Čaršijsko trućanje

Pokondirena šargarepa i ostala gamad

2010-11-17T06:26:00.000-08:00

Licemerje. Laži. Nesigurnost. Sujeta. Ljubomora.
Mrzim ljude koji namerno šire dezinformacije, skriveni u sopstvenoj panici i neznanju. Naravno, te dezinformacije nikako ne mogu biti pozitivne. One su gotovo uvek negativne, loše vesti.
I svi trube o "velikoj revoluciji" koja se desila 5. oktobra. I ja sam bila dvanaestogodišnje detence sa pištaljkom i bajkom kako je "čika Sloba kriv za bombardovanje, i kako moramo da pobedimo zlog čika Slobu". I ja sam šarala po zidovima "Gotov je" i "Puk'o je ko zvečka". I ja sam pevala "...Predvodi ih sasvim trula cvetokosa Baba Jula...". Tek godinama kasnije, posvetivši malo više pažnje dokumentima Ujedinjenih Nacija, statistici "kolateralne štete" koje su članice NATO pakta počinile na ovim prostorima, tek deset tona (osiromašenog uranijuma kojim je zatrovana Srbija i Republika Srpska) kasnije, uvidela sam istinu. Kršenje Povelje Ujedinjenih Nacija, nepoštovanje Ustava kao najvišeg pravnog akta jedne zemlje, kršenje svih opšte utvrđenih načela i pravila međunarodnog prava – koje se dešavalo od vajkada na prostoru stare Juge – bilo je skoro pa jedini izuzetak u modernoj istoriji. Osnivačka parola Ujedinjenih Nacija: "PRAVO BEZ SILE" šezdeset i četiri godine kasnije postaje "SILA BEZ PRAVA".
Ko nam je kriv kad gajimo pokondirene tikve, cvekle, i šargarepice... One pokondirene ništarije koje "tripuju" da su posebne jer su mama i tata "iz Leskovac" izdvojili 2.500 evra od godišnjeg roda paprike za ćerino školovanje. Pa, i moja baba bi bila umetnica kada bi platila 10.000 evra za diplomu. Gajimo sve one nadobudne malograđane sa kompleksom više vrednosti. Uobraženost, mogu i da razumem kada je potkrepljena nekim nenadjebivo-super-uber-cool-wow vrlinama, uspesima, i talentima. Ali šargarepica bi da se kurči a nema pišu...
U zemlji Srbiji ljudski život košta nešto manje od 500 dinara. Baš je pre neki mesec baka, čistačica jedne osnovne škole u Zemunu, ubijena – jer je ubica želeo da se dokopa pišljivih 400 dinara iz njenog novčanika. Iliti po EUROpski, ženin život je vredeo nešto manje od 4 evra.
Ali, to nije bitno, bitno je kad neki mali prdavac, poput Rastka Poceste lažira globalističku i anti-srpsku žvaku. Velike laži malog čoveka. Gde je sada socijalna služba? Gde je sada poštovanje legaliteta i legitimiteta, poštovanje Porodičnog zakona i osnovnih ljudskih (dečijih) prava? Neko (čitaj: njegova iskompleksirana majka, kvazi-pravnica i šiptarka wanna-be) koristi dete za "političku prostituciju" – za prljavu kampanju. Zašto? Pa, zato što kada bi to, što Rastko ponavlja kao papagaj, rekla bilo koja odrasla osoba niko ne bi obratio pažnju. Međutim, kada tako nešto ozbiljno, kao što je politika, javnosti servira dvanaestogodišnje intelektualno nedonošče – onda svi slušaju, jer Bože moj, on je vunderkind, to je nesvakidašnje! Ne, nije Pocesta izdajnik, jer, složićete se – Pocesta i nije neko srpsko prezime. Tata mu je Aljbanac. Ali to je irelevantno, jer je zemlja Srbija (prema svom Ustavu) zemlja SVIH svojih građana bilo koje da su nacionalnosti, vere, ili boje kože... Međutim, u tom istom Ustavu, a i Krivičnom zakonu, pominje se "delo protiv državne bezbednosti", "ugrožavanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta". Prema tome, trebalo bi podići optužnicu protiv alavog Zukorlića, navodnog verskog vođu, koji se ne pridržava ni osnovnih vrednosti Kurana. Optužnicu zbog govora mržnje protiv građana srpske nacionalnosti, optužnicu zbog klevete, i optužnicu zbog pozivanja na nerede (a protiv bezbednosti i teritorijalnog integriteta zemlje). Desetog oktobra, na dan kada je, iako procenjena kao visoko rizična za sigurnost građana, održana "gej parada" u Beogradu, u Novom Pazaru je trebalo da se održi javna tribina pod nazivom "Novi Pazar je Srbija". Međutim ime ove javne tribine su gradske vlasti našle za uvredljivo (?!) prema muslimanima... Molim?! Zašto?! Kako vlasti Republike Srbije mogu da dopuste takvo bahato i secesionističko ponašanje koje ugrožava integritet jedne suverene države? I šta tu ima uvredljivo? Pa, zar Novi Pazar nije sastavni deo Republike Srbije?! On nema čak, (hvala Bogu!) ni status autonomne pokrajine, prema tome – u čemu je problem nazvati Novi Pazar Srbijom?
Međutim, Tomo Zorić izgleda ima pametnijeg posla – da podiže optužnice protiv mladih patriota, i da za jedan polomljen nos preti građanima sa 8 godina robije.
Zemlja Srbija je veoma specifična. Jedina zemlja u kojoj manjine imaju mnogo veća prava nego većinsko stanovništvo. Jedina zemlja u kojoj je "sloboda govora", inače ustavom zagarantovana, ograničena samo na neke slučajeve. Naime, imate slobodu mišljenja i govora ako govorite PRO gej parade, podržavate Natašu Kandišić i Sonju Klisterko, tužite izvrsnog i svetski poznatog pisca samo zato što je u svom romanu (potpuno fiktivnom, gde ima punu umetničku slobodu) napisao da su "Srbi najpametniji narod na Balkanu". Onda ste sigurno visoko obrazovani, veoma inteligentni i humani. Međutim, ako argumentovano obrazložite bilo šta što je protiv gore navedenih stavova – onda ste monstrumi, onda ste nacisti, izgrednici, neobrazovani seljaci... Ma nije nego! Nisam član ni jedne partije, nisam podložna političkim uticajima okoline, a nadasve nisam nacista, vandal, neobrazovana i neinteligentna seljanka – pa mi je ponovo mišljenje potpuno drugačije od stavova Čedinih čudovišta.
Ljudi su jedna gomila licemernih, egoističnih govana punih frustracija i nezadovoljstva. Iz te razularene mase lažnih osmeha i urokljivih pogleda, može se izdvojiti i po koji Čovek. Onaj koji te neće poljubiti u obraz, osmehnuti se širom, a onda te čim okreneš leđa opljuvati i oklevetati. Zašto više nisam filantrop? Sabrati životno iskustvo, pomnožiti sa brojem razočarenja i proizvod će biti poražavajuće negativan. Mnogi ljudi se hrane tuđim bolom, pa se sjate kao gomila lešinara, lažnih prijatelja onda kada patite, zato da bi mogli da hrane sopstvenu sujetu kako su oni tobože dobrotvori i kako, eto, "oni nisu najgori, ima još gorih". Pravi prijatelji su oni koji umeju da se raduju tuđim uspesima kao da su sopstveni, koji umeju iskreno da se smeju. Oni koji imaju svoje "Ja" čvrsto izgrađeno, ali će uvek staviti "Mi" ispred "Ja" i neće u svemu gledati samo sopstveni interes.
Jelena Višnjić, brkati harambaša, i moja najgora noćna mora iz osnovne škole. I dalje se dobro sećam njenih hajdučkih brčića i dlakavih ručerda. Veoma muškobanjasta, vižljasta, i – potpuni skot. Kroz svih osam godina osnovne glumila je "vođu čopora" i bez ikakvog, ali baš ikakvog, povoda maltretirala ostalu decu. Podrazumeva se, ne svu decu, samo onu mirnu, vaspitanu i povučenu koja nisu HTELA da se brane, jer su učena da budu blaga i dobra. Sada gledam kako moja mala sestrica prolazi kroz isto... Kako je primorana da sluša neke klinkice od 12 godina koje se kunu u "Bravo", već imaju dečka jer su tobože velike, nose gole stomake i nakaradno se šminkaju! Samo 12 godina... Tu su karmini, kondomi, aj-fonovi, kurvinske slike na fejsu (sa 10, 11 godinica)... Ej! Ne treba svakome dati pravo da bude roditelj i vaspitava decu. Deca su uglavnom nemilosrdna čudovišta, koja svoje porodične traume i probleme iskaljuju na slabijima od sebe. Kada porastu u ljude, ona se ne menjaju. Ostaju ta ista nemilosrdna čudovišta, skotovi i kučke, samo nauče to dobro da sakriju – "iz pristojnosti".
Puno je godina prošlo od osnovne... Odavno sam shvatila da prema ljudima-lešinarima treba biti oštar. Ko tebe kamenom – ti njega sa tri kamena. Naučila sam da prema takvim ljudima (koji su više na stupnju životinja, i to hijena ili nekih do jaja pakosnih i glupih životinja) treba biti kučka, i to "Queen Bitch", tako izgraditi kod njih dozu strahopoštovanja. Jer napad je najbolja odbrana. U međuvremenu, nisam samo ja porasla, porasla su mi i muda, i to ogromna muda da kažem šta mislim i da sa siledžijama postupam isključivo siledžijski. Mrzim siledžije zato što su obične male uplašene pizdurine – podređeni su hijerarhiji, i napadaju isključivo slabije: mlađe, mirnije, fine, dobre, povučene, introvertne, bolje. A mnoge siledžije su žive samo zato što je protivzakonito ubiti ih. Ipak njihov bezvredni život ne vredi trideset godina robije.
Protivnik sam nasilja. Međutim, neki "ljudi" ne razumeju reči, jer nisu na dovoljno visokom intelektualnom nivou kako bi razumeli sarkazam, prekor, i kritiku. Oni samo razumeju – batine - i zato ih treba batinati i dresirati kao kerove. Jer, realno, psi imaju mnogo više ljudskosti od njih.
Moram pažljivo da biram reči da ne bi završila u zatvoru. Naime, naš predsednik je zakonom zabranio skandiranje "Spasi Srbiju i ubi seee, Boriseee, Boriseee". Neverovatno! "Borisov zakon" ne samo što je protivustavan i što krši osnovno pravo slobode govora, još je i odlika neviđene tiranije. Slobinu lutku smo, obučenu u robijaško odelo, vukli preko Terazija kroz celu Knez Mihajlovu, tako da je Boris prevazišao titulu predsednika i dobio carski, ili bolje rečeno: diktatorski imunitet.
Jebeš ti taj poredak, kada mi srpski eurokrem uvozimo iz Bosne! Kada naši ljudi iz Beograda, i Rume, odlaze u Bijeljinu da natoče pun rezervoar benzina, jer je gorivo tamo duplo jeftinije. Jebeš ti taj poredak gde postoji bezbroj rupa u zakonu. Pa tako, veliki kapitalisti, strane banke i firme, uzimaju jeftinu radnu snagu (fakultetski obrazovanu i mladu, sa biroa) "na neodređeno" da bi mogli da stave sebi pare u džep, pa jednog diplomiranog ekonomistu koji radi kreditnu analizu plaćaju 200 evra mesečno, za posao za koji se po zakonu mora odvojiti najmanje 600 evra plate. Naravno, zakon tu ne važi jer je ekonomista primljen na "neodređeno" i nema trajni ugovor o radu. Pošto je rad na "neodređeno" zakonom ograničen na vremenski period od godinu dana, nakon svakih godinu dana direktori banaka samo rotiraju poslove, sklope nove ugovore sa starim robovima, pardon – radnicima, i tako izbegnu zakonsko ograničenje od godinu dana "privremenog rada", a sebi u džep stavljaju grdne pare. Naravno, na grbaču zaposlenih.
Država je zavisna od MMF-a. Privatizacija nije uspela. Zašto? Pa zato što je cilj privatizacije – privatizuj, prodaj, uloži u regeneraciju privrede. A ovde je bilo privatizuj, prodaj, pokradi sve pare. Naravno, sa privredom ravnom nuli, zavisni smo od MMF-a i kreditiranja, a i dalje se priča o nekom izvozu para na Kipar tokom '90-ih... E pa, devedesete su odavno prošle a pare i dalje nestaju! Nestaju kao moje čarape koje ubacim u prljavo – a niko ne zna kuda su otišle, i ko je pokrao. Državnici su umešniji mađioničari od Dejvida Koperfilda: "Sad ih vidiš $$$, sad ih ne vidiš!".
U Republičkom zavodu za statistiku procenat nezaposlenih među ljudima sa osnovnom školom je samo 2%, a među ljudima sa fakultetskom diplomom čak 47%! I onda se na televiziji pitaju – zašto dolazi do odliva mozgova? Zašto mladi ljudi žele da beže iz zemlje? Hahahaha, stvarno neshvatljivo.
Kad već pominjemo televiziju – sve su postale režimske odavno. Za vreme Miloševića, bilo je barem dve objektivne, revolucionarne televizije (tj. radija), Studio B (osrednje objektivan) i radio B92. Taj kompas objektivnosti i glasa naroda je odavno izgubljen, nema više objektivnosti i slobodnog novinarstva. Danas sve televizije izveštavaju isto – naše pravo da ne znamo ništa!
Pre par dana, udarna vest koja se vrtela po svim kanalima bila je da su šinteri brutalni pri hvatanju pasa u Zaječaru. Hahahahaha, koja ironija! Baš taj dan, dečko, maloletnik od 17 godina, koji je mirno, u prisustvu roditelja, krenuo na utakmicu je najbrutalnije maltretiran od strane interventne, uvučen u kombi, gde mu je (pijan ili lud?) policajac pretio kako će mu iskopati oči, prosuti lobanju i slično, da bi mu zatim odsekao – ni krivom ni dužnom – deo uveta, i izbo mu butinu skakavcem. Ni oprosti, ni izvini, ni zbog čega... Naravno, to nije bilo ni u jednim vestima, jer nijedna televizija nije imala muda da to objavi. Korumpirana đubrad!

Ko što reče Čorba: "Živi bili, živi bili imbecili i debili! Blago tebi, blago meni, uništiće nas kreteni. Ko god hoće ovde može da hara i pustoši. Sve kilavi Radovani, i nejaki Uroši... Tu nema Boga, nema pravde, i zato odlazim odavde, i nas će k'o naše očeve, zbog viših ciljeva nabiti na kočeve!"

Grudi

2010-07-30T15:32:00.000-07:00

Moje su grudi teške
od daha kojim mi hraniš pluća i pore.
Moje su grudi natekle i oble
od dojenja tvojih šaka i usana ljubavlju.
Moje su grudi čvrste i jedre
kako bi bile povoljna jedra tvome brodu,
kako bi tako stamene i tople
bile jedino tlo po kome lebdiš,
azbestna umetnina
kojoj se u slepilu diviš.

Plastikanci, vanzemaljci i svašta ponešto

2010-06-23T06:31:00.000-07:00

Plastikanci sa veštačke planete

Jednom davno na dalekoj planeti

Ljudi su bili usamlj
eni među ljudima

Pakosno lajali i u neznanju želeli zlo drugima.
Među svim tim veštačkim vanzemaljcima
Živela je jedna Ona i prkosila svim Plastikancima.
Plastikanci nisu voleli to što je Ona sazdana od krvi i mesa,
Pa su sujetno pljuvali i kiptali od besa.
Jer Plastikanci su sazdani od veštačkih materijala:
Licemerja, primitivizma i raznih drugih zala.
Ona je našla Njega, i neku drugu Nju, i nekog trideset i osmog Ti,
I pobegli su sa te utopijske samodestruktivne planete baš svi.
A Plastikanci su ostali zarobljeni u folaži, čemeru i jadu,
da gušeći se čekaju potop svoje planete.
Možda za Nojevu barku nije kasno,
Plastikanci da su Ljudi ako se sete...

Eden

U životnom krugu bezbojnog ništavila
Banalnosti, prostote, plastike i sivila
Otvorio si mi zlatna vrata Edena.
Uz tebe. Sa tobom. U tebi.
Prožimaš me.
Moji su koraci pre tebe ostali bez tragova.
Kuražiš me.
Da okušam hranu besmrtnih bogova.
Gušim se i venem
Među bezumnim budalama ispranih mozgova.
Odvedi me daleko, moje Čupavo Sunce
I zatvori za nama ta vrata Raja
Uživaj sa mnom u blistavoj sreći beskraja,
Bez senki, bez simulacije, bez ponavljanja.

Zlatokosa

Anđeo zlatne kose
Boje starog klasja u neko plodonosno leto.
Slast nedozrelog materinstva
U njenim bokovima se njiše kao balkansko žito.
Donela mi je sestrinstvo, donela mi je pravo prijateljstvo.
Korača sigurno,
Otmeno, gordo i ponosno.
Jer ona je u isto vreme
Urbana Lavica,
Amazonka, ratnica.
I ranjiva golubica
Čije srce čeka da bude osvojeno
Od nekog Tatinog heroja ili
Maminog princa.
Na dripce je oduvek bila slaba,
Ali dosta je više sa ljubljenjem žaba!
O, ume ona da plače i da joj se postojan pogled zamagli, od one plavičaste, iskrene suze koja zaigra
i zamuti osmeh zbog nepravde. Ali ta njena iskrena suza vredi mnogo više od bezbroj veštačkih osmeha bezbroja veštačkih ljudi sa ove veštačke planete.
Volim je.

HABIBI

2010-05-29T06:22:00.000-07:00

Šareni cirkus života

Časovnik tera kazaljke da nam krišom od pogleda beže,
Most od misli, jačih od reči, neraskidivo u jedno nas veže.
Sezona se neprimetno smenjuje preko nebeskog pokrova.
Pod cirkuskom plaštom, na sred arene, stojimo TI i JA.

Ukroćena Goropad i njen gospodar,
uzdah pun strasti, vlažan i modar.
Masa lica nas sa podsmehom gleda:
sujeta, ljubomora, radoznalost, dosada?

...I jedna avet iz prošlosti koja te spopada.

Ljubav na trapezu!
Izvodimo trikove emotivne gimnastike,
pred gladnim očima neželjene publike.
Želiš spektakl, i nežne reči da te razgale?
Gledaj, ljubavi, samo za tebe izvodim "SALTO MORTALE"!

Ne plašim se...
Ne mogu me ubiti sve smrti ovoga sveta,
jer tvoje srce puls mi stvara.
Večita sadašnjost sa tobom - goblen prošlosti para.

Ne postoji više Ti i Ja, sada postoji samo MI.
I, ne brini, mili, jer MI smo nedodirljivi.
Nepovredivi,
za te radoznale, zlokobne oči spoljnjeg sveta,
publiku što zuri, vreba i kleveta.

...Živimo snivanje
- Sanjamo život...

...Skriveni u samo našem univerzumu napravljenom od tvojih čaršava.

Habibi

Kada zažmurim osećam tvoje oči,
dva duboka mutna bunara,
dva užarena kestena
koja me greju u sumorne kišne dane
i suše uprkos monsunskom pljusku.
Na trepavicama kotrljam tragove tvog semena,
mekoća kože, maljavost životinjskih strasti.
Tvoj pupak - moja oaza.
Roze mi para rapavost tvoje brade.
Čupavo Sunce iz sata u sat misli mi krade.
Prišij me za kožu, želim da osetim damare tvog srca!
Sa ponosom da nosim težinu tvog poljupca.
Na vrhu jezika sakupljam tragove tvojih soli,
Sveži se sa mnom u Gordijev čvor, ne puštaj me i voli.
Želim da ti pod grkljanom krvari od kivnosti moga ugriza.
Da nikada više ne hodaš tako zanosan pred drugim ženama.
Da živiš samo za mene.
Da voliš sebe u odrazu mojih očiju.

Volim te...
želim da večno budem te deo,
svaka misao, tvoj život ceo!

POSLEDNJA AMAZONKA

2010-01-18T15:50:00.001-08:00

PROLOG

Ledeni pokrivač brega mirno je počivao u tišini, ispred ledenog, kamenog zamka. Visoki četinari prekriveni rastresitim snegom njihali su se i svijali svoje guste krošnje pod naletima severnog vetra. Sve je bilo tako pusto u toj mračnoj, polarnoj noći. Zvezde su tiho splasle i stopile se sa tamnoplavom nebeskom vatrom, a mlad mesec je blistao malo iznad najviše kule raskošnog zamka. Dugačak krivudavi putić uokviren poledicom vodio je do masivne kapije zamka. Njega je opkoljavalo Mramorno Jezero koje je na svojim peščanim obalama nagomilavalo zaleđen korov. Iza goleme kapije izgrađene od najfinijeg crnog mermera, stajao je ulaz u zamak. Svojom veličinom, mamio je uzdahe ljudi koji su gonjeni nekom nevoljom nabasali na njega. Visoke zidine opasavale su zamak osiguravši ga od nebrojenih armija koje su se tokom stoleća obrušavale i lomile o drevne zidove. Iza zidina danonoćno su stražarili zmajevi. Prvi, veliki, crni zvao se Drakon. Na velikom, tamnom licu isticala su se dva ogromna oka poput užarenih ugljeva, te duboke crvene oči nepojmljivo su podsećale na najfinije rubine iz caričine riznice. Tri reda oštrih i smrtonosnih zuba spremno su čekala prvog koji se usudi da nenajavljen uđe u stari zamak. On je duboko disao, izdišući velike oblake tople pare, dok su njegove oči budno motrile na svaki pokret. Sva čula su mu bila budna. Velika crna krila, iz kojih su na rubovima virile tamno sive bodlje, bila su sklopljena, a kandže skupljene pod ogormnim telom ovog petostoletnog stvorenja. Zmaj koji je dotad mirno sedeo do njega trže se i naglo ustade. Ispusti dubok uzdah kroz svoje nabrane nozdrve boje sveže krvi.

-Da li si čuo nešto? Kao da je neko pred kapijom...- zareža on dok su se njegove bordozlataste kandže rasklopile a krvavo crvena velika krila do pola raširila. Po snazi i taktici napada nijedan zmaj sa polarnih krajeva Obliviskora nije se mogao porediti sa njim. Dux je imao razvijeno i snažno telo i bio je doista mudriji od svakog drugog zmaja. Njegovo telo bilo je prekriveno blistavom crvenom krljušti a šape prekrivene oštrim krznom bordo-crvene boje, prošarene tu i tamo zlatnim vlasima. Kandže ovog zmaja bile su od čvrste smese slične crvenkastoj slonovači, ali su bile okovane gvozdanim bodljama. Vrat nije bio mnogo dugačak, ali izvijen i prekriven glatkim pločicama boje rubina, na glavi mu je viorila gusta i jaka zlatna griva, a nozdrve, iz kojih je izlazila vrela para, bile su krupne i nabrane. Drakon je protresao svojom zastrašujućom glavom i uz mumlanje nalik na podsmeh obratio se starijem zmaju.

-Čula su rano počela da te izdaju matori! Pomislio sam da ćeš trajati bar još tri stoleća!- zmaj ispusti grohot svog dubokog, čudovišnog smeha neobraćajući pažnju na tih dečiji plač koji je dolazio sa vrha najviše kule zamka.

-Smej se, smej se... ali jednoga dana, kada ti neprijatelj bude prišao sa leđa, kada osetiš hladnoću oštrog sečiva na vratu, i kada te jedan sekund bude delio od pepela uvidećeš da je oprez važniji od svega.- zareža Dux tiho uvlačeći miris ledenog vazduha duboko u svoja ogromna vrela pluća i nastavi. -Neko je blizu kapije, osećam da je jedna ljudska duša u blizini.

Zatim sede na svoje mesto. Led je pod njihovim vrelim telima bio istopljen i pretočen u male barice tople vode. Drakon uze da šara kandžom po studenoj i tvrdoj zemlji a Dux je naslonio glavu još uvek zabrinut zbog prisustva paralelne energije koju su zmajevi mogli da osete. Iza njih stajala su zabravljena vrata od hladne slonovače. Na njima je zima iscrtala najlepše slike nalik čipkanom zastoru od inja. Čitavi mozaici od ledenih šara bili su rasprostrani po ovalnim vratima. Iza vrata nalazilo se veliko predvorije, baršunasti crveni tepisi i drvenarija koju su izrezbarili najveći majstori drvodelje Obliviskora. Dvorana je bila potpuno prazna a po sredini pruzalo se dugačko stepenište koje je vodilo do gornjih prostorija zamka. Stepenište i predvorije bilo je lepo osvetljeno, hodnik kroz koji se dolazilo do velike i svečane trpezarije bio je ukrašen brojnim slikama i svećama različitih boja. Sve je sijalo od raskoša. Zamak je krasilo mnogo prostorija, a neke od njih bile su još uvek neistražene. Plač malog deteta postajao je sve jači i jači a kovitlac uskomešanih glasova bujicom se razlagao po zamku. Imao je nekoliko spratova, veliki podrum, a u terenu ispod podruma nalazile su se tamnice kroz koje je proticala bistra, podzemna rečica. Reka koja je krila tajne mnogih vekova u sebi, sa puno virova i podzemnih tokova koji su se granali I preplitali. Ta reka sa sobom je odnela mnoge živote. Po zamku se pričalo da je ukleta, i da se noću mogu čuti krici i vapaji utopljenika, a nekad čak i videti kako neupokojene duše odavno mrtvih vitezova lutaju tamnicom na svojim sablasnim konjima. Priča se da su neki od zatvorenika poludeli baš zbog tih noćnih prikaza. Podrum, koji je bio iznad tamnica bio je prepun burića sa vinom koji datiraju iz 1265. godine šestog eona. Tu su bile sve vrste vina u enormnim količinama: belo vino, crno vino, crveno vino, vino od kristala, ledeno vino, vino od breze i javora, vino od vrbe i ruže, od gladiole, orhideje i nekih posebnih biljaka koje su rasle samo na lutajućim planinama. Ipak omiljeno vino gospodarice ovog zamka bilo je ono od smaragda, zove i mimoze sa safirom u prahu i ekstraktom kamilice. Iznad podruma, nalazila se kuhinja, i velika labaratorija u kojoj je glavna čarobnica radila. Kuhinja je bila prostrana, kao u svakom dvorcu, u njoj su užurbno radile sluge, danonoćno spremajući, tu je bilo nekoliko kuvara i pedesetak pomoćnika, a sve je vrvelo od ljudi koji su iznosili iz pećnice čudna jela i seckali upravo ulovljene životinje. Lovci su stajali pored kamina, prepričavajući dogadjaje iz lova i grejući promrzle šake i noge još vlažne od mećave koja je besnela napolju. Pored tako živhne prostorije, mirno su stajala majušna vratašca sa srebrnom ključaonicom. Mala zvezda bila je izgravirana na vratima i čudne oznake drevnih runa. Unutra su jedna do druge stajale boce i bočice, epruvete, balončići i pehari svih mogucih vrsta, materijala i veličina. Sićušne boce bile su uredno složene po polici. Otrovi i protivotrovi pored kojih su stajale velike tegle sa sastojcima za napitke bile su složene po nekom redu ’’Zmajevo srčano tkivo’’, pored koga se u zelenkastoj tegli nalazila ’’Jetra dvoroge zabe’’,... Na nivou iznad kuhinje i labaratorije, bile su skromne sobe za poslugu, i skladišta zaliha. Sobe za poslugu su bile komforne i tople ali pomalo skučene i tamne. Jedinu svetlost u sobi, predstavljao je sjaj i iskrice vatre u kaminu koje su davale sobi prijatan i ušuškan izgled. Mali, uredno namesteni kreveti, po jedan u svakoj sobi, bili su topli i dovoljno komforni za jednu osobu. Na malom stolu pored kreveta nalazila se vaza sa sušenim cvećem, raznih boja i oblika, a polu prazan beličast zid upotpunjavala je mala uramljena slika. Obično je to bio neki od udaljenih predela Oblivike, neki lep pejzaž ili možda kakva mrtva priroda, koja je zračila toplinom i pozitivnošću. Tepisi u sobama posluge, bili su od seljačke, čvrste vune, i iako su bili pomalo oštri za bose noge, služili su svrsi jer bi za čas ugrejali par promrzlih stopala. Iznad tog nivoa bilo je predvorije, stepenište, kojim se dolazilo do lepo spremljenih gostinjskih soba, raznoraznih kupatila, bazena u kojima je izvirala topla i lekovita voda, i mirisnih prostorija ispunjenih toplom parom. Gostinjske sobe bile su veoma lepe, ne toliko kao gazdaričine, ali raskošnije od soba za poslugu. Svaka je bila drukčije uredjena, zavese od tanke i spretno prošarane čipke, stolovi od čistog kvarca, kreveti sa mesinganim ukrašenim uzglavljima, i udobnim plišanim foteljama. Na gornjim nivoima nalazile su se prostorije uvaženih vojskovođa, činovnika, i kraljevih savetnika a u vrhu su bile čarobničine i gospodaričine odaje . Do njih se dolazilo dugačkim i tankim izvijenim stepeništom, izvajanim od glatkog i hladnog, belog mermera. Rukohvat stepeništa bio je od kristala, ukrašen belim i crnim orhidejama i mirisnim svećama optočenim biserima i crnim dragim kamenjem. Zapaljeni tamjan nalazio se na svakom stepeniku koje je osvetljavala večna vatra sa baklji koje su visile simetrično na zidu. Na svršetku stepeništa počinjao je dugački hodnik koji je vodio do pet spavaćih soba. Svaka je bila lepša od druge, svaka je bila raskošnija od druge. U centru prostorije najviše uske kule malaksalo je ležala gospodarica utonuvši u mekane perjane dušeke i prekrivače. Njeni su bili zmajevi, njen je bio zamak, ona je bila zadužena do donosi zimu ljudima, a kao poslednji potomak izumrlih amazonki sada je brižljivo gledala u svoje tek rođeno dete. Vrela čežnja izbijala je iz jakih pramena njene duge kovrdžavo-vatrene kose a iskrice u njenim bademastim i krupnim zelenim očima polako su tinjale i gasile se negde u dubini. Kraljičino teško, krotko i isprekidano disanje nadjačavao je plač majušnog, drhtavog deteta koje je čarobnica gordo i čvrsto stiskala u svom ledenom naručju.

-Oh kako je lepa... Moja mala devojčica...- promuklo i umorno ali radosno je prošaptala kraljica.- samo malo... Želim da je vidim.

-Ne. Gospo, kralj će biti primetno neraspoložen kada sazna da nije dobio prestolonaslednika.- Reče Maleficia suvo i ogorčeno.- Ćerka! Samo još problema za kraljevstvo.

-Oh, ma daj! Daj mi da vidim svoju ćerku bar na kratko.-Kraljica otrgnu sa svog vrata tanak i gladak lančić od belog zlata sa jednom runom ugraviranom u mali elipsoidni medaljon na sredini u kome je bio uvojak kraljičine plamene kose.- Evo. Stavi joj ovo.- Reče kraljica tiho dok je umetnula presavijeni lančić čarobnici u ruke.- A sad mi daj da je vidim.

-NE! NE!- Ljutito se otimala čarobnica ošinuvši malaksalu ali još uvek živu kraljicu po licu. A potom je začula korake stražara koji su se peli uz dugo spiralno stepenište kule. Morala je brzo da reaguje.

-Zbogom BIVŠA kraljice...

Kraljica oseti samo oštar bol koji joj se širio čelom pošto ju je prst smrti čarobnice jako udario odgurnuši je duboko u posteljinu. Sve je postalo mutno i tamno pred njenim očima. Potiljak ju je još uvek boleo. Bilo je brzo. Bol je uminuo. Čarobnica je osetila kako je kraljičin poslednji dah dodirnuo njenu ruku, topao usred noćne hladnoće. Novorođenče je počelo gromoglasno da vapi kao da je znalo da se nikada neće grejati u majčinom naručiju. Na tren šuma oko zamka i snežni bregovi su se ukočili, kao da čekaju. A onda zemlja zadrhta od sile koju je magija kraljičine smrti oslobodila. Iznenađeni povici ljudi i žena okupljenih u donjim prostorijama zamka odjednom behu ugušeni zvukom odozgo. Čarobnica je bila zadovoljna jer je konačno uspela u svom naumu, konačno je posedovala veliku moć u šaci. Moć koju je nesvesno rođenje male princeze donelo sa sobom. Beba je divlje grebala noktima čarobničinu krvavu šaku dok je suznim pogledom pokušavala da se oslobodi ledenog i okrutnog stiska. Maleficia je osećala divlji nalet magije koja je kolala kroz dete i palila joj srce i pluća dok je talas energije pulsirajući izbio iz deteta polomivši ornamentne prozore na najvišoj kuli. Ledena mećava je uletela u prostoriju pod naletima snežne vejavice i nekontrolisanog vihora. Dogorele, nakićene sveće su se pogasile. U tom trenutku nekolicina kraljevih gardista je sa treskom otvorilo vrata i zanemelo pred prizorom uvažene, blede, ispijene i zloslutne žene iz čijeg se naručja razlagao plač tek rođenog deteta i kraljice čiji su se bledi, rashlađeni obrisi razaznavali umrtvljeno i mlitavo po krevetu kroz noćnu tminu.

Napokon se začuo tih ali samouveren Maleficijin glas.

-Razglasite svima: kralj je dobio sina. Gospodarica je od napora preminula.

Gardisti su bez glasa nečujno strčali niz kulu da pronađu gospodara Oblivike.

-JORDIK OD OBLIVIKE-

2010-01-18T15:49:00.002-08:00

JORDIK OD OBLIVIKE

Teško izdišući kroz nos sparušen i suv letnji vazduh sedoh pored drvenih vrata koja su vodila ka sporednim seoskim ulicama u neposrednoj blizini zamka. Ispred mene šepurio se zamak a tamni i vonjavi zidovi drevne trdjave obrasle u lišaj i mahovinu zaštitnički su se dizali oko njega. Seljančice su koketno prolazile pored mene, kikoćući se. One su bar bile ono što zaista JESU. Imale su donekle normalno detinjstvo, zar ne? Meni... Meni je od malena bilo zabranjeno da imam drugarice - samo poznanike. Ovih sedamnaest godina protutnjalo je kroz krčme i osmehe gordih i uobraženih vitezova, gardista i pijanih, nepristojnih mornara. Kroz njihove lažne osmehe, pune gorčine, sujete, suvoparnih laži i dima, nekako sam naučila da se odazivam na ime Jordik, veštro baratam mačem, i govorim samo onda kada se to od mene zatraži. Preko dana sam bila jedno, dok preko noći, skrivena u tami pred ogledalom i bez teškog viteškog oklopa, postajala bih nešto drugo. Nešto što je oduvek bilo skriveno od svih osim od strine. Podigoh malo prorez na viziru masivnog šlema, kako bih bolje osmotrila predeo oko sebe. Tokom godina navikla sam se na večito težak i obavezan muški, gvozdeni oklop koji mi je pritiskao grudi i stezao me u predelu kukova, ramena su bila isuviše izdignuta pa bih se ponekad osećala poput neke smotane kornjače u oklopu koji nije njen. Vizir je vešto skrivao moje krupne bademaste oči i duge trepavice, a kroz male proreze je šibao oštar pogled koji sam, na sreću, nasledila od majke. Nekoliko bezbrižne dece igralo se u prašini veselo i neprecizno mlatarajući smešnim drvenim grančicama.

-Ha! Zli viteže! Umri! Došao sam da spasim lepu princezu!- reče najmlađi ali najživahniji dečak dok je svojom bednom imitacijom mača, grančicom breze, upirao ka malo većem dečaku.

-Ma nemoj! A ja kad budem veliki ja ću da postanem hrabri vitez! Ko onaj čika tamo!- mali riđokosi dečko koji je do tada bio tih upre prstom u mene. Zašto svi toliko cene snagu? Odjednom, podstaknuta nečim, digoh se na noge i raškrinuh svoj dopola osakaćeni um da bih osetila kako se magija pripija uz mene, kulja venama i dobuje po metalnom oklopu. Iz pluća ispustih dubok, muški krik. To su svi oduvek očekivali od mene, zar ne? Da budem glupi, snažni varvarin poput mog oca. Šteta - pomislih. Oduvek sam mrzela metal, u mojim odajama skoro da ga i nema, nisam volela taj prljavi miris gvoždja i osušene sirove krvi po oklopu i sečivu. Dok je magija uvek bila tako prirodna selekcija za mene. Uskoro sam začula dobro poznat glas.

-Ubiće ga otac! Gde se denuo taj dečko?!- Glas jednog od konjušara, Grida, iako prigušen dopirao je sa glavnog trga. Bila sam u iskušenju da bezbrižno produžim ka krčmi ali sam ipak mahnula jer mi je nešto govorilo da se to ’’dečko’’ odnosilo na mene. Ja i Grido nismo baš bili u prijateljskim odnosima, jer sam oduvek uvlačila njegovog sina, a mog najboljeg, doduše verovatno i jedinog, prijatelja u nevolje.

-Trebao si da paziš na njega Haldune! Znaš dobro da je Jordik glup. Trebao si da ga čuvaš.- Grido je nagrdio sina koji je išao pored njega vodeći zauzdanog pastuva pored sebe.

-Oče! Nisam ja kriv! On je napustio zamak još jutros dok sam ja timario konje!- Haldun, njegov prvorođeni sin, pokušavao je da ga smiri. Ali Gridu izgleda nije bilo dovoljno olajavanja pa je nastavio.

-Znaš šta, Haldune, shvatio bih da je bar taj momak krupan i jak, da je snažan i glup, ali on nema ni snagu ni pamet!

-Kako ti kažeš oče.- dečko reče sumorno da bi izbegao dalju konverzaciju.

Još jednom duboko udahnuh vreli i prašnjavi ulični vazduh i usredsredih se na to da izgledam kao glupi muški vo, a ne kao mlada princeza u tuđem oklopu. Zauzela sam opušteni raskoračni stav i pokušala da raširim ramena što je više moguće. Pre nego što su me primetili i potrčali ka meni navukoh rezu od vizira, kako mi se ni oči ne bi jasno videle. Nespretno mahnuh ali Grido je već stigao do mene.

-O, plemeniti kraljeviću, vaš otac vas hitno treba na dvoru. Stvar je izuzetno delikatna, mislim da je stigao vaš brat od strica Aramil i da je vaše prisustvo na svečanoj večeri zaista neophodno.- Grido je počeo da se dodvorava i ulaguje kako bi stvorio potporu za svoje ’’sigurno sutra’’ skoro neprimetno nagazivši sina, ne bi li mladić mahinalno ispustio uzde mog pastuva Gvaula. Haldun je tiho proskičao pošto ga je nimalo lagana, očeva nožurda nagazila iz sve snage.

-Ah da, da... Naravno. Jordriče doveli smo ti tvog konja da brže stigneš. Aramil je zaista nestrpljiv da te vidi.- Haldun se nasmeja pruživši mi uzde dok sam ja u prokleto teškom oklopu bezuspešno pokušavla da se uspnem na konja. Da je bilo kakva druga odora bila u pitanju, bila bih u sedlu jednim skokom ali pošto mi je oklop smetao (što sam se svojski trudila da prikrijem) morala sam da prihvatim Haldunovu malu pomoć. Zgrabio me je oko struka i u jednom mahu položio u sedlo. Eto toliko o krupnom, snažnom Jordriku varvarinu, koji ne samo da nije sve to što od njega očekuju da bude, već ne može ni dostojanstveno da se popne na konja kada je pod punom opremom.

-Khm... Ovaj, hvala ti druže.- rekoh imitacijom zatupastog muškog glasa, i hvala bogovima što sam imala vizir jer sam se od srama pošteno zajapurila ispod oklopa. Da bih izgledala muški i samouvereno zarila sam potpetice u slabine svog ata i u galopu nestala u oblaku prašine. Zamalo da se nisam odala. A šta ako saznaju? Biću zauvek proterana iz kraljevstva ili možda još gore: POGUBLJENA. Morala sam da se priberem kako bih pred Aramilom i ocem dobro odglumila ulogu neukog varvarina koja mi je zadata. Dok smo jahali osetih kako se Gvaulu od galopiranja izdižu slabine i nadimaju pluća. Znoj mu se slivao niz oštru i sjajnu crnu dlaku dok sam mu ja zabadala potpetice sve jače i jače gde god bih stigla kako bih ga nagnala na još jači galop. Ne znam jesam li se zaista toliko žurila da vidim brata, ili sam možda pokušavala nesvesno da nas ubijem i skotrljam u obližnji jarak, ali Gvaul je bio najbolji i najbrži at u celom kraljevstvu tako da je neverovatnom brzinom stigao do kraljevskih štala. Ne znam kako sam uspela da se održim u sedlu svo to vreme ali sam polako sjahala i posmatrala sirotog Gvaula. Niz sapi mu se slivao onaj tegoban, životinjski znoj što je odisao naporom i mukom. Telo mu je drhtalo od napora i brzine kojom je galopirao a niz slabine mu se slivala vrela i purpurno-crvena krv iz dve bočne rane koje su stvorile potpetice mog oklopa. Njištao je i tresao grivom pošto je bio prilično uznemiren. Smatrala sam da čak ni bogovi ne mogu sve potpuno da promene. Ponekad ljudi jednostavno vole da se naslađuju tuđim bolom. Moj otac je takav, te je takvo genetsko nasleđe kao gubu preneo i meni. Oduvek sam bila svesna te zlosti, i da nikako ne smem dopustiti da ona ima previše moći nadamnom, da mnome upravlja. Jedino stvorenje koje je on, otac, zaista voleo, bila je moja majka. Nije ni čudo. Otac je oduvek voleo lepe i dragocene stvari. Sva sreća da sam izgled i pamet nasledila od majke. Pokajnički sam pomazila Gvaula i dovukla činiju punu zoba tik do njega. On je jedini znao ko sam ja u stvari i znao je da podjednako dobro mogu glumiti i devicu i kurvu, i varvarina i mornara, i muškarca i ženu. Brzopleto skidoh sa sebe oklop i kao neko teško breme odbacih ga u ugao štale. Sluge će ga posle naći, očistiti i srediti. Opet sam bila u muškoj, doduše, malo udobnijoj odeći. Za trenutak mi je kosa pala i u slapovima vijorila niz izvijena leđa ali je brzo, u strahu da neko ne primeti, sakupih i zakačih ispod velikog plemićkog šešira. Ogrnuh oko sebe crni ogrtač od medveđe kože koji je moja nežna ženska ramena, činio bar malo širim, i koji je imao dovoljno veliku kapuljaču da sakrijem celo lice ispod nje ako bude bilo potrebe. Čvrst steznik od krutog crnog platna bio je zategnut preko mojih bujnih grudi kako bi ih što više sakrio i spljoštio, ne bi li ličile na muške. Hitro sam svezala opasače i za pojas odenula očev stari lovački nož, svoj mač za borbu kao i tanki rapier, moje omiljeno oružije. Navukla sam kožne, lovačke rukavice, kako me ne bi odala nežna i meka koža i dugi, tanki prsti. Dok sam zakopčavala krute i predugačke lovačke pantalone i zavrtala nogavice, uskočih u duboke, kaljave čizme. Pošto još jednom pomazih Gvaula koji je sada zadovoljno okrepljen zobao, potrčah ka glavnoj dvorani. Još iz daljine začuh glasove.

-Razumeš li dečače šta sam ti ja upravo rekao?!- čulo se uobičajeno vikanje mog oca.

-Da. Vrlo dobro. Ali šta će Jordrik? Zar ne treba njemu da pripadne presto Obliviskora posle vas?- pomalo posramljeno upita mlađi, lepršavi muški glas. U tom glasu primetih na trenutak uzbuđenje. Taj mladić je želeo Obliviskor. Dakako da je želeo još jedno kraljevstvo u kojem bi mogao da izvršava svoju samoupravu. Odlučila sam da usporim kako bih čula još nešto od razgovora pre nego što se teatralno i priglupo pojavim u velikoj dvorani.

-Bah! Jordrik! Ne spominji mi ga! Izgleda kao neuhranjeno kopile!- reče otac razgnevljenim glasom i lupi pesnicom o dugački drveni astal.- I isto je toliko i pametan! Srećom po tebe sinko, lako ćeš mu preoteti presto! Zapravo bilo bi dobro da te učinim svojim pravnim naslednikom. Jordrik nema šanse da upravlja ovom zemljom. Sav je nekako zakržljao, a takvom ne bih prepustio ovu zemlju.

-...Nizak je?- upita kristalno čist muški glas u kome se mogla osetiti trunčica podsmeha.

Na jednu sekundu je sujeta zaslepila moju pamet, i osetih se uvređeno. Jeste da nisam bila visoka poput uglednih momaka Obliviskora, ali sam bila visoka za ženu, krasilo me je celih sto sedamdeset i osam santimetara. Moj otac je dakako zbog nerazvijenosti ramena i ruku smatrao da je njegov sin, ’’kopile’’, kako me je maločas nazvao, poprilično nerazvijen i zakržljao. Skoro da su mi zasuzile oči kada sam zastala na korak od širom otvorenih vrata dvorane, ali se ipak suzdržah i promuklo zakašljah kako bih izmenila boju glasa.

-I ne samo to! Nejak je, nespretan i priča nekako piskutavim glasom. To nisam očekivao od sina jedinca. Jordrik je sramota!- Baš pošto je moj otac završio sa svojim izlivom jada i besa ja zakoračih u dvoranu i usporeno priđoh stolu za kojima su sedeli moj brat od strica i razgnevljeni otac.

-Pa Jordriče... Bilo je i vreme. Čekamo te već celih sat vremena.- kralj reče nešto staloženijim glasom.

-'Bar dan tato!- trudila sam se svim silama da zvučim kao neuka sirovina a bila sam svesna činjenice da me je u prevelikim kaljavim čizmama i debelom ogrtaču od medveđe kože krasila privlačnost kakve polarne medvedice.- Daj pivo! Brzo!

Nevoljno sam podviknula na sirotu služavku koja je u prnjama prala popločani pod dvorane. Kralj se zakašlja.

-Pa dobro sine, kao što vidiš, imamo gosta.- kralj procedi.

-'Bar dan gostu!- rekoh nezainteresovano trudeći se da napravim priglup teleći pogled dostojan jednog varvarina, što je bilo izuzetno teško mojim krupnim smaragdnozelenim očima i izuzetno oštarom pogledu. Kada mi je pogled pao na mladića koji je do tog časa sedeo za drvenim stolom, a u tom trenutku ustao da se pozdravi sa mnom, zatupast pogled je došao sam od sebe, a napregnute crte lica su se opustile u zapanjenu grimasu. Sakrivla sam oči ispod velikog šešira dok sam polako pogledom prelazila preko svog brata od strica. Preko guste zlatate kose uredno podšišane malo ispod ramena, zgodnih crta i pomalo preplanule kože, pa sve do neobičnih purpurno-plavih očiju koje su se prelivale i svetlucale azurnim sjajem. Izgleda da je Aramil bio smeo i dopadljiv mladić. Ne previše pametan, ali dobroćudan, plemenit, hrabar, iskren i snažan. Imala sam toliko neprimetne magije da sam površinski mogla da ga protumačim odmah, mada je njegov duh i dalje predstavljao enigmu za mene. Da li se zaista premišljao da mi preotme kraljevstvo? Da li je moguće da je tako besprekorno čisto, lepo i gordo biće moglo da postane podmuklo i pohlepno? Mladić je jednim potezom ruke sklonio bledo-zlatnu kosu koja mu je padala preko lica, i pogledao me svojim krupnim, bolećivim očima. Kao da je pokušavao da me odgonetne. Jednog trenutka imao je izgled išibanog i vernog psa, dok je u drugom trenutku izgledao kao lukav i gord mladi vuk. Zaklopih oči da se odbranim od njegovog analitičkog pogleda i okrenuh se ka služavki koja je sa sobom nosila velike bačve piva i vina.

-DAJ PIVA!- podviknula sam bezuspešno pokušavajući da zvučim zastrašujuće. Uzela sam jedvu bačvu, izvukla očev lovački nož zadenut za moj opasač i zabola ga u bačvu. Uskoro je okrepljujući ukus piva titrao na vrhu mog jezika i klizio niz grlo, dok mi se velika količina istog slivala niz bradu. Aramil me je, na moju žalost, još uvek posmatrao i gledao kako halapljivo, nepristojno navrćem bačvu. Zapravo, ja sam mrzela pivo, ali sam morala da ga pijem, jer: to su radili svi muškarci u Obliviskoru, a pogotovo junaci. Smatralo se da samo žene i slabići piju vino. Grcala sam od piva pokušavajući da veći deo slijem niz bradu ali ponešto sam nevoljno morala i da progutam, posle čega bi ostajao onaj opori, brašnjavi ukus u ustima. Lupila sam praznom bačvom o sto i obrisala bradu rukavom od lanene košulje.

-Bah! ROBE DONESI JOŠ!- ono što sam najviše mrzela kod svoje maskarade bilo je to što sam morala da se ponašam prosto i neuljudno i da budem okrutna prema posluzi. Sirota služavka je klimnula glavom i otrčala do podruma po još jednu bačvu. Na moje i očevo veliko iznenađenje Aramil je zahvatio vrč najfinijeg crnog vina i nalio ga niz grlo, hitro ali precizno. U jednom mahu je popio sve a potom spustio vrč, zavodljivo se osmehnuvši.

-Danas pijemo u tvoje zdravlje, dragi brate!- Aramil reče potapšvši me snažno po ramenu.- A sada hajde da razgovaramo o važnijim stvarima.

Dok je to izgovorio pokazivao je služavki da skloni od mene bačvu piva koju je tek donela. Srećom, spasao me je tog odvratnog pića odurnog ukusa. Pogotovu ovde, u podrumu zamka obitavao je vonj i prašina i samo pivo je imalo ukus buđi i paučine. Prilikom razgovora vešto sam skrivala usne, jer su bile isuviše pune, rumene, i mekane. Oči sam skupljala i tupavo žmirkala klimnuvši budalasto glavom s vremena na vreme. Pretvarala sam se kako sam zaokupljena večerom koju su svečano postavili pred nas, kako ne bih morala da učestvujem u njihovim začkoljastim razgovorima. Svakako da sam mogla ocu da zakopam svaku reč i da ga ponizim pred Aramilom, ali time bi moja maska bila otkrivena, a ženska ćud i više no očigledna. Prstima sam, poput pravog tatinog sina, ubadala u pečenje, nepristojno se igrajući sa hranom više nego što sam zaista jela. Otac na svu sreću nije primetio. Uzela sam pokoji gutljaj vina dok je otac bio zaokupljen gestikuliranjem koje je pojačavalo njegove besom pothranjene rečenice. Aramil je, čini mi se, znao da se svaki dijalog sa kraljem, pre ili kasnije pretvori u kraljev teatralni monolog. Ah, patetika... Nisam se ni trudila da učestvujem u razgovoru i donekle ga pratim ali sam površno osluškivala.

-Znači, turnir će biti sutra?- upita Aramil entuzijastično a oči mu se zacakleše od uzbudjenja.

-Kahm, kahm...- na pomen reči ’’turnir’’ počela sam da se gušim poslednjim gutljajem kiselkastog crnog vina i da se lupam po plućima ne bi li gušenje prestalo. Kada sam konačno duboko udahnula i uzela vazduha da progovorim razrogačila sam oči- KAKAV TURNIR?

Čak sam zaboravila da promenim glas te sam potpuno prirodnim, ženskim glasom postavila pitanje, na šta me obojica začudjeno pogledaše.

-Šta nije u redu sa tobom ti, ti... Glupi dečače?!- Otac je prekorno upitao.

-Pa... to m' je od gušenja.- svesna svoje greške koja je mogla da bude fatalna odmah izmenih glas i akcenat.- A koj' to turnir tatko?

Kralj zaroni glavu u šake iz pukog očajanja, dok me je Aramil zaintrigirano posmatrao.

-Jordiče imaš vrlo nežne crte lica.- primeti Aramil uz blagi podsmeh što kraljević ima žensko lice.- Čudno.

-Na majku.- rekoh ja dok sam pokušavala da napravim zastrašujuću grimasu.

-Da. Pretpostavio sam, a kosa?- upita Aramil radoznalo.

Moj otac, kao i svi ostali vladari Obliviskora po tradiciji su uredno podšišanu smeđu kosu puštali da im pada malo preko ramena, dok to kod mene, kao što je Aramil lukavo primetio, nije bio slučaj. Kralj zaječa pre nego što sam stigla da odgovorim.

-Kratka je.- jauknu kralj.- Na slepoočnicama potpuno izbrijana.

Otac je bio jedan oniži, ali dežmekasti čovek. Njegovo mlohavo lice najčešće bi titralo od besa i crvenelo se od jarosti. Kosa, koja mu je nekada bila kestenjasto smeđa, sada je u ofucanim sedim repovima dodirivala ramena. I dalje je imao onaj isti oštri pogled, dve tanke povijene usne, i usečeni uski nos preko koga je sve ostale streljao svojih tmurnim sivim očima. Lice mu je bilo glatko izbrijano a njegovu gordost i rugobu krasili su brojni ožiljci. Moj otac je uživao patnju drugih.

Promeškoljila sam se na niskoj drvenoj stolici a potom odvratila Aramilu.

-Tako je. Kratka je. Skoro da je i nema.- rekoh i prevrnuh očima.

-Baš me zanima...- Aramil je krenuo rukom ka mom raskošnom plemićkom šeširu od baršunaste indigo-plave svile, ali ga oštri udarac po ruci prekide.

-Žao mi je, ali ne smeš da vidiš moju sramotu.- prekorih ga pomalo prestravljeno.- Reci mi više o tom turniru...

-Turnir je sutra. U zoru su kvalifikacije predveče je finale. Pobednik odnosi hiljadu zlatnika.- Aramil je govorio usporeno dok mu se u glasu osećalo nepogrešivo zveckanje zlatnika.

-Ja sam pobednik.- rekoh neskromno dok sam ustajala sa stolice. Pogledah još jednom u Aramila. Crte lica behu mu oštre, skoro nalik sokolu, potpuno aristokratske i smirene onoliko koliko moje to nisu bile.- 'Ku noć!

Aramil se osmehnu pomalo zajedljivo.

-Do sutra.

Otac me je često izbegavao, mislim da čak nije ni znao gde se nalaze moje odaje. Meni je to išlo na ruku pa sam svoju sobu preuredila po sopstvenom ukusu. To svakako nije ličilo na sobu jednog muškarca. Zevnula sam i odgegala se do stepeništa a potom se brzo uspela do najviše kule. U toj kuli pre mnogo, mnogo godina nalazila se soba moje bake. Strina Maleficia bi mi često pričala priče o baki dok sam bila mala. Toj ženi dugujem život. Ma koliko da je izgledala odbojno, ipak ona je bila ta koja me je spasila sigurne smrti, ona je bila ta koja se borila za majčin život bezuspešno, ona je bila ta koja je utajila od oca da sam žensko. Čula sam da je otac prethodnih sedam devojčica koje je dobio sve do jedne iz čistog besa ubio. Davio bi ih u šancu pored zamka a posle njihova tela bacao u šumu ili njima hranio konje. Okrutno. Te priče su u toku dugih noći mog usplahiranog detinjstva izobličavale senke i stvarale veo straha, strepnje i iluzije oko mene. Plakala bih tako, poput neke bespomoćne životinje. I svaki put kada bih uhvatila svoj odraz u ogledalu iz očiju sam čitala očajanje i samrtni strah - isti onaj koji kuniće drži nepokretnim pred zmijom. Nikada do tad nisam videla takav izraz na bilo kom ljudskom licu. Ponekad sam i vrištala i ispuštala krike iz besa, tuge, straha, razjarenosti. Da me je iko čuo, moj otac bi se postarao da daleko više vremena provedem zatočena u tami. Muškarci ne paniče, ne plaču, ne žale. Ali ja jesam. Treptajima i umazanim rukama brisala bih ostatke suza sa lica i odlazila na svakodnevne vežbe mačevanja. Pošto sam odškrinula vrata sobe zapahnuo me je opojni miris lavande i svežina žute ruže. Po kružnim kamenim zidovima i starim tapiserijama isprepletano je obrastao ladolež, po podu i crvenom baršunastom tepihu popadano i razbacno ležale su ruže, orhideje, gladiole, lavande i ostalo cveće iz vrta, a pored uzglavlja za zid su bile privezane majčina dušica, ljubičica, beli i crni glog, jagorčevina i kantarion kao i ostalo magijsko bilje. Krevet je bio visok i prostran, obložen crnom i krvavo-crvenom svilom, satenom i tilom. Bio je krcat velikim i mekanim svilenim jastucima a okolo kreveta padao je zastor od baldahina poput vodopada od crnog tila i najfinije čipke koji bi zaklonio krevet od radoznalih pogleda i pravio hladovinu mojoj raskošnoj postelji. Sama soba je zaista čudno izgledala, a tome su potpomogla dva stamena, od čemernog, crnog kamena, isklesana gargojla i jedan veliki crni zmaj raširenih krila koji je visoko pridržavao zastore kreveta. Iz njegovih razjapljenih i dostojanstvenih čeljusti slivali su se slapovi satena, tila i čipke. Sama srž kreveta bila je urađena od mahagonija, crvenkastog, punog i sjajnog drveta. Soba je nesumnjivo ukazivala na moju strast prema ogledalima. Jedno ogledalo koje se nalazilo na plafonu iznad kreveta, u koje bih kroz pomračinu škiljila pre nego što zaspim, pospanim očima hvatajući obrise sopstvene usnule figure u skupocenim čaršavima. Drugo ogledalo bilo je veliko, zidno, sa okvirom i različitim ornamentima koji su ga krasili od platine iz patuljačkih rudnika na jugu. Dve velike glatke zmije pridržavale su ogledalo, svojim krupnim rubinskim očima uvek na oprezu. Veliki sobni orman beše ispunjen raznoraznim odorama koje sam u tajnosti od strine i celog sveta kupovala i nosila noću, kada niko nije mogao da razotkrije moju masku. Raznobojne ženske haljine, najskupocenije damske haljine u celom kraljevstvu, vilin-odežde, dijademe optočene dragim kamenjem, ogrlice i narukvice, fine duboke somotske rukavice, krznene kape, mnoštvo obuće, srebrnasti ženstveni ogrtači, mnoštvo korseta, ukrašenih košulja i prozirnih čipkanih laganih haljina. U drugom, zabačenom delu ormana stajale su pantalone za sve prigode, steznici kojim bih sputavala i ravnala grudi, muške košulje, par kaljavih cipela i čizmi, debele kožne rukavice, kožni prsluci i muške tunike. Na ormaru su uredno poredjane stajale knjige koje sam tokom godina samoće visoko u svojoj kuli iščitavala. Kao mala obožavala sam da se igram sa svoja dva ljubimca, malim crnim panterom Garetom i zelenim pitonom purpurnih očiju. Pre nego što sam zakoračila u sobu čuh besno frktanje i lomljavu a onda vrisak nalik na ljudski. Garet je ponekad imao običaj da napada očeve stražare ali isključivo onda kada oni pokušaju da uđu u moju sobu ili upotrebe nešto od mojih ličnih stvarih. Po zvuku dođoh do male stražarske sobice u donjem delu kule i ugledah užasan prizor. Suze mi nagrnuše na oči nesvesno dok sam gledala svog ljubimca kako izdiše na podu. Mahinalno sam čvrsto stisnula dršku mača opasanog o moje lanene pantalone a potom još jednom pogledala pantera. Lice mu beše umorno, a telo umrljano liptajućom krvlju i potpuno nepokretno. Kao i ja, i on je oduvek bio ispunjen neobuzdanom snagom i poletom. Sada je sva njegova strast i žestina nestala, jedino njegove oči bile su još uvek žive i streljale me ranjivo a potom isijavale na razgrebanog stražara nemoćnim gnevom, koji postade još veći kada na stražarevom licu primetih gađenje. Pogledom punim mržnje pogledah u stražara koji je sav zadihan i izgreban Garetovim kandžama sa zadrškama progovorio:

-Bio je bešnji no obično... Morao sam...- odgovori stražar i pogleda me. Glas mu beše pun gađenja prema mom ljubimcu. Taj panter je možda bio divalj i goropadan, ali odlikovao se tolikom snagom, brzinom i dobrotom da sam mislila kako vredi trpeti sve njegove mane.

-Šta-si-to-uradio?- promuklo sam upitala dok su mi suze besa navirale na oči. Dršku mača stezala sam sve jače a onda isukah oštricu. Osetila sam kako moram da usredsredim bol, jad i krivicu i da ih izbacim iz sebe, da se potpuno ispraznim, tako da ostane samo prazna rupa u mom srcu, u kojoj je nekada Garet bio. Sve se odigralo tako brzo. Moje sečivo je hitnjom vetra prošlo kroz mekano meso i krv je počela da lipta. Nisam se trudila da se odmaknem pa me je stražareva krv poprskala. Ovo nije bio prvi put da sam ubila. Nešto u meni volelo je taj ukus hladnog čelika sa koga prljavštinu spira tek prolivena sveža krv. Od malena sam učena da nemilosrdno ubijam po potrebi, iz tuge, bola, besa, osvete... Otac je voleo smrti. Otac je voleo da ubijam za njega. Beživotno stražarevo telo sa tupim udarcem pade na pod a glava se skotrlja u ćošak sobe. Tužno sam pogledala u Gareta koji me je mirno i zahvalno posmatrao, još uvek veran kao i prvog dana. Tim tužnim, velikim, bolećivim očima se osmehnu poslednji put. Njegov topli, vlažni, dah mešao se sa slanim mirisom prolivene krvi. Duboko šmrknuh. Plakalo mi se. Tako mi se prokleto plakalo. Na kraju pustih suze da teku i sa jecaijima pobegoh u tamu svoje sobe. Oblivale su me krupne graške hladnog znoja koje su se orosile na mom čelu, mučnina me je progonila dok sam stajala ispred velikog platinastog ogledala u sobi. Sa sebe sam cepala košulju umrljanu svežom izmešanom krvlju. Krv od rane na ramenu koje sam zadobila od nošenja izrezanog oklopa se skorela pa se košulja zalepila. Uzeh krpu pored činije sveže vode koja je stajala na mom noćnom stočiću i kada sam zbacila i poslednji komad odeće sa sebe počeh se ludački trljati u neverici. Želela sam da sperem taj odvratni miris usirene i skorele krvi sa sebe, osećanje krivice koje me je iz časa u čas sve više progonilo i nepokolebljivi ukus ubistva i besa koji mi je klizio niz grlo i spuštao se u ždrelo. Rasplela sam kosu i ogrnula se crnim poluprozirnim prekrivačem. Jedna činija sa vodom jednostavno nije bila dovoljna da spere sav taj gnev i greh sa mene. Osećala sam se ogoljeno, opoganjeno, i odlučih da odem do jezera u blizini zamka i tamo ostanem do pred zoru. Na prstima sam klizila kroz zamak poput aveti oko koje je lepršao labavo pričvršćeni komad crne svile. Tiho i bešumno prošla sam pored strinine sobe, kraljevih prostorija, zaspalih gardista i rasejanih stražara i neprimetno stigla do štala. Pun mesec je obasjavao zvezdani svod i pokazivao i ono što je trebalo da ostane u senci. Baš kada sam produžila korak do jezera, iz štala se začuo glas.

-Hej ti! Stani! Stani, u ime kralja!

Bio je to dobro poznat glas. Okrenuh se za tren da bih pod slaboj svetlosti mesečine primetila obrise visokog zlatokosog mladića koji je prestao da timari svog vranca i okrenuo se ka meni. Uplašeno sam zastala a onda svesna posledica do kojih je moglo doći potrčala sam poput zastrašene košute u pravcu šume. Aramil je pokušao da me prati, uspeo se na neosedlanog konja i galopirao za mnom. Već sam dosta odmakla ali je on polako počeo da me sustiže. Noge su me bolele od umora a kolena klecala pod naporom da održim brzi ritam u kojem je moje srce glasno udaralo bubnjajući u grudima. Mesec, moj večiti saveznik, zašao je za guste crne oblake i Aramil se našao u dilemi. Više nije mogao da me vidi. Sakrih se u prve krošnje na koje sam naišla. Bagrem. Osetila sam toplu i vlažnu krv kako se sliva niz moje ruke, leđa, kukove, slabine, članke i kako curi niz koru starog bagrema. Lice sam zaštitila, sada već iscepanim svilenim prekrivčem. Aramil je vikao, dozivao:

-Ko si? Gde si? Pokaži se, demone!

Bio je razdražen, ali je posle bezuspešnog škiljenja kroz pomračinu povukao uzde, okrenuo konja i vratio se ka štalama. Iz grudi mi se neoprezno ote uzdah olakšanja iako su se crvenkasti potočići krvi slivali niz moje svijeno i zgrčeno telo. Trebalo je da pođem do jezera. Strepnja je u meni kolala jer su stariji ljudi govorili da u blizini jezera žive rusalke i narodi vilin-vrste kao i vodeni demoni koji sa sobom povlače svaki život na dno vrtloga. Bez straha zakoračih u jezero ali tek što sam ušla u vodu do struka zapazih nečije bledo lice kako se jasno ocrtava na površini mirne ponoćne vode.

-Bila je prelepa.- reče melodični glas iza mene.- Baš kao i ti.

Trgoh glavu i ugledah jednog momka, godinu ili dve starijeg od mene. Nisam ga poznavala. Da stojim na obali bila bih mu jedva do ramena, ali to je važilo za mnoge ovdašnje muškarce, jer svi oni, rodom iz Obliviskora, bili su začudjujuće visoki. Bio je visok i vitak, izuzetno duge kose boje starog zlata koja mu je padala do pojasa, otrovnozelenih očiju, i prefinjenih crta lica. Njegov tanki nos delovao je snažno i odlučno, rumene usne: pune, osmeh: zanosan. Obgrlio se rukama i netremice me gledao, toliko da se njegova ljubopitljivost graničila sa drskošću. Brzo zakoračih dublje u vodu kako bi skrila belinu tela. Samo glava mi je izvirala iz vode.

-Smaragdne oči,- kaza on -i pesma od koje su mnogima srca brže kucala. Trebalo je da je ostavi na miru. Lepo sam joj rekao. Ti si poslednja, zar ne?

Govorio je napetim i pomalo drhtavim glasom a onda pokaza prstom na medaljon koji sam uvek nosila oko vrata. Posmatrala sam ga, nesumnjivo, s onim zatupastim izrazom lica koji je mog oca dovodio do ludila. Ali razmišljala sam, nalazila sam se u dubini šume, a tu je bio i oskudno odeven momak koga nikada pre nisam videla. Nastavio je da priča nešto što je potpuno nepovezano, ali onda mi pogled pade na mladićeve pomalo zašiljene uši i krupne, prodorne oči. Nimf. On je očigleo bio nimf. Pričali su mi kako šumske nimfe koje sa smrtnicima orode mušku decu, napuštaju ih i ostavljaju duboko u šumi pod starim hrastom. A onda od te dece postaje, bar sam tako mislila, ono što je upravo stajalo predamnom. Nimf je mogao biti od pomoći ako mu se dopadneš. A ako mu se ne dopadneš... Pa, priča se da su mnogi vulgarni nasilnici nestajali u šumi. Niko koga ja znam nikada ga nije video, mada ima priča koje kolaju oko zamka, o ljudima koji su ga u žamoru pijanih noći sreli. Očekivala sam nešto opasnije od lepuškastog mladića koji me je posmatrao sa oprezom čekajući moj odgovor.

-Poslednja šta? Ovo je sramotno!- namerno rekoh i dodirnuh naizgled mirnu površinu vode. Magija jurnu u mene kroz vrhove prstiju i ote mi se uzdah.

-Ovo je moć!- samouvereno reče dečko od čega se sva naježih.- Da li bi joj ti odolela? Ti si čarobnica, iako jako obogaljena od uloge muškarca. Ti znaš šta u ovim krajevima moć znači. Moć znači hranu za gladan narod, slavu i bogatstvo za tebe, presto jednog dana. Šta bi uradila da tvom narodu preti opasnost, a da ti možeš da ga spaseš ako ugrabiš moć?

Zahvaćena silinom magije, zagledah se u njegove duboke cakleće zelene oči. Nisam mogla da mu odgovorim; nisam znala šta da mu kažem. Nastalo je dugo i neprijatno ćutanje.

-Zbog čega si ovde?- upitah tiho.

-Zbog čega? Pa, zbog tebe.- reče mladić tiho a potom se osmehnu ugledavši senku straha koja u jednom momentu prodje mojim licem. Nisam imala nikakvo oružije pri sebi.-O, ne brini, ne želim da te povredim. Došao sam da te upozorim. Zar ne želiš konačno da saznaš svoju prošlost?

-Prošlost već znam. Znam da se moj otac, u mladosti ovenčao slavom, pa ga je visoki kralj nagradio amazonskom naslednicom, jedinom preostalom, koju je uzeo za ženu, i plemićkom titulom, značajnijom od one koju je ranije imao, postao je kralj Obliviskora. Otac je pre mene imao sedmoro dece, sve ćerke, koje je nemilosrdno ubio, i bacio zverima. To je istina... videla sam jedan od skeleta u podrumu. Tu je sahranio poslednju. Majka je umrla rađajući me, pa me je strina iz sažaljenja i poštovanju prema majci sakrivala i branila od kralja.- Prevrnuvši očima završila sam svoju tužnu priču.

-LAŽI!- krotko mi odgovori mladić preneraženog izraza lica.- To ti je rekla, zar ne?! Rekla ti je da ih je on ubio? Da je tvoja majka poginula!? Rekla ti je... Rekla ti je da te je primila iz... Samilosti?! Znaš li zbog čega nosiš taj medaljon oko vrata? Zbog čega imaš magiju?

-Ali ne bi me lagala. Štitila me je sve ove godine! Uostalom videla sam kosti svoje starije sestre.- moj ceo svet se zatresao i kao da je sve u šta sam do danas verovala počelo da se odranja, obrušava i pada u tamnu vodu dubokog jezera.

-Maleficia.- proskita ogorčeno mladić kroz zube.- Siroto dete. Trebalo bi da znaš da je svih sedam tvojih sestara baš ona udavila, a da je kraljici rekla kako je rodila nedonoščad. Kako su joj deca već bila mrtva. Oh, budi sigurna da ti i ja ne bismo sada razgovrali da nije odmah videla da ti nosiš moć. Osmo dete, osam bogova, magični broj osam, zato te je sačuvala, a da bi te uvek imala u šaci, skrivala te je sve ove godine kao zmija noge, svima razglasivši kako je kralj dobio sina, a ne ćerku. Sakrivala te je kako bi prevarila sve učene čarobnjake i celokupan svet da je izumrla i poslednja. Ali nije. Ti si je nasledila... Oduvek sam to znao... Dobro je što si došla.

Zbunjeno sam ćutala. Maleficia je bila potporni stub celog mog detinjstva, ono što sam smatrala jedinom čitavom čašom u hrpi razbijenih staklića. Ako je to sve istina, zašto me ne koristi kao oružje da napakosti mome ocu?

-Ne mogu da verujem.- tiho mi je poletelo sa usana.

-Bolje počni da veruješ.- Isuviše zabrinut za sadašnjost da bi brinuo o budućnosti mladić klimnu glavom.- Moraš da pripremiš Obliviskor. Moraš da spaseš stanovništvo. Car skuplja vojsku za napad, a tvoja strina je nekako upletena u sve to. Da li si čula za proročanstvo?

Počešah se po glavi. Sećala sam se neke stare bajke za decu, o tome kako će poginuti i poslednja legenda.

-Da, mislim da znam.- Počeh da cvokoćem i podrhtavam jer je voda postajala hladna kako se bližilo jutro.

-Vrlo dobro, onda. Idi sada, uskoro će jutro. Verujem da ne bi želela da umesto Jordika varvrina zateknu lepu princezu. To bi pokvarilo njihova očekivanja, zar ne?- Mladić se osmehnu.

Ja sam se slabašno osmehnula a potom munula rukom kako bih mu pokazala da treba da ode, ne bi li izašla iz vode.

-A da. Glupo sa moje strane.- promrmlja nimf.-I još nešto. Mnogi su pričali da si još lepša od svoje majke. Nisam verovao. Ali sada vidim da su priče istinite...

Trepnuh na trenutak ali mladić je već bio nestao.

-ZATVORSKI PACOV-

2010-01-18T15:49:00.001-08:00

ZATVORSKI PACOV

Plavetnilo noći je polako počelo da bledi nebom kao najava da uskoro dolazi zora krvavih, trakastih oblaka i pokolebljivog crvenog sunca. Kada je nebo poprimilo boju zrele breskve, već sam bila u svojoj sobi na vrhu najvišeg tornja i zatezala svoj oklop. Natukavši vizir na glavu pomalo umorno siđoh niz stepenice. Mač, ispran i očišćen od stražareve krvi klatio mi se u desnoj ruci dok sam u levoj držala koplje. Bilo je opšte poznato da sam se uvek borila bez štita koji mi je svojom težinom samo smetao. Umela sam vešto da izbegavam udarce te mi stoga nije ni bio potreban. Dok sam se kretala ka ocu i Aramilu razmišljala sam o čudnom sinoćnjem razgovoru. Ali to nije moglo biti istina! Moja strina nikada ne bi bila u stanju da učini tako nešto. Ona me je... volela... Bar sam tako mislila. Kada sam došla do oca i Aramila primetila sam kako otac odmahuje glavom žustro a mladić sa divljenjem sneno priča o nekom događaju. Pošto me je zanimalo sve ono što je vezano za Aramila zastadoh da čujem. Kada sam stigla niko se nije potrudio ni da me primeti a kamoli otpozdravi. Otac me je izgleda ignorisao, a Aramil je bio isuviše ponešen svojom pričom.

-Ali da li ste sasvim sigurni da nemate baš nijednu takvu dvorsku damu?- Aramil uzbuđeno upita.

-Kakvu? Ne! Jedina dvorska dama ovde je matora pralja.- Kralj se zasmeja svojim životinjskim, svinjskim grohotom. Pralja mora da je imala najmanje oko sedamdeset godina. -Pa dobro kako je izgledala ta tvoja dvorska dama?

-Vidite, nisam uopšte siguran da je to zapravo bila dvorska dama, zapravo možda je bila i vila, ili nimfa, ili tako nešto... Kože bele kao sneg i divne duge kose koja se bakarno i zlatasto presijavala na mesečini. Ništa drugo, nažalost, nisam uspeo da saznam ni da vidim.- nastavi Aramil zaneseno ne shvativši sarkastiku u kraljevom glasu.

-O, nemoj mi reći da ti veruješ u te budalaštine! Još će ispasti da imamo aveti u zamku!- Kraljev smeh poče se polako pretvarati u gnev.

-O, ali aveti postoje! Nisu gluposti!- Aramil uskliknu -A ova je bila lepša i stvarnija od bilo koje druge koje sam video.

-U mom zamku nema duhova!- ljutito se obrecnu kralj. -Mora da si bio pijan, dečko.

Nije mi dugo trebalo da shvatim o čemu je Aramil pričao. Naš večernji susret nije bio nimalo prijatan i vrlo bolan za mene. Još uvek su me pekle ogrebotine bagrema. Zakašljah se i dubokim glasom otpozdravih oca i brata kako bih zaustavila svađu koja je bila na pomolu.

-'Bar dan.

-Lep dan.- Aramil se odjednom stiša i otpozdravi.

-...Za umreti!- Dodadoh ja izvadivši mač iz korica.

-Vidim da si spreman rođače.- reče Aramil veselo me potapšavši po ramenu. Pogled mu je bio pomalo mutan, kao da ga je još uvek mučilo pitanje bez odgovora. Poželeh tada, kao i mnogo puta posle toga, da skinem vizir sa sebe i bacim mu se u naručje umesto odgovora. Ali uvideh da to nije najbolje rešenje.

-Dakle sa kim ću se prvo boriti?- upitala sam namćorasto. Mogla sam jednom rukom da pobedim celu očevu gardu, i on je to dobro znao. Zbog toga je bio smrknut od ranog jutra. Bilo je to kao dobiti bitku bez napora, više čin moranja nego htenja. Kako bih se glupo osećala posle svake pobede, znajući da nema onoga ko bi mogao da ukrsti sečivo sa mnom i izađe iz bitke kao pobednik.

-Prvo ćeš se boriti sa pomoćnim zapovednikom moje garde. Samo ne znam šta će ti taj oklop!- sujetno reče otac dok mu se pakost razaznavala u glasu, slatkorečivo nastavi, kao da je ovo bilo uživanje za njega.- Ove godine pravila su se promenila, Jordriče. Borićete se bez zaštitne opreme.

Kako je to samo bilo pakosno sa njegove strane! Bilo je i više nego očigledno da je najviše od svega želeo da vidi svog glupog, nepristojnog sina mrtvog, ili barem unakaženog.

-Idi sada i skini taj beskorisni oklop. Tvoj protivnik će te ovde čekati kad se vratiš. I Jordiče...- reče kralj otegnuto.

-Da?- tupo zapitah.

-Požuri!- kralj podviknu i zlobno se iskezi.

Bio je nestrpljiv da me vidi kako ginem. Mora da je nešto smislio. Dok sam skidala oklop i prikačinjala kosu ispod šešira pokušavala sam da otkrijem njegov sujetni plan. Svejedno, mogu se boriti i bez oklopa, jedna ogrebotina manje ili više neće mi mnogo značiti, ali neću odustati od pobede.

-Barem ume da se bori...- Čula sam kada je jedan od takmičara rekao drugom. Nisam ga mogla prepoznati samo po glasu, a pogled mi beše zauzet, titrao je na rukama mog protivnika. Njegova psovka, promrmljana u bradu, natera me da pažnju ponovo posvetim borbi i da se skoncentrišem na zveket mačeva. Izgleda da je ovo bila neka novopridošlica u Gardi.

-Ubio si mi brata!- reče on besno urlajući. U dvoboje i turnire nisu trebala da se mešaju osećanja i emocije jer je onda bio zagarantovan neuspeh. Čovek lako pogreši kada plane. Sada su mi se kockice složile u glavi, ovo je verovatno bio brat stražara koga sam sinoć lišila života jer je ubio mog pantera.

-Ah da... ’’Vrela krv a malo prostora’’!- odsečno odgovorih na šta se njegov gnev još više razbukta.

Zablistala sam još prvi put kada sam mač uzela u ruke, pa nije trebalo da pretpostavi kako će moći da izađe iz bitke ponosan sa svojom maskom hrabrog osvetnika. Vežbe su bile vežbe a dvoboji prava bitka. Možda je moj protivnik imao dosta vežbi ali ja sam imala dosta surovog životnog iskustva. Znam kako je to osetiti ukus krvi u ustima i osetiti kako se nečiji oklop lomi a oštrica mača seče mlado meso poput sira. Tokom vežbi namerno mi se dešavalo da zaboravljam pokrete, kako bih zavarala ostale takmičare i očevu gardu, želela sam da me podcene, jer kada te ljudi posmatraju kao budalu nisu svesni kakvu opasnost bi mogao da predstavljaš, zato spuste gard. Zar je bila moja krivica što je i ovaj siroti čovek bio nasamaren? Bilo je bezobrazno od njega to što me je podcenio, ali to je bilo njegovo prosuđivanje, njegova odluka. Mislio je da će se dobro provesti skrativši zaostalog kraljevog sina za glavu.

-Klanjaćeš se ti predamnom!- uzviknu gardista dok je zamahivao mačem.

-Ne klanjam se pred svinjama!- uputih mu sladak osmeh dok istovremeno nespretno trznuh mačem u naizgled nemoćnom pokušaju da dočekam njegov smrtonosni udar. Delovalo je prilično loše za njega kada mi je to pošlo za rukom. On zareža i zamahnu preko glave, pogrešno procenivši kako neću moći da mu zadam udarac i dočekam svojim sečivom njegovo pre no što mi odseče nešto bitno - kao na primer glavu.

Aramil oštro, uz pomoć dva prsta, zviznu, čim vrh mog mača sevnu preko gardistinog nabreklog trbuha, ali ipak je moje sečivo zaustavilo njegov mač. U pravoj bici on bi bio mrtav. A da me je taj udarac pogodio, da sam bila samo malko sporija, svejedno što je samo turnir, želja moga oca bi se konačno ispunila i ja bih bila pokojna. On je, iako je obilato krvario, želeo da nastvi; kada ga blago pogledah u oči videh da u njima tinja bes. Mogla sam da čujem negodovanje svog oca koji je sedeo na tribinama i posmatrao turnir. Verovatno je obećao ovom sirotanu da će njegovog mrtvog brata odvesti nekom odličnom kleriku, ili makar mu dati neku novčanu nadoknadu. Ljudi su bili tako alavi za zlatom koje je od kad je sveta i veka zlobno zveckalo u prepunjenim kesama.

-Dobra borba.- iskreno rekoh, načinivši korak unazad i pustivši da njegov mač sklizne sa vrha oštrice mog. -Bila je to dobra borba. Zar ne Aramile?

Aramil je izgledao pomalo zabrinuto.

-Izgleda da ćemo se ogledati u finlnoj borbi Jordiče.

-Neka najbolji čovek pobedi.- nežno se nasmeših, što je bio veliki propust, jer se to svakako nije očekivalo od mladog kraljevića. Aramil se okrete i ode zabrinut.

Sa nestrpljenjem i uzbuđenjem sam očekivala sumrak jer je u sumrak trebalo da se odigra finalna borba. Samo ja i Aramil. Neko od nas dvoje će naravno pobediti, a to sam silno želela da budem baš ja. Žarko sam želela da mu pokažem koliko sam dobra sa mačem, da sam čak i od njega bolja, da ga zasenim barem na trenutak. Dlanovi su počeli da mi se znoje kada sam ugledala uspavano crvenkastopurpurno sunce koje je zalazilo za krošnje drveća dubokih šuma zapadno od zamka.

Ugledala sam visoku figuru mladića koji se usporenim korakom kretao ka meni. Kad je sasvim prišao, Aramil skloni svoju meku i sjajnu bledo-zlatastu kosu iz očiju i prostreli me pogledom.

-Nadam se da znaš šta radiš.- reče on nesigurno pomalo strepeći.

Nisam razumela taj njegov čudni strah. Kao da se plašio da će me povrediti, ili da će sam pasti povređen. Pokušala sam da mu udelim osmeh pun poverenja ali on je već izvukao mač.

-Hajde da završimo s ovim.- reče Aramil samouverenim glasom i isuče mač.

Borba je počela, hitro sam odskakala od zemlje kako bih izbegla svaki njegov udarac ili bar blokirala. Bio je mnogo snažniji od mene, to sam mogla da procenim. On se preznojavao, graške vrelog znoja koji ga je oblivao su se slivale niz njegove, nalik isklesanim, crte lica. U glavi mi je odzvanjao zvonak zvuk naših sečiva kada bi se ukrstila. Mačevi su polako počeli da nam varniče od siline udaraca. Jedva sam se držala na nogama, pred očima mi je bio samo Aramilov lik iskrzan i isprekidan hitrim pokretima naših mačeva. Jedva sam uspela da odbijam njegove udarce, a ni on nije bio sasvim ravnodušan na moje napade. Dobro sam ga namučila. Jer u borbi nisu bila važna pravila već samo pobeda. Pobeda je bila najvažnija. Želja za pobedom i za dokazivanjem gorela je u meni poput nemirne buktinje. Želela sam da odustanem ali onda mi je Aramilov čist, smiren i zvonak glas davao podstreka da nastavim. Borila sam se protiv njega zbog njega, i ujedno se smejala tom paradoksu. Medaljon moje majke je goreo od moći oko mog vrata. Ja sam bila poslednja amazonka, dominantna ženka. Morala sam da istrajem. Morala sam da pobedim. čuli su se tupi udarci čelika i naše usporeno teško i isprekidano disanje. Ni on ni ja nismo imali nameru da odustanemo. Onda mi je pogled odvukla figura ispijene, mršave starice koja je sedela odmah do kralja i nešto mu šaputala na uvo. Moja strina. Da li je zaista bila istina da ona želi da me uništi? Osetih se iznevereno i izgubljeno, kao da sam naposletku počela da gubim u nekoj igri koja mi je odnela puno truda i vremena, a moj protivnik pobednički napustio polje. Maleficia je nešto šaputala kralju. Sasipala je svoje otrovne reči pravo niz uho u očev mozak. Lice joj beše tužno, ali upozoravajuće me pogleda. Kada je videla da sam primetila njen pogled, pažljivo ga uputi ka očevom pomoćnom čarobnjaku koji je nešto žurno pisao na ovčjoj koži. Sada sam bila sigurna da je moj mladi šumski prijatelj govorio istinu. I ta otrovna žaoka istine odagna iz mene svaku sumnju zaslepivši me na trenutak besom, nisam videla Aramilov mač koji je jurišao ka mojoj glavi. On je očekivao da ću se pomeriti, da ću ga blokirati, da ću makar vrisnuti i baciti se na zemlju. Ali ja sam samo tužno i tupo zurila u tribine, tupa od bola koji je počeo da vri u mom srcu, i neke čudne gorčine koju sam osećala prema svojoj strini. Ona je ubila moju majku. Ona je... Aramil nije mogao a zaustavi svoj mač na vreme.

-JORDIČE PAZI!- povikao je i odgurnuo me je drugom slobodnom rukom, zaradivši pritom malo veću posekotinu na ruci. Ja sam uz tup udarac tresnula o prašnjavu, isušenu zemlju. Aramilov mač me je malkice zakačio negde u predelu rebara. Osetila sam oštar bol, a zatim i zaslepljujući umor. Osetila sam blag povetarac po temenu. U trenutku kada sam pala na zemlju šešir mi se skotrljao sa glave a duga kosa je slobodno pala. Ležala sam tako na kosi koja mi je prekrivala dobar deo lica i tužno vijorila oko mene poput neke gubitničke zastve. Otvorila sam usta da bih što dublje udahnula vazduh, a onda sam opet osetila probadajući bol u predelu rebara. Pokušaji da ustanem bili su bezuspešni: nisam imala dovoljno snage od borbe i primljenih udaraca. Podigoh pogled i kroz pramenove svilenkaste kose mogla sam zamućeno da vidim kralja i ljude na tribinama. Iznenada onemeo, otac me je užasnuto gledao. Aramil beše pametniji. Lice mu ozari prijatan ali slabašan osmeh, kao da mu je bilo beskrajno drago što me ponovo vidi, čak i pod ovim užasnim okolnostima.

-Majku mu!- glasno opsova Haldun, konjušarev sin, i moj nekadašnji prijatelj.

Maleficia je nešto vikala, a onda su se začuli kraljevi povici:

-Šta si učinila sa mojim sinom?! Gde je on veštice?! UHVATITE JE! STRAŽA! UHVATITE JE! U TAMNICU S NJOM! U TAMNICU S NJOM!

Neka nepojmljiva snaga me je pridigla na noge, i dobila sam energije da se borim do kraja, tik uz mene stajao je Aramil, i za divno čudo pokušavao da me odbrani od stražara. Dobila sam još veću želju da istrajem i pobegnem. Uspešno sam odbijala stražare i odbacivala ih od sebe, divlje sam mlatarala mačem a onda boje počeše da mi se mute pred očima. Jasno sam videla moju strinu koja je nerazgovetno šaputala i mahala rukama ispred mene. Pala sam... Sve je tako tamno.

***

Strinina magija me je ostavila da u mrklom mraku ležim potrbuške na hladnom, vlažnom kamenom. Pokušah da se rukama pridignem, ali osećala sam neki pritisak na leđima i glavi, kao da se cela tavanica sa sve nebom, obrušila na mene. Jedva sam smogla snage da podignem glavu. Ruke su bile pritisnute pod mojom težinom i nisam mogla da ih izvučem ma koliko se koprcala i migoljila. Uhvatila me je panika i počeh žestoko da se koprcam naspram kamenih zidova koji su me učaurili kao soć u pčelinoj košnici. Ispustih krik očaja ali nije bilo nikoga da me čuje. Tvrdoglavost je izbledela, i prestala sam sa uzaludnom borbom i koprcanjem protiv okova. Boje su počele da se vraćaju u um. Glatki kamen pod mojim šakama poče da blista crveno i zeleno, daleko sjajnije od slabašnog svetla koje su bacali kristali utisnuti u samu stenu od koje je bila stvorena tamnica. Svetlo beše toliko jarko da sam posle jednog trena morala čvrsto da zatvorim suzne oči. Počelo je da mi se vraća i čulo mirisa. Prvo što sam osetila bio je ustajali, ubuđali vazduh tamnice na kome su živeli pećinski crvi i zatvorski pacovi. Bila sam u tamnici sa čije je kamene, mračne, tavanice kapala prljava, zelenkasta tečnost. Sluz. Paučina je visila po zidovima a jedino što se čulo bilo je šuškanje slame u daljini, kapanje vode sa tavanice o hladan kameni pod i cičanje slepih miševa zakačenih i skrivenih u kupolastoj tavanici. Onda mi se vratio i osećaj bola, utrnutost je prestala i jauknula sam na goruće probadanje koje se širilo iz krvave rane na mom levom rebru. Ali bilo je nešto još gore od tog skoro nepodnošljivog fizižkog bola. Osećala sam samo prazninu u duši, i došlo mi je da zaplačem zbog tog gubitka. Strina me je izdala, živela sam laž. Kada sam se trznula lanci su zazvečali. Jednom ili dvaput ponovo me obuze bezumni strah od toga što su mi obe ruke prikovane, ali kada je panika prošla ostavivši me da oznojena drhtim u tami, opet nije ništa drugo ostalo no da nastavim da se migoljim i da proklinjem dan kada sam rođena. Dugo vremena sam se time mučila pre nego što naposletku priznah poraz. I tako sam mlitavo ležala oblivena znojem. Beznadežno, svim silama, nagnuh se udesno i trznuh ruku. Ništa. Kroz sićušni prozor visoko uklesan u stenovitom zidu dopiralo je malo svetlosti, ali prozor nije nimalo pomogao da se raščiste isparenja ustajale slame, vlažnog, trulog kamenja, buđi i pacova. Taman kada sam navikla oči na tminu, crvena i zelena kristalska svetla koja igraju, kroz zatvorske rešetke ugledah neko malo svetlašce koje se spuštalo niz hodnik i kretalo ka mojoj ćeliji.

Nisam mogla da se maknem dalje od poda pošto sam bila prikovana lancima za debele klinove pobijene u zemlju, ali uskoro ugledah belinu dobro poznatog lica koje se prislanjalo na rešetke od teških gvozdanih vrata.

-Istina je zar ne?- prošapta on. U glasu mu se više osećala nada no sigurnost.- Sve ove godine si se samo pretvarala. Mislio sam da je možda tako, ali nisam znao zasigurno.

Neko vreme me je samo gledao kroz rešetke a ja nisam znala kako to da mu objasnim a da ne zvučim glupo i melodramatično.

-Aramile, žao mi je.- rekoh tiho. -Žao mi je što sam morala da te lažem.

-Šššš...- ućutkao me je.- Ne bi trebalo da budem ovde. Osmehnuo se, što mi je dalo snage da mu uzvratim stidljivim osmehom.

-Moramo da krenemo iz ovih stopa.- prošapta on.

-Ja... Ja moram da ti objasnim.- rekoh pokunjeno dok sam pokušavala da se uspravim u sedeći položaj, uzalud.

Nešto kliknu u vratima poput starog zardjalog ključa i teška vrata se sa škripom otvoriše. Aramil hitro upade u tamnicu. Ruka mu je bila povijena od lakta do zgloba ali sve ostalo na njemu izgledalo je sasvim uredu.

-Samo se malo izmakni, ako možeš...- reče on blago dok sam ja pogledom prelazila po lancima kojima sam bila okovana.

-Klin koji drži šarku.- Uzdahnuo je Aramil i izvadio svoj lovački nož iz opasača.

-Ah.- buljila sam u šarku prilično dugo pre no što Aramil oprezno, pazeći da me ne zakači, lagano iz šarke koju je pridržavao ivicom noža izvadi stari, debeli, zardjali klin. To mu je potpuno upropastilo sečivo. Pošto klin više nije držao lance oni skliznuše sa šarke i ja se nekako otpetljah sklonivši ih u stranu. Razmrdah šake krcnuvši zglobovima i rastegnuvši prste. Jedva sam ih osećala.

-Treba da ti objasnim...- podigoh pogled u njega ali on me uze za ruku i povuče za sobom.

-Biće kasnije vremena za objašnjenja, prvo treba da odemo neprimećeno. Imaš li ideju gde bismo mogli da pobegnemo?- Aramil se okrete kao da je zaboravio da me je i dalje držao za ruku. Ja se zateturah, pokušavši da držim korak sa njim, pa me on bez reči obuhvati jednom rukom oko struka i podiže, ponevši me brzim korakom uz stepenište. Sem brzine kojom smo grabili napred to je trebao da mi bude podsetnik koliko je Aramil snažan.

Kada je stigao do štala lagano me je spustio na zemlju. Nismo govorili niti sam pokušala da opravdam svoje postupke i obrazložim razlog zbog koga sam se skrivala iza maske Jordika varvarina sve ove godine. Čula sam Gvaulovo glasno i zadovoljno rzanje, bio je već osedlan, kao i vranac koga sam prvi put videla prošle noći.

-Mislim da bi bilo bolje da napustiš zamak pre nego što gardisti i stražari otkriju da te nema.- Jordrik se osmehnu i pomazi Gvaula.

-Zašto? Zašto si me spasao?- upitah ga zbunjeno.

-Zato što znam kakav je kralj i takođe znam šta ovo znači. Tetka kraljica ga je imala, primetio sam ga još dok sam bio mali... Ti jesi naslednica sve ove zemlje, princezo. A ja poznajem kralja. U onoj tamnici čekala bi pogubljenje u zoru. Zar da takva devojka strada pod dželatovom sekirom? Zaslužuješ bolju smrt, princezo.- reče Aramil pomalo se zacrvenevši i huknu.- Znaš li gde ćeš?

Trebao mi je trenutak da odgovorim na postavljeno pitanje. Prvi put da me je neko oslovio sa ''princezo'', prvi put da sam zaista bila žensko pred očima drugih ljudi. Zatim mi pogled nemarno pade na svoje prnje. Poderane isprljane pantalone, i nago telo ispod izgužvane, krvave i pocepane košulje. Rana je stala sa krvarenjem ali mi je bol i dalje razarao utrobu. Ruke su mi smrdele na usirenu krv gardista koje sam ubila ne bih li uspela da pobegnem, a od oružija nisam imala ništa. Mač i noževi su mi očigledno bili oduzeti nakon gubitka svesti. Vrat mi je bio zaprljan i poprskan kapljicama skorele krvi dok su oči bile natečene, vodnjikve i mrljave od plakanja. Kosa je, kao i obično bila duga, divlja, neukrotiva i raščupana, ovog puta slepnjena u pramenove od liptanja tuđe krvi. Jednom rečju nisam ličila ninašta... Kako me je odjednom bilo sramota! Zar Aramil takvu da me vidi? Stid se iz srca popeo do obraza i zažario ih uprkos bledilu mog umornog lica.

-Mislim da znam.- odgovorih pomalo odsutno.- U šumi imam prijatelja koji će mi, nadam se, pomoći. Ali pre toga moram da uzmem neke stvari iz svoje sobe.

Bacih još jedan beznadežan pogled na svoje pocepane krpe.

-U redu.- Aramil coknu jezikom.- Gde se nalazi tvoja soba?

-Vitražni prozor najvišeg tornja u zamku.- istrtljah brzo dok sam posmatrala kako Aramil pozva krikom svog sokola, i poče da upire prstom ka kuli. Zabezeknuto i bez daha sam posmatrala kako soko razbija prozor i počinje da donosi sve stvari koje je mogao da ponese iz sobe. Za tili čas ispred mene se stvorila hrpa mojih nabacanih korisnih i beskorisnih stvari. Pokupih nekoliko haljina i prebacih ih preko Gvaula učvrstivši ih pritom konopcima. Sa gomile stvari uzeh svoja dva mača i jedan tanki rapier kao i nekoliko manjih noževa. Aramil me je posmatrao bez reči a njegove oči su zračile tugom.
-Mislim da bi trebalo da pođem sa tobom.- nespretno reče kada sam se spremala da uzjašem Gvaula.

-Ne. Ne bih mogla da te izlažem tolikoj opasnosti.- odmahnuh glavom odlučno.- Bolje ostani ovde, bar dok se ne raščisti moj beg, a onda kada bude bilo sigurno možemo se naći negde.

Aramil je dugo i zbunjeno ćutao a potom klimnu glavom.

-U redu. Ako mi jedno obećaš.

Okrenuh glavu ka njemu začudjeno.

-Bilo šta.

-Udaj se za mene.

Oči su mi se razrogačile od šoka i uzbudjenja i kada sam smogla snage da dodjem do daha nisam mogla ništa da kažem. Samo klimnuh šeprtljasto glavom i brzo ga zagrlih. Ubrzo potom sam čula neke glasove.

-Kraljevi stražari! Bolje požuri da se vratiš u sobu pre nego što primete da te nema.- prošaptah užurbano i uzbuđeno. Naskočih na konja i povukoh uzde. Prsti su mi se grčili oko crne snažne grive dok sam snažno šljapkala Gvaula po sapima. Iza mene su ostali glasovi stražara i Aramilov plačan molećiv pogled pun ljubavi, vernosti i požrtvovanja. U jednom trenutku mi ga je bilo čak i žao. Svi koji su me voleli prekratili su sebi živote. Baš svi. Počevši od moje majke pa preko Gareta. Gvaul je još uvek bio živ. Na svu sreću, čini mi se da je jedini mogao da razume suze koje su orošeno padale na njegovu divlju, usplamtalu grivu. Više nisam mnogo marila za bol koji je stvaralo povređeno rebro...

-ČETIRI ALIJANSE-

2010-01-18T15:48:00.002-08:00

ČETIRI ALIJANSE

Gvaul je bio mišićav, veliki, i voleo je da galopira isto koliko sam i ja, odbegla zatočenica, osećala potrebu za time, želju da pobegnem. Za njega divlja jurnjava do šume bila je zabava, kao i uvek; za mene - neophodni beg, borba za život. Dok smo jurili kroz redove visokog drveća obraslog mahovinom i pokraj oštrih strmina, litica koje su se obrušavale sa strane, morala sam da razmišljam o onome što radim i da ne dopustim mislima da mi se vrte i zapliću oko stvari koje su se sada činile sekundarnim. Jedina stvarnost za mene, dok smo jurili, trebalo je da bude Gvaulovo disanje i grmljavina njegovih blatnjavih kopita. Osećala sam da se oznojio od napora i slušala kako neujednačeno, duboko diše. Staza kojom sam ga danas poterala bila je izazovna, puna strmina, naglih skretnica, stranputica i korova. Oboje smo je dobro poznavali, on zato što je voleo da jurca naokolo i mesto ga nije držalo, a ja zato što sam kao mala sa Haldunom išla do jezera i igrala se. Ispod nas se naziralo modro jezero. Odjednom meko tlo litice pod Gvaulovim kopitima poče da se mrvi i odronjava, delići zemlje su se kotrljali niz padinu prema jezeru, tada bi verovatno pao i oboje bi se skotrljali sve do podnožja, do samog jezera, da mu nisam naglo cimnula glavu. I tako stadosmo da galopiramo niz strminu jedva nešto blažu od litice. Skoro da sam videla pred očima samu Smrt kako u podnožiju širi ruke da me prigrli. Čvrsto sam ga stegla nogama i posmatrala mu uši kako bih mogla predvideti u koju će stranu krenuti kad izbegava krupnije stene i korenje. Morala sam da mu smirujem glavu, pazeći da ga ne ometem u paničnim pokušajima, besnim trzajima, da održi korak dok nas je naša združena težina vukla nadole. Da padina nije bila suviše strma naterala bih ga da klizi na sapima, ali u trenutku nisam mogla da razmišljam ni o čemu. Na dnu nas ipak nije sačekala Smrt, već gomila oborenog drveća, ali Gvaulu je nekako pošlo za rukom da sve to preskoči i to brzinom koju nijedan konj čiste svesti i zdravog uma ne bi ni pokušao da postigne. Da je samo bio trunčicu manje hrabar, ne bismo se izvukli. Zaista ne znam kako mi je uspelo da ostanem u sedlu, ali kada je Gvaul teturavo stao tik pored osvežavajuće i bistre jezerske vode oboje smo bili u uspravnom položaju. Njihala sam se od siline njegovog disanja a noge su mi bile mokre i vrele od njegovog znoja i napora. Potapšah ga po vratu da ga smirim.

-Ti si jedan dobar dečko, najbolji konj na svetu koji postoji. Ti si moj jedini prijatelj na svetu...- pričala sam, kao i brojne druge gluposti koje samo osoba u paničnom strahu i šoku može da izgovori, mazila sam ga dok se nije smirio i počešao glavu o moje koleno. Začuh tih i usporen aplauz iza sebe, trgnuvši glavu ugledah svog šumskog prijatelja koji je bezbrižno sedeo na jednoj od nižih grana obližnjeg hrasta. Sjahah i dočekah se na drhtave noge. Pre nego što sam se okrenula ka nimfu pregledala sam Gvaula, imao je samo dve manje posekotine i ništa nije istegao. Kao da se već odmorio i ohladio od jurnjave. Klecavo i još uvek u borbi da dođem do daha okretoh se ka dugokosom nakeženom mladiću koji je bezbrižno sedeo na obližnjem hrastu posmatrajući dramu oko sebe.

-A ja?- upita nimf.

-Ti. Da li si mi prijatelj?- iskreno upitah.- Kako da znam da mogu da ti verujem?

-Nikako.- reče nimf osmehnuvši se pomalo tajanstveno.- Ali pokušaj. Biću ti i više nego potreban da pronadješ pravi put. Uostalom nisam te lagao u vezi strine zar ne? Sada kada su te otkrili, i pretrpeli tvoj beg, poslaće celu kraljevu gardu za tobom. Moraćeš da odeš iz zemlje. Recimo negde na jug.

-Na jug? Ali...- ugrizoh se za jezik.- Imam nekih obaveza ovde.

-Pusti obaveze sada kada si u opasnosti. Vidiš na pomolu je rat velikih razmera koji čak ni car ma kako mudar bio neće moći da spreči.- poslednja reč beše mu puna mržnje prema caru.

-Zašto ga mrziš?- upitah neoprezno dok sam nemarno skidala pocepanu odeću pred njim i ulazila u hladnu i prozirnu zelenkastu jezersku vodu. Za trenutak mi se učini da mu se pogled izgubi negde u pomamnom i grešnom sjaju bele, baršunaste kože ali se onda odjednom trže.

-Mrzim ga.- ovaj put mu je glas bio mnogo blaži i staloženiji dok je otegnuto i sneno govorio. -Car je budala! Pokušava da ubedi četiri alijanse da žive složno u miru i da ih ujedini pa onda da samostalno vlada bez odobrenja udeonih kraljeva. To carevo naprezanje dovešće do rasula medju stanovništvom dve zemlje su stale uz cara dok su druge dve izrazito protiv.

-Zar po legenda ne glasi da će se ''zemlja blagodariti pošto poslednja kap krvi dotakne zemlju a legende zamru.''?- Spirala sam zgrušenu krv sa kose i trljala ranjeno rebro.

-Istina.- reče nimf tiho.- Car, kao neuki glupak smatra da ako posledja zmajska krv nakvasi zemlju da se može uspostaviti sloga među narodom. Zbog toga je otpočeo pokolj zmajeva još pre mnogo godina. Prvi su pali kraljičini čuvari, a potom svi ostali. Ono što car želi jeste da iskoreni magiju i moć pošto misli da je ona isključivo rušilačka sila. Misli da je magija potrošna roba i da može tek tako da je iscedi iz zemlje.- Mladićev sanjalački osmeh pretvori se u grimasu zgražavanja i negodovanja.

-I šta ja tu mogu da uradim?- rekoh površno jer nikada nisam volela politiku.

-Mnogo toga.- nimf klimnu glavom.- Ti bi trebalo da budeš najveća čarobnica svih vremena, magija čuči u tebi samo je treba pronaći.

Pošto završih sa kupanjem odvezah jednu od najlepših i meni najdražih haljina koje sam imala i sa pažnjom je obukoh. Kosu sam prstima probala da razmrsim a potom sam pogledala svoj odraz u jezeru. Mislim da bih se satima gledala da me nimf nije povukao za rame.

-Hajde treba da požurimo. Krenućemo preko planinskih prevoja do lučkog grada Merala. Uz malo sreće i opreznosti stićićemo tamo za jedno dva dana.- Nimf se okrete i zazvižduka jako tri puta kada iz dubine šume istrča veliki snežnobeli konj srebrnaste grive. -Mislim da će moći da parira tvom Gvaulu.

Mladić se bezbrižno osmehnu i okrete konja. Kada sam se popela na konja i zajahala tik uz nimfa i njegovog bleštavog ata dobila sam potrebu da nešto pitam.

-Kako je majka želela da me nazove?- upitah tiho i melanholično.

-Ne znam. Mislim da nikada nije to rekla.- nimf zabaci glavom.- Ali njena zaštitnica bila je Fortuna, boginja sudbine i sreće. Mislim da bi te ona verovatno nazvala Fortuna.

-Oh, to je lepo ime. I onako sam dete sudbine.- klimnuh glavom usporeno, što od umora, što od tuge. -Od sad ću se zvati Fortuna. Znaš čudno je to biti smatran princezom posle sedamnaest dugih usamljenih godina glupog i neučtivog Jordika.

-Mhm, prelepo ime.- unjkavo reče nimf.- Mislim da je moje ime Artiom.

Dok smo uskladjeno jahali ka jugu, Artiom mi se obrati.

-Vidim kako si zavolela svog konja.- reče on prekinuvši tišinu ispresecanu zvukom konjskih kopita.

-Lep je.- kazah. –Vrela krv kola njegovim venama. Živahnim stvorovima kao njemu i meni treba prostora i slobode. Setih se tamnice u kojoj sam do pre nekoliko časova ležala i zglobovi me nanovo zaboleše.- Puno slobode!

-Dakle želiš slobodu?- Artiom frknu.- Možeš je dobiti samo ako se potrudiš, znaš.

Pogledah Nimfa ispod oka. Da li je to bila samo primedba, ili je pokušavao nešto da otkrije. Da li je Artiom video da me muči sumnja? Nisam mogla da ocenim. Zahvaljujući naklonosti moje strine, naučila sam se čitanju ljudi. Ali Artiom je bio nešto sasvim drugo. Užasno dugo vremena bio je proveo sam u šumi, i bio je čovek samo jednom polovinom svog bića. Pošto smo odmakli od šume, i strmovitim planinskim putićima krenuli ka jugu, sunce je poput velikog, bleštavog, žutog dukata počelo da se spušta niz udolinu iza brda.

-Pada noć. Mislim da bi bilo bolje da ovde prenoćimo. Sutra ćemo nastaviti dalje, negde u podne bismo trebali da stignemo, ako budemo jahali u galopu bez zastajanja.- odlučno reče Artiom dok je posmatrao predeo okupan pospanim sunčevim zracima. Ja sjahah sa ata i iz omanje torbe koju sam ponela sa sobom izvadih malo hleba i sira, pa mu sve to uz osmeh pružih.

-Hvala.- Artiom poče da gricka hleb iako je bio bajat. Kako može da jede nešto što je istovremeno bilo i suvo i buđavo?

-Dakle, misliš da će izbiti rat?- nasmejah se kad mu ugledah izraz lica.

On bez žaljenja spusti hranu.

-Nadam se da ne, ali ako su moje sumnje tačne, mislim da bismo trebali da budemo zajedno sa istočnim alijansama pre kraja ove sedmice.

Klimnuh glavom privukovši njegov večito radoznali pogled na sebe.

-Bilo bi dobro da radimo nešto drugo sem potucanja po planinama.- suvim glasom kaza on.- Više volim borbu.

Tiho se nasmejah.

-I ja.

To je bilo genetsko nasleđe moje majke. Ljubav prema adrenalinu koju mi je svojom krvlju prenela. Artiom mi prstom dodirnu krajičak usana. Nije pokušavao da me zavede i njegov dodir je bio neočekivan.

-Znaš, stalno očekujem da se ponašaš kao uobražena čarobnica.- Prešao je prstom od mojih usana do krajička oka počevši isprekidano da diše uprkos naporu da smiri dah.

-To je zbog vaspitanja. Teško je prihvatiti se magije posle sedamnaest godina oklopa.- odvratih.

Od pero lakog dodira njegovih prstiju po mome licu srce mi sidje u pete. To je verovatno bio prvi put kako mi je nagovestio da sam mu draga. Upravo je to bio jedan od razloga zašto sam stalno izbegavala njegove lukave, dvosmislene razgovore, i oštar, uporan pogled koji se zadržavao na mojoj putenosti beskrajno dugo.

-Mislio sam da ću postati nestrpljiv dok te slušam.- zadihano kaza.- ali tvoj glas je tečan i sladak poput meda. Osećam se tako opijeno kada sam kraj tebe.

Obema rukama mi obgrli lice i kleknu da me poljubi. Želeo me je isključivo zbog lepote. Sva stvorenja prirode divila su se sirovoj magijskoj lepoti. Mladost i lepota: perpetuum mobile prve vrste. Odjek razgovora koji sam ranije vodila sa Aramilom sprečio me je da se prepustim njegovim čarima. Dok sam se utapala u njegova somotsko-meka usta, očajnički sam se borila za snagu da se još nekoliko sati pretvaram. Jedna od stvari koju sam u igri protiv svog oca, strine i celog kraljevstva naučila bila je da polovina uspeha u prerušavanju počiva u tome kako drugi gledaju na tebe. Moj otac je mislio da sam glupi dečak, pa je zanemarivao znake koji tome nisu išli u prilog. Artiom je mislio da sam prelepa heroina; trebalo je da je ta uloga laka, ali to zapravo nije bila. Aramil je mislio da sam verna i poštena. Jesam li? Nevoljno se odmakoh od nimfa.

-Fortuna?

Boreći se za vazduh naslonila sam čelo o njegovo rame, pokušavajući da pronađem neki razlog za svoju uzdržanost koji neće povrediti ni mene ni njega. Lakše mi je bilo, jer sam znala da sam za njega samo razonoda. Vilin-stvorenja su u tom pogledu bila daleko slobodnija od nas, ljudi.

-Ne možemo to da radimo, Artiome. Na oprezu smo. Ako još malo odmaknemo, neće me biti briga i da stotinu razbojnika i očevih gardista počnu da nas napadaju.- Prilično mi je pomoglo što je taj izgovor u potpunosti bio istinit. On se nasmeja i dopusti mi da razbijem raspoloženje.

-Stotinu je li?

Ja ga sa žaljenjem odmakoh od sebe a onda skočih na noge i ustuknuh nekoliko koraka.

-Možda i hiljadu. Idem da timarim Gvaula.- pokazah ka njemu.- Ti ostani ovde.

Smešio se kada sam otišla ali naslutih da sam samo odložila nevolje sa kojima ću kasnije morati da se pozabavim.

Jutro je živnulo u ptičijoj opojnoj pesmi. Pod kopitima naših konja sijala se orošena trava. U podnožju planine razanavali su obrisi malih slamenih seoskih kućica.

-I dalje ne mogu da shvatim da je strina mogla da učini tako nešto.- rekoh posle dugog ćutanja koje je kopkalo i mene i Artioma.

-Znaš tvoj otac uvažava njeno mišljenje UVEK. Uostalom ona mu je polusestra... Obučavala se na kraljevskom čarobnjačkom univerzitetu punih dvadeset i pet godina pre nego što je došla na dvor kod svog brata. Čim je došla počela je da zamazuje kralju oči i zavodi tiraniju iza njegovih leđa. Tvoju majku je posebno mrzela, jer tvoja majka je bila sve ono što ona nikada nije mogla da bude, niti će ikad moći. Bila je plemenitog porekla, imala je moć, pamet i lepotu a tvog oca je mogla da pobedi u svemu, sem u rvanju. Ali uprkos tome, Maleficia je bila lukava. Izuzetno lukava, skovala je plan kako bi mogla da prihvati svu moć za sebe. Dobro je znala da će kraljičino osmo dete biti ćerka neograničenih umnih i magijskih moći. Kada bi zadobila poverenje i ljubav tog deteta i nametnula mu se kao majka i starateljka, mogla bi da je kontroliše i zloupotrebljava njenu moć. Draga moja, imala si sreće što si razotkrila istinu na vreme i uspela da pobegneš, da si ostala još malo u onom zamku, matora bi verovatno iscrpela i isisala svu magiju iz tebe.

Konji su polako silazili krivudavim putićem u selo. Prolazili smo pored skromnih kućeraka i užurbanih, zajapurenih seljaka koji su veselo obavljali svoje jutarnje dužnosti. Mlade seljanke rumenih obraza i sitnih, okruglastih očiju su veselo čavrljale dok su nagonile ovce na ispašu, starije žene su već sedele na hoklicama i strpljivo muzle šarulje iz štala. U trenutku mi se misli zagubiše. Nikada ne bih mogla sebe da zamislim prikovanu za ognjište i kako pokorno i marljivo, sa pažnjom obavljam kućne poslove. Za mene je veselo jutro pretstavljalo topao jorgan, miris svežeg cveća, čaša toplog, penušavog mleka, i maženje do podne. Po prvi put se pokolebah zbog obećanja koje sam brzopleto dala.

-Mislim da bi bilo pametnije da staviš kapuljaču, za slučaj da su nas kraljevi gardisti preduhitrili. Vesti u ovim krajevima se brzo šire.- Artiom me opomenu i ja natukoh tamno-zelenu kapuljaču preko očiju. Polako kaskajući stigli smo do ulaza u prašnjavu krčmu. Na jutarnjem povetarcu se klatila velika tabla sa crtežom crvenog petlića na njoj. Artiom sjaše te i ja učinih isto, povukoh Gvaula za uzengije i povukoh ga ka štalama. Gvaul i snežno beli Artiomov at počeše izgladnelo da trpaju glave u činije zoba a nimf i ja uđosmo u krčmu. Krčmar je bio sitan i dežmekast, stariji čovek. Preko njegovog pivskog stomaka bila je zategnuta uflekana prljavo bela kecelja, marljivo je brisao drveni šank dok je mlada seljančica služila doručak putnicima koji su se odarali za stolom u uglu. Za šankom su, što se moglo i očekivati, stajali kraljevi gardisti koji su netrpeljivo razgovarali sa krčmarem. Obli me napad paničnog straha ali onda osetih Artiomovu toplu šaku na svojim bedrima. Poveo me je do šanka kako bismo bolje čuli gardiste. Smatrala sam da je to vrlo rizičan potez i da sam se ja išta pitala smesta bih odjahala što dalje od te krčme. Ali on je očigledno znao šta radi.

-Gazda!- podviknu on, grubo prekinuvši važnu prepirku stražara.- Rum za mene, šolju mleka za moju ženu, neko pecivo i prenoćište!

-To bi bilo 12 bakrenjaka.- krčmar ga zlovoljno odmeri a zatim frknu.- Brunhilda donesi ljudima rum, mleko i mamino pecivo.

Mlada devojka koja je upravo završila sa postavljanjem doručka za sto u uglu, orno se osmehnu i otrča u kuhinju.

Kraljevi stražari nastaviše svoj bučan razgovor, nije bilo potrebe da naprežem uši kako bih ih čula, govorili su besno, nevoljno i glasno:

-Mislim da je glupo što ovde tražimo tu vešticu do sada bi već mogla da bude bilo gde!- reče jedan od stražara.

-U svakom slučaju: razumeo si?! Devojka je visoka negde oko metar osamdeset, obla, dugonoga i vrlo mlada, ima dugu kosu i nosi mušku odeću ako se pojavi negde u blizini sela odmah nas obavesti! Kralj će biti veoma velikodušan.- drugi stražar se obrati krčmaru izazivački.

-Da, da. A koliko velikodušan?- pohlepno upita gazda crvenog petla.

-Deset hiljada zlatnika za devojčinu glavu.- zadovoljno reče gardista i otpi još jedan gutljaj piva a onda se nadlakti nad šank i poče da šara prstom po drvetu.

Osetila sam se kao progonjena životinja. Deset hiljada za moj život. Zbog čega? Da li mu je strina naredila da raspiše nagradu za moju glavu jer je shvatila da su se stvari otrgle kontroli? Mora da želi da me vidi mrtvu... da bude sigurna da joj ovog puta ništa neće stati na put da se dokopa vlasti.

-Bolje pojedi nešto trebaće ti snage...- Artiom reče gurnuvši tacnu sa vrućim, hrskavim, pecivom ispred mene.

-Ne mogu, hvala.- prošaputah. Nisam mogla da govorim od straha. Šta ako neko posumnja u mene? Već sam mogla da vidim svoju odrubljenu glavu i oca i strinu koji likujući igraju i vesele se nad njom. U tom trenutku na prozoru kafane začulo se kuckanje i kroz prašnjavo okno primetih sivobelog, gordu pticu. Aramilov soko! Hitro poskočih sa visoke stolice i otvorih prozor, iz poruba haljine izvukoh parče starog papira i pero i drhtavim rukopisom nažvrljah par redova. Artiom me je zbunjeno posmatrao dok sam zakačinjala papir za sokolovu nogu i polako zatvarala prozorsko okno.

-Morala sam da pošaljem bratu pismo, ne želiš valjda da se naši zabrinu.- promrmljala sam svesna sumnjičavih pogleda kraljevih stražara.

-U redu draga, mislim da bi bilo bolje da se odmoriš u sobi. Ne bih voleo da mi se nevesta stropošta od umora.- Artiom je bio vidno ljut, on ustade sa stolice, otpozdravi gardiste i krčmara i povuče me za rukav uz stepenice. Besno je siktao:

-Kako nesmotreno od tebe!- vukao me je uz drvene stepenice i ubacio u sobu zalupivši vrata za sobom.- Zar želiš da izginemo?

Ovo je bio prvi put da vidim bes i ljutnju na Artiomovom nežnom licu.

-Jesi li čula o čemu su pričali? Rat se razbuktao na istoku, careve alijanse su već krenule. Bolje gledaj kome je najbolje prikloniti se. Dakle kada stignemo u Meral treba da razgovaramo sa carevim vojvodom. Upamti jedna trula jabuka može da pokvari i ostale u košari. Treba samo vojvodu da ubedimo da dela protiv cara, smaknemo tvog oca sa prestola, uklonimo strinu i ti spaseš zemlju, prikloniš se alijansama na istoku i pružiš im sa svojom vojskom potrebnu podršku u bitci protiv cara, a onda... Tvoj otac je izgleda stao na carevu stranu. Možda bi bilo najbolje da ukloniš i mladog carevića.

-Aramila? Ne!- ote mi se uzvik gađenja.- Nikada ne bih mogla tako nešto da uradim!

-...Je l’?- slutnja prelete preko Artiomovih biserno azurnih očiju i on se sumnjičavo zagleda u mene.- A zašto? Nemoj mi reći da ti... osećaš nešto prema tom ljigavcu?!

-Ne... Samo... on je dobar čovek. Tako je mlad i neiskvaren! Ne zaslužuje da umre!- branila sam se nespretno od bujice nadolazećih reči dok sam panično blenula u pod.

-NEMOGUĆE!- uzviknu nimf u očajanju.- Amazonke NE SMEJU da osećaju!

-Rekoh ti... samo ne želim da vidim dobrog čoveka ubijenog zbog nekih glupih predrasuda. U ostalom dosta prepiranja! Ne želim da pričam o ovome. Povratiću moć, pregovaraću sa carevim vojvodom, skloniću oca sa vlasti i oslobodiću narod. Nije li to dosta?- iznureno sam upitala skinuvši ogrtač i bacivši ga na slamenu postelju.

-Tsk...tsk...tsk... Nešto zaboravljaš princezice! MAGIJA. Sa njom si rođena i njome upravljaš ali takođe moraš da je služiš! Ako car pobedi zlatno doba je prošlost...

Baš kada sam se spremala da žustro odgovorim na ovo začuli su se teški koraci i škripa vrata koja su se otvarala. Ja se prenuh istog momenta Artiom mi položi dlan na glavu i nežno me gurnu tako da sam kleknula. Za trenutak mi je lice bilo blizu njegovog obdarenog abdomena. Podigoh pogled i videh ga kako se smeši. Onda me je gurnuo pod sto. Ispod stola je bilo hladno, mračno i tvrdo, ali sam znala da moram da izdržim. U suprotnom bi moju glavu servirali ocu za tričavih deset hiljada. Uskoro su se pojavila velika stopala gardista koja su prišla stolu. U sobu su ušla dva čoveka u odorama kraljevih gardista. Bili su to isti oni vojnici koje smo sreli za šankom. Odmah do stola stajao je Artiom kao da je zadubljen u papire na stolu. Listovi su mu bili snažni. Nisam zabadava ova prethodna dva dana mislila o njemu. Moje misli upoznale su me sa pojedinostima o njemu: sa širokim ramenima, paperjasto zlatnim pramenovima kose na vratu, uskim strukom, čvrstom zadnjicom nalik na dve trešnje i čvrstom linijom listova. Uskoro je otpočelo ispitivanje. Mogla sam da zamislim Artiomov izraz lica: mrštenje glatkog čela, oči skupljenih uglova kako gledaju u bezvredne papire na stolu i duge prste koje vuče po gruboj, drvenoj površini.

-Izvinite na smetnji.- reče prvi stražar.- Moramo da vam postavimo par pitanja.

-A gde vam je gospođa?- primeti drugi stražar sumnjičavo.

-U kupovini.- promrmlja Artiom bez daljih objašnjenja.

-Ah žene! Budalasta stvorenja!- prvi stražar sa grubim glasom, podrugljivo reče. Sva trojica se nasmejaše. Zabacila sam glavu i zamalo udarila u tablu stola. Nije bilo potrebno isticati da sam kao poslednji, živi primerak gordog plemena amazonki smatrala svoj, ženski, pol kao prestižan. I nije mi se nimalo dopalo da moj rod i ugled povlače naokolo kao neku staru, prašnjavu krpu. A Artiom: mislila sam da je odan! Potrudiću se da mu stanem na nogu čim budem mogla ili učinim još nešto gore... Posmatrala sam njihove noge i uvidela glavnu razliku. Kao da su Artiomove noge imale oči i budno me posmatrale dok su noge očevih gardista ličile na njih same, prave i prostodušne kao noge stolica.

-Odakle dolazite i gde idete?- prvi se pribrao drugi gardista. Zvučao je poslovno i krajnje ozbiljno. Lepršavi smeh u Artiomovom glasu se izgubi:

-Dolazimo iz Merala i idemo u Jargon, u posetu prijateljima. A i ja sam putujući trgovac tako da idem da se snabdem robom.

Kada je nimf završio nastala je tišina, kao a on očekuje od gardista da ponovo progovore. Ali oni ništa nisu rekli. Često to čine, kako bi ljudi postali nesigurni u sebe. I ovog puta im je to uspelo jer Artiom ponovo progovori, a zvučao je nervozno. Pomilovah ga po listu da ga smirim i izgleda da je to uspelo jer je zvučao staloženije kad je nastavio:

-Dakle i ja i žena smo veoma umorni. Mi smo samo prosti trgovci. Evo, pretresite nas ako želite, siguran sam da nećete ništa pronaći.

Vrlo riskantan potez koji me je naterao da pretrnem i zadržim dah u iščekivanju odgovora.

-Ne. Mislim da to neće biti potrebno.- reče jedan od gardista, očigledno isuviše lenj za posao kao što je detaljan pretres prostorije.

-Kako vi želite gospodo.- Artiom je govorio kao da ga neko davi. Zakikotala sam se tiho i pomerila ruku na njegovu butinu.

-Bilo bi bolje da ništa ne skrivate od nas. Ako se sazna da je žena koju sa sobom vodite veštica koja je ubila kraljevića Jordika, vaša glava će pasti pre svih! Znate li koje su kazne za saučesništvo? Bičevanje do besvesti potom vezivanje za konje kako bi rastrgli izdajnika na više delova koji bi kasnije bili bačeni lovačkim psima.- jedan od stražara suvonjavo dodade.

Pre nego što sam uspela da kriknem, Artiom gurnu nogu pod sto i stade mi na stopalo. Ućutala sam, a on je zadržao nogu ispod stola i tapkao po mojoj.

-Uveravam vas da ne krijem ništa. Žena koju vodim sa sobom je čestita seljančica koja nikada nije ni čula za kraljevića.- prilično staloženo primeti Artiom.

-U redu. Želimo da budete upoznati sa kaznama za izdaju na vreme.- gardista reče a stopala mu pođoše ka vratima. Posmatrala sam kako dva para nogu odlaze i nestaju iza vrata.

Čula sam bat odlazećih koraka ali sam ostala da klečim pod stolom zadubljena u sopstvene misli. Posle nekoliko trenutaka nimf se spustio do mene. Zurili smo jedno u drugo.

-U redu je. Možeš da izađeš.- rekao je blagim glasom.

Odmahnuh glavom zamišljeno. Nasmešila sam se. Artiom je bio tako lukav. Ni nalik muškarcu za koga sam trebala da se udam. Artiom nije čekao odgovor. Oborio me je na leđa i za tren oka legao na mene. Onda mi se njegov jezik obreo duboko u ustima, a rukama mi je gnječio telo. To je bilo čudno. Potajno sam maštala o ovom trenutku od kada sam ga ugledala, pored jezera, ali sada, kada je na meni bilo telo koje mi se pripijalo uz ravan stomak, kada sam u uhu osećala vlažan jezik, iznenadila sam se koliko je sve bilo drugačije od mojih sanjarija. Jednim delom sam uživala - želela sam da me pritiska još jače, i ne kroz ovoliko slojeva odeće. Moje ruke želele su svuda da ga dodiruju, da mu stežu mišićavu zadnjicu i premere široka pleća. Moja usta su prijanjala uz njegova kao da grizu smokvu. Ipak grizla me je savest. Neka skrivena krivica i slutnja. šokiralo me je to što mi neko gura svoj vlažni jezik u usta, što na meni leži težina koja mi isteruje vazduh iz grudi, što me njegove tople, lepljive šake dodiruju svuda po telu. Ne treba ovoliko da razmišljam... Ipak sledila sam tok svojih haotičnih misli. Njegov pojas zabada mi se u stomak! Da li ovo prija? Da li ovo zaista želim da uradim? Na trenutak sam pomislila na Aramila i na sve ono što je on rizikovao da bi spasio moj bedni život. Da li bih zaista to sve mogla da odbacim u trenutku? Možda me to sprečava više nego išta drugo da istinski uživam.

-Treba li da radimo ovo?- prošaputala sam kada je počeo da mi grize dojke kroz haljinu.

-Znam poludeli smo! Ali možda nećemo imati drugu priliku!- počeo je da mi zadiže suknju.- šta ako sutra budemo razotkriveni? Ako sutra prestanemo da postojimo?

Podigao mi je suknju i podsuknju i prešao rukom po butini. Talas zadovoljstva bio je tako snažan da sam u jednom trenutku osetila kako sam spremna da mu se podam. Baš u tom spasonosnom trenutku začulo se lagano kuckanje po prozorskom staklu. Hitro odgurnuvši Artioma sa sebe podigoh se na kolena a potom i na noge i otkrilih prozor. Sivi soko strpljivo je stajao na drvenom prozorskom simsu. Za desnu nožicu bio je zakačen mali komad papira. U tom trenutku sva strast je iščezla iz mene, Artiom i njegovo vlažno, uzbuđeno disanje i raskopčana košulja su mi se sada činili tako gadnim i poganim. Protresoh rukom haljinu kao da želim da se očistim od svega i pažljivo preuzeh papirić sa Aramilovog sokola.

''Drago mi je što je sve u redu. Ni ja nisam imao većih poteškoća. Dolazim u Meral sa poslednjim zracima pospanog sunca. Čekaj me kod Rogatog Gospodara imam tamo neodložnog posla. Jedva čekam da te upoznam sa nekim.

Zauvek tvoj,

A.''

Zadovoljno uzdahnuh i pomazih sokola po glavi koji ubrzo potom odleprša. Papirić pažljivo uvih i zakačih za opasač.

Artiom je i dalje zlovoljno ležao na podu teško dišući. Kada se konačno pridigao na noge ćutljivo je stajao pored mene i streljao me prekornim pogledom.

-Dakle? Šta sad nije u redu?

-Sve je u redu!- Raspoloženo sam se osmehnula zavalivši se na jastuke.- Kada krećemo odavde? Kad ćemo stići u Meral?

-Šta je razlog tolikoj razdraganosti?- zlatokosi mladić nastavi sa svojim pitanjima. Nemarno zevnuh. Bilo je kasno i spavalo mi se te odlučih da ovaj razgovor odložim za kasnije. On se nasmeja, mada mi se učinilo da to radi stoga što misli da je neophodno a ne zato što su mu moje reči bile duhovite ili mile. Jedno vreme je samo ćutao, a potom upita:

-Zašto to radiš sebi kada ne moraš? On to nikada ne bi saznao... Vršiš veliki pritisak na sebe... samocenzuru. To nije dobro za moć.- stade da okleva, a onda kolebljivo nastavi- to me je oduvek bunilo. Zašto vi, ljudi, to radite? Moralna načela blablabla... Pravila su i napravljena zato da bi se kršila! Zar nemaš ni malo ljubavi prema samoj sebi i svojim željama?

Dok je to govorio lagano je odskakao sa noge na nogu i onako opušteno šetao po sobi.

-Ne, ali nije stvar u samoudovoljavanju.- pospano se promeškoljih. On se stidljivo isceri kao malo dete ili rob koji laska gospodaru, ali nastavi istim odlučnim tonom.

-Pa u čemu je onda stvar? U osećanjima? Dobro znaš da to nije ljubav! Samo puka zahvalnost što ti je spasao život. Poput nagrade vernom psu ili dresiranoj životinji. Radiš to formalno i iz griže savesti na osnovu glupih moralnih načela koja su ti usađena još u ranom detinjstvu. Hrabri vitez te je spasao i sada je na tebe red da prihvatiš da se udaš za njega... I tako ono živeli su srećno do kraja svojih sivih, dosadnih i monotonih života. Zašto se vezivati? Znaš da to ne želiš!- Artiomov glas preraste u šapat. Odjednom osetih velik umor, njegove reči u se gubile u tišini dok sam ja odmarala sklopljenih očiju.

-Zato što tako treba...- promrmljah sebi u bradu.

-I ja rizikujem život zbog tebe. Misliš li da zaista želim da budem rastgnut? Ipak prema meni ne osećaš sažaljenje, zahvalnost, osećanje odgovornosti...

Otvorih jedno oko i pogledah Artioma kroz tminu. Bilo je sujete i nezadovoljstva u glasu. Da li je to bila samo primedba ili skrivena pretnja? On utihnu i sklupča se legavši u ugao. Zaklopih oči i ubrzo utonuh u san.

-RIVALI-

2010-01-18T15:48:00.001-08:00

RIVALI

Ono što se po mraku činilo razumnim i pustolovnim na svetlosti dana delovalo je znatno gluplje. Trebalo je projahati kroz jedan ceo odred očevih vojnika, ali nismo došli ni do kakve bolje zamisli. Dok smo se spuštali niz padine jednog brda posmatrali smo kako se Meral pruža pred nama. Raštrkane kuće i građevine obasjane ružičastom svetlošću zore i blistavo mirno more. Od mesta na kome smo se nalazili do Merala trebalo je četiri sata galopa. Nama je trebalo skoro pet sati da stignemo. Želela sam da stignem u krčmu bar sat vremena pre nego što Aramil stigne. Jahali smo ćutke, uspeli smo bez većih problema da prođemo očeve gardiste i baš kada smo bili nadomak Merala neprijatnu tišinu naruši Artiom:

-Mislim da mi duguješ objašnjenje Fortuna.- njegove čudesne oči presijavale su se na sunčevoj svetlosti i on mi se nasmeši.

-Kakvo objašnjenje?

-Zašto si odbila moju ponudu prethodne i prve noći?- njegov osmeh se izgubi kao da nikada i nije bilo.

-Da one noći nismo bili na straži prihvatila bih tvoju ponudu. I to bi bilo pogrešno.- sumorno rekoh.

-Ah- njegov blistavobeli at zabaci glavu kada mu on čvrsto steže uzde.- Druga sam rasa? Možda ti Aramil više odgovara?

Odmahnuh glavom.

-Ne zbog toga.- Nisam smela da ga pustim da misli kako ovo ima ikakve veze sa Aramilom.- Za tebe, vođenje ljubavi je samo igra: u kojoj si veoma dobar. Ali ja ne mislim tako.

-Zvučiš kao seoska mlada.- u glasu mu se čulo da je povređen.

Odmahnuh glavom.

-Naučila sam da ljubav može postojati samo između jednakih. Nas dvoje u ovome nismo jednaki: ti možeš da spavaš sa bilo kojom i da se zbog toga ne živciraš. Samim tim mnogo si umešniji od mene. Takođe znam da je odnos bez ljubavi nešto najgore: bar meni.- govorila sam polako i sigurno dok mi se pogled gubio u morskom plavetnilu.

-A, ne voliš me!- on coknu jezikom.

-Voliš li ti mene?- Da nisam već znala odgovor, ne bih ni pitala.

On ponosno diže glavu ali ništa ne reče.

-Sve ovo je trebalo još preksinoć da ti kažem. Između nas nema ljubavi. Poštovanja i požude, da, bar kod mene. Ali ne i ljubavi.- nastavih.

-Zažalićeš zbog ovoga.- reče on, proprativši reči jednim opreznim osmehom da sakrije bol u očima.

-Moje telo već žali.- rekoh- Ali to je ispravna stvar. Ne želim da se igram.

On je samo ćutao. Nakon nekoliko trenutaka shvatila sam da je bolje da mu dam malo vremena. Kada sam projahala pored njega trznula sam glavom i on me pusti da jašem ispred.

Pošto je Meral bio velika luka na obali, nisam se puno namučila da pronađem put do centra grada. Od dokova odjahala sam na južnu stranu grada. Ulice su tu bile malo neurednije, a zgrade malo manje. Prošla sam pored tri krčme sedam cvećarnica i jedne male kovačnice pre nego što sam naletela na neurednu krčmu na kojoj je pisalo Rogati Gospodar. Ime je bilo ili bogohulno ili nepristojno (rogati gospodar mogao je biti neki plemić čija žena spava sa drugima). Bilo kako bilo taj naziv je sigurno privlačio mornare i vojnike. Za trenukat se trznuh na pomisao da je Aramil saznao za moje malo iskušenje sa Artiomom. Kao što se u ovo doba dana i moglo očekivati, u krčmi nije bilo nikoga kada sam ušla, izuzev dronjavog krčmara toliko obuzetog čačkanjem nosa da me nije ni primetio. Pronađoh čist krčag na polici odmah iza kuhinjskih vrata i poslužih se vinom iz otvorenog bureta. U tom trenutku i Artiom uđe u krčmu. On stade u pola koraka, kao da su ga samo pokreti moje glave gonili da korača. Podiže prst ka krčmaru i ovaj u istom trenutku pade na zemlju ničice.

-Dođi...- tiho reče Artiom.- Osećaš li moć?

On uzdahnu tako da je to skoro ličilo na uzdah olakšanja. Zagleda se u mene i stade da govori, ali bilo je to kao da se obraća sam sebi:

-Dopire negde iz podruma...

Gledala sam kako Artiom stoji ispred zida koji je stajao iza šanka. Delovao je razumno, mada se obgrlio rukama i molećivo premeštao s noge na nogu. Odjednom poželeh da mogu da ga se oslobodim. Ponekad mogu da zaboravim šta je on zapravo, ali ne nakon onakvog prizora kakav se pre nekoliko sekundi odigrao sa krčmarem. Dočeka me još jedno iznenađenje. Iako ni prstom nije mrdnuo, zid se rastvori. On se okrete u mestu i prođe kroz prolaz. Ja pođoh za njim, a vrata u zidu se zatvoriše za mnom. Čim sam ušla u taj mračni tajni prolaz primetila sam dve stvari: jedna je bila neobično brujanje unutra, a druga da je prostorija bila ispunjena magijom kao činija gustim sirupom. Videla sam kako stenje slabašno svetluca a neki osećaj neprestano mi je govorio da me nešto posmatra iz senki. Kad stadoh Artiom se okrete i reče:

-Ovde je neko kome je potrebna tvoja pomoć.

Nismo baš bili tihi prilikom dolaska, ali ona nas izgleda nije ni primetila. Sedela je na sredini prostorije. Zamršena, prljava plava kosa padala joj je niz leđa. Brujanje koje sam ranije čula bila je njena pesma. Po mojoj proceni imala je negde oko osam godina. Bila je to devojčica niskog rasta i oblih obraščića odevena u prljavu i poderanu svilenu haljinu.

-Da li si dobro?- uputila sam joj zabrinut pogled i trgla je iz pesme. Mora da je bila potpuno obuzeta raspetljavanjem čvorova na svojoj kosi jer je na moje reči skočila na noge kao preplašeni zec i zagrcnula se. Pre nego što stigoh išta više da kažem, ona zabaci desnu ruku i plamteće, pucketavo nešto zaslepljujućom brzinom izlete iz njene šake. A onda, nekoliko koraka ispred nas stade i ugasi se.

-Polako.- umirujućim glasom kaza Artiom.

Ona diže glavu.

-Ko ste vi? Šta hoćete?- Glas joj je drhtao, prikrivajući naglasak ako ga je uopšte i imala.

-Kako si dospela ovde?- miroljubivo upitah.

-Brat mi je rekao da ga ovde čekam. Rekao je da je bezbedno. Ostali su mi se smejali... Ipak uspela sam da pobegnem... Moje sluge su poklane... svi do jednog... a majka, majka je...- devojčica se zaplaka i grcajući ućuta. Tako me je neopisivo podsećala na nekog. Te oči, mora da sam ih ranije videla negde. Međutim nešto mi je u celoj toj priči smetalo - nije mi dovoljno pokorno zvučala da bi bila žrtva, i isuviše gordo da bi bila rob. I kako je samo Artiom mogao da zna da se devojčica ovde nalazi?

-Sa nama si bezbedna.- iskreno joj rekoh.- Ako želiš možeš da pođeš sa nama ili da ostaneš ovde i sačekaš brata, na tebi je da odlučiš.

-A ko si ti da to kažeš? Obična devojka! Možda deset godina starija od mene... ali nisi ratnica!- prezrivo me upita pošto nas je tren ili dva streljala pogledom. Ali nije postigla željeni utisak pošto glas poče da joj drhti. Po borama oko usana i očiju videlo se da je iznurena. Bila je potpuno bosonoga što me rastuži.

-Artiome, vidiš li joj noge? Moramo joj pomoći.- rekoh zanemarujući njenu neuljudnost. Nimf spusti pogled:

-Doneću malo vode...- reče i nestade.

Devojčica razrogači oči i skljoka se na zemlju.

-Ko si ti?- ovog puta u glasu joj nije bilo optužbe.

-Fortuna.- kratko joj odgovorih.

-A on?- Otprilike pokaza ka mestu gde je Artiom malo čas stajao.

-Oh, Artiom?- razmislih šta bih mogla da joj kažem.- On je prijatelj.

-On je vilin rasa.- kaza ona, maltene sama sebi. Sedoh na stenovito tlo da pregledam devojčicina stopala. Bila je prilično povređena. Čitav taban bio je odran i pun zapečene zemlje. Znajući da ničim ne mogu da umanjim bol od ribanja počeh valjano da joj skidam parčiće sasušene zemlje sa živog mesa. Kada sam bila potpuno sigurna da sam sa tabana skinula svu zemlju i prljavštinu spustih ga pažljivo na rub svoje odore i digoh drugi. Devojčica je bila jako hrabra, a sav bol je zgrčeno i tiho podnosila, iako je bila potpuno iznurena kod nje nisam primetila onu tupu bespomoćnost kao kod drugih mučenica koje sam sretala.

-Kad će više ta voda?!- prodrah se. Odjednom iza sebe začuh Artiomov glas:

-Mislim da to neće biti potrebno.- on prošaputa zamagljenog pogleda koji se gubio negde u daljini. Kada sam se okrenula ugledah snop ponoćno crne svetlosti koja pogodi devojčicu u grudi i ona umrtvljeno pade na tlo.

-Šta?! Šta to radiš?- zbunjeno skočih na noge kad ugledah zlobni osmeh na nimfovom licu.

-Oh... ništa... Svet je za jednu budalu siromašniji.- reče on samouvereno.- Zar ne znaš ko je ona bila?

Govorio je sa mržnjom o jadnoj zlatokosoj devojčici koja je ležala kraj mojih nogu licem prema zemlji. Stiskala sam mali dagger u ruci iza leđa dok mi se Artiom približavao kao vuk srni.

-Ona... je bila princeza, PRINCEZO.- naglasi Artiom.- Careva ćerka... Pa, više nije.

Artiom se grohotom zlobno nasmeja ne odvajajući pogleda od mene. Ispustih krik očajanja kada sam konačno shvatila odakle mi je devojčica bila poznata. Aramilova sestra. Iste oči, ista kosa i isto ponosno, gordo i hrabro držanje. Zarežala sam od besa. Trgoh ruku sa malim bodežom ali nimf me zaustavi i pribi uza zid. Iz džepa izvadi malu bočicu i otvorivši je zubima pruži mi pod nos. Čvrsto zaklopih usta i oči dok sam pokušavala da se oslobodim njegovog snažnog stiska. Ruke su mi bridele. On me uhvati jednom rukom za vrat i podiže uza zid, batrgala sam se nogama pre nego što me udari pesnicom u stomak. Drugom rukom mi zapuši nos pokvareno se smejući. Tako zloban i tako očaravajuć... Mrzela sam ga. Na posletku otvorih usta da udahnem vazduh i on mi sasu sadržinu napitka niz grlo. Otpustio mi je vrat i ja skliznuh niz zid i padoh na pod. Ležala sam drhtavo dok sve nije počelo da mi se muti pred očima, crnilo mi je zamutilo mozak a neki unutrašnji glas počeo da dobija kontrolu nadamnom. Udarih glavom o tvrd kamen i opružih se ničice po zemlji. Poslednje što sam bila u stanju da osetim bio je vlažan snopić vrele krvi koji mi se slivao niz čelo i Artiomov zadovoljni smeh. Beskrajno crnilo.

-RAZRUŠENA PORODICA-

2010-01-18T15:47:00.001-08:00

RAZRUŠENA PORODICA

Posle napornog dana jahanja i ja i Elvingot bili smo umorni. Iako je bio najbolji pastuv iz očevih štala iz njegovih nozdrva sada je kuljala topla, teška, para od umora, a kopitama je trzao o zemlju. Moj vranac. Bio je pravi prijatelj svih ovih godina, te ga umilno pomazih po gustoj grivi koju je vetar umrsio. Iako me me je Elspet sa strepnjom čekala, iako sam žudeo da ponovo vidim svoju buduću nevestu, iako sam želeo čašicu dobrog okrepljenja, bio sam primoran da zastanem i da se odmorim. Napravih sebi neugodnu postelju od šiblja, polomljenih grančica i trave i opružih se po njoj. Voleo sam miris šume i miris mlade, sasušene trave. Da li je ona već stigla? Nemoguće... Tek danas sam poslao poruku po sokolu. Ako ne bude problema uspeću da stignem do Rogatog Gospodara do sumraka, a onda... Pitam se da li je Elspet došla sa pratnjom? Šta se desilo na majčinom dvoru? Koliko sam mogao da načujem od meštana i kraljevih vojnika, otac je već krenuo sa svojom vojskom na istok. Rat je bilo poslednje što mi je u tom trenutku trebalo. Duboko udahnuh pre nego što padoh u čvrst san. Iz sna me je trglo šuškanje grmlja i puckanje zgaženih grančica. Širom otvorih oči i osluhnuh pažljivo. Da. Nekog je bilo tamo. Dvojica, možda trojica... Grčevito stisnuh sečivo svog mača i bešumno ga izvadih iz korica. Nisam se usuđivao da skočim na noge ili da se okrenem. Strpljivo sam čekao i škiljio praveći se da spavam sve dok se jedna velika glava nije nagla nad moju usnulu figuru.

-To je on.- taman obris promrmlja. Mogao sam da razaznam kraljev grb na šlemu koji je glava imala. Verovatno gardisti. Ali zašto me traže?

-Vrlo dobro.- promrmlja zadovoljno i uplašeno drugi glas.- Ubij ga pa da završimo s tim. Seti se kraljevih naređenja...

Glava kao da je oklevala pre nego što sam iznad sebe mogao da raspoznam još jednu senku zamahnute ruke koja je odlučno stiskala sablju. Odjednom mi uzbuđenje pohrli žilama i pod naletom divlje snage skočih na noge taman na vreme da blokiram stražarev udarac. Sevnu varnica kada nam se sečiva ukrstiše. Drugi glas kriknu i panično povika:

-Ubij ga! Ubij ga!

-EVO!- progunđa nervozno stražar sa kojim sam se borio. Nije imao šanse. Možda je to i znao. Ipak nije ustuknuo, hrabro se borio sve dok mu oštrica mog mača nije presekla vrat. Topla i lepljiva krv šiknu isprskavši pritom i mene i drugog stražara koji se dohvati mača i pomalo kukavički krenu na mene. Zastajao je i podrhtavao kao da je na smrt preplašen pa brzo završih s njim probovši ga kroz utrobu. Sa tupim krikom vojnik skliznu sa mog mača i ostade da leži na zemlji koja je veliku lokvu krvi upijala poput sunđera. Razmišljao sam brzo i grozničavo. Kraljevi gardisti nikada ne idu sami i u tako malom broju. Ako je iko bio u blizini čuo je krike... Brzo zauzdah vranca i naskočih u sedlo coknuvši jezikom i poteravši ga u galop. Kroz pluća mi je strujala mrka i gusta noć. Pred očima su se smenjivali obrisi, figure i drveće koje smo u galopu prolazili. Miris svežeg bilja i zove ispunjavao mi je nozdrve i komešao misli koje su se rojile u glavi poput jata velikih, crnih ptica. Visoko na nebu presijavao se veliki krvav mesec, crven od tajni i krvi nevinih. Rat na istoku je možda već počeo. Kralj želi da me ubije... To nisam predvideo. Zvede su obasjavale put Elvingotu koji je žurno grabio ka Meralu poput tamnog noćnog vela. Sitne i plavičaste zvezdice su obasjavale prašnjvi drum ispred njega. Iza sebe nisam mogao da čujem ništa osim huka sove i noćnih grabljivica koje su se hranile manjim životinjama. Žrtve. To sam bio i ja. Ipak, uživao sam u svojoj ulozi. Elvingot je to mogao da oseti, poznavao je mene- ko god ja bio. Osetih da nisam bio potpuna ličnost još od dvanaeste godine kada su se otac i majka razdvojili. Estel ne pamti. Bila je još uvek u kolevci... Ponoćni mir remetilo je samo teško disanje mog bojnog ata i zvuk stamenih kopita koje su dobovale po zemljanom putu raspršujući prašinu pred sobom. Hitro sam milovao njegove oznojene sapi dok smo sve brže i brže grabili ka gradu. Dug put je bio pred nama a vremena je bilo malo...

Pošto je svanula blaga obdanica ja poterah vranca kroz zakrčenu šumu i sklonih se sa puta. Dan je bio opasan za putovanje spremda sam bio nepoželjan i suvišan kralju. Elvingot je trzajući nastavio pošto su ga bagremovi i korov šibali po nogama. Ja sam se grčevito održavao u sedlu, a vreme je sporo proticalo. Ipak do sumraka nismo videli nijednu živu dušu. Kada je nebeski svod počeo da gori u plamenu razigranih boja, ugledah Meral ispred sebe. Bio je to predivan lučki gradić sa velikom lukom i živahnim stanovništvom. Seljaci su užurbano vrveli niz i uz kaljave ulice dok je razdragani žamor dopirao iz okolnih kućeraka. Sve je splaslo u umirujuć, usahli suton dok je Elvingot kaskao zakrčenim uličicama. Mirno se uputih ka dokovima udelivši nekoliko zlatnika ćopavom prosjaku koji je ćutljivo sedeo naslonjen na zid od kovačnice. Srce mi je ludački tuklo dok sam se približavao Rogatom Gospodaru. Konačno ću je ponovo videti... Čim sam sjahao sa ata primetio sam gomilu radoznalih meštana okupljenih oko ulaza u krčmu. Zabrinuto zavezah Elvingota kod ulaza i prokrčih sebi put kroz gužvu. U krčmi je bilo svega nekoliko ljudi, kao i dve očeve vojvode. Nečije opruženo telo je ležalo beživotno na tlu. Užurbano priđoh jednom od vojvada koji ustuknu kad me ugleda:

-Gospodaru.- visoki sedi čovek se nakloni.- Bojim se da vam ne donosim dobre vesti.

U tom trnutku nešto me prenu. Mala silueta sumnje zatrepta u grudima i ispustih uzdah strepnje i užasa:

-Šta se desilo?- gras mi je podrhtavao dok sam pokušavao da zvučim staloženo.

-Ovaj ovde čovek...- vojvoda bezvoljno pokaza na mrtvo telo debeljuškastog muškarca koje je bio opruženo po podu.- taj čovek je gospodar krčme. Pre sat ipo nas je alarmirala njegova gospođa koja ga je tako pronašla.

-Da li je bilo još nekog u krčmi?- užurbano upitah. Vojvodin glas se promenio, postao je tanji i tiši. Oklevajući vojvoda nastavi:

-Mislim da bi bilo bolje da pođete za mnom.- on klimnu glavom i ja se zaputih za njim kroz tamni hodnik iza šanka koji je vodio u malu polukružnu prostoriju. Pod slabim svetlom mogao sam samo da primetim obrise nečeg zgrčenog i svijenog na zemlji.

Kada su mi se oči navikle na tamu razaznah prljavo roze poderanu svilenu haljinu, umršenu plavu kosicu, oble obraščiće koji su izgubili nekadašnje rumenilo. Sada su bili tako beli, bledi, sablasni.

-ELSPET!- Kriknuh izbezumljen i padoh na kolena. Nisam smeo da pokažem slabost pred očevim vojvodama ali se ipak sagoh nad sestru. Moja svest nije želela da prihvati činjenicu da moje sestrice više nema. Bila je tako mala, dobra, bezazlena... Koji monstrum bi mogao da uradi ovako nešto?

-Veoma mi je žao, gospodine. Saosećam se sa vašim bolom.- promrmlja sedi vojvoda dok je uznemireno stajao iza mene.- Pronašli smo još nešto.

On iz svog ogrtača izvadi mali krivi bodež optočen sitnim smaragdima.

-Pogledajte dršku, gospodaru.- vojvoda prstom pokaza na mali znak beskonačnosti koji je bio urezan u srebrnu dršku.-Rekao bih da je ovo neka neslana šala, gospodine...

-Da li je moja sestra umrla od tog bodeža?- promuklim glasom upitah kada sam shvatio da mi je bodež odnekud bio poznat stoga uzeh bodež i zadenuh ga za unutrašnjost leve čizme.

-Ne.- vojvoda odmahnu glavom.- Nema tragova oružija. Mora da je sirotica ubijena magijom.

Sagoh glavu i prislonih je uz vlažan kamen. Duboko sam udisao mirise. Mogao sam da osetim arome nekih meni nepoznatih trava, hemikalija, buđi i vonji, vlage koja se lepila za kameni pod, upekle zemlje i krvi. Da, bilo je krvi. Zamočih prst u malu baricu jedva nešto veću od mog malog prsta i liznuh. Slan i neprijatan ukus gvožđa i opore krvi obli mi jezik.

-Krv!- uskliknuh.

-Možda se borila. Ipak je vaša sestra bila hrabra!- vojvoda se promeškolji.

-Možda...- slegnuh ramenima a oči mi se nakvasiše suzama.

Umazah prste krvlju i protrljah šake.- Onaj ko je ubio moju sestru platiće trostrukim mukama. Tako mi bogova, umivaću se u njegovoj krvi!

Podigoh sestru u naručije dok je vojvoda poslušno kaskao za mnom i izađoh iz krčme.

-Želim sahranu dostojnu jedne princeze! Pošaljite poruku mojoj majci.- namrgođeno promrmljah.- Do ponoći moja sestra mora da počiva u miru. Je li to jasno?

-Da gospodaru ali...- vojvoda poče da zamuckuje.- Vaša majka, gospodaru...

-ŠTA?!- progrmeh.

-Vaša majka je... nestala.- vojvoda se trudio da ublaži situciju.

-Pojasni to!- podviknuh ljutito.

-Izgleda da su u dvor vaše majke upali varvari, moguće pripadnici redova istočne alijanse, pobili svu poslugu i sav živalj u zamku, opustošili sve dragocenosti...

-Moja majka je... mrtva?- glas mi zastade u grlu gušeći me.

-Ne, ne... nisam tako rekao.- sedi vojvoda ponizno odmahnu glavom.- Njeno telo nije pronađeno. Nestala je, gospodaru.

Da sam pokleknuo ispustio bih ledenu Elspet iz ruku. Pognuh glavu poraženo i sakrih lice ispod pramenova guste zlatne kose. Nisam želeo da mi vide suze u očima.

-U redu... Galdore! Želim da sahranim sestru pre ponoći! Rano ujutru krećemo ka očevom zamku. Idemo u rat! Nema odmora!

Bes je kuljao iz mene. Živeti ili umreti? Sada mi je postalo sve jedno. Verovao sam u čistotu, plemenitost, ljubav, srećan kraj za onoga ko to zaslužuje... Prevaren sam. Sunce je odavno prestalo da sija, barem za mene. Pažljivo predadoh Elspet vojvodi Galdoru i razbesnelo skočih u sedlo. Kada ožežih Elvingotove sapi on se prope, zanjišta prodorno i dade se u strahovit galop. Pred očima mi se mutilo. Boje su se stapale i polagano curile u vrtlog mojih nadolazećih suza. Na usnama mi je ostao vlažan i slan trag. Pluća i grudi su mi se stezale dok ih je plač gušio. Želeo sam da vrištim, vičem, plačem, ubijem! Da sečem sabljom sve dok i sam ne budem posečen. Elvinogt je uznemireno galopirao dok mu se znoj cedio sa tela a uši usplahireno trzale. Njištao je divlje, naprezao se u bolu, kao da žali sa mnom. Do juče sam imao sve, nadu, oreol od snova koji mi je krasio glavu, želju za borbom, veru u ljubav, i ubeđenje da pravda uvek pobeđuje i dobro slavi pobedu nad zlim. Danas se sve to činilo izvrnuto i izobličeno. Sestra mi je bila mrtva, majka nestala, draga me nije dočekala, a otac, otac je bio izgubljen u pohlepi. Soko je kružio visoko iznad groblja. Trgoh uzde i okretoh ata zaputivši se ka malom, seoskom groblju.

Sahrana je bila veličanstvena; moj otac bi je iz duše prezirao. Ali njega nije bilo, bio je isuviše zauzet otimanjem poreza od raje i uništavanjem preostalog carstva, pa nije mogao da se buni. Vojvode su nosile otvoreni kovčeg od belog mermera. Delovali su snažno i stameno, iako su obojica bili u poodmaklim godinama. Ja sam jahao pored skrivajući pogled ispod kose kako niko ne bi mogao da primeti slabost i tugu u mojim očima. U otvorenom kovčegu, na baršunastoj, beloj postelji ležala je avetinjska prilika moje male sestrice. Elspet. Izgledala je skoro kao odrasla gospa. Bila je odevena u haljinu od belog somota, a latice belih ruža su joj krasile uzglavlje. Dok sam stajao na svom mestu pokraj otvorenog groba na padini brda naspram mora, pružao mi se dobar pogled na pogrebnu povorku. Većinom je povorka bila sačinjena od meštana dobre naravi koji su se peške vukli uz brdo. Pogledao sam lice svoje sestre. Ona je bila jedina koja je možda istinski žalila našeg oca, ali njeno lice, primetio sam, sada je bilo bezizražajno i blago. Malo odvojen od ostatka povorke, gledao sam dok su je pažljivo spuštali u crnu zemlju, bez suza (kao da su i suze presušile i izdale me) posmatrao sam kako Elspet poput uzvišene žrtve, Kore (večite device božanskog porekla), predaju večnom pokoju. Nesumnjivo da sam bio ispunjen mržnjom kada je mermerni sanduk dotakao dno. Pogled mi sa groba skliznu na vojvode koji su ćutku sklopljenih ruku posmatrali, ukočenih lica, sveštenika koji je odavao poslednju počast. Trgoh se na poslednje ''Amin''. Sjahavši, zgrabih šaku zemlje i bacih je na sanduk. Ogorčeni talasi neplodnog gneva pretili su da me skrše. Da je bilo drugačije, možda bi sada sestra i verenica stajale pored mene da mi pomognu u preteškom zadatku da carstvo održim u životu uprkos svojskim naporima mog oca da ga proćerda. Možda bih imao majku koja bi preuzela teret dnevnih poslova sa mojih pleća i tako mi dala slobodu da jurim razbojnike i ubiram žetvu. Ne bih ovako stajao, napola izludeo, sa suzama koje mi besramno klize niz lice dok prpadnici očeve garde zasipaju grob moje sestre zemljom. Na kraju, mislim da sam samo ja plakao. Možda sam jedino ja i žalio, i to ne samo Elspet koja je ležala u tom grobu.

Kada je i poslednji grumen zemlje prekrio belinu njenog posmrtnog konačišta okrenuh se ka vojvodama.

-Krenite sa svojim bataljonima ka očevom zamku. Ne verujem da smo tamo još uvek dobrodošli ali moramo da pokušamo da odbranimo carstvo. Neću dozvoliti da me slome!- zaurlah gordo što je bilo neprikladno za sahranu. Vojvode se pokloniše.

-Ali vas traži kraljeva vojska gospodaru.- reče Galdor odmereno podigavši pogled.

-To je moja briga. Gospodo, ja mogu sam da se brinem o sebi, a u Meralu imam neka nedovršena posla. Verujem da ćete moći sami da stignete do reke Jasu, tamo ćemo se naći. Ne bude li me bilo sedam dana, od današnjeg, javite mom ocu da sam pao u borbi i pridružite mu se. Da li sam bio jasan? Želim da krenete iz ovih stopa!- bio sam voljan da zapovedam i nestrpljiv da učinim sve ono što sam naumio.

-Da, gospodaru. Videćemo se za sedam dana, u to sam siguran.- pokorno reče sedi Galdor i osmehnuvši se nejako, a potom se on i drugi vojvoda uspeše na svoje sive konje i odjahaše u pravcu Merala. Ostao sam sam. Apsolutno prokleto sam i na svoju ruku. Valjalo je paziti se jer su mnogi lešinari i grabljivci želeli moju glavu. Baš kada sam krenuo ka gradu opazih čudnu prašinu koja se dizala na horizontu. Možda čopor vukova ili krdo stoke. Nisam želeo da gledam, samo produžih ka malim lučkim ulicama da pronađem konačište.

-PUN MESEC-

2010-01-18T15:46:00.000-08:00

PUN MESEC

Nikda nisam voleo male, prašnjave samačke sobice koje su zaudarale na buđavu slamu i sirotinju. Kaskao sam ulicama zagledajući svaku osobu koja bi prošla pored mene. Morao sam je naći! Gde je mogla da ode? Još davno sam poslao sokola da je nađe, ali ni on se nije vratio. Zaustavljao sam seljančice sa zahtevom da skinu kapuljače kako bih se uverio da ni jedna od njih nije ona koju već dugo tražim, za kojom već dugo čeznem. Želeo sam objašnjenje, ali nisam ga dobio ni od koga. Posetio sam gospodarice noći i pijane mornare da ih upitam za smernicu ali niko ništa određeno nije znao da mi kaže.

-Koju tražiš? Naočitu, lepu, zelenih očiju... misim da sam baš jednu takvu sinoć...- mornar zacenjen od smeha i crven od ruma pokaza vulgaran potez rukom. Pesnica je bila brža od mene i zavalih ga u glavu srušivši ga besvesnog na zemlju. Baš kada nekoliko mornara pođoše na mene, negde izdaleka se začuše ratne trube i dugi prodorni urlici. Skočih hitro na konja i zaputih se ka centru gradića. Nešto se dešavalo dok je pun, zloslutno crvenkasti mesec jezdio nebom skrivajući svoje zlo lice iza istrzanih, poderanih ponoćnih oblaka. Trenutak kasnije začuo sam galop ispred sebe i ugledao ranjenu ženu kako u prnjama hramlje i viče ''RAZBOJNICI! VARVARI! KRALJEVE UBICE! NA STOTINE!''. Stegnuh kolan u rukama i zgrčih pesnice oko Elvingotove grive. Nisam očekivao da ću još iste noći kada sam sahranio sestru i otpustio vojsku naleteti na varvare - što je bilo glupo od mene. Bilo koja zemlja, tako zapostavljena kao ova, mora biti puna pljačkaša, propalica i ludaka koji su čisto iz sopstvene obesti stupili u redove istočne alijanse. Elvingot, osetivši da sam uzbuđen, stade da poigrava i zabaci glavu kada ga nagnah u galop. Često sam sa ocem, kao dečak, lovio razbojnike, ali mi je ovo bio prvi put da se borim sa stotinu protivničkih vojnika sam. Meštani Merala bili su vidno uplahireni. Muškarci su optimistički sa kuhinjskim noževima i vilama za seno izašli na ulicu da dočekaju napasnike, žene i deca su pokušavale da se sakriju i pobegnu pod napadom razbojnika koji su već otpočeli sa pustošenjem Merala. Glavna ulica je bila popločena labavom kaldrmom, i tu se njihovi konji nisu snašli. Na ulicama je bilo raznog sveta koji se borio sa jačim, i bolje naoružanim napadačem. Dok sam se borio sa nekoliko varvara, začuh ženski vrisak i prenuh se. Možda je to bil baš ona. Možda joj je bila potrebna moja pomoć. U trenutku odbacih sva četiri razbojnika od sebe i poterah Elvingota za tim zvukom jureći među kućicama i kolibama. Bilo je možda petnaestak razbojnika oko mene, dronjavih i prljavih. Jedan je imao grub luk, kojim ne bi pogodio ni dvadeset koraka udaljen ambar. Ostali su bili naoružani izanđalim mačevima, koje kao da su pronašli na nekom bojnom polju od pre petnaest godina. Bili su zauzeti posmatranjem zabave, tako da nisu ni čuli ljutiti Elvingotov galop, sve dok ih nisam napao.

Razbojnici su sve žene u selu sakupili na jedno mesto. Ispred njih, na goloj, hladnoj zemlji, dvojica su držala jednu mladu devojku, dok je treći drešio pantalone. Na moje olakšanje, moja najdraža nije bila među njima. Elvingot jurnu u borbu i ponet njegovom brzinom ja prvim udarcem odsekoh glavu nesuđenom silovatelju. Telo pade na devojku, ali tu ništa nisam mogao. Vođen mojim primerom, uplašeni mormar koji se do tada krio iza bureta u uglu ulice pogubi jednog od onih što su je držali, a ostatak razbojnika se razbeža.

-Bez milosti!- viknuh i poterah Elvingota za jednim od njih. Bilo je to puko kasapljenje. Niko od ljudi koje sam ubio nije ni pokušao da zaustavi moj udarac, a kamoli da me napadne. Pošto sam ubio dvadeset i sedmog čoveka, koji je deda mogao da mi bude, više nisam imao koga da jurim. Većina preživelih seljaka i mornara raštrkala se u poteri za varvarima.

Kada me primetiše, žene se skupiše oko dece, uključujući i okrvavljenu devojku koju su vandali pokušali da siluju, kao krdo kobila koje se brani od vučjeg čopora. Još jednom potražih pogledom svoju najdražu iako sam podsvesno znao da je tu neću naći. Elvingot je poigravao u mestu. Uvežban za rat, miris krvi u njemu je budio uzbuđenje a ne strah. Mene je podsećao na jesenje klanje i trudio sam se da zaboravim kako koljem ljude, a ne stoku. Čovek to nauči ili mu bude muka posle svake borbe. Poterah Elvingota kroz kolibe i na glavnu ulicu. Gvaul, ponoćnocrni at moje voljene je stajao ispred jedne valjano sagrađene zgrade preko puta i zarzao kada sam mu se približio. Iz kolibe se nisu čuli zvuci bitke. Srce mi brže zakuca od sirovog straha, i ja ga pretvorih u bes. Valjda zna kako ne treba nikad silaziti sa konja u toku bitke! Polako sjahah. Brzina nije bila bitna, jer šta god da se u toj kolibi odigralo već je bilo završeno. Otvorih vrata i zakoračih u dovratak. Isprva mi je bilo suviše mračno i ništa nisam mogao da vidim. A onda me nešto napade, snažno me udariši u rebra. Napadač je bio isuviše blizu da bih ga sasekao mačem, stoga ga bacih i zgrabih nož, i tek tada videh da je to moja draga, koja me je čvrsto zagrlila i savila glavu na moje grudi. Smesta je izvukoh iz kolibe i brzo pregledah. Mač joj beše pokriven krvlju, kao i odeća, od grudi pa naniže. Sva se tresla, a ni meni je bilo znatno bolje - skoro sam je ubo nožem.

-Je si li povređena?- upitah besno i promuklo.

Ona odmahnu glavom, a zatim žurno pokaza ka kolibi iz koje smo izašli. Ja zgrabih mač sa zemlje i oprezno uđoh. Ona uđe za mnom i drhtavim glasom promuca.

-On je... on je tu...

Koliba je bila malo veća od konjušarnice. U levom uglu bio je razapet mrežati krevet, a u desnom je bilo ognjište. U zatvorenom prostoru bilo je nemoguće ne osetiti zadah proburažene utrobe, ali video sam ga tek kada su mi se oči privikle na mrak. Mladić je bio sklupčan, proburaženog trbuha i preklanog vrata, ali živ i otvorenih očiju. Očigledno da je moja draga zadala prvi udarac, koji bi ga vremenom ubio. Bio je neuhranjen, i verovatno negde njenih godina, ali golobrado lice umrljano suzama delovalo je mlađe. Moj bes zbog njene nemarnosti smesta se izgubi i osetih užas.

-Molim te!- prodahta grcajući (zbog prerezanog grkljana) nekim otegnutim narečjem. Pogledao sam ga u oči i shvatio kako zna da su njegove rane smrtonosne. Znao je šta ga čeka, ako ja ne budem dovoljno hrabar. Digoh bodež, ali onda mi ruka klonu. Ubijanje dece, bilo je za surove ljude, poput onog ko mi je ubio sestru... i mene. Ponovo čvrsto stinuh nož i zarih mu oštro sečivo u potiljak, kao što su me učili. Za čoveka moje snage i brzine bio je to najbrži, najsigurniji način da se neko ubije. Nije imao kad ni da se trzne. Obrisah mač i nož o njegovu košulju, pa ih vratih u kanije. A onda baš kada sam hteo da podignem njegovo telo i iznesem ga iz kolibe osetih njene ruke oko svog struka i njeno vrelo, krvavo telo kako se pripija uz mene.

-Hvala ti, hvala ti, hvala ti...- šaputala je tiho. Više nije jecala a strah, bol i tuga su se izgubili iz njenog glasa.

-Je si li dobro?- okrenuh se ka njoj i podigoh rukom njeno zamrljano lepo lice.

-Da... sada jesam.- glas joj je bio čudan, izmenjen, Više nije bilo one iskrenosti i čednosti u njemu, bilo je pohlepe, požude, strasti i pokornosti. Pre nego što sam išta stigao da kažem ona me privi rukama uz sebe i nasloni svoje usne na moje. Na usnama joj je bio onaj slankasti, oduran ukus krvi i miris trava kakve sam osetio na mestu gde je poginula Elspet. Setih se noža i baš kada sam hteo da je pitam zašto je pronađen na mestu zločina osetih njene oštre zube na vratu i kapljice krvi koje je zverski sisala. Udahnuh oštar omamljujući miris trava i shvatih da gubim svest. Crnilo mi se pojavi pred očima i sa treskom padoh na pod.

Crnilo je nestalo kad sam se probudio. Osećao sam samo prazninu u duši, i došlo mi je da zaplačem zbog tog čudnog osećanja gubitka. Desna strana vrata bila mi je tako hladna da me je bolelo; ledeni talasi jeze oblivali su mi telo. Pokušao sam da opipam ranu na vratu šakom ali samo sam postigao da zazveče lanci.

Nalazio sam se u nekoj maloj, mračnoj ćeliji, a sa kristala koji su bili utisnuti visoko u tavanicu dopirala je slaba svetlost. Na zidu pored mene bile su okačene dve velike ugašene baklje. Isprva sam mislio da sam sam, ali kad spustih pogled na pod, videh da jedna izmučena prilika leži preko vlažnog, buđavog poda. Zaboravio sam na svoj bol.

-Majko?- njena glava koju sam video bila je sva natečena i izobličena. Skoro da sam mogao da čujem odjeke njenih krika kroz ono crnilo.

-Majko!- povikah. Osećao sam očajničku potrebu da je vidim kako se kreće, jer nisam mogao da ocenim da li uopšte diše. Ne bih podneo njenu smrt.

Kao odgovor na moje krike otvoriše se vrata moje ćelije i nepoznati mladić vilin rase uđe. Ličio je na junake iz detinjih maštarija. Bio je godinu, ili malo jače, stariji od mene. Lepu zlatastu kosu nosio je podsečenu u struku. Odeća mu je bila skupocena, ali ne napadna. Ipak ja sam sa zaprepašćenjem gledao osobu koja je ušla za njim.

Skoro da nisam prepoznao moju voljenu u pokornoj devojci koja je stajala malo iza vilenjaka, pogleda spuštenog a glave pognute. Nestala je prekaljena ratnica, a na njenom mestu pojavila se besprekorno sređena robinja, koja je na sebi nosila pramičak svile boje crvenih plamenova kroz koji se jasno videlo njeno bujno telo. Šta joj je to ovaj vandal uradio?

-Stražar mi reče da si se probudio, Aramile.- kaza zlatokosi vilenjak.

Ja ga pogledah.

-Žao mi je zbog tvoje majke.- on čizmom gurnu caricu. Ubio bih ga na licu mesta, samo da nisam bio u lancima.- Magija nije delovala na tebe baš najpoželjnije. Moj arhimag se kleo kako joj se niko ne može suprotstaviti, ali Fortuna mi reče da si tvrdoglava naivčina i da možda neće raditi na tebi.

On je potapša po glavi, kao lovac psa, pošto uhvati plen. Stalno sam čekao kada će ga napasti, tako da skoro nisam čuo šta je sledeće rekao.- Pretpostavljam da ti je moja mala amazonska robinja već poznata. Ime joj je Fortuna, ali ja više volim da je zovem Androfona: umoriteljka muškaraca, Anosija: nevesta, Pasifaesa: nadaleko svetla, Morfo jer je zgodna, Ambologera jer odlaže starost. Pametna je ona, znaš, zato vas je oboje i dovela ovde. Bila je u pravu. Znala je da ćeš se razbesneti kad čuješ krike svoje majke. Šteta što nam nisi baš nešto od koristi.- vilenjak me prekorno pogleda.- Ali, nije bitno. Sada pošto je mala zlatokosa mrtva ti si jedino carevo blago. Njegov sin prvenac. Androfona će se malo pozabaviti sa tobom...

Požuda u njegovom glasu kada je izgovorio ''Androfona'', podsetila me je na mog oca kada gleda novu služavku. Progutah pljuvačku da ovlažim grlo. Androfona? Ona mi se nasmeši iza njegovih leđa. Takav osmeh nikada nisam video na njenom licu- pobednički i podmukao. Koliko se samo razlikovao od osmeha te naizgled iste devojke koju sam spasao iz tamnice kada je njen otac pokušao da je pogubi.

-Hoćeš da mi kažeš da je sve ovo samo zbog...

-Dosta mi je staraca koji misle da su pametniji od mene.- on me prekide.- Takav je i tvoj otac! Želi da iscedi svu magiju iz zemlje. Isuviše rasipa, nemaran je, cepa carstvo. Ovoj zemlji su potrebni mladi ljudi, koji shvataju da mladost ne mora da znači glupost, niti slabost. Fortuna mi kaže da će te tvoji vojnici pratiti ma kog vladara odlučiš da služiš.

On ućuta, možda očekujući da potvrdim ili poreknem njegove reči. Ali meni je svu pažnju odvukla hladnoća od koje mi je vrat počeo potpuno da trne. Više me nije bolelo i počeo sam da brinem zbog toga. Da li su mi nešto uradili? Zašto baš vrat? Možda je pila moju krv.

-Mogu da zauzmem celo carstvo, Aramile.- pomen predmeta moje zainteresovanosti ponovo mi privuče pažnju na visokog vilenjaka.- Na dohvat ruke mi je dovoljno magije da srušim tamne zidine tvoga oca i pretvorim sve u ruševinu, samo da bih konačno zavladao. Ili, mogu da te povedem sa sobom i predam ti carstvo tvoga oca, pod uslovom da se meni zakuneš u slepu vernost, a ne svom glupom ocu. Šta mu duguješ? Oteo ti je svo uživanje koje si pre na dvoru imao! Nije sprečio kralja u nameri da te ubije. Gledaj samo šta je učinio stanovništvu. Ostavio ih je bez ikakve odbrane. Takav čovek ne zaslužuje krunu i presto. Zamisli kako bi sve moglo biti, Aramile. Četiri kraljevstva koja polako tonu u smrt u mojim, odnosno našim rukama- ispravi se dugokosi nimf.- mogla bi se pretvoriti u jednu bogatu zemlju pod mojom vlašću. Mogao bi da te učinim kraljem Jargona, Aramile, kao što bi trebalo da budeš.

U glavi mi je odzvanjao glas moje sestre kako strpljivo tvrdi kako se rat gubi i pre no što se prvi udarac zada. Najgore je što je vilenjak bio u pravu: moj otac nije u stanju ni ovce da čuva, a kamoli da vlada nad Četiri kraljevstva. Ovaj ovde mladić ne bi stajao i čekao dok neko drugo kraljevstvo pljačka njegove zemlje; on bi branio ono što mu pripada. Čak sam i njegovu opsednutost magijom razumeo daleko bolje no što ću ikad razumeti svog oca, jer i ja sam opsednut... njom.

Pomislih kako je opsednutost čudna stvar. Može biti vatra na kojoj se sečivo kuje, ali znatno češće je mana zbog koje se mač lomi. Kraj mojih nogu, majka, carica, polako pomeri šaku.

Mora da je vilenjak primetio kuda gledam.

-Fortuna može da joj zaleči rane: to je jedan od njenih darova. Vidim da ti za to nije rekla. Žao mi je što sam je malo duže pustio da se igra sa njom, ali zaslužila je nagradu. Voli da nanosi povrede, znaš, i ja joj povlađujem kad god sam u stanju. Kao što rekoh može da zaleči rane mojim saveznicima.

Ja pognuh glavu i zagledah se u majčinu šaku koja možda više nikada neće dotaći mekano pletivo. Tupo pomislih ''Fortuna je to učinila? Moja najveća ljubav i izdaja je uživala u bolu moje majke?''

-Pokaži mu svoje moći, gospodaru.- odjednom kaza Fortuna.

On trznu lanac zakačen za njen okovratnik, grubo je oborivši na kolena, tako da se zakašljala i počela da se guši.- Pričaj samo kad te nešto pitam, robe. Zar moram ponovo da te obučim?

Ona brzo odmahnu glavom, što ga je izgleda zadovoljilo. Nimf poče da se ljulja napred-nazad:

-Ovo nije pravo vreme. Neka ga malo, neka razmisli.

Ona povrati dah, ali nije ustala na noge. Umesto toga klekla je u buđavu slamu i poljubila mu koleno. On joj jednim prstom podiže bradu, a ona mu poljubi ruku dok je ustajala. Na tren joj ugledah lice i smuči mi se od slepog obožavanja u njenom pogledu. Nisam to razumeo. Mogla je da se oslobodi od njega. Bila je snažna - čak i čarobnica. Možda je nisam više voleo, ali mi se svakako dopadala. Dugo se zagledah u nju i zapitah da li se možda pretvara. Ali zlatokosi mladić reče da je ona povredila moju majku, nagovestio je da je ubila moju sestru, da je uživala u tome. Nisam mogao da zamislim Fortunu koju sam ja znao kako može ikoga da povredi, sem tokom bitke.

Bila je možda bolji glumac od mene. Skrenuh pogled i po vilenjakovim očima videh da mu je smešno.

-Ona je sada moj kameleon.- reče on pogodivši mi misli.- Ona je sad šta god ja hoću da bude. Posle male obuke postala je prava ljudska demonica. Pripada mi i telom i dušom. Zar ne, Fortuna?

-Samo tebi, Artiome, gospodaru.- odgovori ona ponizno.

Vilenjak me pogleda pravo u oči:

-Vidiš. Ništa od svadbe!- on se grohotom nasmeja.- Razmisli o mom predlogu...

On ode, a Fortuna izađe za njim. Čuo sam kako zasun pada sa druge strane zatvorenih vrata. Trenutak kasnije moja majka zaječa i pridiže se:

-Ko je to? Poznaješ li tu devojku, sine?

-Da.- spustih pogled.- To je poslednja amazonka.

-Je li od magije postala takva?- ona prodahta slabo.

-Valjda.- odvratih pokunjeno.

-Kuga te odnela!- ona slabašno planu.- Nemoj tako da me gledaš. Ti nemaš ništa s ovim.

-Trebalo je da znam da će napasti tebe i Elspet.

-Većina ovoga dogodila se posle napada.- skrenu pogled s mene i zagleda se u senke.- Bogovi, Aramile. Mislila sam da sam pomilovana kada sam je ugledala ali ona... ona me je polako kasapila, šutirala me u glavu, u leđa, gde god bi stigla.- stresla se kad se toga setila.- Nimf je morao da je odvuče sa mene.- ona pognu glavu i poče da govori kao da se guši.- Reci mi da je takva zbog nekih čini. Reci mi da su je demoni zaposeli.

-Mislim da čak ni bogovi ne mogu potpuno da promene nekoga. Neki ljudi jednostavno vole tuđ bol.- prošaptah.- Tvoj muž je takav. I njen otac je takav.

Setio sam se one mračne noći kada sam je izneo iz tamnice i kada sam se nepažljivo upleo u neraskidivu mrežu crne udovice - ljubav.

Majka osloni glavu na kolenu i nasmeja se:

-Zar ne bi trebalo da me sada hrabriš? Znaš, da se staraš o bespomoćnima?

-Ne mogu te štititi od znanja.- naposletku odgovorih.- Moraš da postaneš svesna zla koje čuči u tebi, u svakome od nas. Veći deo svog života provela si bežeći od onoga što je otac zapravo bio, pa si ostavila svoju decu nezaštićenu od njega.

Nisam ni shvatio koliko sam ljut na nju što je samo ćutala i gledala dok je otac Elspet sekao jezikom koji je nanosio bol koliko i njegove pesnice, sve dok ona nije pokušala da se ubije ne bi li pobegla od toga.

-Imala sam tebe da mi štitiš decu.- nenadano kaza ona. Iako mi je bila majka imala je svega četrnaest godina više od mene, i sa svojih trideset i tri je izgledala prilično mladoliko.

Ja počeh da se smejem od muke a majka mi se pridruži. Da nas je neko slušao pomislio bi da smo potpune budale, jer smo se do suza smejali u prljavoj tamnici- ja zakovan za zid, a majka toliko povređena da je povremeno jaukala dok se smejala.

-I kako ćeš nas izbaviti odavde?- naposletku me upita.- Nameravaš li da odbiješ pokornost onom kopiletu od svog oca?

-I da se zakunem na vernost Artiomu?- frknuh- E to bi vala bio dobar izbor. Kao pile koje je otišlo da živi sa lisicama, jer se plašilo seljakovog psa. Ne.

-Znači istrunućemo ovde.- ona zaključi.

-Imam bolju ideju. Imaš li komad žice majko?- upitah promatrajući katance oko svojih ruku.

-Mislim da nemam.

Pogledah njenu poderanu, prljavu suknju.

-Ako se ne varam u žiponu te suknje ima žice, izvuci komad žice i daj mi ga.- u glavi sam razrađivao plan bekstva. Bio sam zaista vešt sa bravama i obijanjem. Kada majka drhtavim rukama izvuče žicu i dade mi je ja stadoh da pokušavam. Pomerao sam žicu iz jednog u drugi kraj ključaonice, vrludao i cimao je dok nešto u okovima nije caknulo i u trenutku mi je desna ruka bila slobodna. Protrljah zglob i ubrzo oslobodih i desnu. Za nekoliko minuta bio sam potpuno oslobođen teških okova. Majka je još uvek nejako sedela na podu od umora. Počeh drhtavo i hitro da pretražujem svoju odeću, ili bar ono što je ostalo od nje, mrežnjače nije bilo, košulja je bila pocepana na podu i potpuno neupotrebljiva, još uvek sam imao svoje pantalone i čizme. Baš kada počeh da opipavam nogavice osetih malo grebuckanje na levom članku. Zavukoh ruku i osetih mali bodež iskrivljenog sečiva. Brzo ga izvukoh i počeh da petljam oko brave. Vrata su bila teška, škripava i zarđala. Pažljivo sam pomerao tanko sečivo bodeža levo i desno i zabijao ga u ključaonicu dok ona sa škripom ne popusti. Podigoh majku na rame i svom silinom gurnuh tamnička vrata. Začula se škripa i tup udarac kada su širom otvorena vrata tresnula o zid. Nimf je bio oprezan pa je ispred tamnice postavio čak dva stražara. Jedan nije stigao ni da se okrene a već su ga moje šake stezale oko vrata. Kičma je krcnula i on je pao bez zvuka na pod. Drugi se trgo i isuko mač ali pre nego što je uspeo da zada udarac tanko sečivo Fortuninog bodeža, a vođeno mojom čvrstom rukom, obrelo mu se u mozgu. Izvadih dagger i obrisah ga a potom se tiho uputih kroz uzani mračni prolaz, majka je nemo posmatrala sve sa mog ramena. Neopaženo sam prošao pored trojice stražara koji su mučili starog, šarenog psa, i došao do male dvorane koja se širila. Svetlo koje je dopiralo odande me je nateralo da se baš tuda zaputim. Dok smo prolazili kroz osvetljeni hodnik primetio sam izbrušenu rupu na niskoj tavanici od stene. Tu su stražari držali oružje.

-Majko možeš li da se uzvereš gore, podićiću te?- upitah blago. Ona nesigurno klimnu glavom.

Podigao sam je visoko iznad glave i njene drhtave, izranavljene šake se zgrčiše oko prolaza. Uz malo muke ona uspe da se popne i nestane u tavnici.

-Jel sve u redu tamo gore? Ima li nekog oružija?- tiho prošaptah.

-Aha. Ima nekoliko mačeva, dve sekire, par štitova i na desetine kopalja, dva duga luka i dvadeset tobolaca sa strelama.- ona poče da zamuckuje.

-Vrlo dobro. Uzmi neki mali mač da ti bude pri ruci, a meni dodaj jedan dugi mač, jedan tobolac pun strela, kompozitni luk, ako ga nađeš, i orkovsku sekiru sa duplom oštricom. Požuri, molim te.- osvrtao sam se unezvereno moleći bogove da niko ne naiđe. Za samo par trenutaka majka poče da mi protura oružije sa tavanice. Prvo što je stiglo me je veoma iznenadilo. Masivni mač sa dve oštrice. Odmah zatim došao je kompozitni luk od kože boje mahagonija i ukrasnim zubima neke divlje životinje. Tobolac je sa malo buke pao na pod, a dvostruku sekiru mi je teškom mukom, sa obe ruke, pažljivo dodala.

-Hvala. Ostani tu. Kada dva puta zviznem treba da siđeš. U redu?- rekoh zadovoljno pošto sam bio apsolutno opremljen.

-Dobro.- začuo se njen nesigurni glas.

Pažljivo nastavih da klizim niz hodnik. Svetlo je bivalo sve jače i jače i uskoro sam mogao da prmetim da to svetlo dolazi od nekoliko desetina polu-sagorelih sveća postavljenih u krug.

Mogao sam da čujem krike. Unutar kruga ležala je Fortuna, ali već u sledećem trenutku mahnito se grčila i bacala po podu, vrišteći od bolova.

-Mislim da počinje da se trezni, vreme je da joj dam još jednu dozu. Da li je napitak gotov?- upita oštar Artiomov glas. On je stajao van kruga sasvim mirno posmatrajući kako se ona muči u krugu. Pored njega iz jednog bakarnog kotlića dizao se veliki zelenkasti dim. Pored kotlića bila je bala nekih čudnih trava. Duboko udahnuh vazduh i osetih one iste, čudne trave koje sam osetio i par puta pre toga.

-Gospodaru, ponestaje nam jagorčevine.- tiho reče jedan bled, skoro prozirni dečak, malko mlađi od mene, koji je prebirao po travama i dodavao u kotao.- Ali biće još za jednu dozu.

Artiom zadovoljno klimnu glavom pošto mu dečko pruži kutlaču punu napitka oštrog mirisa. Devojka unutar kruga je prestala da vrišti sada skoro potpuno svesna šta se događa. Pomerala se iz jednog kraja kruga u drugu, pokušavajući da pobegne. Sa zgražavanjem je shvatila da na sebi nosi samo mali komad prozirne svile i nekoliko zlatnih ukrasa. Za okovratnik joj je bio zakačen gvozdeni povodac, i ona sa gađenjem kriknu. Robinja! Zar je na to spala ponosna amazonka? Kako joj se to desilo? U pamćenju su joj bile samo crne rupe, kao kroz san videla je Aramila okovanog, videla je malu mračnu tamnicu i zgrčenu ženu u suzama, na podu. U ušima su joj odzvanjali krici, dok joj je um bio zamotan u polu-prozirne pramičke magle koji su sve izobličavali i činili nejasnim. Artiom sasu kutlaču u zlatni pehar i zakorači u krug.

-Pij.- on naredi ali Fortuna ustuknu.

Sa zebnjom sam posmatrao šta se događa. Znači tako je postala robinja. Želeo sam da je spasem ali onda mi se pred oči vraćala ona bleda avetinjska prilika moje mrtve sestre i izranavljeno, krvavo majčino lice što je proždiralo tamu svojom grdobom. Ali to nije bio njen izbor zar ne? Jagorčevina i ostale vilinske trave su je smetnule sa uma. Ona nije ko ona želi da bude. Razmišljao sam o tome. Sve dok vidiš u njoj ono što želiš da vidiš, ništa drugo te ni ne zanima. Da je svojevoljno razmišljala i delala verovatno bi bila tačno ono što ona želi da bude, čak i da za posledicu ima da se ljudi oko nje neverovatno živciraju. Ali ne može da se otarasi tvrdoglavosti i časti, ili verovanja kako mora da brine o svakom koga sretne. Ona nije bila ništa kriva. Vilenjak je imao potpunu moć nad njenim umom i telom, ali ne i dušom. Očigledno da se sve vreme borila protiv opčinjavajućeg dejstva trava.

-Hajde. Ne možeš natrag. Već si ispunila nekoliko mojih želja. Znaš li šta se desilo? Ubila si cara. Caricu si prebila na mrtvo, a svog voljenog dovela pravo meni u šake i okovala da istrune u tamnici.- Artiom se podlo smejao.

-Ne! Lažeš!- ona vrisnu u očajanju. Poricala je sve i čupala se za kosu uzmičući pred njim i njegovim napitkom.

-To je istina. Ne sećaš se, zar ne? Setićeš se ako popiješ napitak.- nimf se nasmeja.- Nemaš gde da pobegneš. Budi razumna! Ako odmah popiješ neću morati da te izbičujem kao prošli put.

Ona se nagnu i pljunu ga:

-Ni mrtva!

Nimf obrisa obraz rukavom, u očima mu je sevao divlji gnev:

-Tvrdoglava si. Isuviše. Ali to ćemo već srediti. Za kaznu ćeš morati da ubiješ svog dragog Aramila.- Artiom se obrecnu skočivši na nju da je sputa.

-Ne! Neću! Nikada!- vrištala je batrgajući se dok joj je on držao ruke.

-Serdriče brzo! Napitak!- prodra se nimf. Bledunjavi dečko utrča u krug i uze pehar sa poda, baš kada ga je primakao Fortuninim usnama začu se fijuk strele i zelena tečnost se rasu po podu.

-Nespretna budalo!- podviknu Artiom ali onda ugleda strelu koja se, nastavivši svoju putanju zabola u zid prostorije.

Dečko se odseče od straha i ustuknu gledajući okolo ne bi li me primetio. Artiom ustade i podiže sa sobom Fortunu. Izvuče bodež jednom rukom i stavi ga pod Fortunino belo grlo.- Dosta junačino! Još jedan pogrešan potez i ode tvoja mala princeza.

Krenuh rukom ka tobolcu ali me njegove reči slediše. Dovoljno je bilo samo malo da je zaseče i svakako bi umrla. Ćutao sam skrivajući se u senkama, motreći na svaki njegov potez. Bio mi je na nišanu, ali nisam smeo da delujem. Izađoh iz svog skrovišta, na šta Fortuna razrogači oči a vilenjak se nasmeja.

-Heroj, nema šta. Je si li razmislio o mojoj ponudi? Pazi dobro šta ćeš da kažeš jer može ruka da mi se omakne.- on se ironično nasmeja. Nisam znao šta da kažem i baš kada sam hteo da klimnem glavom, primetih kako se na vrhovima Fortununih prstiju stvara pucketavi crveni plamen. Kao da su joj se šake pretarale u vatru. U jednom trenutku ona zabaci ruke unazad stisnuvši Artiomovo lice koje je počelo da gori u plamenu, varnice su lizale oko njegovih ušiju a kosa je sa užasom počela da gori. Bledunjavi dečko vrisnu a Fortuna pobeže i stade pored mene. Artiom je vrištao i kleo, teturajući se sa jednog na drugi kraj prostorije. Plamen je usahnuo sa njegove glave ali mu je kosa potpuno sagorela a lice bilo poprilično izgaravljeno i crveno od opekotina. Dohvati se stola dahćući i sa njega podiže luk i strelu zamočenu u neku čudnu ljubičato-teget tečnost brzo je nanišanio na mene i odapeo otrovnu strelu. Znao sam da ne mogu da se pomerim, da nemam vremena da uzmaknem i baš u tom deliću sekunde videh kosu koja je sada vijorila ispred mojih očiju milujući mi lice. Fortuna se bacila ispred mene primivši strelu koja je bila namenjena meni. Nimf ljutito kriknu slomivši luk golim rukama. Ja sam se našao u ne branom grožđu, nisam znao kako da postupim. Još kao mali na dvoru sam naučio da treba zadati smrtonosan udarac neprijatelju, baš onda kada on to ne očekuje. Želeo sam da uhvatim svoju dragu u naručje, da joj izvučem tu otrovnu strelu iz tela, ali znao sam da nema nade za spas ako tako postupim. Morao sam da delam brzo i odlučno, da napadnem Artioma istog trenutka, dok je razoružan. Besno jurnuh na njega izvukavši dvostruku orksku sekiru. Dobio sam neverovtan polet, snaga mi je ključala telom a uzbuđenje i bes kuljali venama, bez po muke sam jurišao sa sekirom teškom bar tridesetak kilograma na golorukog vilenjaka. Odlučno sam se zaleteo na njega kada mu se jedno sečivo orkske sekire zarilo u telo. Trup mu je maltene bio prepolovljen silinom kojom mu je široka oštrica rasparala meso. Od siline udarca pao je na pod i tako raširenih očiju, bez daha u grudima i smrsknog srca, ostao da leži. Podigao sam se s poda i potpuno zaboravivši na prestravljenog, tunjavog dečaka koji je sve ovo posmatrao kleknuh pored Fortune. Oči su joj bile dopola otvorene i treptala je, telo joj se svijalo i izvijalo u ekstazi i grču koji ju je zahvatio. Stavih joj pažljivo glavu u svoje krilo i stisnuh joj ruku. Šake su joj bile hladne i vlažne. Žene koje su se motale po očevom dvoru, uglavnom služavke i pralje, često su pričale da je to prvi znak koji se javlja kod mrtvaca i da se, ako se takvo što dogodi, treba odmaknuti tri koraka od umirućeg, staviti kažiprst na usne i tiho moliti Mojre da dođu i odnesu sve grehe a potom zaćutati sve dok ta osoba ne izdahne. Počeo sam da se preznojavam. Nisam želeo da dozivam Mojre, i nije bilo ni govora da ću je predati smrti. Ona je bila moja. Moja. Samo moja! Bilo bi okrutno oduzeti mi nešto zbog čega živim, zar ne? Prvo sestra, pa carstvo, a sad i ona... Stisnuh joj ruku jače dok je ona grcala. Teško je disala i dahćući prošaptala:

-Oprosti.

Tek tada sam se sabrao, trebalo je prvo da uklonim strelu iz njenog tela. Dok sam je levom rukom još uvek čvrsto držao i grejao joj promrzle šake, desnu sam pažljivo stiskao oko drvene drške strele.

-Ne boj se... Ovo će malo boleti.- nežno prošaptah. Ona mi se umesto odgovora samo slabašno osmehnu.

-Navikla sam ja na bol.- uspela je da progrca.

-Opusti se...- milovao sam joj glavu kako bih je umirio. Strela je morala da se izvuče tek kada se ona potpuno opusti, i tek kada mišići prestanu da se grče bilo bi sigurno ukloniti je, u suprotnom otrovni vršak bi mogao da ostane duboko u mesu.

U trenutku kada nije očekivala trgoh rukom i izvukoh strelu, njen otrovnoljubičasti vrh bio je umrljan skarletnom krvlju. Spustih strelu kraj sebe i stadoh da pritiskam ranu bila je na skoro istom mestu gde sam je pre nekoliko dana zakačio mačem. Trudio sam se da zaustavim krvarenje dok je bujica svetlucave krvi kvasila moje ruke.

-Nemaš zašto da se izvinjavaš, lepa moja. TO nije bila tvoja volja.- bezuspešno sam stiskao i stiskao ranu.

-Volim te.- ona prošapta kroz suze. U trenutku zaboravih da treba da pritiskam ranu i zastadoh, pogled mi pade na njeno isklesano, belo lice na kojoj je sada titrala svetlost mučenice, i koje se presijavalo od suza bola, gneva i tuge, pod dogorelim svećama.- Samo sam želela to da znaš, ako sada umrem.

Glas joj je bio isprekidan.

-Nećeš umreti. Neću im dati da te odvedu. Seti se šta si obećala! Moraš da ispuniš obećanje!- tupo sam joj sadio nadu buncajući ono što osećam.

-Mislim da treba da odstraniš otrov...- ona promuca.

Spustih joj pažljivo glavu na pod i sagoh se nad njeno telo. Rana kod jednog od donjih levih rebara je sve obilnije krvarila. A koža joj je postajala sve hladnija i bleđa. I tako mi svega pomislio sam na greh, na blud usled tog njenog drhtavog, gipkog, tela i glatke, mekane kože. Primakoh usne rani. Učili su me kako da isisavam otrov pri ujedu zmija, ali ovaj je verovatno bio nešto drugačiji. Pripih usne i zube oko rane i počeh da vučem krv iz nje. Bila je to slankasta krv, koja je ujedno u meni budila i slast i uzbuđenje. Posle nekoliko trenutaka mučnog usisavanja otrova, podigoh glavu i ugledah njene sklopljene oči i stisute usne. Krvarenje je stalo. Uzeh onaj komad svile u koji je bila obmotana i time joj hitro previh ranu. Tek tada sam primetio nečiji pogled na sebi. Bio je to dečko koji je pomagao Artiomu a koji je sve zastrašeno posmatrao.

Pošto je primetio da sam svestan njegovog prisustva, kao i da ću ga verovatno ubiti dečko pobeže kroz hodnik. Bilo je pitanje vremena kada će hrpa, do zuba naoružanih, stražara pohrliti u ovu prostoriju u potrazi za mnom. Podigoh Fortunu sa poda i nežno je ponesoh kroz hodnik. Skoro da sam zaboravio na majku koja je takođe povređena, čekala u sobici u tavanici.

Zviznuh dva puta i primetih majku kako se nespretno spušta sa tavanice. Nisam smeo da prebacim Fortunu preko ramena, uplašen da bi to moglo ozlediti njenu ranu, umesto toga ona obavi noge oko mog struka i spusti mi glavu na rame. Sada mi je druga ruka bila slobodna pa prebacih majku preko drugog ramena. Teško je bilo trčati sa dve žene u naručju, ali to sam upravo radio, ili bar pokušavao. Majka bez reči, ali pogledom punim prezira, odmeri ranjenu Fortunu. Uskoro začuh zveket oružija i oklopa. Stražari su se približavali, i opasnost je rasla. Bio sam nadomak izlazne kapije kada mi prva strela prolete pored uha i na majčin užas, tik pored njenog kuka.

Nespretno počeh da grabim ka konjima koji su stajali u štalama i na veliku radost tamo ugledah Elvingota a i Fortuninog vranca Gvaula. Majku spustih na vranca i dadoh joj uzde u ruke a Fortunu pažljivo popeh na svog ata i sedoh iza nje. Trznuh uzde par puta i Elvingot se dade u galop. Ni majka nije zaostajala. Još uvek su nas pratili strašni fijuci strela koje su se zabadale na zemlju oko nas. U jednom trenutku začuh krik iza sebe i ugledah kako majka pogođena sa tri strele pada sa konja. Nepomično je ležala na podu. Strele su joj prošle kroz grudi, trup i rame.

-Ne!- vrisnuh okrenuvši konja koji se nevoljno đilitao zbog kiše strela koje su mu golicale kopita.

-Da se vratimo?- Fortuna nesigurno upita.

-Ne...- odmahnuh glavom ušmrknuvši suze.- Mrtva je. Mrtva je. Mrtva je.

Ponavljo sam tu činjenicu sam sebi pošto nisam želeo da je prihvatim. Najrađe bi se vratio, pokupio njeno telo, ali nije bilo vremena, vojnici Istočne Alijanse bi me ubili i ne samo mene. Smrt nije najgora... Ko zna šta bi joj sve uradili ako se vratim? Možda bi je mučiIi? Nisam mogao da ugrozim i njen život ako bih već voljno predao moj. U tom trenutku sve mi je bilo oduzeto, porodica pobijena, zemlja rasparčana, vlast korumpirana i podeljena, zakona nije bilo, a najdraža je umirala na mojim rukama. Još nije bilo sve gotovo. Mogao sam, morao sam, da spasem zemlju i nju! Još mi je samo to preostalo. Trznuh konja, nateravši ga da se okrene i pođe u ludački galop. Gvaul je takođe bio pogođen strelama, osvrnuo sam se baš u trenutku kada se kolenima zabio u prašnjavu zemlju i poslednji put zamahnuo svojom snažnom grivom, da bi posle toga umorno pao u prljavštinu.

Coknuo sam i još jače poterao Elvingota. Fortuna izgubi svest i pade mi u naručje. Mogao sam da osetim njeno plitko i istrzano disanje dok je telom bila potpuno naslonjena na mene. Prigrabih uzde jače dok sam pokušavao da smanjim ritanje ata kako ne bi ispala iz sedla. Jahali smo dugo i bez odmora, nisam znao gde sam ali sam otprilike znao gde bi trebalo da budem te sam jahao na jug. Fortuna je u nesvesti provela više od dva dana, i treći dan se privodio kraju, blede zvezdice su okupale plavičati, satenski, nebeski svod a mesečev srp je bacao zlatast odsjaj na zemlju i šumu kroz koju smo jahali.

Tek tada u daljini sam ugledao majušna svetla iz udubljenog starog, velikog hrasta. Taj hrast se širio i nadkrovljavao svo okolno drveće. Sada sam već mogao da vidim i velike mahunaste biljke i šarene, mesnate pečurke velikih dimenzija. Živica je rasla i puzela uz male drvene kolibice koje su bile uredno poređane oko starog hrasta i iz jedne, koja je nesumnjivo bila krčma, čula se vesela pesma pijanaca. Pred ulazu u krčmu sjahah sa ata i nežno prihvatih voljenu. Polako sam ušao u krčmu gurnuvši vrata nogom, pesma u krčmi se prekide. Sada su pogledi svih ljudi bili uprti u mene. Bilo je tu raznih rasa nekoliko polu-vilenjaka, dva, tri halflinga, jedan gnom, ali većinom obični ljudi. Čovek indigo-kose koji je radio za šankom me zabrinuto upita:

-Kojim dobrom?

-Bojim se da nije dobro. Treba mi pomoć. Devojka je jako povređena.- rekoh odsečno i spustih besvesno Fortunino telo na šank.- Pogođena je otrovnom strelom, u nesvesti je već treći dan.

-Otrov? Kakav otrov?- glas mu posta uznemiren.

-Nadao sam se da će te to vi moći da mi kažete!- uskliknuh usplahireno.- Nekakav grozni ljubičati otrov, prvo je drhtala, grčila se i svijala, disanje joj je postalo plitko i onda odjednom cap! Pade u nesvest. Morate je vratiti! Morate joj pomoći! Dajem sve što imam! Koliko god tražite, samo je molim vas vratite! Čuo sam da ovde žive najmoćniji klerici i druidi u čitavoj zemlji.

-Dobro si čuo, ali ova devojka se nalazi u jako teškom stanju.- reče krčmar dok joj je podizao kapke i zagledao oči. On coknu jezikom par puta i odmahnu glavom zabrinuto.- Nije ovo nesvest, sine moj, ovo je teži oblik transa. Umrtvljenost. Koma. Ona je praktično mrtva!

-NE!- prodrah se i lupih rukom iz sve snage o šank.- Ne govorite to! Ona ne sme umreti! Mora da postoji neko ko može da pomogne!

-Postoji.- reče tiho čovek čudne kose.- Pričaću sa Igdrasilom, ali ona pristaje da spašava ranjenike samo jednom u tri godine, i to je jako retko, ali ako prihvati da pomogne, izlečenje je zagarantovano.

-Hoću da je vidim! Mora da mi pomogne!- bio sam van sebe.- Vi ne shvatate! To je trebalo da budem ja! Ta strela je meni bila namenjena! Ona... ona je...

-Rizikovala je. Ljudi čine mnoge glupe stvari kada su zaljubljeni.- šanker me pročita i slegnu ramenima.- svesno je to uradila. I to treba da vam laska! Lepšu devojku nisam video u životu! No, mislim da bi bilo bolje da malo odspavate.

-Da spavam? Ne! Sve dok se ona ne izleči neću!- odgurnuh se od šanka ali onda osetih umor kako me preplavljuje i bez glasa padoh na pod premoren.

-ŠUMSKA DUŠA-

2010-01-18T15:45:00.000-08:00

Šumska Duša

Mogla sam da osetim svoje bestelesno ''ja'' kako propada kroz gustu lepljivu pomračinu, i kao da plivam nastavih da se probijam kroz tu čudnu prizmu. Gledala sam očima van mene, i osećala stvari beščulno. Nisam ovako zamišljala smrt. Da li sam mrtva? Gde sam? Na mojih milion pitanja nije bilo ni jednog jedinog odgovora. Osećala sam kao da ronim po nepreglednom, beskonačnom prostranstvu ali ne mogu da izronim jer ne vidim površinu, ni svetlo. Odjednom tamna masa oko mene poče da dobija boje i da se stapa u oblike. Imala sam svega šest godina i nemarno se igrala u štali. Kako je tada život bio bezbrižan! Veselo sam se smejala svojim krezavim zubićima. Mogla sam da osetim blatnjavu zemlju koju sam gnjeckala nežnim ručicama. Stroga strinina figura se pojavila na vratima, njeni ispijeni beli obrazi i koščato lice zračili su zlobom. Prestala sam sa igrom u blatu i pogledala je molećivo svojim velikim, okruglim okicama. Sve je bilo tako veliko i strašno u odnosu na mene. Strina izvuče prut iz svog ogrtača i piskutavim glasom poče da me prekoreva. ''Bezobraznice! Drskost!'' njene reči su mi ostavljale tragove na srcu baš kao što je njen prut ostavljao crvene linije po mojim leđima i guzi. Plakala sam. Bio je to onaj čist dečiji plač, kada suze ne teku iz besa, ljutnje, samovolje već samo iz tuge i istinskog, opipljivog, bola. I strina i njen prut kao i sve oko mene se izgubilo u vodopadu šarenih boja i pretočilo u žuto, opalo lišće po širokom, kamenom putu. Imala sam dvanaest godina i veselo sam skakutala po belom, ovalnom kamenju. Bila sam naročito srećna i moje lice je krasio blistavi osmeh jer sam tog dana izbegla šišanje. U rukama sam nosila grozd i kidala zubima napupela zrna. Kosa mi je već bila podugačka te je bila uredno upletena i sklonjena pod veliki plemićki šešir. Kroz tanke lanene pantalonice osećala sam kako me probija severni vetar koji je rano počeo da šiba. Nosio je sve pred sobom, lišće, otkinute plodove, grančice. Ljutito je svijao stabla primoravajući ih da se povinuju njegovoj vlasti i željama. Kolena su mi klecala dok sam posmatrala nadolazeću oluju. Iz daljine sam videla konjušarevog sina:

-Jordiče, hajdemo do potoka.- veselo je trčao ka meni. Smejala sam se. Ali kada sam se okrenula ugledah očevu strogu figuru:

-Upozorio sam te da se ne družiš sa slugama! Ovog puta ćeš dobiti svoje, ti glupi dečače!- njegov strašni glas se zbirao u eho i bivao raznošen severnim vetrom. Mogla sam da osetim njegove packe i udarce koji su me ponekad silinom obarale na pod ili prikucavale za zid. Sećam se kako sam posle tih batina prestrašeno drhtala u najvišoj kuli, svom jedinom utočištu, dok su se senke pretapale i preklapale izobličavajući stvarnost i dobijajući novi oblik. Mogla sam da čujem plač svojih mrtvih sestara, mogla sam skoro da vidim zgranuto lice svoje majke kada ju je strina iz pohlepe ubila. Mogla sam da vidim ono što nikada nisam... Trava na kojoj je ležala bila je poput debelog tepiha jarke smaragdno-zelene boje koja joj je smirivala dušu posle još jedne duge, teške zime pod jargonskim jarmom. Stajala je onako visoka i ponosna na drvenim bojnim kolima na vrhu travnatog brežuljka, ovlaš držeći dizgine među prstima dok je jutarnji povetarac odizao sa glatkih ramena divlju crvenu kosu koja joj je u talasima padala do ramena. Protekla godina bila je daleko gora od pretodnih osamnaest, jer se ispostavilo da je mladi kralj pohlepniji čak i od cara, koji ga je, šaputalo se, pripitomio. Horde prevrtljivih ljudskih naseljenika bezobzirno su otimale od urođenika, amazonki, jer su uživali podršku cara. Pre samo nekoliko meseci, kada je umro njen otac, nju - ponosnu kraljicu iz roda Amazonki Icena i njene tri mlađe sestre silovali su carevi vitezovi, izvukli su ih iz njihovih domova i javno ih tukli gvozdenim šipkama. Svu njenu zemlju prisvojio je car, kao i svo porodično bogatstvo i dragocenosti, a ona nije bila jedina; blago mnogih drugih takođe je natovareno na kola i poslato u carevu raskošnu palatu. I pored ovih tragedija, bila je svesna da je prošla bolje od mnogih drugih: posvuda su hvatali preostale amazonke koje su potom prodavali da u okovima podižu varvarske gradove, garnizone, vodovode i puteve. Pred amazonkama je bio jednostavan izbor: sloboda ili smrt. Sestre su stajale pored nje na bojnim kolima dok su konji udarali po tlu i frktali. Ćutke je osmotrila mnoštvo okupljeno ispred sebe u širokom krugu oko perimetra nepreglednog otvorenog polja, zagledano u nju - svi su čekali da vide šta će ona da uradi.

Kada su se sve prikupljene konačno utišale, obmotala je dizgine oko zaobljenog ispupčenja na kolima i rastvorila nabore svoje raznobojne tunike. Izvadila je zeca i podigla stvorenjce visoko iznad glave da ga svi vide. Bio je to snežnobeli, sveti zec, koga su odgajili i othranili druidi upravo za ovu priliku. Iz grla osamdeset hiljada žena i dece okupljenih na zelenoj livadi, nije izašo ni dah. Samo je njištanje konja prekidalo beskrajnu tišinu. Zatim je pustila zeca. Životinjica je u početku ostala da sedi na brežuljku potpuno ošamućena i zbunjena dok je hiljade ljudskih bića stajalo ispod, poput kamene šume, čekajući u tišini. Zatim se zaleteo niz brdašce i u pravoj liniji pretrčao preko otvorenog polja; mala bela mrlja naspram zelene pozadine. Trčao je na jugozapad, u suprotnom pravcu od sunca. Kada okupljeni to videše iz hiljade grla se istovremeno prolomio ratni poklič, i oni pobacaše uvis svoje zlataste marame, koje su podsećale na zveckavu mećvu na nebu. Videli su da je proročki zec odjurio pravo prema gradu Jargonu, carevoj centralnoj sili. Ovde okupljena, majčina vojska, mogla je ubrzanim maršem do mraka da stigne do njega. Do zore će tristotine godina maltretiranja amazonki i njihove zemlje biti sprano u posmrtnom piru, u koljačkoj orgiji, u kojoj će se napiti carske krvi. Smračilo se i sada sam jasno mogla da vidim majčinu hrabru vojsku koja je napredovala ka dobro utvrđenom gradu u zalivu. Gomila devojaka, žena i dece odevena u samrtničke crne haljine, i obavijena zlatnim maramama izašla je na plažu i krenula ka bedemima poput neumoljivog crnog zida od ljudskih telesa. Žene sveštenice napredovale su sa rukama podignutim put neba, izvikujući kletve i zakletve iz petnih žila. Žene ratnice, razbarušene kose, zujale su među njima poput insekata sa podignutim oružijem i bakljama. A onda su, u iznenadnom naletu, vrišteći, poletele poput furija preko šljunkovite plaže, pravo na careve vojnike. Car je bespomoćno gledao kako njegove trupe stoje ukočeno na početku plaže. Uplašila ih je i paralizovala ta gomila harpija koje kao da dolaze pravo iz podzemnog sveta. Careve vojvode su trčale duž redova vojnika dok su pomahnitale žene napredovale; najviši od njih, Galdor, izvikivo je naređenja i proklinjao trupe nadglašavajući zaglušujuću buku amazonki, sve dok se njegovi vojnici nisu konačno pribrali i počeli da slede njegov primer.

-Posecite ih!- krenulo je naređenje od najvišeg oficira do najnižeg vojnika. Žene koje su urlale noseći zapaljene baklje nastavile su da se obrušavaju na njih praćene urlicima pomahnitalih druidskih sveštenica koji su im odzvanjali u ušima. Vojnici su jurnuli u poslednjem trenutku. Car je stajao na ivici jedne od visokih kula zamka i posmatrao kako se more i pesak pretvaraju u krv. Možda je sve ovo pre nekoliko godina moglo da bude zaustavljeno. Ali sada, dok su mu krici sa plaže ispod odjekivali u ušima, on se sav užasnut okrenuo ka dadilji koja je u naručju zabrinuto cupkala tek rođenu mušku bebu.

-Moramo ovo nekako da zaustavimo!- povikao je on ščepavši dadilju za ruku.- Oni se čak ni ne brane! Pale im kosu i odeću! Seku ih na komadiće!

Dadilja je nepomično stajala. Ne bi joj bilo žao carevih vojnika, da nije sama jutros ispratila muža i najstarijeg sina na stražu. Samo se blago trgnula kada je, i pored užasne buke i vriske čula zvuk sekira koje mrve i dečiji plač, jer je tek tada shvatila šta su vojnici radili: ubijali su sve pred sobom i žene, i decu. Samo trenutak kasnije do kralja dođe okrvavljeni i ranjeni Galdor vukući za sobom crvenokosu, gordu, ženu u lancima.

-Kraljica Icena, drago mi je što ste pronašli vremena da svratite.- reče car oholo.

Majka nije ni pogledala cara. Niti je bacila pogled na krvoproliće dole na plaži koje ne samo da je predstavljalo masakr njenog naroda već i uništenje svega u šta su verovali i šta su poštovali - sumrak njihovog načina života, čak i njihovih bogova. Zagledala se put mora kao da je u tom sumraku, na zapadu mogla da nazre neko drugo mesto, neko drugo vreme u dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. Kada je napokon progovorila njene reči su zazvučale daleke i čudne, podsetile su na odjeke iz nekog vlažnog i hladnog bezdana.

-Možeš ubiti sve u meni, ali veru, ponos i osećanja nikada. Možda si pokušao da shvatiš značenje života i smrti, i nisi prestao da se trudiš proteklih dvadesetak godina da satreš moj rod. Prava mudrost, međutim ne leži samo u razumevanju onoga što se može ili ne može učiniti, već u saznanju šta se mora učiniti. Kao i u ono: šta si mi ono rekao tako davno? Kairosu: kritičnom trenutku.

-Molim te, Arlena, ovo jeste kritični trenutak. Blagi bože!- povika car.- Narodi nam se ubijaju! Seju smrt.

-Bolje smrt nego ropstvo.- promrmlja kraljica amazonki.

Iako ga je obuzeo očaj, bilo mu je jasno da je situacija beznadežna. Pao je na kolena, tamo, na stenovitoj kuli, zario lice u šake i počeo da se moli dok se lomljava sekira mešala sa užasnim samrtničkim kricima. Za njega su ti zvuci bili sjedinjeni u priviđenja koja plutaju preko utihnule vode. Posle jednog trenutka on oseti dadiljinu šaku na svojoj kosi. Glas mu postade neobično smiren, kao da je pronašao skriveno jezgro nade koje je jedino on mogao da vidi.

-E, pa tvoja sudbina će biti drugačija. Bićeš u ropstvu celi život. Kao trofej i nagrada onome ko najviše od tvog naroda pobije. Sutra ćemo videti kojem od četiri kralja ćeš pripasti.- car smrknuto reče posle čega se on i dadilja pomeriše sa kule i pobegoše što dalje u zamak kako ne bi mogli da čuju krike umirućih. U tom trenutku celo nebo se pomeša u kovitlac raznih nijansi crvene i purpurne boje, zvuci su mi se mešali u ušima. Sve te skarletne svetlucave boje stopiše se u nebo-plavu boju dubine morskih okeana kojom su zračile Aramilove oči. Čula sam zvuk oštrog sečiva dok sam ponovo posmatrala onaj dan kada sam ukrstila snage sa njim. Videla sam svog oca i strinu na tribinama. Kada bih samo ovog puta mogla da izbegnem njegov mač i sprečim tragediju. Videla sam blesak sečiva pred očima, njegov očajnički usklik ''Jordiče pazi!'' i osetila sam udarac o zemlju. Leđa su mi bridela. Za trenutak sam mogla videti kružnu tavanicu male ćelije koja je prokišnjavala i skičanje slepih miševa samo što ovog puta nisam osećala bol na rebru. Onda sam ugledala dva voljena oka kroz mali prorez na rešetkama. Uskoro me je obasjavala mlečnobela mesečina, osetila sam miris njegove zlataste kose dok sam ga grlila na rastanku i teško Gvaulovo disanje koje je slutilo na nevolju. Odjednom ispred mene je stajao raspojasani nimf, oko njega je bila dobro poznata, prašnjava sobica seoske krčme i drveni sto. Pogled mi se zagubio u njegovim dugim rukama koje su posrnule ka meni a onda me je nešto trglo i moj um je zaplovio dalje. Sve se stopilo u senke, obrise u neku tminu. Oduvek sam cenila misticizam ali ovo je bilo previše, videla sam zid koji se rastapa ispred mene i malu uplakanu zlatokosu devojčicu. Pali anđeo, kada bih samo mogla da je zaštitim od ovih senki koje se krive i uvrću nad nama zlobno se cerekajući. Pogled mi je pomutila bleštava crna svetlost i sve postade nestvarno, videla sam samo odbleske događaja. Svoju ruku koja zamahuje mačem nad carevom zastrašenom glavom, oči mog umrlog ljubimca, pantera koji se gipko kretao u krug, a potom carevo obezglavljeno telo iz kog je šikljala krv. Videla sam svoje telo povijeno u svilu i osetila blagu stegu oko vrata a onda mi je pred oči iskrso nimf. Sve je bilo prikriveno tamom i rupama, mogla sam da vidim mišićavo, nago, oznojeno telo na sebi i užasan bol koji me je probadao. Mogla sam jasno da čujem njegove i svoje uzdahe, i vlažan, lepljiv vazduh dupke ispunjen požudom. Onda se ponovo sve pomračilo. Ugledala sam blago žensko lice na podu koje je zapomagalo za pomoć, protiv svoje volje a iz nekog čudnog nagona poželela sam da je ubijem da je šutiram, polomim, smrvim. Čula sam zveket lanaca i videla malu zatamljenu kolibu. Nisam mogla da smirim Gvaula. Osetila sam mač u ruci i smrad rasporene telesine. Dečak, isuviše mlad za smrt, preklanog vrata me je molio za milost, plakao je. Šta sam to uradila? Videla sam krvavu haljinu na sebi a potom i dve ruke koje me grle, dobro poznati glas koji pita da li je sve u redu. A onda, na zubima sam okusila slankastu krv dok sam se pripijala uz nekog sve čvršće i čvršće. Neko me je šibao lancima. Bila je tama i nisam mogla da razaznam ništa više do lice bledolikog dečaka koji je nad parom mešao neki čudni zelenkasti napitak. Svetlost sveća mi je nadraživala rožnjaču. Strela leti ka njemu! Ne! Tama je prekrila svest i ponovo sam zaplovila gustom, mastiljavom masom, a onda osetih neke ruke koje se probijaju kroz tamu, uzimaju me oko struka i vuku ka površini. Tako je dug put do površine, tako je prokleto dug put... Večnost... Negde iz dubine čujem majčin glas i zveket bojnih kopalja, mogu samo da nazrem sjaj zlatastih marama. Želim da se vratim, da potonem u gusti, lepljivi bezdan ipak one ruke su tako jake i vuku me ka površini sve brže i brže kroz fluid. Osećam kako mi tamna masa puni pluća i lepi se za grlo umesto vazduha. Sada već mogu da nazrem nečije oči kroz površinu. ''Ne smeš da umreš! Seti se svog obećanja!'' oči su mi se obraćale dobro poznatim glasom. Kao kroz san mogla sam da čujem i ostale, nepoznate, glasove čiji se eho mešao i zbirao u bujicu nedokučivog. ''Ova devojka se nalazi u jako teškom stanju. Igdrasil pomozi joj''. Mogla sam da načujem nerazumljivo mrmljanje i meni nepoznate molitve, kao i šuštanje lišća i bilja oko mene. Odjednom crnilo se izgubilo i osetih kako izranjam na površinu. Svetlost je obasjala moje staklaste oči a svež, čist vazduh ispunio moja pluća. Više nisam mogla da čujem majku i njene prekaljene, utlačene ratnice, više nisam mogla da se vratim saznanju o patnji svoga naroda niti praznim osvrtima na svoj mladi život. Sve se razdanilo i jasnoća mladog jutarnjeg povetarca mi razbistri oči. Nad mene su bila nadvijena četiri ozbiljna, iscrtana lica zamazana raznim travama i zemljom.

-Dobrodošla u život, dete.- reče jedan od starijih druida koji mi se nadnosio nad lice. Bila je starija gospođa duge i retke sede kose, i upalih ali svetlucavih zemljanih očiju. Ona sklopi svoje staračke ruke a isto učiniše i ostala tri druida. Primetih kako ladolež koji mi je vezivao zglobove na rukama i nogama počinje da se odvija i otpušta me iz svog lekovitog, ali krvničkog stiska a kruna od bagrema, maslačka, majčine dušice, nane i kamilice teatralno odleće sa mog čela. Za trenutak sam bezbrižno i zadovoljno posmatrala kako mi vene pulsiraju dok sveža krv kola kroz njih i celo telo diše hiljadama uzdisaja a onda sa strepnjom ispustih tih vrisak:

-Aramil! Gde sam?- pridigoh se u sedeći položaj i panično potražih njegovo lice u masi okupljenog sveta. Svi su imali dugačke zelene tunike i tamnozelene, kožne ogrtače.

-Na sigurnom si, dete. Pod okriljen i zaštitom šume i njenih stanovnika.- reče starica zaprljanog lica.- Ako misliš na mladića koji te je doneo, on je sinoć hitno morao da putuje na sever.

Primetivši da mi se lice smrknulo starica se ispravi:

-Ali rekao je da će se vratiti čim se završi rat.

Zašto me je ostavio? Otišao je u rat bez mene. Nije smeo...

-Koliko sam bila bez svesti?- upitah zbunjeno.

-Dvanaest dana.- odgovori žena.- Ipak Igdrasil ti je pomogao da staneš na noge.

Ona pomazi drevno stablo na čijem pijedastalu sam do malo pre ležala.

-Moram da krenem, imam neodložnog posla.- nadala sam se da ovaj moj izliv požurivanja neće shvatiti kao nezahvalnost. Druidi samo pokorno klimnuše glavom u znak razumevanja, i ovog puta bez blagih osmeha na licu se povukoše.

Prvo sam morala da nađem prevozno sredstvo. Ići u rat bez konja bilo bi isto što i boriti se bez mača. Jedini oblik konja na koji sam mogla da naletim u ovom druidskom kampu bio je kentaur. Nastavih sa svojom potragom i pošto je pomračina okupala proplanak tamom i zavila šumu mrklim crnilom. Ipak, nisam se bojala, osećala sam kako život kulja i struji kroz mene. Sedoh na zemlju i setih se jedne pesmice o jednorozima koju sam jako volela kao mala i počeh tiho da pevam.

''Kao mesečina bled,

Gladak kad led,

Srebrnkastog sjaja,

Od početka eona do kraja,

Dođi i prati me ti,

Jednorože moj verni.

Mesec.

Devica.

Šuma

i zvezdica.

Dođi jednorože srebrni,

U nebesa me prostrana vini.''

Tiho, ali uporno sam ponavljala reči dobro poznate dečije pesmice bez ikakvog smisla i racia, ali sa čistotom i verom u srcu sve dok kroz gomilu starih stabala nije zasijao snop srebrnkaste svetlosti. Nešto poput svetlosnog metka se gipko i brzo kretalo ka meni. Ubrzo sam mogla da nazrem tu beskrajno lepu i divlju glavu, velelepni rog i bujnu grivu sa koje se rasipala sedefasta prašina dok je galopirao. Stao je na par koraka od mene i načinio mali naklon glave. Znala sam oduvek da su ova stvorenja pametna ali ovoliku naklonost od njega to nisam očekivale. Poput izglancanog bisera je svetlucao i bleštao kroz pomračinu. Srce mi se pomalo steglo, nije to bio strah, više uzbuđenje što mogu da vidim i osetim ovo mitsko biće. Naklonih se i pristupih mu nesigurno mu milujući grivu. Iz nesigurnog milovanja grive uskoro sam se oslobodila straha pa sam ga tapšala po sapima i mazila mu njušku. Bila je to velika i jaka životinja, ali u istom momentu i graciozna i brza. Odlična za bojno polje. Pošto se savi u prednjim nogama ja ga uzjahah ne osedlanog i nežno ga povukavši za srebrnastu grivu on krenu u brzi kas. Ako ovako nastavimo do zore ću biti lice u lice sa svojom strinom i konačno ću moći da izravnam račune koje moja majka nije stigla. Oslepljujuća svetlost mi je isijavala pred očima dok sam se brzinom vetra probijala kroz šumu na leđima hitronog jednoroga. Mnoge stvari proletale su mi kroz um i obasjavale mi zacrtane ciljeve. Ako je verovati druidima, rat se već zahuktao. Veoma moguće da je već pri kraju. Na samu ovu pomisao se stresoh od crnih slutnji i blago poterah jednoroga vrhovima čizme našta se ovaj dade u još brži galop. Izgledalo je kao da letimo lebdeći par stopa od zemlje. Imala sam neki čudan osećaj koji se komešao unutar mene, izdizao mi grudi i svijao vrat. Znala sam da sam mu očajnički potrebna na bojištu. Ako pogine, to nikada neću moći da podnesem. Mora da otac sada razmišlja o povlačenju, ili pak sluša strinine glupe savete. Jahala sam skoro cele noći, ali dim nad horizontom ugledah tek pošto je sunce počelo da se uzdiže naspram pozadine novog zvezdanog sazvežđa. Onda ugledah sivo-crni dim koji se širio preko brežuljkaste poljane. Svuda kuda je pogled pucao bili su razasuti garnizoni. Sa jedne strane bili su šatori i grbovi kraljevski plave boje sa amblemima na kojima se isticala bordo i krvavo crvena i drevni zlatni vezovi. Sa druge strane, oborene na pola koplja stajale su zelenkaste zastave okupane skarletnom i srebrnom sa izvezenim lisicama i borbenim zmajevima. Znači: istočne alijanse su bile skoro poražene. Jednorog nastavi lakim kasom prema raskošnim, plavim šatorima. Kada sam podigla pogled sa njegove srebrnkaste grive, sunce je već zašlo za obzorje obojivši bojno polje krvlju. Uskovitlana magla kotrljala se preko palih tela poput sumpornih isparenja koje se izdižu iz dubina. Bila sam izgubljena u mislima i ćutala, pogleda izgubljenog u taj tužni, pakleni prizor. Strepela sam šta ću saznati kada dođem do šatora. Gledala sam u vrh na kome se vio mali barjak sve dok ga nije progutala gusta, mračna magla koja uvek obavija ove brežuljke, pa čak i leti. Svaka uska sivkasta linija nestajala je ispod naredne. Čak i to me je podsetilo na Aramilove reči. Te reči iako nisu bile urezane i uklesane u kamen, zadržale su se predugo u mojim mislima, možda su mi te reči isprale um - ili su jednostavno bile sačuvane u mom srcu, večno. Prošla sam kroz mračnu, vlažnu maglu koja je zaudarala na raspadnute leševe, oporan, težak znoj i gvožđe, i došla do samog šatora. Iznenadila sam se kada sam ugledala svetlost koja je dopirala iz unutra i veselo poigravala po senama u magli. Sjahala sam sa jednoroga i pomazila ga po krivi a potom radoznalo otškrinula zastore šatora i provirila skoro neprimetno. Pri kosoj svetlosti sunca koje je već bilo na samom zalasku, Aramilovo lepo, odlučno lice postalo je bakarno. Svetlozlatna kosa bila mu je delimično upletena u sitne, složene pletenice sa čvorovima, koje su me padale malo ispod snažnih ramena. Njegove tvrde, muške grudi su se izvijale, pošto je duboko disao brišući svoj mač. Na sebi je imao sjajnu, srebrnkastu mrežnjaču, a preko jednog ramena mu je bila prebačen ogrtač od snežno-belog krzna srebrne lisice prikačen masivnim brošem od belog zlata. Oko glave mu je po prvi put bleštala nakićena platinasta kruna ukrašena ogromnim dragim kamenjem. Sada je imao status princa i cara: pošto je nakon smrti svoga oca mogao da bude smatran za obojicu. Tek tada iz pluća mi se ote uzdah užasa kada ugledah do njega tri devojke iz suprotnog tabora vezane u lance kako mu koketno dodaju voće. Glatka i svetlucava površina slatkog, crnog grozda je dotakla njegove vlažne usne uz osmeh na licu okovane nimfe koja ga je uslužno hranila. Razjareno povukoh zastor šatora i zakoračih unutra na Aramilovo veliko iznenađenje. Njegov veličanstveni soko koji je do tada mirno stajao na ruci jedne od devojaka stade da se vrpolji i krešti uznemireno. Nisam mogla da kažem ni reči, niti sam znala šta bi trebalo da kažem, kako da postupim. On blago otvori usta u iznenađenju a tri prljave, ali lepe, okovane nimfe me prekorno pogledaše.

-Fortuna...- on promuca uspravivši se u svojoj veličanstvenoj visini i ustade sa poda.- Ti... dobro si? Živa si...

-Da. Mada bolje da nisam.- prekorno odbrusih.- Zašto? Kvarim ti planove?

-Kako možeš tako nešto da kažeš!- njegov sram i stid pretekoše u ljutnju i on povisi glas. Na obrazima mu je titralo skarletno crvenilo i nije se usudio da me pogleda u oči.

-Govorim istinu. Ponekad razočaranje može biti opasnije od otrovne strele.- pogledom sam okrutno šibala okovane nimfe koje su mi uzvraćale frktanjem i mrštenjem njihovih malih, bezizražajnih lica. Pustila sam da topli, lepljivi vazduh upije i poslednje oštro slovo a onda coknuh jezikom.- Pa bilo bi bolje da krenem. Znaš li gde je moj otac?

Aramil ustuknu:

-Ne možeš da odeš!- on kriknu u očaju bolećivo me prostrelivši suznim očima kada su nam se pogledi susreli.- Kako ne shvataš?! One su samo robinje! Deo ratnog plena!

Ovo se izgleda nije svidelo okovanim nimfama te one zarežaše.

-Je l’? Je l’ sam i ja deo ratnog plena, Aramile?- drhtavim glasom upitah.

-Ne! Naravno da ne! Ti si ona koju volim.- počeo je posramljeno da se zapliće u objašnjenja dok je pokajnički gledao uz i niz mene. Nimfe jesu bile lepe, mnogo lepše od mene, ali nisu mogle da se mere sa mnom. Bile su plitke, blede, neljudske i bezizražajne.- Zamisli kako će ti biti kada te načinim svojom caricom! Ove nimfe sam nameravao da prodam. Kada pobedimo u ratu ti ćeš dobiti sve. Sve što tražiš. Daću ti bilo šta. Zlato, drago kamenje, zemlje, sve ću ti pokloniti...

-Ono što ja želim više za mene ne postoji.- tužno ga pogledah.- Misliš da sve možeš kupiti svojim krvavim zlatom, zar ne? I protiv koga sada ratuješ? Smatrao si svog oca nepravičnog, a pogledaj sebe! Isti si. Isti! Pretvorio si se u životinju. Kasapiš i desetkuješ protivnika, iako su vam ciljevi isti. Gde je moj otac?

Još pre Aramilovog rođenja, u predskazanju Južnog proročišta stajalo je da će onaj koji tek treba da dođe krvlju natopiti šume i reke. Pričalo se da se čak i veliki hram blizu Merala zapalio sam od sebe i bio potpuno uništen na dan njegovog rođenja. Ljudi koji su prisustvovali ovom spaljivanju plakali su, zapomagali i šamarali same sebe, jer Veliki Pad Carstva je počeo baš u tom času. Samo nekoliko meseci kasnije amazonke će pasti u svojoj poslednjoj bitci za oslobođenje, na istim tim obalama. Aramilova majka, princeza iz Istočnih Zemalja, bila je takođe i sveštenica duboko ukorenjenih misterija života i smrti. Od ranog detinjstva, pored krvožednog oca željnog vlasti i majke koja se osamljivala i upuštala u svoje pomahnitale magijske rituale po vascelu noć, pijana od zamućenog vina i krvi, i luda od požude, Aramil je probijao svoj trnoviti put kroz detinjstvo. Kada je sazreo u njemu se rodila želja za osvajanjem. Nikada nije verovao da će ta želja u njemu jednoga dana ovladati. Naravno da je želeo da ima samoupravu nad sve četiri zemlje. Želeo je da bude bog, batina i sudija svakome koje živeo na njegovoj zemlji i udisao njegov vazduh. Za trenutak je zaboravio na ljubav, čistotu i poštenje koje su gorele u njegovom srcu svakim trenom dok je bio sa mnom, a sada je na njegovom licu gorelo očajničko kajanje.

-Ne razumeš. One su samo rob...

-Dosta!- povikah ljutito. Jedna od zlatokosih nimfi koja je držala veliki, purpurno crni grozd sa podsmehom priđe Aramilu koji je izbezumljeno gledao u mene i pomazi ga po glavi, niz vrat, ramena i gipka leđa obliznuvši se podlo. U trenutku, mahinalno dohvatih koplje koje mi je stajalo nadomak ruku i zavrljačih ga iz sve snage ka zlatokosi koja je stajala samo par koraka udaljena od mene. Koplje spretno prošišta pored zatečenog Aramila i proburazivši nimfinu utrobu, prikuca je za zemlju. Druge dve sa užasom i besom kriknuše i počeše da mrmljaju i izvikuju kletve na Silvanskom. Aramil pretrnu. Da sam bila samo malkice neprecizna, možda bi sada njegov čvrsti stomak bio prostreljen dugačkim kopljem oštrim kao sama smrt.

-Gde-je-moj-otac?- ponovih staloženo i sa zadrškom sevnuvši pogledom.

-Povukao se. Hteo sam da ga zarobim i da ti ga dovedem, ali... ali... uzmakao mi je. Možda ga je ubio neko od vojnika, mislim da sam tako nešto načuo juče oko podneva. Ali strina ti je ovde. Uspeli smo da je zarobimo.- aramil proguta pljuvačku i njegov drhtavi glas utihnu.

-Aha. Vrlo dobro! Želim da je vidim iz ovih stopa.- odlučno proskitah. Kletve i vrisci okovanih, odrpanih nimfi su mi remetile mir i zakuvavale gnev u meni te priđoh prelepom zlatokosom careviću, hitro mu istrgnuh mač iz ruke i sa besom ga zabih u glavu bučnije nimfe.- Žao mi je što sam ti ukaljala mač kurvinskom krvlju ali mislim da ćeš sad, pošto si postao glupi vladar, moći natenane da glancaš svu tu gvožđuriju. I ne brini, ostaviću ti poslednju...- podgrugljivo pogledah na jedinu preostalu nimfu koja se sada svijala uza zid i drhtavo stiskala nešto iza leđa.- ...pošto nekog kao što sam ja nećeš nikada moći da imaš. A sada ako bi bio ljubazan da mi pokažeš moju strinu pa da završim svoje poslove ovde. Promenila sam plan. Neću se više ovde zadržavati.

Više nije bio zajapuren i crven, njegovi obrazi bili su smrtno prebledeli a na čelu su mu se orošavale graške znoja.

-Ali ljubavi...

-Ššš!- strogo ga opomenuh a potom se sarkastično osmehnuh.- Pa ta iluzija je bila lepa dok je trajala. Vodi me kod Maleficije.

On bez reči razgrnu šator pustivši me prvu da prođem i tek što sam okrenula leđa nimfi, začuh posmrtni krik i okrenuh se u trenutku da vidim kako prljava, okovana, nimfa uz težak zveket lanaca i beživotnog trupa pada na tlo. Njeni oklembešeni, kovrdžavi, zlatni uvojci ulepiše se u krv dok joj se glava skotrljala u ugao.

-Pokušala je da te zabode nožem za voće.- tiho reče Aramil brišući svoj lovački nož o lepršavi zastor šatora. Plitko i ubrzano je disao.

-Šta god. Sada mogu i da umrem. Svejedno mi je.- slegoh ramenima i izađoh na svež noćni vazduh. Visoko na nebeskom svodu bleda Luna je jezdila nebom dok su joj oblaci obavijali zvezdane skute. Jednorog se mirno odmarao na vlažnoj travi a njegove krupne, tužne, oči bile su potpuno sklopljene. Aramil pokuša da me uhvati za ruku ali ja se hladno iskobeljah iz njegovog vrelog stiska.

-Zar ni hvala?- on upita tužno a ja nemo odmahnuh glavom šmrknuvši nevoljno. Oči su mi suzile. I pokušavala sam da to sakrijem samu sebe ubeđujući da je to od svežeg vetra koji je te noći nemilosrdno šibao moje razgolićene grudi i ramena, uplićući mi kosu u čvorove i vijoreći je na sve strane poput neke čudne i tužne, žive, zastave.

-Dobro...- on nastavi grcavim glasom.- Prati me.

Nemo sam posmatrala njegovu lepršavu bledozlatnu kosu koja se presijavala na tananoj mesečini, koračao je krupnim i teškim koracima, par stopa ispred mene. Prolazili smo kroz senke i tamu okolnih, manjih šatora i oružajnica, a onda on zastade pred jednim od šatora ispred koga su nemarno, dremala dva stražara. Aramil ih blago šutnu nogom na šta se oni trgoše i promeškoljiše.

-Spavate na dužnosti!- on nezadovoljno kaza preskočivši ih i približivši se velikom kavezu koji sam tek sada, pod blagom mesečinom mogla da primetim. Kavez je bio spravljen od čvrstog čelika i visio je sa jednog širokog, drvenog, potpornog stuba. Rešetke na kavezu bile su tako guste da ni omanja ptica nije mogla da proleti kroz njih, a kroz tamu sam jasno mogla da primetim zakukuljenu, povijenu figuru koja je pogrbljeno stajala, pribijajući se uz rešetke. Genijalnost ovog izuma bila je ta što je kavez bio prenizak da bi se u njemu uspravno stajalo i preuzak da bi bilo ko mogao da sedne ili klekne. Zgrbljenih leđa, oronulo, iz mraka me je posmatrala čudna, rasčupana figura sa svoja dva zakrvavljena oka.

-Pa, evo tvoje strine. Pretpostavljam da imaš neke planove sa njom.- Aramil se okrete ka meni i pogleda me pokorno, poput dobrog lovačkog psa koji očekuje zasluženu nagradu od svoga gospodara. Na usnama mi zaigra lagani osmeh, dok mi je u oku još uvek treptala suza besa i tuge zbog nedorečenosti.

-Vrlo dobro. Ostavi nas.- promrmljah gordo, a pogled mi je bio kao prikovan za Maleficiu koja se zlurado grčila u kavezu.

-Kako god želite, princezo.- naizgled formalno odgovori Aramil uz ironični osmeh. Nisam se obazirala. U glavi mi je gorela osveta. Prišla sam bliže kavezu koji se klatio izazivajući pritom jezivo, avetinjsko škripanje.

-Zašto ne sedneš?- podrugljivo primetih.- Odmori malo te stare noge.

-Pomozi mi. Pomozi mi da pobegnem.- Maleficijin glas je zvučao promuklo i podlo dok je bezuspešno pokušavala da spase goli život. Glasno se nasmejah i odigoh jednu obrvu u čudu. Njena drskost prevazilazila je sve granice normale. Ipak ona nastavi da cvili,- Hajde zlato moje, ja sam tvoja strina, tvoja krv... Pomoći ćeš staroj teti?

Osetila sam čudne grčeve u stomaku kao i napad paničnog smeha od koga nisam mogla da se spasem. Kada sam došla sebi osmeha na mojim usnama nestade. U glavi mi je bila urezana slika rođenja, dan kada je dušmanka ubila moju majku.

-Pohlepno kopile! Tako si jadna!- počela sam da obilazim krugove oko kaveza, poput gladne divlje zveri koja merka svoj plen. - Ubico!

-Oho...- strinin izraz lica se promeni i iz molećivog, izveštačenog pretvori se u podli, lukavi osmeh.- Svi smo mi pomalo ubice, zar ne? Nemoj mi reći da i ti sama nisi ubijala?

Pognuh glavu:

-Da. Pretpostavljam da si u pravu. Svi smo mi grabljivice. Ali pošto si mi pobila porodicu, i natopila svoje ruke krvlju mojih sestara, mog naroda, osveta će biti slatka.

-Iste smo! Priznaj to sebi.- Maleficia se isceri zlobno.- I ti si ubijala bez milosti, i tvoja majka je.

-Ne! Krvna osveta je krvna osveta...- zastadoh oštro je pogledavši.

-I šta sada? Ubićeš me, kao što si ubila mnogo njih, pokvarenih ali i nevinih?- Maleficia se zagrcnu a potom i zakašlja. Kašljala je dugo, i pri tome sam mogla da čujem kako su njena pluća škripala i jecala mešajući se sa sablasnim cviljenjem kaveza koji se klatio. Konačno ona iskašlja nešto sluzavo i krvavo, što poče da curi i sliva se niz rešetke. Tek tada primetila sam tvrdu belozelenkastu skramu koja joj je bila poput osipa proširena skoro celom kožom.

-Mislim da to neće biti potrebno. Brza smrt bi bila samilost i blagoslov za tebe. O ne, takvi kao ti, nisu je zaslužili.- odmahnuh glavom par puta dok sam posmatrala kako izbljuvak ljigavo kvasi travu ispod kaveza.

-Bolesna sam, dete, pomozi mi. Ukradi ključeve od svog brata, pusti me odavde.- ona zakuka očajnički dok se poput utopljenika hvatala za poslednju krhku slamku svoje nade.

-Pa, vidim da ja ovde više nemam posla.- slegoh ramenima tupo dok sam sa gađenjem posmatrala njeno moljakanje.- Bolest će te već dovršiti, a onda... Gorećeš u najgorim dubinama pakla.- okrenuh se da krenem ka svom jednorogu kako bih mogla što pre da nestanem iz Aramilovog života i pobegnem od prošlosti kada začuh iza sebe promukli Maleficijin glas:

-Vidimo se tamo, onda.

Zastadoh ali onda odlučno potrčah ka jednorogu. Nisam se osvrtala, i duboko u sebi znala sam da ona ima još najviše par dana tog jadnog, zarobljeničnog života. S druge strane preda mnom je stajao moj život. Moj nesređeni, divlji život. Nad glavom mi više nije svetleo oreol od snova. Svi snovi, svi planovi bili su srušeni i utopljeni u ledene, nepregledne dubine, razvejani vetrom koji je ove noći tako jako šibao. Ipak kada sam stigla do srebrnkastog jednoroga, i uzjahala ga, nešto me dograbi za nogu:

-Nemoj da ideš!- uskliknu Aramil.- Samo Bogovi znaju koliko mi trebaš!

-Neka, neka... Nađi sebi neku lepu, krotku, plodnu i glupu ženu. Osim toga sada imaš svoje robinje. I svoju krunu, i svoj presto, i svoju zemlju... Slobodno nastavi da je uništavaš ja te neću u tome sprečavati. Ionako je kasno za dolazak bolje ere i svetlijih vremena.- brzo i samouvereno sam govorila izbegavajući njegov pogled. Znala sam da ako pogledam u te biserne, krupne, azurne oči, da bih se pokolebala i možda se utopila i prepustila osećanjima. Ljubav omekšava čoveka, a ja nisam smela da dozvolim da omekšam. Povila sam ruke oko jednorogovog snažnog vrata.

-Ne! Ostani, molim te. Zajedno ćemo vladati. Pravićemo promene. Iskorenićemo nepravdu. Promenićemo svet, videćeš.- uporno mi je stiskao koleno a glas mu je postajao sve glasniji i glasniji. Tako vlažan, dubok i siguran. Odmahnuh glavom nepoverljivo:

-Dobro upamti ovo: Da bi promenio svet, prvo moraš da promeniš samog sebe. Možda ćemo se ponovo sresti, kada mi dokažeš da si se promenio, kada pokažeš duboko kajanje i požrtvovanost. Dobićeš me tek kada vidim da si me zaslužio.- usudih se da mu pogledam u oči, a potom se u trenu savih i spustih mu vatreni, vreli poljubac na usne. On me nežno prihvati oko struka i ramena ali ga hitro odgurnuh.

- Zbogom, lepi moj careviću.

Grčevito stegnuh jednorogovu grivu i ošinuh ga nogom po sapima pre nego što je Aramil i uspeo da odgovori ili odreaguje. Ostavila sam ga u prašini kopita iza sebe. Nisam se osvrtala, čak ni na trenutak. Zabacih glavu ka dalekoj morskoj obali koju sam pod prvom svetlošću obdanice mogla tek da nazrem na dalekom horizontu ispred sebe. Jednorog me je poslušno nosio, bio je krotak i nežan, poput Gvaula. Moj jedini prijatelj i saveznik. U počast poginulom atu, jednoroga odlučih da nazovem Gvaul. Svetlost. To ime mu je savršeno odgovaralo pošto je bio jedina bisernosrebrna svetlost naspram proždrljive, guste tame koja me je okruživala i pratila u stopu. Polako sam zadremala u sedlu i prepustila se Gvaulu da nas nosi.

Vetar je razneo svitanje a beli raskidani oblaci polako su hlapili rozikastim nebom. Sjahala sam i prišla penušavoj ivici okeana. Gvaul nije mogao dalje, pomazila sam ga tužno po grivi naslonivši svoju glavu na njegovu. Ostrvo tajni važilo je za legendu, a priče o njemu su se nadograđivale obilatom maštom pripovedača kroz vekove. Ipak, legende su ponekad postajale istinite. Trebalo je hrabro istupiti i zakoračiti u penušavu penu talasastog, tirkiznog, mora. Sigurno koračati kroz talase i dubinu i na jednom mestu će se za one čistog srca, stvoriti prolaz ka ostrvu tajni. Zabrazdila sam u tropsko plavetnilo, lagano koračajući po peščanom tlu. Polako i staloženo sam posmatrala kako mi voda dopire do bedara, struka, čvrstih vrhova grudi, ramena,... Polako je more progutalo i ceo vrat, a brada mi je bila do pola uronjena u vodu. Ipak, nastavih odlučno da koračam. Ovde su mnogi pre mene odustali. Udahnuh duboko svež, morski vazduh, i poslednji put pogledah u sunce. Hrabro zakoračih u bezdan ispred sebe. Ne znam koliko sam dugo koračala i koliko sam se uporno trudila da ne isplivam na površinu vode, ali znam da mi je uskoro ponestalo vazduha. Mali mehurići nisu više izlazili iz mojih nozdrva i počeh da gubim svest. Mislim da ne mogu dalje... Ipak sledećim korakom mi se stopalo našlo bez sigurnog oslonca i prvo moja desna noga, a potom i celo telo uploviše u usisavajući, snažni, vir. Imala sam osećaj da se peskovito tlo pod mojim bosim stopalima rastvorilo i da me je neka čudna sila povlačila nadole, a potom, pod pritiskom, izbacivala naglo u zapenušanu površinu. Uskoro sam mogla da osetim dodir vazduha na svom temenu. Čelo mi je bilo još uvek potopljeno u vodi, toplijoj i prijatnijoj od vode u koju sam pre nekoliko trenutaka ušla. Osetila sam se skrhano i premnoreno, ali skupih snage da rasklopim kapke. Morska so mi je peckala sluzokožu očiju i nosa, ali podigoh glavu. Prizor je bio prelep: Sedela sam u prozirnom, azurno-plavom plićaku. Pesak ispod mene bio je beo poput snega, a dno je bilo ukrašeno mnoštvom školjki i morske faune: tropske ribice, korali, i sedefaste ljušture školjki. Voda je imala prijatan, opojan, cvetni miris a mehurići vazduha su iz nepoznatog razloga izbijali na površinu. Otpuzah polako na peščani sprud, a potom se, motivisana svojim otkrićem, pridigoh na noge i nesigurno počeh da istražujem ostrvo i zapažam njegove stanovnike. Velike, ali miroljubive ptice egzotičnih boja i velikog, oštrog perija, nekoliko purpurno-zelenih kornjača,... i ni jedna ljudska duša. Ljudi u kraljevstvu su pričali da na ovom ostrvu, visoko u planinama čiji su se snežni vrhovi, večito obavijeni mističnom maglom, izdizali tik nad penušavom, beličastom površinom vode, počiva sva mudrost sveta. Nisam znala kako doći do te mudrosti, ali želela sam da saznam, te sam se bez imalo opreza i sa tvrdoglavim srcem zaputila prema strmim planinama. Nisam želela da stanem, da posustanem, pokleknem. Ne sećam se koliko je svitanja raznelo ponoćno, mračno nebo, niti koliko je dana sunce besomučno pržilo moju nežnu, bledu kožu. Pred samim vrhom sam počela da posustajem. Usne su mi bile žedne bistre, sveže vode, a i kap ustajale bi imala ukus najlepše bistrice. Padoh ničice na zemlju i razdirući kolena na prašnjavi kamen ispod sebe nastavih da puzim ka vrhu, pognute glave od besomučnog tumaranja planinom. Ako je mudrost i postojala gde je? Počeli su da me obavijaju crni velovi sumnje dok sam se koprcala da dodjem do daha. Nisam mogla da umrem tu u prašini, okružena lešinarima. Nisam mogla da odustanem od zacrtanog cilja, a smrt nisam mogla da prihvatim iz inata, iz ponosa. Stići ću do vrha, na nogama, kolenima ili u komadima, ali stićiću. Još mnogo puta je Sunce zašlo za valovitu, tirkiznu površinu vode. Još mnogo puta su zvezde na nebu zgasnule kako bi bile rasterane pred prvim sunčevim zracima. Uzmicale su pred strašnom, zlatnom, Heliosovom kočijom. Glave uprte u prašinu pod nogama i razgrebano telo, počela sam da sagledavam svet iz mravlje perspektive. Ipak nisam bila bespomoćna. Želela sam da izdržim. Ne, MORALA sam da izdržim. Nad glavom bi povremeno čula zloslutno kreštanje orlušina i lešinara, njihov podrugljiv klepet krila koji umesto da me obeshrabri, pružao mi je volju da nastavim. Bila sam sita, a praznog stomaka, bila sam napojena, a bez kapi vode na usnama. Bila sam odmorna, mada mi je drhtavo telo ostavljalo blag krvav trag, a oči su se nepokorno sklapale. Tlo je sve više postajalo travnato. Pridigoh se na stopala i podigoh glavu prkosno. Pogled je pukao preda mnom. Bila sam na vrhu planine. Na prostoru od svega par kvadratnih metara bujne vegetacije cvetale su prekrasne ambrozije, narcisi i crveni zumbuli. Na sredini proplanka bio je oltar od kamena sa nekoliko bočica i pehara prislonjenih na hladnu, mermernu površ. Oltar je bio izrađen od slonovače i bronze, sa prelepim reljefnim duborezom iz koga su isijavale scene iz života bogova. Gde je tu mudrost? Još uvek nisam mogla da pronađem smisao svom opasnom lutanju. Možda bi bilo lakše jednostavno se baciti niz liticu. Ispružih se po travnatoj površini i pogledah visoko iznad sebe, u rastrzane oblake koji su plovili nebom. Suton je već punio senke modrinom. Suton. Razdel-vreme. Ni svetlost, ni tama - već tajna. Dan se potrošio: počeo da jenjava i zabrektalo hlapi. Držao se još samo tankim, sipkavim vlatima o daleki rub neba. Noć tek nadolazi. Noć koja je po svemu sudeći bila mlada, nesigurna i slaba. Ono što je do malo pre bilo jasno, odjednom načinje sumnja. Pred tom proždrljivom sumnjom posustaje i najčvršća uverenost u dobro poznate obrise i njihovo značenje. I iako oko po suncu veruje u ono što vidi, tada u smiraj, to dnevno, neosporno znanje postaje nekako varljivo i krhko. Nadolaskom purpurnog sumraka kravi se u svesti brže od leda iznenadno zahvaćenim toplim hukom prolecja. Na žutoj mrlji polako niče neverica: da li je sve ovo okolo stvarnost, ili maštom izazvan privid?

Te rane letnje noći, u suton, vazduh je bio posebno gust. Tek prohujalo nevreme ostavilo je za sobom lelujave oblake lepljive izmaglice i prašine. Sporo su putovali prema zemlji kao da je nikada neće dotaći. Iz mrkline krošnji topli noćnik donosio je po koji potmuli jek groma. Ispružih ruku da dohvatim bočice i pehare, i napipavši flašu vina i jedan od pehara privukoh ''plen'' sebi. Natočih vino u bronzani pehar i pomalo drhtavom rukom ga prinesoh usnama. Mašila sam se za pehar. Samo što sam ga okrznula prstima iz njega je buknuo miris: onaj - zapretan u zrna grožđa još tamo, na padinama strmih vinograda, negde uzvodno gde su čokoti vinove loze iz proslojka kristalastih krakova i noću korenjem crpili toplotu čudnovatog, zažarenog sunca. Pila sam sa uživanjem: kratkim, polaganim srkutima, štedljivije nego da kušam lek. Tamno i gusto, poput dobro ukuvane strasti, vino je prianjalo uz nepca, rasipno dražeći oštrikavom slašću svilenu površinu sluzokože. Iza svakog gutljaja osećala sam kako mi telo žare blagorodni trnci topline.

Počele su da me muče uspomene, stare uspomene, stare rane koje su se u točku vremena pretakale u nove, podjednako bolne i neprolazne. Nisam poznavala nikoga osim njega. A on... on se vremenom menjao. Postajao je drugačiji, zavolela sam njegove mane, ali nisam mogla da živim sa saznanjem da se polako pretvarao u krvožednu zver u ljudskom obličiju- u njegovog oca... Pošla sam da tražim mudrost. Zar je mudrost skrivena u ovom gutljaju vina, ili možda u hladnom mermeru oltara? Sumnjam da je zenica mudrosti počivala u ovom neokrnjenom parčetu travnate površine i malom delu bistrog neba. Sve mi je bilo tako strano, tako nepoznato,... Odavno je počeo da me pritiska i guši osećaj ne pripadanja, izdvajanja, posebnosti. Zar svaki susret sa nepoznatim nije upravo to, pitala sam se, jedno novo nemušto traganje? Slika koju ponesemo tek je slučajni odraz stvarnosti, uobrazilja oblikovana našim doživljajem. Kao u nekom malom, šarenom kaleidoskopu. Zaviriš, a staklići iznova slože drukčiju šaru... Aramil. On je bio lep. Prelep. Ali lepo mora da ima i dublju sadržinu od vidnog, da se oplemeni radom i znanjem. Bez takvog truda, spoljašnji sklad, ma kako opojan i zovan, ostaje tek kratkotrajna, prijatna slika, kojoj će vreme neumitno presuditi, a možda čak i sasvim obesmisliti prvobitnu privlačnost i čar. Od prvog daha, bio je čudesno žilav; uporan i svoj. Još kao sasvim mali dečak, Aramil je tačno znao šta želi a šta ne želi, ne može ili neće. Ni pod silnom očevom grdnjom i pretnjama, strahujući jače od opasnosti da će ga zbog iskazanog protivljenja bližnji manje voleti, nego od nagoveštene preke kazne, Aramil nije mogao, koliko god to iskreno želeo, da im udovolji; da pristane na nešto što, neobjašnjivom unutarnjom slutnjom nevine detinje čistote, oseti kao nepravično ili pogrešno. Neki među carevim dvorjanima bi onda presudili da je mladi carević nepopravljivo svojeglav, čak drzak i neposlušan, ne uvidjajući u svojoj brzopletosti pravu razliku izmedju bezrazložne tvrdoglavosti, kojoj su deca često sklona, i istančanog osećaja za pravdu, što ume da obodri te tankoćute dušice na neočekivanu pobunu i nepokornost.

Kako je odrastao Aramil je i stasom sve više podsećao na nekakvog carevića. Visok i krupan, vretenastih nogu i ruku, uskog struka i kukova ali snažnih ruku i širokih, razvijenih, ramena, a istovremeno čvrst, kompaktan i zgusnut činio se kao neka porculanska figura Erosa, izlivena u jednom komadu. Volela sam ga... Još uvek ga volim. Sudbina je čudna tkalja koja tka svoj vez onako kako ona to želi. Zapravo, Aramil nikada, ni dan danas nije napustio svoju Fortunu, devojku u koju se zaljubio na letnjem viteškom turniru. On samo nije umeo da mi pomogne da ja ostanem Ja. Ne mogu da kažem da Aramil nije osećao ljubav prema meni i da je lično on kriv za rastanak. Ljubav prema meni je iskazivao kad god je stizao. Ta ljubav je padala na moju dušu tek kao rosa koja teško može i da spere prašinu sa polegle travke, a kamoli da utoli onoliku moju žeđ za promenama. Mislim da je Aramil i sada oseća. Ali, ljubav je imenica. Njeno je da imenuje pojam. Voleti je već glagol, radnja! Za voleti je potrebno biti zajedno. Mi nismo više bili zajedno, ponajviše zbog oštrine mog jezika i ljubomore koja bi i najjaču biljku presušila i klonula. Nismo na tome radili. Nismo znali da čuvamo našu ljubav, a ja sam ga očigledno volela onako kako to njemu nije odgovaralo. Preklinjao me je da se vratim- Ipak nije shvatio suštinu mog odlaska! Možda nije ni mogao... dragi moj, lakoverni i pohlepni carević, rastrzan između svog porekla, krvi i mene. Nije mu lako. Ali on nije razumeo da su moja ćutanja mnogo dublja od ljutnje. Bila sam tužna, beskrajno tužna - očajna. Videla sam kuda sav taj rat i krvavo zlato vode. Bez obzira na pol, ono što ti je potrebno da budeš živ, isto je i za muškarce i za žene. No, u ovom našem svetu, žene izgleda imaju manje prava da budu žive, ili im većini nedostaje smelosti da se bore za to pravo. Možda sam ja sama, sama sebe poništila; izbrisala gumicom kao pogrešno povučenu liniju? Možda sam trebala da trpim nepravdu celog života. Možda se sada i kajem, ali prkosno i dalje stojim iza sopstvenih ideala, nemareći što će me to isto uverenje i tvrdoglavi sjaj u očima, možda jednog dana potpuno uništiti. Nadolazeće vreme može me smrskati, rasturiti i rasuti u sitan prah a potom me prigrliti k zemlji. Zemlja si i u zemlju se vraćaš. Ipak ona mala trunka gorčine i buntovne volje kolala mi je venama. Moja majka je bila neko, i ja sam neko. Ne obična seljančica koja posmatra kako joj život promiče kroz prste a stara tkalja sudbina plete budućnost po svojoj volji. Aramil nije poštovao žene, samim tim on nije poštovao mene. Nije mi to nagovestio rečju, niti pogledom, ali držanje i oči ponekad govore više od reči. ''Ženino je da trpi.'', govore ljudi, odzvanja celim svetom. Kakav mazohistički, suicidalni princip. Besmislen i nadasve štetan, ali nažalost toliko stvaran u današnjem vaspitanju. Otkako prvi put otvorimo oči, babe, majke, tetke, strine, ujne uče nas trpnji kao neminovnom ženskom usudu, kao nečemu nužnom i neizbežnom u našem životu. Iz generacije u generaciju revnosno se preštampava isti genetski kod. Sistematično, duboko u podsvest. Kako se koja od nas ne bi sluchajno izmigoljila ili promakla? Suspreži se, guši, sputavaj, kapituliraj - to je svakodnevna mantra kojom nas kalupe u Dobrovoljne Večite Žrtve. Možda zato što Žena i Žrtva počinju istim slovom? A kada se ti isti klonovi napokon rastrezne, već je uveliko kasno. Život se već oparao. Nije ostalo ništa. Umesto onih koje su mogle biti, u njima stanuju ozlojeđene mrziteljke svega što živi i još ima nade da se otme. Žena je ženi neretko najveći vuk! Odavno sam ja pojela svoju porciju trpnje... Moja majka nije trpela, a ja ne mogu... Ipak ponekad na trenutke poželim da mogu da zažmurim i okrenem pogled od sudbine koja mi je poreklom i rođenjem predodređena. Ponekad na trenutke, ali samo na trenutke, poželim da sam se rodila kao seljančica, živela kao seljanka i umrla kao potpuno obična žena: bez borbi, ratova, strasti, bojnih kopalja, mačeva, neprestalne strepnje, krvi i stradanja. Zamišljala sam okean... tirkizno more i njegove zapenušane talase kako, poput ustreptalog ljubavnika, ophrvanog požudom, nestrpljivo sačekuju vodu brze reke. Osećala sam kako mi se iz vlažne trave, preko hladnih, utrnulih stopala, jeza polako penje duž listova nogu prema bedrima. Ni vino više nije moglo pomoći. Učinilo mi se da u daljini mogu nazreti pesmu koja se mešala sa šuštanjem talasa u prekrasnu, magičnu simfoniju vode. Pomračina mi je prekrila vidno polje a kapci su pali, teški poput olova. Prilegoh na oltar dok se pesma Posejdonovih kćeri približavala nalik na okrepljujuću, zaglušujuću tutnjavu koja ume da zaleči. Poput široko rastvorene školjke, u tom trenutku sam otkrila svu svoju raskoš, možda i varljiviju od one stvarne, zbog zagonetnog dodira noći, a svetst mi napusti telo pri prvom dodiru umilnih tonova. Pehar bez ikakvog zvuka iskliznu iz mojih prstiju, pade na zemlju i otkotrlja se po travi...