne spominji mi ga! Izgleda kao neuhranjeno kopile!- reče otac razgnevljenim glasom i lupi pesnicom o dugački drveni astal.- I isto je toliko i pametan! Srećom po tebe sinko, lako ćeš mu preoteti presto! Zapravo bilo bi dobro da te učinim svojim pravnim naslednikom. Jordrik nema šanse da upravlja ovom zemljom. Sav je nekako zakržljao, a takvom ne bih prepustio ovu zemlju.
-...Nizak je?- upita kristalno čist muški glas u kome se mogla osetiti trunčica podsmeha.
Na jednu sekundu je sujeta zaslepila moju pamet, i osetih se uvređeno. Jeste da nisam bila visoka poput uglednih momaka Obliviskora, ali sam bila visoka za ženu, krasilo me je celih sto sedamdeset i osam santimetara. Moj otac je dakako zbog nerazvijenosti ramena i ruku smatrao da je njegov sin, ’’kopile’’, kako me je maločas nazvao, poprilično nerazvijen i zakržljao. Skoro da su mi zasuzile oči kada sam zastala na korak od širom otvorenih vrata dvorane, ali se ipak suzdržah i promuklo zakašljah kako bih izmenila boju glasa.
-I ne samo to! Nejak je, nespretan i priča nekako piskutavim glasom. To nisam očekivao od sina jedinca. Jordrik je sramota!- Baš pošto je moj otac završio sa svojim izlivom jada i besa ja zakoračih u dvoranu i usporeno priđoh stolu za kojima su sedeli moj brat od strica i razgnevljeni otac.
-Pa Jordriče... Bilo je i vreme. Čekamo te već celih sat vremena.- kralj reče nešto staloženijim glasom.
-'Bar dan tato!- trudila sam se svim silama da zvučim kao neuka sirovina a bila sam svesna činjenice da me je u prevelikim kaljavim čizmama i debelom ogrtaču od medveđe kože krasila privlačnost kakve polarne medvedice.- Daj pivo! Brzo!
Nevoljno sam podviknula na sirotu služavku koja je u prnjama prala popločani pod dvorane. Kralj se zakašlja.
-Pa dobro sine, kao što vidiš, imamo gosta.- kralj procedi.
-'Bar dan gostu!- rekoh nezainteresovano trudeći se da napravim priglup teleći pogled dostojan jednog varvarina, što je bilo izuzetno teško mojim krupnim smaragdnozelenim očima i izuzetno oštarom pogledu. Kada mi je pogled pao na mladića koji je do tog časa sedeo za drvenim stolom, a u tom trenutku ustao da se pozdravi sa mnom, zatupast pogled je došao sam od sebe, a napregnute crte lica su se opustile u zapanjenu grimasu. Sakrivla sam oči ispod velikog šešira dok sam polako pogledom prelazila preko svog brata od strica. Preko guste zlatate kose uredno podšišane malo ispod ramena, zgodnih crta i pomalo preplanule kože, pa sve do neobičnih purpurno-plavih očiju koje su se prelivale i svetlucale azurnim sjajem. Izgleda da je Aramil bio smeo i dopadljiv mladić. Ne previše pametan, ali dobroćudan, plemenit, hrabar, iskren i snažan. Imala sam toliko neprimetne magije da sam površinski mogla da ga protumačim odmah, mada je njegov duh i dalje predstavljao enigmu za mene. Da li se zaista premišljao da mi preotme kraljevstvo? Da li je moguće da je tako besprekorno čisto, lepo i gordo biće moglo da postane podmuklo i pohlepno? Mladić je jednim potezom ruke sklonio bledo-zlatnu kosu koja mu je padala preko lica, i pogledao me svojim krupnim, bolećivim očima. Kao da je pokušavao da me odgonetne. Jednog trenutka imao je izgled išibanog i vernog psa, dok je u drugom trenutku izgledao kao lukav i gord mladi vuk. Zaklopih oči da se odbranim od njegovog analitičkog pogleda i okrenuh se ka služavki koja je sa sobom nosila velike bačve piva i vina.
-DAJ PIVA!- podviknula sam bezuspešno pokušavajući da zvučim zastrašujuće. Uzela sam jedvu bačvu, izvukla očev lovački nož zadenut za moj opasač i zabola ga u bačvu. Uskoro je okrepljujući ukus piva titrao na vrhu mog jezika i klizio niz grlo, dok mi se velika količina istog slivala niz bradu. Aramil me je, na moju žalost, još uvek posmatrao i gledao kako halapljivo, nepristojno navrćem bačvu. Zapravo, ja sam mrzela pivo, ali sam morala da ga pijem, jer: to su radili svi muškarci u Obliviskoru, a pogotovo junaci. Smatralo se da samo žene i slabići piju vino. Grcala sam od piva pokušavajući da veći deo slijem niz bradu ali ponešto sam nevoljno morala i da progutam, posle čega bi ostajao onaj opori, brašnjavi ukus u ustima. Lupila sam praznom bačvom o sto i obrisala bradu rukavom od lanene košulje.
-Bah! ROBE DONESI JOŠ!- ono što sam najviše mrzela kod svoje maskarade bilo je to što sam morala da se ponašam prosto i neuljudno i da budem okrutna prema posluzi. Sirota služavka je klimnula glavom i otrčala do podruma po još jednu bačvu. Na moje i očevo veliko iznenađenje Aramil je zahvatio vrč najfinijeg crnog vina i nalio ga niz grlo, hitro ali precizno. U jednom mahu je popio sve a potom spustio vrč, zavodljivo se osmehnuvši.
-Danas pijemo u tvoje zdravlje, dragi brate!- Aramil reče potapšvši me snažno po ramenu.- A sada hajde da razgovaramo o važnijim stvarima.
Dok je to izgovorio pokazivao je služavki da skloni od mene bačvu piva koju je tek donela. Srećom, spasao me je tog odvratnog pića odurnog ukusa. Pogotovu ovde, u podrumu zamka obitavao je vonj i prašina i samo pivo je imalo ukus buđi i paučine. Prilikom razgovora vešto sam skrivala usne, jer su bile isuviše pune, rumene, i mekane. Oči sam skupljala i tupavo žmirkala klimnuvši budalasto glavom s vremena na vreme. Pretvarala sam se kako sam zaokupljena večerom koju su svečano postavili pred nas, kako ne bih morala da učestvujem u njihovim začkoljastim razgovorima. Svakako da sam mogla ocu da zakopam svaku reč i da ga ponizim pred Aramilom, ali time bi moja maska bila otkrivena, a ženska ćud i više no očigledna. Prstima sam, poput pravog tatinog sina, ubadala u pečenje, nepristojno se igrajući sa hranom više nego što sam zaista jela. Otac na svu sreću nije primetio. Uzela sam pokoji gutljaj vina dok je otac bio zaokupljen gestikuliranjem koje je pojačavalo njegove besom pothranjene rečenice. Aramil je, čini mi se, znao da se svaki dijalog sa kraljem, pre ili kasnije pretvori u kraljev teatralni monolog. Ah, patetika... Nisam se ni trudila da učestvujem u razgovoru i donekle ga pratim ali sam površno osluškivala.
-Znači, turnir će biti sutra?- upita Aramil entuzijastično a oči mu se zacakleše od uzbudjenja.
-Kahm, kahm...- na pomen reči ’’turnir’’ počela sam da se gušim poslednjim gutljajem kiselkastog crnog vina i da se lupam po plućima ne bi li gušenje prestalo. Kada sam konačno duboko udahnula i uzela vazduha da progovorim razrogačila sam oči- KAKAV TURNIR?
Čak sam zaboravila da promenim glas te sam potpuno prirodnim, ženskim glasom postavila pitanje, na šta me obojica začudjeno pogledaše.
-Šta nije u redu sa tobom ti, ti... Glupi dečače?!- Otac je prekorno upitao.
-Pa... to m' je od gušenja.- svesna svoje greške koja je mogla da bude fatalna odmah izmenih glas i akcenat.- A koj' to turnir tatko?
Kralj zaroni glavu u šake iz pukog očajanja, dok me je Aramil zaintrigirano posmatrao.
-Jordiče imaš vrlo nežne crte lica.- primeti Aramil uz blagi podsmeh što kraljević ima žensko lice.- Čudno.
-Na majku.- rekoh ja dok sam pokušavala da napravim zastrašujuću grimasu.
-Da. Pretpostavio sam, a kosa?- upita Aramil radoznalo.
Moj otac, kao i svi ostali vladari Obliviskora po tradiciji su uredno podšišanu smeđu kosu puštali da im pada malo preko ramena, dok to kod mene, kao što je Aramil lukavo primetio, nije bio slučaj. Kralj zaječa pre nego što sam stigla da odgovorim.
-Kratka je.- jauknu kralj.- Na slepoočnicama potpuno izbrijana.
Otac je bio jedan oniži, ali dežmekasti čovek. Njegovo mlohavo lice najčešće bi titralo od besa i crvenelo se od jarosti. Kosa, koja mu je nekada bila kestenjasto smeđa, sada je u ofucanim sedim repovima dodirivala ramena. I dalje je imao onaj isti oštri pogled, dve tanke povijene usne, i usečeni uski nos preko koga je sve ostale streljao svojih tmurnim sivim očima. Lice mu je bilo glatko izbrijano a njegovu gordost i rugobu krasili su brojni ožiljci. Moj otac je uživao patnju drugih.
Promeškoljila sam se na niskoj drvenoj stolici a potom odvratila Aramilu.
-Tako je. Kratka je. Skoro da je i nema.- rekoh i prevrnuh očima.
-Baš me zanima...- Aramil je krenuo rukom ka mom raskošnom plemićkom šeširu od baršunaste indigo-plave svile, ali ga oštri udarac po ruci prekide.
-Žao mi je, ali ne smeš da vidiš moju sramotu.- prekorih ga pomalo prestravljeno.- Reci mi više o tom turniru...
-Turnir je sutra. U zoru su kvalifikacije predveče je finale. Pobednik odnosi hiljadu zlatnika.- Aramil je govorio usporeno dok mu se u glasu osećalo nepogrešivo zveckanje zlatnika.
-Ja sam pobednik.- rekoh neskromno dok sam ustajala sa stolice. Pogledah još jednom u Aramila. Crte lica behu mu oštre, skoro nalik sokolu, potpuno aristokratske i smirene onoliko koliko moje to nisu bile.- 'Ku noć!
Aramil se osmehnu pomalo zajedljivo.
-Do sutra.
Otac me je često izbegavao, mislim da čak nije ni znao gde se nalaze moje odaje. Meni je to išlo na ruku pa sam svoju sobu preuredila po sopstvenom ukusu. To svakako nije ličilo na sobu jednog muškarca. Zevnula sam i odgegala se do stepeništa a potom se brzo uspela do najviše kule. U toj kuli pre mnogo, mnogo godina nalazila se soba moje bake. Strina Maleficia bi mi često pričala priče o baki dok sam bila mala. Toj ženi dugujem život. Ma koliko da je izgledala odbojno, ipak ona je bila ta koja me je spasila sigurne smrti, ona je bila ta koja se borila za majčin život bezuspešno, ona je bila ta koja je utajila od oca da sam žensko. Čula sam da je otac prethodnih sedam devojčica koje je dobio sve do jedne iz čistog besa ubio. Davio bi ih u šancu pored zamka a posle njihova tela bacao u šumu ili njima hranio konje. Okrutno. Te priče su u toku dugih noći mog usplahiranog detinjstva izobličavale senke i stvarale veo straha, strepnje i iluzije oko mene. Plakala bih tako, poput neke bespomoćne životinje. I svaki put kada bih uhvatila svoj odraz u ogledalu iz očiju sam čitala očajanje i samrtni strah - isti onaj koji kuniće drži nepokretnim pred zmijom. Nikada do tad nisam videla takav izraz na bilo kom ljudskom licu. Ponekad sam i vrištala i ispuštala krike iz besa, tuge, straha, razjarenosti. Da me je iko čuo, moj otac bi se postarao da daleko više vremena provedem zatočena u tami. Muškarci ne paniče, ne plaču, ne žale. Ali ja jesam. Treptajima i umazanim rukama brisala bih ostatke suza sa lica i odlazila na svakodnevne vežbe mačevanja. Pošto sam odškrinula vrata sobe zapahnuo me je opojni miris lavande i svežina žute ruže. Po kružnim kamenim zidovima i starim tapiserijama isprepletano je obrastao ladolež, po podu i crvenom baršunastom tepihu popadano i razbacno ležale su ruže, orhideje, gladiole, lavande i ostalo cveće iz vrta, a pored uzglavlja za zid su bile privezane majčina dušica, ljubičica, beli i crni glog, jagorčevina i kantarion kao i ostalo magijsko bilje. Krevet je bio visok i prostran, obložen crnom i krvavo-crvenom svilom, satenom i tilom. Bio je krcat velikim i mekanim svilenim jastucima a okolo kreveta padao je zastor od baldahina poput vodopada od crnog tila i najfinije čipke koji bi zaklonio krevet od radoznalih pogleda i pravio hladovinu mojoj raskošnoj postelji. Sama soba je zaista čudno izgledala, a tome su potpomogla dva stamena, od čemernog, crnog kamena, isklesana gargojla i jedan veliki crni zmaj raširenih krila koji je visoko pridržavao zastore kreveta. Iz njegovih razjapljenih i dostojanstvenih čeljusti slivali su se slapovi satena, tila i čipke. Sama srž kreveta bila je urađena od mahagonija, crvenkastog, punog i sjajnog drveta. Soba je nesumnjivo ukazivala na moju strast prema ogledalima. Jedno ogledalo koje se nalazilo na plafonu iznad kreveta, u koje bih kroz pomračinu škiljila pre nego što zaspim, pospanim očima hvatajući obrise sopstvene usnule figure u skupocenim čaršavima. Drugo ogledalo bilo je veliko, zidno, sa okvirom i različitim ornamentima koji su ga krasili od platine iz patuljačkih rudnika na jugu. Dve velike glatke zmije pridržavale su ogledalo, svojim krupnim rubinskim očima uvek na oprezu. Veliki sobni orman beše ispunjen raznoraznim odorama koje sam u tajnosti od strine i celog sveta kupovala i nosila noću, kada niko nije mogao da razotkrije moju masku. Raznobojne ženske haljine, najskupocenije damske haljine u celom kraljevstvu, vilin-odežde, dijademe optočene dragim kamenjem, ogrlice i narukvice, fine duboke somotske rukavice, krznene kape, mnoštvo obuće, srebrnasti ženstveni ogrtači, mnoštvo korseta, ukrašenih košulja i prozirnih čipkanih laganih haljina. U drugom, zabačenom delu ormana stajale su pantalone za sve prigode, steznici kojim bih sputavala i ravnala grudi, muške košulje, par kaljavih cipela i čizmi, debele kožne rukavice, kožni prsluci i muške tunike. Na ormaru su uredno poredjane stajale knjige koje sam tokom godina samoće visoko u svojoj kuli iščitavala. Kao mala obožavala sam da se igram sa svoja dva ljubimca, malim crnim panterom Garetom i zelenim pitonom purpurnih očiju. Pre nego što sam zakoračila u sobu čuh besno frktanje i lomljavu a onda vrisak nalik na ljudski. Garet je ponekad imao običaj da napada očeve stražare ali isključivo onda kada oni pokušaju da uđu u moju sobu ili upotrebe nešto od mojih ličnih stvarih. Po zvuku dođoh do male stražarske sobice u donjem delu kule i ugledah užasan prizor. Suze mi nagrnuše na oči nesvesno dok sam gledala svog ljubimca kako izdiše na podu. Mahinalno sam čvrsto stisnula dršku mača opasanog o moje lanene pantalone a potom još jednom pogledala pantera. Lice mu beše umorno, a telo umrljano liptajućom krvlju i potpuno nepokretno. Kao i ja, i on je oduvek bio ispunjen neobuzdanom snagom i poletom. Sada je sva njegova strast i žestina nestala, jedino njegove oči bile su još uvek žive i streljale me ranjivo a potom isijavale na razgrebanog stražara nemoćnim gnevom, koji postade još veći kada na stražarevom licu primetih gađenje. Pogledom punim mržnje pogledah u stražara koji je sav zadihan i izgreban Garetovim kandžama sa zadrškama progovorio:
-Bio je bešnji no obično... Morao sam...- odgovori stražar i pogleda me. Glas mu beše pun gađenja prema mom ljubimcu. Taj panter je možda bio divalj i goropadan, ali odlikovao se tolikom snagom, brzinom i dobrotom da sam mislila kako vredi trpeti sve njegove mane.
-Šta-si-to-uradio?- promuklo sam upitala dok su mi suze besa navirale na oči. Dršku mača stezala sam sve jače a onda isukah oštricu. Osetila sam kako moram da usredsredim bol, jad i krivicu i da ih izbacim iz sebe, da se potpuno ispraznim, tako da ostane samo prazna rupa u mom srcu, u kojoj je nekada Garet bio. Sve se odigralo tako brzo. Moje sečivo je hitnjom vetra prošlo kroz mekano meso i krv je počela da lipta. Nisam se trudila da se odmaknem pa me je stražareva krv poprskala. Ovo nije bio prvi put da sam ubila. Nešto u meni volelo je taj ukus hladnog čelika sa koga prljavštinu spira tek prolivena sveža krv. Od malena sam učena da nemilosrdno ubijam po potrebi, iz tuge, bola, besa, osvete... Otac je voleo smrti. Otac je voleo da ubijam za njega. Beživotno stražarevo telo sa tupim udarcem pade na pod a glava se skotrlja u ćošak sobe. Tužno sam pogledala u Gareta koji me je mirno i zahvalno posmatrao, još uvek veran kao i prvog dana. Tim tužnim, velikim, bolećivim očima se osmehnu poslednji put. Njegov topli, vlažni, dah mešao se sa slanim mirisom prolivene krvi. Duboko šmrknuh. Plakalo mi se. Tako mi se prokleto plakalo. Na kraju pustih suze da teku i sa jecaijima pobegoh u tamu svoje sobe. Oblivale su me krupne graške hladnog znoja koje su se orosile na mom čelu, mučnina me je progonila dok sam stajala ispred velikog platinastog ogledala u sobi. Sa sebe sam cepala košulju umrljanu svežom izmešanom krvlju. Krv od rane na ramenu koje sam zadobila od nošenja izrezanog oklopa se skorela pa se košulja zalepila. Uzeh krpu pored činije sveže vode koja je stajala na mom noćnom stočiću i kada sam zbacila i poslednji komad odeće sa sebe počeh se ludački trljati u neverici. Želela sam da sperem taj odvratni miris usirene i skorele krvi sa sebe, osećanje krivice koje me je iz časa u čas sve više progonilo i nepokolebljivi ukus ubistva i besa koji mi je klizio niz grlo i spuštao se u ždrelo. Rasplela sam kosu i ogrnula se crnim poluprozirnim prekrivačem. Jedna činija sa vodom jednostavno nije bila dovoljna da spere sav taj gnev i greh sa mene. Osećala sam se ogoljeno, opoganjeno, i odlučih da odem do jezera u blizini zamka i tamo ostanem do pred zoru. Na prstima sam klizila kroz zamak poput aveti oko koje je lepršao labavo pričvršćeni komad crne svile. Tiho i bešumno prošla sam pored strinine sobe, kraljevih prostorija, zaspalih gardista i rasejanih stražara i neprimetno stigla do štala. Pun mesec je obasjavao zvezdani svod i pokazivao i ono što je trebalo da ostane u senci. Baš kada sam produžila korak do jezera, iz štala se začuo glas.
-Hej ti! Stani! Stani, u ime kralja!
Bio je to dobro poznat glas. Okrenuh se za tren da bih pod slaboj svetlosti mesečine primetila obrise visokog zlatokosog mladića koji je prestao da timari svog vranca i okrenuo se ka meni. Uplašeno sam zastala a onda svesna posledica do kojih je moglo doći potrčala sam poput zastrašene košute u pravcu šume. Aramil je pokušao da me prati, uspeo se na neosedlanog konja i galopirao za mnom. Već sam dosta odmakla ali je on polako počeo da me sustiže. Noge su me bolele od umora a kolena klecala pod naporom da održim brzi ritam u kojem je moje srce glasno udaralo bubnjajući u grudima. Mesec, moj večiti saveznik, zašao je za guste crne oblake i Aramil se našao u dilemi. Više nije mogao da me vidi. Sakrih se u prve krošnje na koje sam naišla. Bagrem. Osetila sam toplu i vlažnu krv kako se sliva niz moje ruke, leđa, kukove, slabine, članke i kako curi niz koru starog bagrema. Lice sam zaštitila, sada već iscepanim svilenim prekrivčem. Aramil je vikao, dozivao:
-Ko si? Gde si? Pokaži se, demone!
Bio je razdražen, ali je posle bezuspešnog škiljenja kroz pomračinu povukao uzde, okrenuo konja i vratio se ka štalama. Iz grudi mi se neoprezno ote uzdah olakšanja iako su se crvenkasti potočići krvi slivali niz moje svijeno i zgrčeno telo. Trebalo je da pođem do jezera. Strepnja je u meni kolala jer su stariji ljudi govorili da u blizini jezera žive rusalke i narodi vilin-vrste kao i vodeni demoni koji sa sobom povlače svaki život na dno vrtloga. Bez straha zakoračih u jezero ali tek što sam ušla u vodu do struka zapazih nečije bledo lice kako se jasno ocrtava na površini mirne ponoćne vode.
-Bila je prelepa.- reče melodični glas iza mene.- Baš kao i ti.
Trgoh glavu i ugledah jednog momka, godinu ili dve starijeg od mene. Nisam ga poznavala. Da stojim na obali bila bih mu jedva do ramena, ali to je važilo za mnoge ovdašnje muškarce, jer svi oni, rodom iz Obliviskora, bili su začudjujuće visoki. Bio je visok i vitak, izuzetno duge kose boje starog zlata koja mu je padala do pojasa, otrovnozelenih očiju, i prefinjenih crta lica. Njegov tanki nos delovao je snažno i odlučno, rumene usne: pune, osmeh: zanosan. Obgrlio se rukama i netremice me gledao, toliko da se njegova ljubopitljivost graničila sa drskošću. Brzo zakoračih dublje u vodu kako bi skrila belinu tela. Samo glava mi je izvirala iz vode.
-Smaragdne oči,- kaza on -i pesma od koje su mnogima srca brže kucala. Trebalo je da je ostavi na miru. Lepo sam joj rekao. Ti si poslednja, zar ne?
Govorio je napetim i pomalo drhtavim glasom a onda pokaza prstom na medaljon koji sam uvek nosila oko vrata. Posmatrala sam ga, nesumnjivo, s onim zatupastim izrazom lica koji je mog oca dovodio do ludila. Ali razmišljala sam, nalazila sam se u dubini šume, a tu je bio i oskudno odeven momak koga nikada pre nisam videla. Nastavio je da priča nešto što je potpuno nepovezano, ali onda mi pogled pade na mladićeve pomalo zašiljene uši i krupne, prodorne oči. Nimf. On je očigleo bio nimf. Pričali su mi kako šumske nimfe koje sa smrtnicima orode mušku decu, napuštaju ih i ostavljaju duboko u šumi pod starim hrastom. A onda od te dece postaje, bar sam tako mislila, ono što je upravo stajalo predamnom. Nimf je mogao biti od pomoći ako mu se dopadneš. A ako mu se ne dopadneš... Pa, priča se da su mnogi vulgarni nasilnici nestajali u šumi. Niko koga ja znam nikada ga nije video, mada ima priča koje kolaju oko zamka, o ljudima koji su ga u žamoru pijanih noći sreli. Očekivala sam nešto opasnije od lepuškastog mladića koji me je posmatrao sa oprezom čekajući moj odgovor.
-Poslednja šta? Ovo je sramotno!- namerno rekoh i dodirnuh naizgled mirnu površinu vode. Magija jurnu u mene kroz vrhove prstiju i ote mi se uzdah.
-Ovo je moć!- samouvereno reče dečko od čega se sva naježih.- Da li bi joj ti odolela? Ti si čarobnica, iako jako obogaljena od uloge muškarca. Ti znaš šta u ovim krajevima moć znači. Moć znači hranu za gladan narod, slavu i bogatstvo za tebe, presto jednog dana. Šta bi uradila da tvom narodu preti opasnost, a da ti možeš da ga spaseš ako ugrabiš moć?
Zahvaćena silinom magije, zagledah se u njegove duboke cakleće zelene oči. Nisam mogla da mu odgovorim; nisam znala šta da mu kažem. Nastalo je dugo i neprijatno ćutanje.
-Zbog čega si ovde?- upitah tiho.
-Zbog čega? Pa, zbog tebe.- reče mladić tiho a potom se osmehnu ugledavši senku straha koja u jednom momentu prodje mojim licem. Nisam imala nikakvo oružije pri sebi.-O, ne brini, ne želim da te povredim. Došao sam da te upozorim. Zar ne želiš konačno da saznaš svoju prošlost?
-Prošlost već znam. Znam da se moj otac, u mladosti ovenčao slavom, pa ga je visoki kralj nagradio amazonskom naslednicom, jedinom preostalom, koju je uzeo za ženu, i plemićkom titulom, značajnijom od one koju je ranije imao, postao je kralj Obliviskora. Otac je pre mene imao sedmoro dece, sve ćerke, koje je nemilosrdno ubio, i bacio zverima. To je istina... videla sam jedan od skeleta u podrumu. Tu je sahranio poslednju. Majka je umrla rađajući me, pa me je strina iz sažaljenja i poštovanju prema majci sakrivala i branila od kralja.- Prevrnuvši očima završila sam svoju tužnu priču.
-LAŽI!- krotko mi odgovori mladić preneraženog izraza lica.- To ti je rekla, zar ne?! Rekla ti je da ih je on ubio? Da je tvoja majka poginula!? Rekla ti je... Rekla ti je da te je primila iz... Samilosti?! Znaš li zbog čega nosiš taj medaljon oko vrata? Zbog čega imaš magiju?
-Ali ne bi me lagala. Štitila me je sve ove godine! Uostalom videla sam kosti svoje starije sestre.- moj ceo svet se zatresao i kao da je sve u šta sam do danas verovala počelo da se odranja, obrušava i pada u tamnu vodu dubokog jezera.
-Maleficia.- proskita ogorčeno mladić kroz zube.- Siroto dete. Trebalo bi da znaš da je svih sedam tvojih sestara baš ona udavila, a da je kraljici rekla kako je rodila nedonoščad. Kako su joj deca već bila mrtva. Oh, budi sigurna da ti i ja ne bismo sada razgovrali da nije odmah videla da ti nosiš moć. Osmo dete, osam bogova, magični broj osam, zato te je sačuvala, a da bi te uvek imala u šaci, skrivala te je sve ove godine kao zmija noge, svima razglasivši kako je kralj dobio sina, a ne ćerku. Sakrivala te je kako bi prevarila sve učene čarobnjake i celokupan svet da je izumrla i poslednja. Ali nije. Ti si je nasledila... Oduvek sam to znao... Dobro je što si došla.
Zbunjeno sam ćutala. Maleficia je bila potporni stub celog mog detinjstva, ono što sam smatrala jedinom čitavom čašom u hrpi razbijenih staklića. Ako je to sve istina, zašto me ne koristi kao oružje da napakosti mome ocu?
-Ne mogu da verujem.- tiho mi je poletelo sa usana.
-Bolje počni da veruješ.- Isuviše zabrinut za sadašnjost da bi brinuo o budućnosti mladić klimnu glavom.- Moraš da pripremiš Obliviskor. Moraš da spaseš stanovništvo. Car skuplja vojsku za napad, a tvoja strina je nekako upletena u sve to. Da li si čula za proročanstvo?
Počešah se po glavi. Sećala sam se neke stare bajke za decu, o tome kako će poginuti i poslednja legenda.
-Da, mislim da znam.- Počeh da cvokoćem i podrhtavam jer je voda postajala hladna kako se bližilo jutro.
-Vrlo dobro, onda. Idi sada, uskoro će jutro. Verujem da ne bi želela da umesto Jordika varvrina zateknu lepu princezu. To bi pokvarilo njihova očekivanja, zar ne?- Mladić se osmehnu.
Ja sam se slabašno osmehnula a potom munula rukom kako bih mu pokazala da treba da ode, ne bi li izašla iz vode.
-A da. Glupo sa moje strane.- promrmlja nimf.-I još nešto. Mnogi su pričali da si još lepša od svoje majke. Nisam verovao. Ali sada vidim da su priče istinite...
Trepnuh na trenutak ali mladić je već bio nestao.
